Kada sam imao tri godine, moji roditelji su se razveli zbog emocionalnog neslaganja, a kada sam imao četiri godine, imao sam maćehu. Kroz izmaglicu svojih dalekih uspomena, sećam se da mi je nekoliko starijih gospođa iz komšiluka često govorilo: „Jadno dete, ti ćeš kasnije patiti, maćehe nikad ne brinu za svoju decu! Nemoj da ljutiš maćehu, mališa, treba da budeš poslušan i vredan da te ne bi tukli i da bi te hranili.” Tada sam samo napola razumeo šta su mislili, i bio sam pomalo uplašen, pa se nikad nisam usudio da naljutim svoju maćehu. Ali na moje iznenađenje, maćeha se prema meni ponašala veoma dobro, kao da sam njen rođeni sin. Kasnije sam dobio mlađeg brata, a moja maćeha je jednako nastavila da se o meni brine i da me voli. U stvari, volela me je čak i više od moje biološke majke. Maćeha je često govorila mom bratu i meni: „Vaš otac i ja vredno radimo i mučimo se da zaradimo novac, i sve što radimo je da bismo sagradili nove kuće za vas dvojicu i pripremili se za vreme kada se oženite. Kada odrastete i osnujete sopstvene porodice, morate nam biti odani. Koliko god teškoća da podnesemo, sve će biti vredno toga!” Svaki put sam svečano obećao: „Mama, kad porastem, sigurno ću se brinuti za vas oboje.” Maćeha bi se uvek sa olakšanjem osmehnula i neprestano klimala glavom kada bi to čula. Moja maćeha je prošla kroz velike poteškoće da bi me podigla i pomogla mi je da se oženim i da zasnujem svoju porodicu i karijeru. Uvek sam se sećao reči svoje bake: „Rađanje nije toliko važno kao podizanje deteta” i „Sa ljudima dobiješ onoliko koliko daš, vraća se istom merom, kako kažu.” Mislio sam da je to načelo po kojem ljudi treba da se vladaju, i da, ako čovek nema savest i ako je nezahvalan, nije dostojan da se naziva čovekom.

Godine 1994. cela naša porodica je počela da veruje u Gospoda Isusa. Moja žena i ja smo često išli da se postaramo za crkvu, ponekad se ne bismo vraćali dan ili dva, čak i kada je trebalo da posvetimo vreme i pažnju našem dvogodišnjem detetu i radu u polju. Moja majka je preuzela inicijativu da se bavi tim poslovima kako bismo mi mogli dobro služiti Gospodu. Godine 2002. cela naša porodica prihvatila je delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Roditelji su me u potpunosti podržavali u mojim dužnostima. Zbog toga što sam u svom kraju postao poznat po svojoj veri u Gospoda, nakon prihvatanja te faze rada, moj rad na jevanđelju u toj oblasti privukao je pažnju policije. Da bih izbegao da me policija uhapsi, napustio sam kuću i proveo mnogo godina obavljajući svoje dužnosti na drugom mestu. Tokom praznika, kad bih video druge kako su se ponovo spojili sa svojim porodicama, to bi me navelo da se zaista zabrinem za svoju porodicu i da mi nedostaju roditelji. Posebno u jeku poljoprivredne sezone, razmišljao bih o tome kako moja majka pati od problema sa leđima i nogama i od reumatizma, i kako sam po kišnom vremenu, kada je njen bol posebno jak, obično pokušavao da ih sprečim da rade teške poslove na farmi kod kuće. Ali sada smo moja žena i ja bili van kuće i obavljali svoje dužnosti, a moji roditelji nisu samo brinuli o našem detetu već su radili i u polju. Radili su tako naporno, i ja sam pomišljao da rizikujem da se vratim kući kako bih pomogao u poslovima na farmi, tako da više ne bi morali da rade. Ali kad bih se vratio, verovatno bi me policija uhapsila, a roditeljima ne bih mogao mnogo pomoći. Osim toga, bio sam zauzet svojim dužnostima i nisam mogao da napustim crkveni rad da bih se vratio kući. Dok sam išao putem, video sam seljake kako žanju pšenicu na poljima, i kao da sam gledao svoju majku u polju kako podiže glavu da obriše znoj sa čela. Suze su počele da mi teku niz lice, i nisam mogao, a da se ne požalim: „Da mi nije moje vere u Boga i mog rada na jevanđelju koji me dovode u opasnost od hapšenja, mogao sam da se vratim kući da pomognem roditeljima u sezoni kad ima mnogo posla!” Što sam više razmišljao o tome, sve više sam osećao da sam dužan svojim roditeljima. Te večeri, došla mi je na um slika mojih roditelja koji drhteći rade u polju, i nisam mogao a da potajno ne lijem suze. Stoga sam se često molio Bogu, predajući svoje roditelje u Njegove ruke.

U decembru 2012. godine uhapsila me je policija dok sam propovedao jevanđelje. Policija je tokom ispitivanja koristila okrutne metode da me muči, i dok sam bio u bunilu, šef policije me je naterao da gledam video na njegovom telefonu. Video sam svoju devedesetogodišnju baku upalih očiju i praznog pogleda, i izgledalo je kao da bi svakog trenutka mogla da umre. Video sam i svoju majku, sa sedom kosom i licem prošaranim suzama. Usne su joj drhtale kao da se oko nečega raspravljala i delovala je veoma potreseno. Dok sam gledao snimak, suze su mi tekle niz lice. Šef tima za nacionalnu bezbednost iskoristio je taj trenutak da kaže: „Proverili smo i sa ljudima iz tvog sela, i svi dobro govore o tebi. Ti si poslušan sin. Tvoja baka je blizu stote, a tvoji roditelji su oboje u sedamdesetim. Svi se raduju tvom povratku na porodično okupljanje! Tvoja baka je na ivici smrti. Zar ne želiš da je vidiš poslednji put? Kako se kaže, ’U životu je odanost roditeljima na prvom mestu.’ Zar te roditelji nisu podigli da bi se mogli osloniti na tebe i uživati u svojim poslednjim godinama? Možeš li da dopustiš da starost provedu u takvoj samoći? Oboje su starije osobe. Nikad ne znaš kada bi mogao da ih vidiš poslednji put. Ako budeš osuđen na osam do deset godina zbog svoje vere, možda ih više nikada nećeš videti, i na kraju ćeš se kajati do kraja života. Ako nam samo kažeš šta znaš, poslaću te pravo kući na ponovno okupljanje. Razmisli o tome!” Čuvši to, preplavila su me sećanja na baku i majku koje su me volele i brinule o meni, i nisam mogao da ne briznem u plač. Moja majka se nadala da ću se brinuti za njih kada ostare, a sada su oboje bili tako stari i lošeg zdravlja, i u vreme kada sam im najpotrebniji, nisam tu da ispunim svoje obaveze kao sin. Umesto toga, naterao sam ih da žive u strahu zbog mog hapšenja. Ako budem osuđen na osam do deset godina zatvora, možda ih više nikada neću videti. Što sam više razmišljao o tome, postajao sam sve negativniji i počeo sam da gajim nezadovoljstvo, i da razmišljam: „Da nisam došao ovamo da propovedam jevanđelje i da nisam uhapšen, zar ne bih mogao da brinem o njima? Šta da radim sada? Da li da se spremam za zatvor, ili da napravim kompromis sa Sotonom i đavolima da bih uzvratio dobrotu svojim roditeljima? Ako izdam svoju braću i sestre, ili interese Božje kuće, tada ću biti sramotni Juda, i moja savest nikada neće naći mira, a ja ću biti proklet od Boga i otići ću u pakao!” Srce mi je bilo uznemireno, osećao sam kao da će mi glava eksplodirati i bio sam na ivici sloma. Zavapio sam Bogu u molitvi: „Bože, molim te, spasi me! Šta da radim?” U tom trenutku mi je pao na pamet deo Božje reči: „U svakom trenutku, Moj narod treba da bude na oprezu od Sotoninih lukavih smicalica, čuvajući za Mene kapiju Moje kuće; trebalo bi da budu u stanju da jedni druge podržavaju i opskrbljavaju se, kako bi izbegli da upadnu u Sotoninu zamku, jer bi u tom trenutku bilo prekasno za žaljenje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 3. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Božje reči su umirile moje nemirno srce. Sotona je planirao da iskoristi moju privrženost da bi me slomio i naterao me da izdam Boga. Nisam smeo da nasednem na njegove trikove. Morao sam da ostanem postojan u svom svedočenju! Pa sam rekao: „Ne znam ništa. Radite sa mnom šta hoćete!” Policija je uložila sve svoje napore, ali nije dobila nikakve korisne informacije, i na kraju me je sud osudio na tri i po godine zatvora.

U julu 2016. godine, mojoj kazni u tom paklu na zemlji došao je kraj. Kada sam došao kući, majka mi je držala glavu u naručju i počela gorko da plače. Tešio sam je, brišući joj suze s lica. Pomislio sam: „Zbog hapšenja i progona KPK, nisam bio kod kuće više od decenije. Moji roditelji su stalno bili zabrinuti za moju bezbednost, posebno tokom mojih godina u zatvoru, kad su bili još više zabrinuti za mene. Sada su oboje u svojim sedamdesetim, i zaista ne želim da se više brinu za mene. Sada kada sam se vratio, želim da provedem više vremena sa njima i da ispunim svoje obaveze kao sin.” Nekoliko dana kasnije, moj ujak je došao da me vidi i požalio se: „Nisi se vraćao svih ovih godina, tvoja majka je nekoliko puta bila u bolnici a od tebe ni traga, i svi govore da si loš sin! Tvoji roditelji su sada veoma stari, a oni su se brinuli o vašem detetu i radili na njivi za vas, i sada su oboje bolesni. Misliš li da im je bilo lako? Sada kada si se vratio, moraš da provodiš vreme kod kuće živeći kako treba i da se postaraš da budu zbrinuti kako bi ljudi prestali da te ogovaraju!” Gledajući ujaka kako odlazi, iznenada sam osetio nelagodu. Zaista sam postao nezahvalno dete u njihovim očima. Mislio sam da bih možda mogao samo da obavljam svoje dužnosti u lokalnoj crkvi, što bi mi omogućilo da brinem o svojim roditeljima. Ali dok sam tako razmišljao, zatekao sam sebe kako nehotice tonem u mračni način razmišljanja, i zato sam se svesno pomolio Bogu tragajući za Njegovim namerama. Shvatio sam da u trenutnoj situaciji ne mogu da obavljam svoje obaveze kod kuće, da mogu biti uhapšen u bilo kom trenutku, i da ne smem dozvoliti da me odanost roditeljima spreči u obavljanju dužnosti. Tokom svih ovih godina, uživao sam toliku milost i zalivanje i pružanje istine od Boga, tako da sada ne smem da izgubim savest, i moram da obavljam svoje dužnosti da bih uzvratio Božju ljubav. Tako sam ponovo otišao da propovedam jevanđelje.

Ipak, duboko u sebi, moja emocionalna vezanost za majku se zadržala, i to me je ometalo u određenim situacijama. Starijoj sestri u kući mog domaćina često se vrtelo u glavi. Jednom je bila bolesna i ostala je u bolnici više od deset dana. Pomislio sam na svoju majku: „Sada ima skoro osamdeset godina i ima visok krvni pritisak i srčana oboljenja, a često joj se vrti u glavi. Šta ako se razboli i treba da ide u bolnicu? Kako se kaže, ’Rađanje nije toliko važno koliko negovanje deteta’ i ’U životu je odanost roditeljima na prvom mestu.’ Kao njihov sin, ne mogu čak ni da budem uz roditelje i da im služim, zar moji rođaci i komšije neće reći da sam odrođen, nezahvalan i bez savesti?” Za to vreme, nisam mogao da se oslobodim osećaja koliko mi nedostaje majka i koliko brinem za nju. Slika majčinog pogleda punog nade ostala mi je u mislima, a u ušima mi je odzvanjalo ruganje rodbine i komšija. Srce mi se steglo, i provodio sam dane obavljajući svoje dužnosti čisto mehanički, bez ikakvih rezultata. Shvatio sam da moje stanje utiče na moju sposobnost da obavljam dužnosti, pa sam se pomolio Bogu da potražim pomoć. Kasnije sam pročitao ove Božje reči: „Ako veruješ da su ti roditelji najbliži ljudi na svetu, da su ti gazde i vođe, da su to ljudi koji su te rodili i odgojili, obezbedili hranu, odeću, dom i prevoz, koji su te podigli i tvoji su dobrotvori, da li će ti biti lako da otpustiš njihova očekivanja? (Neće.) Ako veruješ u to, vrlo je verovatno da ćeš očekivanjima svojih roditelja pristupiti iz telesne perspektive, i biće ti teško da se oslobodiš bilo kojih njihovih neprikladnih i nerazumnih očekivanja. Bićeš vezan i ugušen njihovim očekivanjima. Čak i ako se u srcu osećaš nezadovoljno i nevoljno, nećeš imati snage da se otrgneš od tih očekivanja, i nećeš imati drugog izbora nego da ih pustiš da idu svojim prirodnim tokom. Zašto ćeš morati da ih pustiš da idu svojim prirodnim tokom? Zato što bi, ako bi otpustio, zanemario ili odbacio očekivanja svojih roditelja, osetio da si odrođeno dete, da si nezahvalan, da si izneverio svoje roditelje i da nisi dobra osoba. Ako prihvatiš telesnu perspektivu, učinićeš sve što možeš da iskoristiš svoju savest da bi se odužio roditeljima za njihovu dobrotu, da bi bio siguran da sve što su tvoji roditelji propatili za tvoje dobro nije bilo uzaludno i da ćeš takođe želeti da ostvariš njihova očekivanja. Trudićeš se da postigneš sve što od tebe traže, da izbegneš da ih razočaraš, da postupaš ispravno prema njima, i odlučićeš da se brineš o njima kada ostare, da im pozne godine budu srećne, a čak ćeš razmišljati i malo dalje, o organizaciji njihovih sahrana, što će istovremeno zadovoljiti i njih i tvoju želju da budeš odano dete. Dok žive u ovom svetu, ljudi trpe uticaj raznih vrsta javnog mišljenja i atmosfere koja vlada u društvu, kao i različitih misli i stavova koji su omiljeni u društvu. Ako ljudi ne shvate istinu, oni te stvari mogu da sagledaju samo iz perspektive telesnih osećanja, i samim tim njima mogu da upravljaju samo iz te perspektive” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Ono što su Božje reči razotkrile bilo je upravo moje stanje. Gledao sam na stvari iz perspektive telesne privrženosti. Verovao sam da sve što imam potiče od roditelja, i da kao čovek treba da budem zahvalan i da se odužim roditeljima što su me podigli, da treba da se trudim da ispunim zahteve i očekivanja svojih roditelja, i da tako treba da radi savestan čovek. Moji roditelji su se razveli kada sam bio mali, i mnogi ljudi su rekli da sam jadno dete koje će maćeha maltretirati, ali moja maćeha je prema meni postupala kao prema svom sinu. U mom mladom srcu bila mi je bliža čak i od moje biološke majke. Smatrao sam da je naporno radila i štedela i uštedela da bi podigla mog brata i mene, da je podržala moje obrazovanje i pomogla mi da zasnujem porodicu i započnem karijeru, i da je ona osoba koju najviše poštujem i cenim u svom životu. Zato sam se tajno zavetovao u svom srcu da ću biti dobar prema njoj i brinuti o njoj u starosti. Majka je malo toga zahtevala od mene, nadala se samo da ću, kada ona i moj otac ostare, brinuti o njima i obezbediti da imaju na koga da se oslone. To je bilo jedino očekivanje moje majke od mene. Pomislio sam: „Kao savestan čovek, trebalo bi da dam sve od sebe da ispunim želje svojih roditelja, i treba da budem odan roditeljima. Ako ne budem, onda ću biti odrođena i nezahvalna osoba bez savesti, i zaslužujem osudu društva.” Pošto sam svoje dužnosti obavljao drugde, tokom praznika i u jeku poljoprivrednih sezona, često sam se osećao veoma zabrinuto, jer sam se plašio da će moji roditelji previše raditi i da će se razboleti, i stoga sam hteo da se vratim kući da im pomognem. Činilo se da obavljam svoje dužnosti, ali moje srce nije moglo naći mir, i samo sam mehanički obavljao svoje dužnosti. Nakon što sam uhapšen, policija je iskoristila moju privrženost roditeljima da me iskušava da izdam svoju braću i sestre, i da nije bilo Božjih reči koje su me prosvetile i vodile, možda bih i izdao Boga zbog svoje privrženosti. Kada sam video da se starija sestra iz kuće mog domaćina razbolela i da je odvedena u bolnicu, to me je podsetilo na moju majku, i razmišljao sam o tome kako je ona slaba i bolesna i kako ne mogu da se vratim da se brinem o njoj. Osećao sam se krivim i bio sam uznemiren, i postao sam negativan i slab. U srcu sam tiho gajio pritužbe protiv Boga, verujući da ne mogu da ispunim očekivanja svojih roditelja niti da im budem odan, i da je to sve zbog moje vere u Boga i mojih dužnosti. Uvideo sam da posle toliko godina verovanja u Boga nisam zadobio istinu, i da još uvek nisam mogao da sagledam stvari u skladu sa Božjim rečima. Kad god se nešto ticalo moje porodice, uvek bi sa mnom upravljala moja telesna privrženost, što je značilo da još uvek imam gledišta nevernika. Zato sam se molio Bogu da me prosveti i vodi me da razumem istinu kako bih rešio svoje probleme.

Kasnije sam pročitao ove Božje reči: „Zbog uslovljavanja kineske tradicionalne kulture, u tradicionalnim predstavama kineskog naroda veruje se da deca moraju da se pridržavaju odanosti roditeljima. Ko god se ne pridržava odanosti roditeljima, taj je odrođeno dete. Ove ideje su od detinjstva usađene u ljude, a uče se u gotovo svakoj kući, kao i u svakoj školi i u društvu u celini. Kada je nečija glava time napunjena, oni misle: ’Odanost roditeljima je važnija od svega. Da se toga ne pridržavam, ne bih bio dobar čovek – bio bih odrođeno dete i društvo bi me osudilo. Bio bih osoba bez savesti.’ Da li je to mišljenje tačno? Ljudi su videli mnogo istina koje je Bog izrazio – da li je Bog zahtevao da oni pokažu odanost roditeljima? Da li je to jedna od istina koju vernici u Boga moraju da razumeju? Ne, nije. Bog je samo u zajedništvu razgovarao o nekim načelima. Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Voli ono što je Bogu milo, mrzi ono što Bog prezire: to je načelo kojeg treba da se držite. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i sami treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka. (…) Sotona koristi tu vrstu tradicionalne kulture i pojmove morala da veže tvoje misli, tvoj um i tvoje srce, čineći te nesposobnim da prihvatiš Božje reči; opsednut si tim sotonskim stvarima i nesposoban da prihvatiš Božje reči. Kada želiš da primenjuješ Božje reči, te sotonske stvari izazivaju nemir u tebi, teraju te da se suprotstaviš istini i Božjim zahtevima i čine te nemoćnim da se oslobodiš jarma tradicionalne kulture. Posle nekog vremena provedenog u borbi, praviš kompromis: više voliš da veruješ da su tradicionalni pojmovi morala ispravni i u skladu sa istinom, te odbacuješ ili se odričeš Božje reči. Ne prihvataš Božje reči kao istinu i ne pridaješ značaj spasenju, osećaš da još uvek živiš u ovom svetu i da možeš da opstaneš samo ako se osloniš na te ljude. Pošto nisi u stanju da izdržiš optužbe društva, radije se odričeš istine i Božjih reči, prepuštajući se tradicionalnim pojmovima morala i uticaju Sotone; draže ti je da uvrediš Boga i da ne primenjuješ istinu. Zar čovek nije jadan? Zar mu nije potrebno Božje spasenje?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Iz Božjih reči, razumeo sam da zato što sam od detinjstva bio pod uticajem tradicionalne kulture, a takođe i zbog uticaja mog vaspitanja, smatrao sam tradicionalne ideje kao što su „Na dobrotu uzvrati zahvalnošću”, „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih” i „Ne putuj daleko dok su ti roditelji živi” načelima prema kojima treba da se ponašam. Roditelje sam video kao svoje dobrotvore i kao doživotne poverioce, i verovao sam da ako ne mogu da im budem odan i da omogućim roditeljima da uživaju u starosti, biću odrođeno dete, bez savesti, koje zaslužuje prezir i osudu društva. Pod uticajem tradicionalnih kulturnih vrednosti, tokom praznika i u jeku poljoprivrednih sezona, ili kada bih video stariju braću i sestre da se razbole i da odu u bolnicu, sećanja na roditelje bi mi se vratila, i pošto nisam mogao da se vratim kući da brinem o njima, danima bih bio loše raspoložen, što je negativno uticalo na moje obavljanje dužnosti. Očekivanja moje majke od mene postala su emocionalni dug u mom srcu koji nikada nisam mogao da vratim. Kada me je policija uhapsila i saslušavala, koristili su izreke poput „Odanost roditeljima je na prvom mestu u životu” da bi me naveli na stranputicu, i da nije bilo Božjih reči koje su me prosvetile i vodile, možda bih podlegao svojoj telesnoj privrženosti i izdao Boga. Razmišljajući o onima koji su, nakon hapšenja, izdali Boga zbog svoje privrženosti, shvatio sam da iako su udovoljili svojoj porodici i svojim telesnim željama, izgubili su Božje spasenje. Uvideo sam da ako ne razreši problem privrženosti, čovek može izdati Boga u svakom trenutku. Zahvaljujući veri u Boga i obavljanju dužnosti, razumeo sam neke istine, razumeo sam značaj života, a moja iskvarena narav se malo promenila. To što sam mogao da idem pravim životnim putem bila je Božja milost. Međutim, umesto da budem zahvalan, gajio sam pritužbe protiv Boga, misleći da, kad ne bi bilo moje vere u Boga i kad me KPK ne bi progonila, ne bih morao da okrenem leđa svom domu, i još uvek bih mogao da ispunim svoju dužnost sina prema roditeljima. Činjenica da nisam mogao da budem odan roditeljima je očigledno bila posledica hapšenja i progona od strane KPK, a ja sam ipak krivio Boga. Uvideo sam da sam zbog Sotoninog navođenja na stranputicu bio zbunjen i nesposoban da razlikujem ispravno od pogrešnog, i da sam se bunio i protivio Bogu, a da toga nisam bio ni svestan. Shvativši to, osetio sam duboko žaljenje u srcu, i pomolio sam se Bogu: „Bože, znam da je život u ovakvom stanju pobuna protiv Tebe, i ja ne želim da živim prema ovim idejama koje mi je usadio Sotona. Molim te, prosveti me i vodi me da razumem istinu i da zadobijem razboritost.”

Zatim sam pročitao ove Božje reči: „Pogledajmo pitanje činjenice da su te roditelji rodili. Ko je doneo odluku da se rodiš: ti ili tvoji roditelji? Ko je koga izabrao? Ako to sagledaš iz Božje perspektive, odgovor je: nijedno od vas. Ni ti ni tvoji roditelji niste izabrali da se rodiš. Ako pogledaš koren te stvari, to je Bog odredio. Ovu temu ćemo zasad ostaviti po strani, jer je ljudima lako da je shvate. Iz tvoje perspektive, ti si pasivno rođen od strane svojih roditelja, bez ikakvog izbora po tom pitanju. Iz perspektive tvojih roditelja, oni su te rodili sopstvenom nezavisnom voljom, zar ne? Drugim rečima, ostavljajući po strani Božje određenje, kada je u pitanju tvoje rođenje, tvoji roditelji su bili ti koji su imali svu moć. Izabrali su da te rode i doneli su sve odluke. Ti nisi birao da te rode, ti si im se pasivno rodio, i nisi imao nikakvog izbora po tom pitanju. Dakle, pošto su tvoji roditelji imali svu moć i odlučili su da te rode, oni imaju obavezu i odgovornost da te podignu, da te odgoje u odraslu osobu, da te opskrbe vaspitanjem, hranom, odećom i novcem – to je njihova odgovornost i obaveza, i to je ono što treba da rade. Dok si stalno bio pasivan tokom svog odrastanja, ti nisi imao pravo izbora – oni su morali da te odgajaju. Pošto si bio mali, nisi bio u stanju da podižeš samog sebe, nisi imao drugog izbora nego da te pasivno odgajaju tvoji roditelji. Odgajan si onako kako su tvoji roditelji izabrali, ako su ti davali dobru hranu i piće, onda si dobro jeo i pio. Ako su te roditelji podigli na hlebu i vodi, onda si odrastao na hlebu i vodi. U svakom slučaju, dok si odrastao bio si pasivan, a tvoji roditelji su ispunjavali svoju odgovornost. To je isto kao da tvoji roditelji gaje cvet. Pošto žele da se brinu o cvetu, treba da ga oplode, zaliju i pobrinu se da dobije sunčevu svetlost. Dakle, što se tiče ljudi, bez obzira na to da li su te tvoji roditelji brižno negovali ili su ti pružili odličnu negu, u svakom slučaju, oni su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu. Bez obzira na razlog zašto su te odgojili, to je bila njihova odgovornost – zato što su te rodili, oni treba da preuzmu odgovornost za tebe. (…) U svakom slučaju, time što te podižu, tvoji roditelji ispunjavaju odgovornost i obavezu. To što te odgajaju u odraslu osobu je njihova obaveza i odgovornost i to ne može da se naziva dobrotom. Ako ne može da se naziva dobrotom, zar onda to nije nešto u čemu treba da uživaš? (Jeste.) To je vrsta prava koje treba da uživaš. Roditelji treba da te odgajaju, jer pre nego što odrasteš, uloga koju igraš je uloga deteta koje se vaspitava. Prema tome, tvoji roditelji samo ispunjavaju neku vrstu odgovornosti prema tebi i ti je samo primaš, ali sigurno ne primaš blagodat ili dobrotu od njih” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Iz Božjih reči sam razumeo da je to Božja suverena odluka da roditelji podižu svoju decu. Bez obzira na to koliko muke i truda roditelji ulažu u brigu o svojoj deci, to je jednostavno njihova odgovornost i obaveza i ne može se smatrati dobrotom. Odrastanje u takvoj porodici bilo je takođe Božje uređenje za mene, i bez obzira na to koliko su patnje moji roditelji podneli ili koliki su ceh platili podižući me, oni su jednostavno ispunjavali svoje odgovornosti i obaveze. To je već unapred odredio Bog i to ne treba smatrati dobrotom, i nisam morao da im vraćam. Bog je uredio da me maćeha voli i brine o meni, i to je bila Božja milost, i stoga treba da budem zahvalan Bogu a ne da pripisujem sve zasluge svojim roditeljima. Ali ja nisam razumeo istinu, i verovao sam da bez roditelja ne bih imao ništa, i da je ljubav moje majke promenila moj nesrećni život. Ona nije bila moja biološka majka, ali mi je bila bliža nego što je moja rođena majka ikada bila, pa sam je smatrao najvažnijom osobom u svom životu, i uvek sam želeo da joj vratim dug za njenu brigu, punu ljubavi, ali nisam vodio računa o tome kako da obavim svoje dužnosti da bih udovoljio Bogu. Zar mi nije u potpunosti nedostajalo ljudskosti? To je kao kada roditelji unajme dadilju, i povere joj svoje dete da brine o njemu neko vreme, i dadilja obezbeđuje detetu sve što mu je potrebno. Ali ako to dete prepozna dadilju kao svoju majku, i vidi samo brigu dadilje, a ne priznaje sve što su roditelji učinili za njega, zar to ne bi slomilo srca roditelja? Zar to ne bi bilo zaista nezahvalno i zamena onoga što jeste sa onim što nije važno? Moj život dolazi od Boga, i uz Božju zaštitu i brigu opstao sam do danas. Time što su me podigli, moji roditelji su samo ispunili svoje odgovornosti i obaveze, i u tome nema pojma dobrote. Ne treba da gledam svoje roditelje kao poverioce, već umesto toga treba da budem zahvalan i da uzvratim Bogu, koji je suveren nad svim. Ako zbog odanosti roditeljima ne obavljam svoje dužnosti pred Bogom, onda bih zaista bio nezahvalni jadnik bez savesti! Tražiti da obavljamo dužnosti stvorenog bića da bismo udovoljili Bogu je ono što nas čini vrednim kao podobno stvoreno biće i kao osobu sa savešću i razumom. Kad bih se vratio kući da brinem o roditeljima, čak i kad bi me drugi hvalili kao odanog sina, kakav bi bio značaj ovoga kad ne bih dobio Božje odobravanje?

Kasnije sam ponovo došao pred Boga da se pomolim i tražim njegovo vođstvo, pitajući kako da se ponašam prema svojim roditeljima prema istina-načelima. Onda sam pročitao ove Božje reči: „Ako, na osnovu svog životnog okruženja i konteksta u kome se nalaziš, odavanje počasti tvojim roditeljima nije u sukobu sa tvojim izvršenjem Božjeg naloga i obavljanjem tvoje dužnosti – odnosno, drugim rečima, ako odavanje počasti tvojim roditeljima ne utiče na odano izvršavanje tvoje dužnosti – u tom slučaju ih oboje možeš istovremeno praktično sprovoditi u delo. Nema potrebe da se zvanično odvajaš od svojih roditelja i nema potrebe da ih se zvanično odričeš ili ih odbacuješ. U kojoj situaciji se ovo primenjuje? (Kada odavanje počasti svojim roditeljima nije u sukobu sa obavljanjem nečije dužnosti.) Tako je. Drugim rečima, ako tvoji roditelji ne pokušavaju da ometaju tvoju veru u Boga, i ako su i oni sami vernici, i zaista te podržavaju i podstiču da svoju dužnost obavljaš odano i izvršiš Božji nalog, u tom slučaju tvoj odnos sa roditeljima nije telesni odnos među srodnicima, u uobičajenom značenju te reči, već je to odnos među crkvenom braćom i sestrama. U tom slučaju, pored interakcije sa njima kao crkvenom sabraćom i sasestrama, prema njima moraš da ispuniš i nekoliko dužnosti koje prema svojim roditeljima imaš kao njihovo dete. Moraš im pokazati malo dodatne brige. Dokle god to ne utiče na obavljanje tvoje dužnosti, odnosno, dokle god oni ne sputavaju tvoje srce, možeš da pozoveš svoje roditelje da ih pitaš kako su i da pokazuješ malo brige prema njima, možeš da im pomažeš da razreše nekoliko teškoća i da se izbore sa nekim od svojih životnih problema, a možeš čak i da im pomogneš da reše određene poteškoće koje imaju u smislu svog ulaska u život – sve ove stvari možeš da učiniš. Drugim rečima, ako tvoji roditelji ne ometaju tvoju veru u Boga, treba da održavaš ovaj odnos sa njima i treba da ispunjavaš svoje dužnosti prema njima. A zašto bi trebalo da pokažeš brigu prema njima, da se brineš o njima i pitaš ih kako su? Pošto si njihovo dete i imaš taj odnos sa njima, imaš drugu vrstu odgovornosti i zbog ove odgovornosti moraš malo više da se raspituješ za njih i da im pružaš značajniju pomoć. Dokle god to ne utiče na obavljanje tvoje dužnosti i dokle god tvoji roditelji ne ometaju niti remete tvoju veru u Boga i obavljanje tvoje dužnosti i ne sprečavaju te u onome što radiš, sasvim je prirodno i primereno da izvršavaš svoje dužnosti prema njima i to moraš da činiš sve do stepena u kome ne osećaš grižu savesti – ovo je najniže merilo koje moraš da ispuniš. Ako ne možeš da odaš počast svojim roditeljima kod kuće usled uticaja svojih životnih prilika i njihovog ometanja, onda ne moraš da se pridržavaš ovog pravila. Trebalo bi da se staviš na milost Božjim orkestracijama i da se pokoriš Njegovim uređenjima i ne moraš da istrajavaš u odavanju počasti svojim roditeljima. Da li Bog ovo osuđuje? Bog ovo ne osuđuje; On ljude na ovo ne primorava. O čemu sada u zajedništvu razgovaramo? Razgovaramo o tome kako ljudi treba praktično da postupaju kada se odavanje počasti njihovim roditeljima nađe u sukobu sa obavljanjem njihove dužnosti; razgovaramo o načelima praktičnog postupanja i istine. Imaš obavezu da odaješ počast svojim roditeljima, a ako okolnosti dozvoljavaju, možeš da ispuniš ovu obavezu, ali ne treba da budeš sputan svojim osećanjima. Na primer, ako se jedan od tvojih roditelja razboli, mora da ide u bolnicu i nema nikoga da brine o njemu, a ti si prezauzet svojom dužnošću da bi se vratio kući, šta bi trebalo da učiniš? U ovakvim trenucima, ne možeš da budeš sputan svojim osećanjima. Trebalo bi to pitanje da prepustiš molitvi, da ga poveriš Bogu i prepustiš ga na milost Božjim orkestracijama. Ovakav stav bi trebalo da imaš. Ako Bog želi da oduzme život tvom roditelju i da ti ga oduzme, svejedno treba da se pokoriš. Neki ljudi kažu: ’Iako sam se pokorio, svejedno se osećam jadno i danima zbog toga plačem – nije li to telesno osećanje?’ Ovo nije telesno osećanje, već ljudska dobrota, posedovanje ljudskosti i Bog to ne osuđuje. (…) Ako upadneš u zamku sopstvenih osećanja i to otežava obavljanje tvoje dužnosti, onda je to potpuno u suprotnosti sa Božjim namerama. Bog nikada nije tražio da to činiš, Bog samo zahteva da ispuniš svoje dužnosti prema roditeljima, to je sve. To je ono što znači biti privržen svojim roditeljima. Kada Bog govori o ’odavanju počasti svojim roditeljima’, za to postoji kontekst. Samo treba da ispuniš nekoliko obaveza koje se mogu ispuniti u svim okolnostima, to je sve. Kada je reč o tome hoće li se tvoji roditelji teško razboleti ili umreti, da li ti odlučuješ o tim stvarima? Kakvi su njihovi životi, kada će umreti, koja će ih bolest ubiti ili kako će umreti – imaju li ove stvari ikakve veze sa tobom? (Nemaju.) Nemaju nikakve veze sa tobom” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (4)”). Nakon čitanja Božjih reči, zadobio sam načela i put primene. Ako mogu da obavljam svoje dužnosti kod kuće pod odgovarajućim uslovima, mogao bih da pokažem odanost roditeljima i da se brinem o njima, ali ako mi uslovi ne dozvoljavaju da brinem o njima, Bog me neće osuditi zbog toga. Razmišljajući o tome, ovde nije bilo u pitanju to da nisam želeo da se brinem o svojim roditeljima, već to što sam bio uhapšen od strane KKP-a i što sam bio pod njihovim strogim nadzorom. Kad bih nastavio da verujem u Boga i da obavljam svoje dužnosti kod kuće, ponovo bih bio uhapšen i suočio bih se sa još brutalnijim progonom. U budućnosti, ako se pojave odgovarajući uslovi i ako se ukaže prilika za povratak kući, biću odan svojim roditeljima i razgovaraću u zajedništvu s njima o Božjim rečima. Ali ako nema tih uslova, ipak ću se pokoriti Božjim orkestracijama i uređenjima i dobro obavljati svoje dužnosti. Treba da se molim Bogu za zdravlje svojih roditelja i za brigu o njima u starosti i da to poverim Njemu. Bog je stvorio čovečanstvo i uredio zakone rađanja, starenja, bolesti i smrti, i kroz istoriju niko nije mogao da prkosi tim zakonima, niti iko može pobeći od Božje suverenosti i uređenja. Normalan je zakon da roditelji razviju neke bolesti kada stare, i to je neizbežno. Osim toga, čak i kad bih ostao pored njih, šta bih zaista mogao da uradim? Mogu li da patim umesto njih? Štaviše, imam mlađeg brata da brine o njima. Svako ima svoj put kojim treba da ide i svoja iskustva kroz koja treba da prođe u životu, i ona se ne mogu zameniti niti ih drugi mogu promeniti. Sudbina mojih roditelja je u Božjim rukama, i ono što ja mogu da uradim je da se molim za njih i da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima. Takvo treba da bude moje rasuđivanje.

Kroz ovo iskustvo sam razumeo da ideje tradicionalne kulture i nasleđa predaka koje ljudi smatraju dobrim i ispravnim, i za koje se smatra da su u skladu sa popularnim shvatanjima etike i morala, nisu istina, niti su Božji zahtevi za čovečanstvo, i nisu standardi za vladanje ljudi. Samo su Božje reči istina i ljudi treba da ih slede. Samo ako živi u skladu sa Božjim rečima i istinom može se smatrati da čovek zaista ima savest i razum. Božje reči su mi omogućile da razumem kako da se odnositm prema dobroti svojih roditelja i da više ne budem vezan niti ograničen tradicionalnim idejama. Hvala Bogu!