Tata mi se razboleo i umro pre nego što sam napunila godinu dana. Mama je morala da radi dva posla da podigne nas petoro dece. Radila je od jutra do mraka i bila nam je i otac i majka. Srce me je bolelo zbog nje i u sebi sam se zaklela: „Kada porastem, brinuću o mami, da može da živi bezbrižno.” Da bih olakšala mami breme, pomagala sam joj po kući posle škole, ali mama me je mnogo volela i nije želela moju pomoć, već samo da vredno učim. Rekla sam joj: „Iscrpljena si. Zar ti ne bi bilo malo lakše ako bih ti pomogla?” Mama je odgovorila: „Nije bitno to što sam umorna. Kada vi deco porastete i počnete da brinete o meni, zar mi život neće biti ugodan? Pogledaj svoju rođaku, njena je mama rano umrla i otac ju je sam podigao. Kada se udala, ona se starala o svom tati – obezbeđivala mu je hranu, odeću, i sve ostalo što mu je trebalo. Zar ne živi ugodnim životom?” Jednom mi je rođaka rekla: „Vrane umeju da hrane svoje roditelje. Moj tata je prošao kroz mnoge nedaće da bi me podigao. Ako se ne bih starala o njemu, zar ne bih bila ravna nekoj zveri?” Tada sam pomislila kako želim da kada porastem budem ista kao moja rođaka i staram se o svojoj mami. Kada sam se udala, iako nisam imala dobar posao i veliku platu, činila sam sve što sam mogla da mami materijalno pomognem, i često sam je dovodila u svoju kuću da se brinem o njoj. Moje komšije su me hvalile: „Iako joj ćerka živi daleko, svesrdno se brine o svojoj majci.” To mi je prijalo. Osećala sam da je to pravi način da ja, kao ćerka, postupim i da ću time moći da uzvratim svu maminu dobrotu.

Prihvatila sam Božje novo delo 1999. godine. Iz Božjih reči sam shvatila hitnost Božje namere da spasi ljude i priključila sam se u propovedanju jevanđelja. Krajem 2003. godine, uhapšena sam dok sam propovedala jevanđelje. Kada su me pustili, morala sam da odem od kuće da radim i iznajmila sam stan da bih izbegla da me policija prati i nadgleda. Kasnije sam čula da je policija kriomice bila u mom selu da me traži tri puta u šest meseci, raspitivali su se gde sam iznajmila stan. Od tada sam živela kao lutalica i nisam mogla da dovodim mamu kod sebe da brinem o njoj kao ranije. Osećala sam veliki dug prema mami. Pogotovo kada sam čula da ju je moja snaja zlostavljala dok je bila bolesna, srce je htelo da mi pukne i bila sam uznemirena, pa sam čak i zažalila što sam otišla da propovedam jevanđelje. „Da nisam propovedala jevanđelje, ne bi me uhapsili i ne bih morala da odem od kuće. Onda bih mogla da budem uz mamu i brinem o njoj.” Shvatila sam da je moje stanje pogrešno i da je propovedanje jevanđelja moja odgovornost i misija. Zar to što sam zažalila što propovedam jevanđelje i obavljam svoju dužnost nije ispoljenje izdaje Boga? Na okupljanju sam starešini rekla kakvo mi je stanje i starešina mi je pokazao odlomak Božjih reči: „Svi oni žive u stanju osećanja – pa tako, Bog ne izbegava nijednog od njih i razotkriva tajne skrivene u srcima celog ljudskog roda. Zašto je ljudima tako teško da se odvoje od svojih osećanja? Da li to prevazilazi standarde savesti? Može li savest ispuniti Božju volju? Mogu li osećanja pomoći ljudima u nedaćama? U Božjim očima, osećanja su Njegov neprijatelj – zar u Božjim rečima to nije jasno navedeno?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 28. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). Kada sam pročitala Božje reči, shvatila sam da sam zaista živela u svojim osećanjima, i da su me ta osećanja nasamarila i da nisam bila u stanju da razlučim šta je ispravno, a šta pogrešno. Propovedala sam jevanđelje da bi ljudi mogli da dođu pred Boga i prihvate Njegovo spasenje. To je bila pravedna stvar i dužnost koju je trebalo da obavim. Zar nije još od davnina bilo mnogo istinitih vernika koji su napustili sve da bi sledili Boga i dali se za Njega? Evo recimo Petar. Kada ga je Gospod Isus pozvao, on je odmah ostavio svoje ribarske mreže i počeo da sledi Gospoda. Kada sam to shvatila, moja vera je postala jača. Odlučila sam da dobro obavljam svoju dužnost i da udovoljim Bogu, tako da sam ponovo otišla da propovedam jevanđelje.

U jesen 2015. godine, jedna sestra iz crkve mi je rekla da mi je mama umrla. Bila sam očajna i uznemirena kada sam to čula. Borila sam se da ne zaplačem, i pomislila sam: „Kako je moguće da mame više nema? Da li je postala depresivna i razbolela se zato što nisam bila uz nju i nedostajala sam joj i brinula je za mene? Da nije bilo progona od strane KPK, bila bih uz nju i starala se o njoj više, učinivši joj poslednje godine prijatnim, i možda bi poživela još koju godinu.” Što sam više o tome razmišljala, bila sam uzrujanija. Kada sam izašla iz kuće te sestre, suze su mi se slivale niz lice. Moja mama se toliko napatila da bi me odgojila ali kada je ostarila i razbolela se, nisam mogla da budem uz nju da je pazim, i nisam mogla da budem uz nju čak ni u poslednjim trenucima. Dok sam o tome mislila, dušu sam isplakala i osećala sam veliku bol. Obrisala sam suze i vozila bicikl i dok sam se vozila, scene kako se moja mama muči da me odgoji vrtele su mi se u glavi kao neki film. Osećala sam veliki dug prema mami a ona je umrla pre nego što sam bila u prilici da budem dobra odana ćerka. Nisam mogla da budem s njom čak ni u poslednjim trenucima. Da li bi drugi ljudi rekli da sam loša ćerka, nezahvalna bednica? Kada sam se vratila u kuću u kojoj sam odsela, bila sam isuviše uzrujana da jedem. Sestra koja mi je bila domaćin, tešila me je rekavši: „Životni vek svake osobe je u Božjim rukama. Bog određuje kada će se neko roditi i kada će umreti. Nemoj da budeš mnogo tužna. Više se moli Bogu.” Kada je to rekla, nisam više osećala toliku bol i uznemirenost, ali srce nikako nije moglo da mi se smiri dok sam obavljala dužnost, pa sam se molila Bogu, tražeći od Njega da me izvede iz ovog negativnog stanja. Kada sam završila s molitvom, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Bog je stvorio ovaj svet i u njega uveo čoveka, živo biće kome je podario život. Zatim je čovek dobio roditelje i rođake i više nije bio sâm. Otkako je čovek prvi put ugledao ovaj materijalni svet, bilo mu je suđeno da postoji unutar Božjeg predodređenja. Dah života od Boga podržava svako živo biće tokom razvoja, sve dok ne odraste. Tokom ovog procesa, nijedan čovek ne oseća kako odrasta pod Božjom negom; umesto toga, ljudi smatraju da čovek odrasta pod ljubavlju i negom svojih roditelja i da je njegov sopstveni životni instinkt taj koji usmerava njegovo odrastanje. Ovo je zato što čovek ne zna ko mu je podario život, niti odakle je taj život došao, a još manje poznaje način na koji životni instinkt stvara čuda” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Iz Božjih reči sam shvatila da je Bog stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja i da daruje život čoveku. Spolja je delovalo kao da me je mama odgojila, ali da nije bilo Božjeg staranja i zaštite, nikada ne bih uspela da preživim do danas. Setila sam se kako je moja ćerka obolela od smrtne bolesti kada je imala pet godina. Bila sam strašno potresena i htela sam da joj doniram svoje organe. Doktor je rekao: „Od toga nema koristi. Lečenjem ove bolesti joj nećemo spasiti život. Ima smrtonosnu bolest i niko ne može da je spasi.” Bog je odavno odredio naš život i našu smrt i to niko ne može da promeni. Kada će moja majka umreti takođe je bilo u Božjim rukama i On je to odredio, a ja sam ipak verovala da je ona umrla od depresije i bolesti koju je zapatila zato što je čeznula i brinula za mnom. Nisam prepoznala Božju neprikosnovenost! Naročito sam razmišljala o tome kako se mama, nakon smrti mog oca, borila da me odgoji do punoletstva i kako je ostarila i razbolela se, a ja nisam bila u stanju da se brinem o njoj. Smatrala sam da joj dugujem i srce nije moglo da mi se smiri u dužnosti. Zapravo, čovekov život dolazi od Boga i sve u čemu uživam podario mi je Bog. Nisam se osećala dužnom Bogu zato što ne obavljam svoju dužnost dobro, već sam se uvek osećala dužnom svojoj mami, do te mere da sam zažalila što obavljam svoju dužnost. Zaista nisam zaslužila da me zovu ljudskim bićem!

Kasnije sam čitala Božje reči u kojima je On u zajedništvu govorio o tome da „tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci”, i moja gledišta su se promenila. Svemogući Bog kaže: „Pogledajmo pitanje činjenice da su te roditelji rodili. Ko je doneo odluku da se rodiš: ti ili tvoji roditelji? Ko je koga izabrao? Ako to sagledaš iz Božje perspektive, odgovor je: nijedno od vas. Ni ti ni tvoji roditelji niste izabrali da se rodiš. Ako pogledaš koren te stvari, to je Bog odredio. Ovu temu ćemo zasad ostaviti po strani, jer je ljudima lako da je shvate. Iz tvoje perspektive, ti si pasivno rođen od strane svojih roditelja, bez ikakvog izbora po tom pitanju. Iz perspektive tvojih roditelja, oni su te rodili sopstvenom nezavisnom voljom, zar ne? Drugim rečima, ostavljajući po strani Božje određenje, kada je u pitanju tvoje rođenje, tvoji roditelji su bili ti koji su imali svu moć. Izabrali su da te rode i doneli su sve odluke. Ti nisi birao da te rode, ti si im se pasivno rodio, i nisi imao nikakvog izbora po tom pitanju. Dakle, pošto su tvoji roditelji imali svu moć i odlučili su da te rode, oni imaju obavezu i odgovornost da te podignu, da te odgoje u odraslu osobu, da te opskrbe vaspitanjem, hranom, odećom i novcem – to je njihova odgovornost i obaveza, i to je ono što treba da rade. Dok si stalno bio pasivan tokom svog odrastanja, ti nisi imao pravo izbora – oni su morali da te odgajaju. Pošto si bio mali, nisi bio u stanju da podižeš samog sebe, nisi imao drugog izbora nego da te pasivno odgajaju tvoji roditelji. Odgajan si onako kako su tvoji roditelji izabrali, ako su ti davali dobru hranu i piće, onda si dobro jeo i pio. Ako su te roditelji podigli na hlebu i vodi, onda si odrastao na hlebu i vodi. U svakom slučaju, dok si odrastao bio si pasivan, a tvoji roditelji su ispunjavali svoju odgovornost. To je isto kao da tvoji roditelji gaje cvet. Pošto žele da se brinu o cvetu, treba da ga oplode, zaliju i pobrinu se da dobije sunčevu svetlost. Dakle, što se tiče ljudi, bez obzira na to da li su te tvoji roditelji brižno negovali ili su ti pružili odličnu negu, u svakom slučaju, oni su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu. Bez obzira na razlog zašto su te odgojili, to je bila njihova odgovornost – zato što su te rodili, oni treba da preuzmu odgovornost za tebe. Na osnovu toga, da li sve što su tvoji roditelji učinili za tebe može da se smatra dobrotom? Ne može, zar ne? (Tako je.) To što su tvoji roditelji ispunili svoju odgovornost prema tebi, ne računa se kao dobrota, pa ako ispunjavaju svoju odgovornost prema cvetu ili biljki, zalivajući je i đubreći je, da li se to računa kao dobrota? (Ne.) To je još dalje od dobrote. Cveće i biljke bolje rastu napolju – one zahvaljujući vetru, suncu i kiši bujaju kada su zasađene u zemlju. Kada su zasađene u saksiju u zatvorenom prostoru one ne rastu dobro kao napolju, ali gde god da su, one žive, zar ne? Gde god da su, Bog je tako odredio. Ti si živ čovek i Bog preuzima odgovornost za svaki život, omogućavajući mu da preživi i da sledi zakon kojeg se pridržavaju sva stvorena bića. Ali kao čovek, ti živiš u okolnostima u kojima te roditelji odgajaju, tako da treba da odrastaš i postojiš u takvim okolnostima. Posmatrano iz šire perspektive, to što ti živiš u takvim okolnostima je zbog Božjeg određenja; iz uže perspektive, to je zbog toga što te roditelji odgajaju, zar ne? U svakom slučaju, time što te podižu, tvoji roditelji ispunjavaju odgovornost i obavezu. To što te odgajaju u odraslu osobu je njihova obaveza i odgovornost i to ne može da se naziva dobrotom. Ako ne može da se naziva dobrotom, zar onda to nije nešto u čemu treba da uživaš? (Jeste.) To je vrsta prava koje treba da uživaš. Roditelji treba da te odgajaju, jer pre nego što odrasteš, uloga koju igraš je uloga deteta koje se vaspitava. Prema tome, tvoji roditelji samo ispunjavaju neku vrstu odgovornosti prema tebi i ti je samo primaš, ali sigurno ne primaš blagodat ili dobrotu od njih. (…) Tvoj odgoj je odgovornost tvojih roditelja. Oni su odlučili da te rode, tako da imaju odgovornost i obavezu da te odgoje. Odgajajući te u odraslu osobu, oni ispunjavaju svoju odgovornost i svoju obavezu. Ne duguješ im ništa, tako da ne moraš ništa da im nadoknadiš. Ne moraš da im nadoknadiš – to jasno pokazuje da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci i da ne moraš ništa da učiniš za njih u zamenu za njihovu dobrotu. Ako ti okolnosti omogućavaju da ispuniš deo svoje odgovornosti prema njima, onda to i učini. Ako ti tvoje okruženje i objektivne okolnosti ne dozvoljavaju da ispuniš svoju obavezu prema njima, onda ne moraš previše da razmišljaš o tome i ne treba da misliš da si im dužan, jer tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Božje reči su mi omogućile da shvatim da Bog ima neprikosnovenost i da uređuje svaku osobu koja dođe na ovaj svet. Bog je odredio i to što sam se rodila u svojoj porodici. Bez obzira na to koliko je moja mama propatila da me odgoji, to je bila njena odgovornost i ne treba to da smatram dobrotom. Baš kao što Bog kaže: „Pošto su tvoji roditelji imali svu moć i odlučili su da te rode, oni imaju obavezu i odgovornost da te podignu, da te odgoje u odraslu osobu, da te opskrbe vaspitanjem, hranom, odećom i novcem – to je njihova odgovornost i obaveza, i to je ono što treba da rade.” Ali nisam shvatala istinu i nisam videla stvari u skladu sa Božjim rečima. Uvek sam verovala da je, posle tatine smrti, moja mama postala i majka i otac, da je živela štedljivo da bih ja mogla da se školujem, boreći se da me odgoji u odraslu osobu, i bez velike brige i nege moje majke, ne bih bila osoba kakva sam danas. Majčinu brigu sam smatrala dobrotom i uvek sam želela da joj se odužim za tu dobrotu koju mi je pružila. Kad sam čula da je umrla, veoma sam se uzrujala i pomislila da se nisam dobro starala o njoj. Nisam mogla ni da budem sa njom u njenim poslednjim trenucima i zato sam se osećala kao da sam loša ćerka. Osećala sam samo dug prema njoj i nisam bila raspoložena da obavljam svoju dužnost. Da sam nastavila da živim osećajući taj dug prema mami i da nisam bila u stanju da obavljam svoju dužnost onda zaista ne bih imala savesti niti ljudskosti. Kada sam pomislila na maminu smrt, čak i da sam mogla da budem uz nju na kraju, ne bih bila u stanju da joj spasim život. Čak i kad bi me drugi hvalili kao dobru ćerku, šta bi bio značaj toga?

Zatim sam pročitala još Božjih reči. Bog kaže: „Zbog uslovljavanja kineske tradicionalne kulture, u tradicionalnim predstavama kineskog naroda veruje se da deca moraju da se pridržavaju odanosti roditeljima. Ko god se ne pridržava odanosti roditeljima, taj je odrođeno dete. Ove ideje su od detinjstva usađene u ljude, a uče se u gotovo svakoj kući, kao i u svakoj školi i u društvu u celini. Kada je nečija glava time napunjena, oni misle: ’Odanost roditeljima je važnija od svega. Da se toga ne pridržavam, ne bih bio dobar čovek – bio bih odrođeno dete i društvo bi me osudilo. Bio bih osoba bez savesti.’ Da li je to mišljenje tačno? Ljudi su videli mnogo istina koje je Bog izrazio – da li je Bog zahtevao da oni pokažu odanost roditeljima? Da li je to jedna od istina koju vernici u Boga moraju da razumeju? Ne, nije. Bog je samo u zajedništvu razgovarao o nekim načelima. Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Voli ono što Bog voli, mrzi ono što Bog mrzi: to je načelo kojeg treba da se držite. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i sami treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka. (…) Sotona koristi tu vrstu tradicionalne kulture i pojmove morala da veže tvoje misli, tvoj um i tvoje srce, čineći te nesposobnim da prihvatiš Božje reči; opsednut si tim sotonskim stvarima i nesposoban da prihvatiš Božje reči. Kada želiš da primenjuješ Božje reči, te sotonske stvari izazivaju nemir u tebi, teraju te da se suprotstaviš istini i Božjim zahtevima i čine te nemoćnim da se oslobodiš jarma tradicionalne kulture. Posle nekog vremena provedenog u borbi, praviš kompromis: više voliš da veruješ da su tradicionalni pojmovi morala ispravni i u skladu sa istinom, te odbacuješ ili se odričeš Božje reči. Ne prihvataš Božje reči kao istinu i ne pridaješ značaj spasenju, osećaš da još uvek živiš u ovom svetu i da možeš da opstaneš samo ako se osloniš na te ljude. Pošto nisi u stanju da izdržiš optužbe društva, radije se odričeš istine i Božjih reči, prepuštajući se tradicionalnim pojmovima morala i uticaju Sotone; draže ti je da uvrediš Boga i da ne primenjuješ istinu. Reci Mi, zar čovek nije jadan? Zar mu nije potrebno Božje spasenje?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). „U svetu nevernika postoji izreka: ’Vrane se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, a jagnjad kleče da bi mogla da sisaju majčino mleko.’ Postoji i izreka: ’Odrođen čovek je gori od zveri.’ Kako samo grandiozno zvuče te izreke! Zapravo, pojave koje prva izreka pominje, vrane koje se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, i jaganjci koji kleče da bi mogli da sisaju majčino mleko, zaista postoje, to su činjenice. Međutim, to su naprosto pojave u životinjskom svetu. To je samo neka vrsta zakona koji je Bog uspostavio za razna živa bića i kojeg se pridržavaju sve vrste živih bića, uključujući i ljude. Činjenica da se sve vrste živih bića pridržavaju tog zakona još je jedan pokazatelj da je Bog stvorio sva živa bića. Nijedno živo biće ne može da prekrši taj zakon i nijedno živo biće ne može da ga prevaziđe. (…) Vrane koje se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, i jaganjci koji kleče da bi mogli da sisaju majčino mleko upravo pokazuju da se životinjski svet pridržava tog zakona. Sve vrste živih bića imaju taj instinkt. Kada se potomci rode, o njima se brinu i neguju ih ženke ili mužjaci, dok ne stasaju. Sve vrste živih bića su u stanju da ispune svoje odgovornosti i obaveze prema svom potomstvu, savesno i marljivo podižući sledeću generaciju. To bi još više trebalo da bude slučaj kod ljudi. Ljudi sebe nazivaju višom životinjskom vrstom – ako ne mogu da se pridržavaju tog zakona i ako im nedostaje taj instinkt, onda su ljudi niži od životinja, zar ne? Stoga, bez obzira na to koliko su te roditelji negovali dok su te odgajali i koliko su ispunjavali svoju odgovornost prema tebi, oni su radili samo ono što je trebalo u okviru sposobnosti stvorenog čoveka – to je bio njihov instinkt” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Kada sam završila s čitanjem Božjih reči, shvatila sam sledeće: razlog zbog kojeg sam osećala toliku bol bio je taj što sam bila pod uticajem ideja i gledišta kao što su „Onaj ko ne brine o roditeljima gori je od zveri” i „Odgajaj decu da te izdržavaju u starosti”. Mislila sam da je odanost roditeljima savršeno prirodna i opravdana i da ne činiti to znači biti izdajnik i bedniji od zveri. Bila sam u bekstvu i nisam mogla da se staram o mami kod kuće pa me je grizla savest i osećala sam se kao da joj nešto dugujem. Takođe sam se plašila da će ljudi reći da nemam savesti i da sam loša ćerka, te sam osetila veliku bol i nisam bila u stanju da mirno obavljam svoju dužnost, a kada sam saznala da mi je mama preminula, raspala sam se u paramparčad. Videla sam da su u meni bile usađene ideje tradicionalne kulture i smatrala sam da je odanost roditeljima važnija od obavljanja dužnosti stvorenog bića, i čak bih zažalila što sam propovedala jevanđelje i obavljala svoju dužnost – zar to nije bilo ispoljenje izdaje Boga? Pošto me je policija uhapsila zbog propovedanja jevanđelja, nisam mogla da se vratim kući. Ali umesto da mrzim KPK, krivila sam Boga, verujući da je to prouzrokovano propovedanjem jevanđelja. Stvarno sam sve pogrešno shvatala i nisam mogla da procenim šta je ispravno, a šta nije! Sve što imam potiče od Boga. Brinuo se o meni i štitio me je sve ove godine da bih dobila priliku da propovedam jevanđelje i obavim svoju dužnost, da stremim ka istini i da me Bog spase. Ne samo da nisam bila zahvalna Bogu, već sam Ga pogrešno shvatala i krivila, pa čak i zažalila što sam obavljala svoju dužnost. Zaista sam bila bez savesti! Tek tada sam shvatila da su ideje i gledišta kao što su „Odrođen čovek je gori od zveri” i „Odgajaj decu da te izdržavaju u starosti” bili zavaravajući, i da su bili način na koji Sotona navodi ljude na stranputicu i kvari ih. Nisam više želela da živim po Sotoninim idejama i gledištima, već sam želela da posmatram ljude i stvari i ponašam se u skladu sa Božjim rečima.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Kao prvo, na odlazak od kuće radi obavljanja svojih dužnosti većina ljudi se odlučuje delom zbog sveukupnih objektivnih okolnosti, usled kojih su prinuđeni da napuste svoje roditelje; oni ne mogu da ostanu kraj njih da bi brinuli o njima i da bi im pravili društvo. Nije reč o tome da oni svojevoljno odlučuju da napuste roditelje; u pitanju je objektivan razlog. Kao drugo, subjektivno govoreći, ti ne odlaziš da obavljaš svoju dužnost zato što si želeo da napustiš roditelje i da pobegneš od svojih obaveza, nego zbog Božjeg poziva. Da bi sarađivao u Božjem delu, da bi prihvatio Njegov poziv i da bi obavljao svoju dužnost stvorenog bića, ti nisi imao drugog izbora osim da napustiš svoje roditelje; nisi mogao da ostaneš kraj njih da bi im pravio društvo i brinuo o njima. Ti ih nisi napustio da bi izbegao svoje obaveze, zar ne? Napustiti roditelje da bi izbegao obaveze i biti prinuđen da ih napustiš da bi odgovorio na Božji poziv i obavljao svoje dužnosti – nisu li to dva po prirodi različita izbora? (Jesu.) Ti si, u svom srcu, emotivno privržen svojim roditeljima i misliš na njih; tvoja osećanja nisu prazna. Ako bi objektivne okolnosti to dozvoljavale i ako bi bio u stanju da ostaneš kraj njih i da istovremeno obavljaš svoje dužnosti, ti bi tada hteo da ostaneš kraj njih, redovno bi brinuo o njima i ispunjavao svoje obaveze. Ti, međutim, zbog objektivnih okolnosti moraš da ih napustiš; ne možeš da ostaneš s njima. Nije da ti ne želiš da ispuniš obaveze koje imaš kao njihovo dete, već ti ne možeš da ih ispuniš. Zar to nije po prirodi drugačija stvar? (Jeste.) Ako si svoj dom napustio samo da ne bi bio odan roditeljima i da ne bi ispunjavao svoje obaveze, to je odrođeno ponašanje, lišeno svake ljudskosti. Roditelji su te odgojili, a ti si jedva dočekao da raširiš krila i da što pre odlepršaš u samostalan život. Ne želiš da se viđaš s roditeljima i uopšte ne obraćaš pažnju kad čuješ da se suočavaju s nekim poteškoćama. Iako bi mogao da im pomogneš, ti to ne činiš; praviš se da ne čuješ i puštaš druge da o tebi pričaju šta god hoće – jednostavno, ne želiš da ispunjavaš svoje obaveze. To znači biti odrođen. Ali, da li je to sada slučaj? (Nije.) Mnogi ljudi su napustili svoj okrug, grad, pokrajinu, pa čak i državu, da bi obavljali svoje dužnosti; oni su već daleko od svog zavičaja. Nadalje, njima iz raznoraznih razloga nije zgodno da ostanu u kontaktu sa svojom porodicom. O trenutnom stanju svojih roditelja oni se povremeno raspituju kod ljudi koji dolaze iz njihovog rodnog grada, pa osećaju olakšanje kad čuju da su im roditelji još uvek zdravo i dobro. U stvari, ti nisi odrođen; još uvek nisi došao dotle da ti nedostaje ljudskosti, da čak i ne želiš da brineš o roditeljima niti da ispuniš obaveze koje imaš prema njima. Budući da si ovu odluku morao da doneseš iz raznih objektivnih razloga, ti nisi odrođen” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). „Iz pozicije deteta, treba da shvatiš da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Postoji mnogo toga što moraš da činiš u ovom životu, a to su sve stvari koje stvoreno biće treba da čini, stvari koje ti je poverio Stvoritelj i one nemaju nikakve veze s uzvraćanjem dobrote roditeljima. Pokazivanje odanosti roditeljima, oduživanje, uzvraćanje njihove dobrote – ništa od toga nema nikakve veze s tvojom misijom u životu. Takođe se može reći da nema potrebe da pokazuješ odanost roditeljima, da im se odužuješ, niti da ispunjavaš bilo koju od svojih obaveza prema njima. Prosto rečeno, možeš da uradiš nešto od toga i ispuniš deo svojih odgovornosti kada okolnosti to dozvoljavaju; kada ne dozvoljavaju, ne moraš da budeš uporan. Ako ne možeš da ispuniš svoju odgovornost da pokažeš odanost roditeljima, to nije ništa strašno, samo se malo kosi sa tvojom savešću, ljudskim moralom i ljudskim predstavama. Ali, u najmanju ruku, to nije protiv istine, i Bog te neće osuditi zbog toga. Kada shvatiš istinu, nećeš osećati grižu savesti zbog toga” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Iz Božjih reči shvatila sam kako deca treba da se ophode prema roditeljima. Moja mama nije bila moj zajmodavac. Došla sam na ovaj svet sa misijom koju treba da ispunim, a to je da obavljam dužnost stvorenog bića. Da su okolnosti i uslovi dozvoljavali, starala bih se o mami i bila bih joj odana i ispunila bih odgovornosti i obaveze deteta. Pošto okolnosti nisu dozvoljavale, onda nisam morala da insistiram na tome. Takođe, nije da nisam želela da budem odana mami, već nisam mogla da odem kući da se staram o njoj zato što me je KPK jurila i gonila. Nije da nisam bila odana i nisam morala da brinem o tome šta drugi misle o meni. Najvažnije je bilo da se pokorim Božjoj neprikosnovenosti i uređenjima i da dobro obavljam svoju dužnost. Kada sam to shvatila, više se nisam osećala sputano i mogla sam svoje srce da usmerim na dužnost. To je bio sud i razotkrivanje Božjih reči koje su mi omogućile da razumem neke od svojih pogrešnih gledišta, da sagledam kako da pristupim svojoj mami na način koji je u skladu sa istina-načelima, da više ne živim sa osećanjem da imam dug prema mami i da budem u stanju da smirim svoje srce i obavljam svoju dužnost.