Autorka: Mijaosijao, Kina

Odrasla sam u siromašnoj seljačkoj porodici. Roditelji su me usvojili kada su imali skoro 40 godina. Od kada sam postala svesna sebe, gledala sam roditelje kako vredno rade da bi zaradili novac i izdržavali našu porodicu. Otac je cele godine ustajao pre zore kako bi radio i radio je napolju tokom vrelih junskih dana kako bi zaradio novac za moje školovanje. Majka je bila ista takva. Kada bi se razbolela, nije mogla da podnese da troši novac na lečenje; svaki dan bi išla u jarugu da kosi seno kako bi gajila zečeve i tako zaradila za moju školarinu. Teška situacija mojih roditelja me je duboko pogađala, pa sam odlučila da im budem odana kada odrastem. Kada sam odrasla, često sam sebi govorila da bi trebalo da izbegnem situaciju gde „dete želi da brine o roditeljima, ali roditelji više nisu tu”. Rekla sam sebi da moram da budem odana roditeljima i da nikako ne smem da se kajem zbog bilo čega u vezi sa odanošću svojim roditeljima. Kasnije sam ostavila osobu koju sam volela i odabrala sam trenutnog supruga, koji se doselio kod moje porodice, u skladu sa željama mojih roditelja.

Otac je iznenada preminuo 2011. godine. Napustio nas je pre nego što sam imala priliku da mu pokažem svoje poštovanje i odanost. Pomislila sam: „Ma kako teško ili komplikovano bude, biću na pravi način odana majci. Ne smem više da se kajem ni zbog čega.” Često sam majci kupovala dodatke ishrani i razne stvari. Ona mi je 2012. godine propovedala jevanđelje poslednjih dana Svemogućeg Boga. Šest meseci kasnije, često sam prisustvovala okupljanjima i izvršavala sam svoju dužnost. Suprug je indirektno i direktno kritikovao moju majku zbog toga što mi propoveda jevanđelje i čak joj se namerno rugao i ismevao je preda mnom. Bila sam toliko besna, da sam ga izgrdila, a svaki put kada bi se to desilo, videla sam majku kako se bespomoćno skriva u bolu. Kasnije je proganjanje od strane supruga postalo još žešće i čak me je tukao i grdio. I moja majka je trpela verbalno zlostavljanje i bol sa mnom, pa sam mislila da joj toliko toga dugujem. Krajem 2015. godine, izabrana sam za propovednika. Jednom prilikom sam bila toliko zauzeta svojim obavezama, da nisam otišla kući jedno nedelju dana. Moj suprug se udružio sa rođacima kako bi stvarao nevolje mojoj majci i pretio je da će prijaviti starešine i delatnike u crkvi. Bila sam primorana da prestanem da izvršavam svoju dužnosti i da se vratim kući da čuvam to okruženje. Nakon što sam se vratila kući, suprug je prestao da radi i ostajao je kod kuće da bi motrio na mene. Osećala sam ogromnu odbojnost prema tome, ali se nisam usuđivala da se svađam sa njim pred majkom. To sam mogla da istrpim samo u bolnom potiskivanju. Pomislila sam na to kako je moj suprug neprekidno ponižavao moju majku i rugao joj se od kada sam ja počela da verujem u Boga, a ja sam bila veoma uznemirena, kao da mi neko slama srce. Mislila sam da, ne samo da ne dozvoljavam majci da uživa u starosti, već i da joj nanosim mnogo tuge i bola. Kao rezultat toga, više nisam imala odlučnosti da izađem i izvršavam svoju dužnost. Majka je razgovarala u zajedništvu sa mnom, rekavši da bi trebalo da se oslonim na Boga kako bih iskusila ovo okruženje, ali bila sam zabrinuta da će me suprug ponovo proganjati ako budem izašla da ponovo izvršavam svoju dužnost i nisam znala koliko još uvreda će moja majka morati da istrpi. Zato sam ostala kod kuće, a moje stanje je bilo sve gore i gore. Kasnije su moja braća i sestre zamolili moje dete da mi prenese poruku, podsećajući me da se molim Bogu i da se više oslonim na Njega u toj vrsti okruženja. Plakala sam i pomolila sam se Bogu. Njegove reči su me prosvetile i vodile, i ponovo sam zadobila odlučnost. Nešto kasnije mi je Bog otvorio put izlaska. Mog muža je njegova agencija za zapošljavanje obavestila da se vrati na posao i ja sam ponovo mogla da idem na okupljanja. Nedugo zatim, ponovo sam izvršavala dužnost starešine i kad god sam imala slobodnog vremena, razgovarala sam o Božjim rečima sa majkom i zadobila sam veru u Boga.

Godine 2016, sestra sa kojom sam sarađivala je uhapšena. Mi smo takođe bile komšinice, tako da su postojali rizici i za moju bezbednost. Morala sam da napustim dom i da se sakrijem. Sa mužem sam pričala o tome da odem da se sakrijem, ali, neverovatno, samo nekoliko dana nakon što sam napustila dom, on je otišao u policijsku stanicu i prijavio me zato što verujem u Boga i što sam napustila dom. Policija je počela da me istražuje, tako da sam još manje bila u prilici da odem kući. Pomislila sam na to kako neću biti u stanju da odem kući i vidim majku – pa kako ću onda brinuti o njoj i biti joj odana? Moj otac je preminuo, a moj suprug nas ovako proganja. Nakon što sam otišla, nisam znala kakvoj vrsti zlostavljanja će je on izložiti. Ja sam mamim jedini rod. Ona bi bila tako očajna kada ja ne bih bila sa njom i ne bi mogla to da podnese. Međutim, ako bi me uhapsili kada se vratim kući, da li bih bila u stanju da ostanem postojana? Srce mi je bilo slomljeno od bola i unutrašnjeg sukoba, pa sam se pomolila Bogu i preklinjala Ga da me vodi dok doživljavam ovo okruženje. Jednog dana, pomislila sam na Božje reči: „Kuda će neko svakog dana ići, šta će raditi, s kim ili s čim će se susretati, šta će govoriti, šta će mu se dešavati – mogu li ljudi išta od ovoga predvideti? Može se reći da ljudi ne samo da ne mogu da predvide sve ove pojave, štaviše, ne mogu da kontrolišu kako se one razvijaju. U svakodnevnom životu ljudi, ovi nepredvidljivi događaji se dešavaju stalno; to su uobičajene pojave. Pojava ovih ’trivijalnih svakodnevnih stvari’, kao i sredstva i pravila njihovog razvoja, ljude stalno podsećaju na to da se ništa ne dešava slučajno, da se proces razvoja i neizbežnost svakog događaja ne mogu promeniti ljudskom voljom. Pojava svakog događaja ljudima prenosi Stvoriteljevu opomenu, a takođe im šalje poruku da ljudska bića ne mogu da kontrolišu sopstvenu sudbinu. Istovremeno, to je ujedno i opovrgavanje ljudske ambicije i žudnje jalovog nadanja da će sopstvenu sudbinu uzeti u svoje ruke. To opovrgavanje je poput snažnih šamara koji iznova i iznova pljušte po licima ljudi, primoravajući ih da promisle o tome ko je to tačno suveren nad njom i ko kontroliše njihovu sudbinu. A pošto se njihove ambicije i želje iznova ruše i raspadaju, ljudi ne mogu a da se nesvesno ne povinuju uređenjima sudbine i prihvate stvarnost, Nebesku volju i suverenost Stvoritelja. Od ponovljene pojave ’trivijalnih svakodnevnih stvari’, pa do sudbine čitavih života celog ljudskog roda, ne postoji ništa što ne otkriva uređenja Stvoritelja i Njegovu suverenost; nema ničega što ne šalje poruku da se ’autoritet Stvoritelja ne može nadmašiti’, ničega što ne prenosi tu nepromenljivu istinu da je ’autoritet Stvoritelja vrhovni’” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Dok sam promišljala o Božjim rečima, shvatila sam da je Bog suveren nad svim što se dešava svakog dana; ljudi ne mogu sami da predvide niti da kontrolišu te stvari. Trebalo bi da se pokorim Božjoj orkestraciji i uređenjima. Pomislila sam na to kako je policija uhapsila sestru sa kojom sam sarađivala, kako me je muž prijavio policiji, kako me policija progoni i kako ne mogu da se vratim kući. Taj niz događaja nije bio nešto što sam mogla da predvidim; to sve je dozvolio Bog. Morala sam da prihvatim to stvarno okruženje. Pomislila sam na period od kada sam počela da verujem u Boga. Srce mi je bilo veoma tužno kada sam videla da moj muž proganja i ponižava moju majku i nisam želela da izađem i izvršavam svoju dužnost jer sam se plašila da će je on proganjati. Takođe sam se plašila, nakon što sam otišla, da neće biti nikoga da brine o njoj u starosti. Kada sam na to pomislila, shvatila sam da sam neprekidno bila zarobljena u privrženosti porodici i da ne mogu da stremim ka istini niti da izvršavam svoju dužnost kako treba. Sa ovim okruženjem koje me je snašlo, a koje je značilo da ne mogu da idem kući, Božja namera je bila ta da bi trebalo da posvetim svoje srce svojoj dužnosti, što bi donelo korist mom životnom rastu. Osim toga, ja sam bila crkveni starešina. Kada ne bih napustila dom, onda bi policija koristila moju majku da mi preti čim bih bila uhapšena. Da li bih bila u stanju da ostanem postojana? Kada ne bih mogla da se suprotstavim mučenju i kada bih postala Juda i izdala Boga, onda bi me Bog potpuno isključio. Nakon mnogo razmišljanja, odlučila sam da izvršavam svoju dužnost van kuće. Dok sam bila van kuće, svaki put kada bi padala kiša, pomislila bih: „Tlo u našem dvorištu je klizavo – šta ako moja majka padne, a niko nije tamo da joj pomogne?” Tokom sezone žetve pšenice, brinula sam: „Kako će moja majka sama žnjeti? Ne znam da li će joj moj muž pomoći.” Za kinesku novu godinu, sa suzama u očima sam držala hranu koju je pripremila domaćinska porodica. „Ja mogu dobro da jedem van kuće, ali ne znam da li je moja majka dobro kod kuće. Da li će je moj muž grditi i vređati? Tokom praznika, druge porodice se okupljaju, a ja sam ostavila majku samu kod kuće. Sigurno je neutešna i usamljena i moraće da istrpi ismevanje od strane rodbine i prijatelja. Toliko mnogo dugujem svojoj majci!” Što sam više razmišljala o tome, to mi je bilo mučnije i izgubila sam svu motivaciju da izvršavam svoju dužnost. Plakala sam i pomolila sam se Bogu, preklinjujući Ga da me izvede iz tog negativnog stanja.

Jednog dana, tokom posvećenosti, pročitala sam sledeće Božje reči: „Bez obzira na to šta radiš, šta misliš i šta planiraš, sve su to nevažne stvari. Ono što je važno jeste da li ti možeš da razumeš i da istinski poveruješ u to da su sva stvorena bića u Božjim rukama. Pojedini roditelji imaju taj blagoslov i takvu sudbinu da mogu uživati u blaženstvu porodičnog doma i sreći velike i uspešne porodice. To je Božja suverenost i blagoslov koji im Bog daje. Neki drugi roditelji nemaju takvu sudbinu i Bog im nije uredio takvo okruženje. Oni nisu blagosloveni da uživaju u srećnoj porodici, niti da uživaju u tome da imaju svoju decu kraj sebe. To je Božja orkestracija i ljudi u tom pogledu ne mogu ništa da učine na silu. Bez obzira na sve, kada je u pitanju odanost roditeljima, ljudi naposletku moraju, u najmanju ruku, imati pokoran stav. Ako ti okruženje to dozvoljava i ako si u mogućnosti da to činiš, slobodno možeš da pokažeš svoju odanost prema roditeljima. Ali, ako ti okruženje to ne dopušta i ako ti nedostaju sredstva, nemoj pokušavati da to radiš na silu – kako se to zove? (Pokornost.) To se zove pokornost. Kako se rađa ta pokornost? Šta je osnov pokornosti? Ona se zasniva na tome da Bog uređuje sve te stvari i vlada nad njima. Iako bi ljudi možda hteli da o tome odlučuju, oni to ne mogu, jer nemaju pravo odlučivanja, te stoga treba da se pokore. Kad pomisliš da bi ljudi trebalo da se pokore i da Bog sve orkestrira, zar se u duši ne osećaš spokojnije? (Da.) Hoćeš li onda i dalje osećati grižu savesti? Nećeš više osećati konstantnu grižu savesti, a pomisao kako nisi odan svojim roditeljima neće više vladati tobom. Doduše, možda ćeš povremeno razmišljati o tome, budući da se radi o normalnim ljudskim mislima i nagonima, koje niko ne može izbeći” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). Nakon promišljanja o Božjim rečima, shvatila sam da je Bog uredio različite sudbine za svakog čoveka i ljudi ne mogu ništa da promene. Ako je Bog odredio da moja majka neće uživati u blagoslovu da je njeno dete pored nje, onda, ma koliko se ja trudila, ne mogu ništa da promenim. Pomislila sam na to kako smo majka i ja bile zajedno od mog detinjstva, kako se nikada nismo razdvajale. Nešto kasnije, zbog moje vere u Boga, policija me je proganjala i morala sam da napustim dom. To je Bog uredio i predodredio. Kada moju majku kod kuće proganja moj muž, to je nešto što ona mora da iskusi. Međutim, ja nisam razumela Božju suverenost i neprekidno sam brinula o tome da je moja majka sama i da pati. To je uticalo na moje stanje u izvršavanju dužnosti i upala sam u stanje bola i tame. Sada sam shvatila da, pošto nemam priliku da budem odana svojoj majci, trebalo bi da se pokorim i prihvatim ovo uređenje. Moja majka veruje u Boga. Iako je daleko od mene, i dalje ima Boga, a On će nas voditi dok budemo hodali našim putevima. Verovala sam da je sve u Božjim rukama. Kada sam pomislila na to, u sebi sam se pomolila Bogu, voljna da se pokorim. Poverila sam svoju majku Bogu da je vodi dok doživljava proganjanje od strane naše porodice. Kasnije sam slučajno pročitala jedan članak iskustvenog svedočenja koji je napisala moja majka. Pročitala sam da se ona molila Bogu kada ja nisam bila sa njom i kada je bila slaba, a njena braća i sestre su dolazili u naš dom da razgovaraju o Božjim rečima i da joj pomognu. Nakon što je razumela Božju nameru, polako je izašla iz svoje negativnosti i slabosti. Bila sam veoma zahvalna Bogu.

Godine 2022. je ponovo izbila pandemija. Kada sam videla da mnogo starijih ljudi umire od pandemije, ponovo sam počela da brinem: „Ako se moja majka zarazi tokom pandemije, da li će neko brinuti o njoj? Da li će preživeti? Kada bih bila pored nje, donosila bih joj vodu i lekove i razgovarala o Božjim rečima da je ohrabrim, ona ne bi toliko patila u srcu.” Žarko sam želela da se vratim i vidim svoju majku! Zaista sam htela da joj ispričam svoja iskustva tokom proteklih nekoliko godina i da joj kažem koliko mi je nedostajala. Nedugo zatim sam se razbolela i majka mi je još više nedostajala dok sam ležala u krevetu. Brinula sam da, ako umre, nikada je više neću videti i u srcu sam se svađala sa Bogom: „Dragi Bože, zašto drugi mogu da se ponovo vide sa svojom porodicom, ali ja moram biti razdvojena od svoje majke? Znaš da je moja priča drugačija. Ja sam jedino dete u porodici, ali sada ne mogu da brinem o njoj dok je živa. Ako umre sama, savest će me optuživati i misliću da nemam srca i da sam previše nezahvalna. Znam da je pogrešno razmišljati na taj način, ali ne znam kako da iskusim ovo. Molim Te da me vodiš.” Pomislila sam na to kako su Božje reči uvek te koje me prosvećuju i svaki put izvode iz negativnosti i slabosti i kako je i moja majka iskusila Božje vođstvo i zaštitu kod kuće. Obe smo uživale u Božjoj ljubavi. Bog nam je darovao toliko toga, ali ja nisam znala kako da Mu se odužim, već sam se, umesto toga, žalila na Njega. Zaista sam bila bez savesti! Pomolila sam se Bogu, voljna da usrdno tragam za istinom, kako bih rešila sopstvene probleme.

Jednog dana sam čula čitanje Božjih reči: „Što se tiče ljudi, bez obzira na to da li su te tvoji roditelji brižno negovali ili su ti pružili odličnu negu, u svakom slučaju, oni su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu. Bez obzira na razlog zašto su te odgojili, to je bila njihova odgovornost – zato što su te rodili, oni treba da preuzmu odgovornost za tebe. Na osnovu toga, da li sve što su tvoji roditelji učinili za tebe može da se smatra dobrotom? Ne može, zar ne? (Tako je.) To što su tvoji roditelji ispunili svoju odgovornost prema tebi, ne računa se kao dobrota, pa ako ispunjavaju svoju odgovornost prema cvetu ili biljki, zalivajući je i đubreći je, da li se to računa kao dobrota? (Ne.) To je još dalje od dobrote. Cveće i biljke bolje rastu napolju – one zahvaljujući vetru, suncu i kiši bujaju kada su zasađene u zemlju. Kada su zasađene u saksiju u zatvorenom prostoru one ne rastu dobro kao napolju, ali gde god da su, one žive, zar ne? Gde god da su, Bog je tako odredio. Ti si živ čovek i Bog preuzima odgovornost za svaki život, omogućavajući mu da preživi i da sledi zakon kojeg se pridržavaju sva stvorena bića. Ali kao čovek, ti živiš u okolnostima u kojima te roditelji odgajaju, tako da treba da odrastaš i postojiš u takvim okolnostima. Posmatrano iz šire perspektive, to što ti živiš u takvim okolnostima je zbog Božjeg određenja; iz uže perspektive, to je zbog toga što te roditelji odgajaju, zar ne? U svakom slučaju, time što te podižu, tvoji roditelji ispunjavaju odgovornost i obavezu. To što te odgajaju u odraslu osobu je njihova obaveza i odgovornost i to ne može da se naziva dobrotom. Ako ne može da se naziva dobrotom, zar onda to nije nešto u čemu treba da uživaš? (Jeste.) To je vrsta prava koje treba da uživaš. Roditelji treba da te odgajaju, jer pre nego što odrasteš, uloga koju igraš je uloga deteta koje se vaspitava. Prema tome, tvoji roditelji samo ispunjavaju neku vrstu odgovornosti prema tebi i ti je samo primaš, ali sigurno ne primaš blagodat ili dobrotu od njih. Za svako živo biće, rađanje i briga o deci, razmnožavanje i podizanje sledeće generacije je neka vrsta odgovornosti. Na primer, ptice, krave, ovce, pa čak i tigrovi, moraju da se brinu o svom potomstvu nakon razmnožavanja. Nema živih bića koja ne odgajaju svoje potomstvo. Moguće je da postoje neki izuzeci, ali ih nema mnogo. To je prirodna pojava u postojanju živih bića, to je instinkt živih bića i ne može se pripisati dobroti. Oni se samo pridržavaju zakona koji je Stvoritelj postavio za životinje i za ljudski rod. Prema tome, to što su te tvoji roditelji odgajili nije nekakva dobrota. Na osnovu toga, može se reći da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Oni ispunjavaju svoju odgovornost prema tebi. Bez obzira na to koliko truda i novca potroše na tebe, oni ne bi trebalo da traže od tebe da im to nadoknadiš, jer je to njihova roditeljska odgovornost. Pošto je to odgovornost i obaveza, ona treba da bude besplatna, a oni ne treba da traže nadoknadu. Odgajajući te, tvoji roditelji su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu, i to ne treba da bude plaćeno, i ne treba da bude nikakva transakcija. Dakle, ne moraš da pristupaš svojim roditeljima niti da upravljaš svojim odnosom sa njima u skladu sa idejom da im nešto nadoknađuješ. Ako ipak postupaš prema svojim roditeljima i vraćaš im dug u skladu sa ovom idejom, i ta ideja upravlja tvojim odnosom sa njima, to nije humano. Istovremeno, verovatno će te u tome obuzdavati i ograničiti tvoja telesna osećanja, i biće ti teško da se ispetljaš iz tog klupka, do te mere da ćeš možda čak i izgubiti svoj put. Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci, tako da nemaš obavezu da ostvariš sva njihova očekivanja. Nemaš obavezu da platiš račun za njihova očekivanja. To jest, oni mogu da imaju svoja očekivanja. Ti donosiš sopstvene odluke i imaš životni put i sudbinu koju ti je Bog odredio, a to nema nikakve veze s tvojim roditeljima. (…) Ako ti okolnosti omogućavaju da ispuniš deo svoje odgovornosti prema njima, onda to i učini. Ako ti tvoje okruženje i objektivne okolnosti ne dozvoljavaju da ispuniš svoju obavezu prema njima, onda ne moraš previše da razmišljaš o tome i ne treba da misliš da si im dužan, jer tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Bez obzira na to da li pokazuješ odanost roditeljima ili ispunjavaš svoju odgovornost prema njima, ti samo preuzimaš perspektivu deteta i ispunjavaš deo svoje odgovornosti prema ljudima koji su te jednom rodili i odgojili. Ali to sigurno ne možeš da radiš iz perspektive oduživanja, ili iz perspektive da su ’tvoji roditelji tvoji dobrotvori i da moraš da im se odužiš’, da moraš da im nadoknadiš njihovu dobrotu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Nakon što sam čula Božje reči, iznenada sam shvatila da sam, zbog toga što su me roditelji podigli, smatrala da im dugujem za njihovu dobrotu. Mislila sam da moram da se odužim za to, bez obzira kada, ali to gledište prosto uopšte nije u skladu sa istinom. Zapravo, roditelji imaju odgovornost i obavezu da podižu svoju decu. To uopšte nije nikakva dobrota. Kao što životinje podižu svoje mladunce, to je prirodan instinkt i neizbežan zakon postojanja. Kada je Bog stvorio čoveka, On je uredio odgovarajuće porodično okruženje u kom čovek može da preživi. Uzmimo mene kao primer. Moja biološka majka je umrla odmah nakon mog rođenja i onda su me usvojili moji hranitelji. Spolja je delovalo da su moji roditelji bili ti koji su brinuli o meni i podigli me, ali, zapravo, moj život potiče od Boga. Razlog zbog kojeg sam preživela sve ove godine je taj što me je Bog pazio i štitio. Sećam se, kada sam bila mala, kako mi je nogu zakačio veliki ventilator koji se koristio za vejanje žita, ali nisam ostala invalid. Pre prijemnog ispita za srednju školu, išla sam biciklom na polaganje, zaglavila sam se između dva automobila i zamalo su me udarili. Moja majka nije bila pored mene u tom trenutku, ali mi se ništa nije dogodilo. Ponovo sam pomislila na svoju biološku majku. Ona me je donela na svet i zatim preminula, a to što su moji usvojitelji bili u stanju da me podignu je bilo zbog Božjeg predodređenja i orkestracije. Kada roditelji podižu svoju decu, oni samo ispunjavaju svoju odgovornost, a ne čine uslugu svojoj deci, i deca ne moraju da uzvrate nikakvom dobrotom. Pošto nisam razumela istinu u vezi sa tim i pošto su na mene stalno uticale lažne ideje koje mi je usadio Sotona, poput „Roditeljska ljubav je duboka kao more” i „Odrođen čovek je gori od zveri”, moje stanje prilikom izvršavanja dužnosti van kuće je stalno bilo ometano. Od kada sam se rodila, stalno sam uživala u Božjoj brizi, zaštiti i svemu čime me je Bog opskrbio. Sada sam još uvek u stanju da primim Božju blagodat, da Ga sledim, izvršavam svoju dužnost i uživam u prilici koja se pruža jednom u hiljadu godina da me Bog spase. Međutim, nisam shvatala da bi trebalo da izvršavam svoju dužnost kako treba da bih uzvratila Božju ljubav, već sam, umesto toga, jedino razmišljala o vraćanju duga roditeljima zbog njihove dobrote tokom mog odrastanja. Čak i kada je došlo do biranja dužnosti, stalno sam odmeravala svoje odluke na osnovu toga da li mogu da budem odana majci. Bila sam tako smetena! Prihvatila sam tradicionalna gledišta koja je u mene usadio Sotona i glupavo sam želela da se odužim za tu „dobrotu”. Kako sam samo bila glupa! Kada sam to shvatila, osećala sam više slobode. Dok sam postepeno otpuštala svoju brigu u vezi sa majkom, primila sam pismo od svoje ćerke. U njemu je pisalo da je počela da izvršava dužnost u crkvi, da je moja majka zdrava, da redovno ide na okupljanja i čita Božje reči kod kuće. U tom trenutku sam bila toliko dirnuta i samoprekorna, da nisam mogla da opišem taj osećaj. U srcu sam se obratila Bogu: „Dragi Bože, hvala Ti! Vidim da je sve što si mi uredio tako dobro i zaista sam nedostojna da primam tako veliku ljubav i milost od Tebe. Mrzim sebe jer nisam imala dovoljno vere u Tebe. Dragi Bože, najviše dugujem Tebi, a ne svojoj porodici. Od sada ću sigurno smiriti svoje srce da bih izvršavala svoju dužnost i više nećeš biti uznemiren niti zabrinut zbog mene.”

Kasnije sam pročitala još Božjih reči i moje stanje u kojem sam osećala da dugujem majci se potpuno razrešilo. Bog kaže: „Neki ljudi ostavljaju svoju porodicu zato što veruju u Boga i obavljaju svoje dužnosti. Zbog toga postaju slavni, pa im državni organi često pretresaju kuće i maltretiraju roditelje, pa čak i prete njihovim roditeljima da ih predaju njima. Svi u komšiluku pričaju o njima i kažu: ’Ta osoba nema ni trunke savesti. Ne mari za svoje vremešne roditelje. Ne samo da je odrođeno dete, nego i roditeljima pravi tolike probleme. Ona je odrođeno dete!’ Je li išta od ovoga u skladu sa istinom? (Nije.) Ali, zar se sve te reči ne smatraju ispravnim u očima nevernika? Među nevernicima vlada mišljenje da je ovo najlegitimniji i najrazumniji način da se na to gleda, koji je u skladu s ljudskim moralom i sa merilima ponašanja ljudi. Bez obzira na to koliko u tim merilima ima sadržaja, poput načina na koji treba pokazivati odanost roditeljima, kako brinuti o njima kad ostare, kako ih propisno sahraniti i koliko im se treba odužiti, i bez obzira na to da li su ta merila u skladu sa istinom ili nisu, u očima nevernika ona predstavljaju pozitivne stvari, pozitivnu energiju, ta merila su ispravna i sve grupacije ljudi smatraju ih besprekornim. Među nevernicima, to su merila po kojima ljudi treba da žive i ti moraš tako da postupaš ako želiš da te oni iskreno smatraju dovoljno dobrom osobom. Pre no što si poverovao u Boga i razumeo istinu, zar nisi i ti čvrsto verovao da takvo ponašanje ukazuje na dobru osobu? (Jesam.) Štaviše, pomoću tih stvari si takođe ocenjivao i ograničavao sebe, i zahtevao od sebe da budeš baš takva osoba. (…) Međutim, nakon što si odslušao Božje reči i Njegove propovedi, počeo si da menjaš stanovište i shvatio da moraš sve da napustiš kako bi obavljao svoju dužnost stvorenog bića, kao i da Bog od ljudi zahteva da se tako ponašaju. Pre nego što si se uverio da obavljanje dužnosti stvorenog bića predstavlja istinu, mislio si da treba da budeš odan roditeljima, ali si isto tako osećao da treba da obaviš svoju dužnost kao stvoreno biće, pa se u tebi odigravao svojevrstan unutrašnji sukob. Kako su te Božje reči neprekidno zalivale i igrale ulogu tvog pastira, postepeno si stekao razumevanje istine, pa si upravo tada shvatio da je obavljanje dužnosti stvorenog bića savršeno prirodno i opravdano. Do dana današnjeg, mnogi ljudi su uspeli da prihvate istinu i da u potpunosti napuste merila ponašanja iz tradicionalnih ljudskih predstava i uobrazilja. Kada sve to u celosti otpustiš, reči suda i osude od strane nevernika više te ne sputavaju dok slediš Boga i obavljaš svoju dužnost stvorenog bića, pa možeš lako da ih odbaciš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). „Upravo sada, zato što Bog dela i zato što izražava istinu da bi ljudima rekao istinu svih ovih činjenica i da bi im omogućio da shvate istinu, nakon što shvatiš istinu, te pogrešne ideje i pogledi više te neće opterećivati i više ti neće služiti kao vodič za odnose sa roditeljima. Tada će ti život postati opušteniji. Opušten život ne znači da nećeš znati koje su tvoje odgovornosti i obaveze – i dalje ćeš to znati. Zavisi samo od toga koju perspektivu i metode ćeš izabrati da pristupiš svojim odgovornostima i obavezama. Jedan pravac je da kreneš putem osećanja i da se baviš njima na osnovu emocionalnih sredstava, kao i metoda, ideja i pogleda prema kojim Sotona upućuje čoveka. Drugi pravac je da se time pozabavimo na osnovu reči kojima je Bog podučio čoveka. (…) Ako se pridržavaš istina-načela, ideja ili pogleda koji su tačni i dolaze od Boga, tvoj život će postati veoma opušten. Ni mišljenje javnosti, ni svest o tvojoj savesti, ni breme tvojih osećanja neće više ometati način na koji se nosiš sa svojim odnosom sa roditeljima; nasuprot tome, te stvari će ti omogućiti da se suočiš sa tim odnosom na ispravan i razuman način. Ako se ponašaš u skladu sa istina-načelima koja je Bog dao čoveku, čak i ako te ljudi ogovaraju iza leđa, i dalje ćeš osećati mir i smirenost u dubini svog srca, i to nikako neće uticati na tebe. U najmanju ruku, nećeš više prekorevati sebe da si bezosećajni nezahvalnik, niti ćeš u dubini srca osećati grižu savesti. To je zato što ćeš znati da se svi tvoji postupci sprovode u skladu sa metodama kojima te je Bog naučio i da slušaš i pokoravaš se Božjim rečima i slediš Njegov put. Slušanje Božjih reči i hodanje Njegovim putem je osećaj savesti koji ljudi treba da poseduju najviše od svega. Bićeš prava osoba samo kada to postigneš. Ako to ne postigneš, onda si bezosećajni nezahvalnik” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Stalno sam mislila da sam dužna majci jer se moj ugao posmatranja nije promenio. Kada nisam verovala u Boga, prihvatila sam Sotonine tradicionalne ideje, poput „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih” i „Odrođen čovek je gori od zveri”. Verovala sam da bi, kao osoba koja živi na ovom svetu, prvo trebalo da se prema odanosti roditeljima odnosim kao prema najvažnijem načelu u svom ponašanju i da, ako ne mogu to da postignem, nisam dostojna da se zovem ljudskim bićem. Iz toga razloga, odlučila sam da se udam za čoveka koji će se useliti u dom moje porodice i brinuti o mojim roditeljima sa mnom. Nakon što sam počela da verujem u Boga, i dalje sam živela u skladu sa tim gledištima. Kada sam videla da moj muž proganja moju majku, mislila sam da, kao ćerka, nisam omogućila majci da uživa u sreći sa mnom, već je, umesto toga, ona patila zbog mene. Mislila sam da sam je izneverila. Nešto kasnije, pošto me je muž proganjao i stvarao nevolje, ostala sam kod kuće da bih čuvala to okruženje. Kada sam videla da moja majka mnogo pati zbog mene, osetila sam još veći samoprekor i nisam više želela da izvršavam svoje dužnosti. Te tradicionalne ideje su bile poput nevidljivog kanapa kojim sam čvsto bila vezana, zbog čega sam ponovo napravila kompromis u vezi sa svojom dužnosti. One su postale kamen spoticanja u mom stremljenju ka životnom rastu. Pogotovo kada se pandemija širila, brinula sam da će se moja majka zaraziti i da ja neću biti u stanju da brinem o njoj dok boluje, pa sam mislila da sam joj dužna. Čak sam se u srcu žalila na Boga jer mi nije dao priliku da budem odana svojoj majci. Tek tada sam jasno videla da su stvari koje je Sotona usadio u mene, poput „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih” i „Odrođen čovek je gori od zveri” ne samo dovele do toga da klonem duhom u stremljenju ka istini, iako sam je znala, već su me i naterale da se pobunim protiv Boga i da Mu se opirem. Sotona je zaista krajnje rđav, ogavan i zlokoban i zaista mi je naneo veliku štetu. Zapravo, pravi zločinci koji su me sprečili da budem uz majku na putu vere u Boga bili su Komunistička partija Kine i Sotona đavo! Vernici u Boga napuštaju domove da bi izvršavali dužnosti ne zato što ne želimo naše porodice niti zato što smo okrutni, već zato što nam rđava partija ne dozvoljava da sledimo istinitog Boga i hodamo pravim putem. Ona širi neosnovane glasine kako bi blatila crkvu, zbog čega nas članovi porodica koji nisu vernici proganjaju i ometaju. Međutim, ja sam bila smetena i nisam imala moć raspoznavanja niti sam mogla da prozrem Sotoninu rđavu suštinu; čak sam se žalila da Božja uređenja nisu odgovarajuća. Zaista nisam mogla da razlikujem dobro od lošeg! Te tradicionalne ideje više nisu smele da me sputavaju i navode na stranputicu i morala sam da se prema majci odnosim u skladu sa Božjim rečima. I moja majka i ja smo stvorena bića, obe možemo i da verujemo u Boga i da Ga sledimo, kao i da živimo da bismo dobro izvršavale dužnosti stvorenih bića. Već to je ogromna uzvišenost i blagodat koju nam je Bog dao. Bez obzira na to da li ćemo moći da se ponovo sretnemo u ovom životu ili ne, jedino što želiim je da se pokorim Božjoj orkestraciji i uređenjima i da, pre svega, udovoljim Bogu i dobro izvršavam svoju dužnost. Kada sam to shvatila, potpuno sam otpustila svoje brige i osećaj da dugujem svojoj majci. Ponekad, kada pomislim na majku, setim se Božjih reči: „Bog određuje količinu patnje koju neko mora da podnese i razdaljinu koju mora da pređe na svom putu iniko zaista ne može da pomogne nikome drugom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (6)”). Onda se pomolim Bogu u sebi, poverim svoju majku Bogu i smirim srce kako bih izvršavala svoju dužnost.

Kroz ovo iskustvo, razotrkivanje Božjim rečima je bilo ono što mi je omogućilo da jasno sagledam ropstvo i štetu kojima me je izložila tradicionalna kultura, omogućilo mi je da postepeno otpustim svoje brige i osećaj da sam dužna majci i oslobodilo mi je srce. Hvala Bogu!