Moja porodica nije bila naročito imućna. Još dok sam bila dete, otac je radio daleko od kuće kako bi obezbedio školovanje meni i mlađem bratu. Živeo je skromno i nije odmarao čak ni kada je bio bolestan. Mlada i naivna, verovala sam da se tata mnogo muči kako bi nas odgajao, pa sam rešila da ću mu, kad odrastem, biti odana ćerka. Iako sam bila dete, pomagala sam roditeljima u kućnim poslovima koliko god sam mogla. Prala sam veš, kuvala i čuvala brata, a komšije su me hvalile, govoreći: „Kakva razumna i vredna devojčica!” Kada sam odrasla, zadržavala sam samo mali džeparac svakog meseca, a ostatak zarade davala sam roditeljima i često sam im kupovala odeću, hranu i druge potrepštine. Ponekad bi moj tata obukao novu odeću koju sam mu kupila i radosno bi govorio rodbini i komšijama: „Pogledajte, vidite šta mi je ćerka kupila!” I ja sam bila ispunjena radošću kada bih videla svoje roditelje srećne.

Godine 2009. pronašla sam Boga i s vremenom sam preuzela dužnost u crkvi. U to vreme, mesto gde sam vršila svoju dužnost bilo je blizu kuće, pa sam mogla često da posećujem roditelje. Do 2013. godine, policija KPK je saznala za moju veru i došla je u našu kuću da me uhapsi, nakon čega nisam mogla da se vratim kući. U novembru 2017. godine, saznala sam da je moj tata doživeo saobraćajnu nesreću i da je slomio zglob na ruci. Kad sam to čula, nisam mogla da sedim skrštenih ruku, već sam želela da odem kući da ga vidim. Čula sam i da vozač koji ga je udario odbija da preuzme odgovornost i da će morati na sud. Mnogo sam brinula, razmišljajući: „Moj brat nije kod kuće, a mama mora da brine o tati i da se ujedno bavi svim tim stvarima. Hoće li moći sve to da izdrži? Da sam kod kuće, mogla bih da pomognem oko tate, međutim, iako je u pitanju veliki incident, ja ne mogu da preuzmem deo njihovog tereta.” Smatrala sam da im mnogo dugujem i zaista sam želela da se vratim i brinem o ocu. Međutim, bojala sam se da me ne uhapse, pa se nisam usuđivala da se, tako bez razmišljanja, vratim. Pomislila sam: „Ako ne posetim oca u bolnici, zar me rodbina i prijatelji neće kritikovati da nemam ni ljudskosti ni savesti?” Bila sam veoma uznemirena i sve što sam želela je da se vratim kući. Zato sam radila prekovremeno da bih završila zadatke i 29. dana dvanaestog lunarnog meseca, rizikovala sam i otišla kući.

Dok sam ja stigla, tata je već bio otpušten iz bolnice i kad sam videla da se lepo oporavlja, konačno sam bila spokojna. Tata je bio veoma srećan što me vidi, ali ubrzo se namrštio jer su ga samo nekoliko sati ranije pozvali iz policije i tražili da se vrati u rodni grad kako bi ga ispitali o mojoj veri. Suočena sa uznemiravanjem od strane policije, naša porodica je bila pod velikim pritiskom i osećala se bespomoćno. Nakon što je tata otišao, mama mi je rekla da iz policijske stanice zovu više puta godišnje da se raspitaju gde sam i da često odlaze kod babe i dede i uznemiravaju ih. Rekla mi je i da se za svaku Novu godinu ili praznik raspituju da li sam došla kući. Jako sam se naljutila kada sam čula to od mame. Nisam očekivala da će me policija tražiti svih ovih godina otkako sam otišla od kuće i da će čak uznemiravati moje roditelje za Novu godinu. Ali istovremeno me je bilo strah da će policija doći da me uhapsi dok sam kod kuće, pa sam ta dva dana kod kuće bila stalno na oprezu. Želela sam da sačekam oca da se vrati kako bih ga ponovo videla, ali i treći dan je prošao, a njega još uvek nije bilo. Osećala sam se jako uzrujano i pomislila sam da što duže ostajem, opasnost je sve veća, pa sam brzo otišla. Kad sam se vratila tamo gde sam vršila dužnost, stalno sam razmišljala o onome što se dogodilo kod kuće i nisam mogla da se smirim. Mislila sam: „Deca drugih ljudi za Novu godinu idu kući da vide roditelje, donose im hranljive proizvode, ćaskaju s njima o porodičnim stvarima, vode iskrene razgovore, a ja jedva da uspem da odem kući i ne mogu da provodim mnogo vremena s roditeljima. A povrh svega, policija ih stalno uznemirava zbog mene. Ne znam ni kako će se ophoditi prema mom tati kad se bude vratio.” Bila sam veoma tužna. Iako sam vršila svoju dužnost, kad god bih pomislila na roditelje, uznemirila bih se.

Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božjih reči i moje stanje se malo poboljšalo. Svemogući Bog kaže: „Pojedini roditelji imaju taj blagoslov i takvu sudbinu da mogu uživati u blaženstvu porodičnog doma i sreći velike i uspešne porodice. To je Božja suverenost i blagoslov koji im Bog daje. Neki drugi roditelji nemaju takvu sudbinu i Bog im nije uredio takvo okruženje. Oni nisu blagosloveni da uživaju u srećnoj porodici, niti da uživaju u tome da imaju svoju decu kraj sebe. To je Božja orkestracija i ljudi u tom pogledu ne mogu ništa da učine na silu. Bez obzira na sve, kada je u pitanju odanost roditeljima, ljudi naposletku moraju, u najmanju ruku, imati pokoran stav. Ako ti okruženje to dozvoljava i ako si u mogućnosti da to činiš, slobodno možeš da pokažeš svoju odanost prema roditeljima. Ali, ako ti okruženje to ne dopušta i ako ti nedostaju sredstva, nemoj pokušavati da to radiš na silu – kako se to zove? (Pokornost.) To se zove pokornost. Kako se rađa ta pokornost? Šta je osnov pokornosti? Ona se zasniva na tome da Bog uređuje sve te stvari i vlada nad njima. Iako bi ljudi možda hteli da o tome odlučuju, oni to ne mogu, jer nemaju pravo odlučivanja, te stoga treba da se pokore. Kad pomisliš da bi ljudi trebalo da se pokore i da Bog sve orkestrira, zar se u duši ne osećaš spokojnije? (Da.) Hoćeš li onda i dalje osećati grižu savesti? Nećeš više osećati konstantnu grižu savesti, a pomisao kako nisi odan svojim roditeljima neće više vladati tobom. Doduše, možda ćeš povremeno razmišljati o tome, budući da se radi o normalnim ljudskim mislima i nagonima, koje niko ne može izbeći” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da to koliko će blagoslova roditelji primiti od svoje dece u ovom životu, kao i patnje koje će podnositi za njih, sve je to unapred odredio Bog. Neki roditelji čitavog života imaju decu uz sebe i uživaju u porodičnoj sreći, dok drugi nemaju takav život. Sve je to pod Božjom suverenošću i Njegovim uređenjima. Kada je moj otac doživeo saobraćajnu nesreću, vozač koji je bio kriv u početku je odbijao da preuzme odgovornost, ali je, neočekivano, novinar koji je tuda prolazio, razotkrio sve o nesreći. Kasnije, moja majka je u bolnici upoznala jednog advokata koji se ponudio da pomogne oko tužbe i cela stvar je uspešno rešena. To mi je omogućilo da uvidim da je ono što će roditelji doživeti u svom životu, koliko će blagoslova uživati i koliko patnje podneti, Bog već unapred predodredio. To nema veze s tim da li su im deca fizički blizu. Treba da posmatram stvari vodeći se Božjim rečima, treba da poverim roditelje u Božje ruke, da se pokorim Božjoj suverenosti i da ispunjavam svoju dužnost. To je mudar izbor. Pomislila sam i kako, osim što sam tokom te posete roditeljima mogla da pružim neku emocionalnu utehu, nisam mogla ništa više da učinim za njih. Nasuprot tome, da su me tada kod kuće uhapsili, ne samo da više ne bih mogla da vršim svoju dužnost, već bih i naškodila sopstvenom životu, a moji roditelji bi se, gledajući moje hapšenje, još više rastužili i uznemirili. U budućnosti, trebalo je više da se molim i da tražim Boga kad se nešto dogodi, a ne da postupam vođena osećanjima.

Jednog dana, u avgustu 2023. godine, dobila sam pismo od svog mlađeg brata, u kojem je pisalo da je moj otac pre dve godine oboleo od srčane bolesti i da se stalno plašio da bi jednog dana mogao iznenada da umre, a da me više nikada ne vidi. Naveo je i da je naš otac upao u depresiju. jer je stalno sumnjao da su me uhapsili i da me policija muči. Često je sanjao kako se meni dešavaju loše stvari. Često je plačući govorio porodici da mu nedostajem. Dok sam čitala pismo, mozak mi je stao. Nisam mogla da poverujem da je osoba opisana u pismu zaista moj otac. Pomislila sam: „Moj tata je oduvek bio zdrav. Kako je odjednom mogao da oboli od srčane bolesti i da upadne u depresiju? Kad god me spomene, on plače i stalno govori koliko mu nedostajem. Da li se razboleo zato što je brinuo za mene? Da li je zbog stalnog straha za mene oboleo od depresije?” Srce mi se slamalo, a suze su mi navirale na oči. Pomislila sam na to koliko su se moji roditelji trudili da me odgaje i kroz koliko toga su prošli. Ne samo da nisam brinula o njima, već sam ih dovela u situaciju da ih KPK maltretira. Brinuli su za mene i živeli u strahu, a moj otac je čak oboleo od depresije. Rodbina i prijatelji bi me sigurno kritikovali, rekavši da sam nezahvalna i da nemam savesti. Jako me je grizla savest. Pomislila sam i na to da ta ozbiljna srčana bolest može biti opasna po život. Na tu bolest loše utiče emocionalni stres, a moj otac stalno brine za mene i loše je raspoložen – život mu je ugrožen svakog časa! Kada bi i dalje bio tako depresivan, da li bi izgubio razum? Nisam smela ni da razmišljam dalje. Suze su mi se nekontrolisano slivale niz lice i obuzela me je nepodnošljiva bol u srcu. Čak sam pomislila: „Da tada nisam bila izabrana za starešinu, ne bih morala da izlazim i da se često okupljam, niti bi policija motrila na mene i jurila me. Da se to nije desilo, ne bih morala da napustim dom. a kad su mi roditelji oboleli, mogla bih da budem uz njih i da brinem o njima. I moj tata ne bi upao u depresiju od tuge i čežnje za mnom.” Tokom narednih nekoliko dana, prepuštala sam se osećaju krivice prema roditeljima, bila sam u očajnom stanju i nisam imala volje da obavljam svoju dužnost. Ponekad bi mi na pamet pala neka misao: „Kada bih otišla kući i kada bi se tata uverio da sam dobro, možda bi mu se raspoloženje popravilo i brže bi se oporavio.” Te misli su me potpuno poremetile. U svojoj patnji, došla sam pred Boga da se pomolim: „Bože, znam da se ovakve stvari dešavaju uz Tvoje dopuštenje i da treba da tražim Tvoju nameru, ali sam sputana osećanjima i stalno brinem za roditelje. U velikoj sam boli. Molim Te, usmeravaj me da tragam za istinom i da se oslobodim osećanja koja me sputavaju.”

Kasnije sam pročitala Božje reči: „Da nisi napustila svoj dom da bi obavljala svoju dužnost na drugom mestu i da si ostala pored roditelja, da li bi mogla da sprečiš njihovu bolest? (Ne.) Možeš li da kontrolišeš da li su tvoji roditelji živi ili mrtvi? Možeš li da kontrolišeš da li su bogati ili siromašni? (Ne.) Koju god bolest da dobiju, uzrok bolesti neće biti to što su se iscrpeli dok su te odgojili, niti zato što si im nedostajala; oni se pogotovo neće razboleti od bilo koje od tih teških, ozbiljnih, a možda i fatalnih bolesti zbog tebe. To je njihova sudbina i nema nikakve veze s tobom. Ma koliko da si im odana, najviše što možeš da postigneš je da malo smanjiš njihovu telesnu patnju i breme, ali što se tiče toga kada će da obole, od koje bolesti će da obole, kada će i gde da umru – da li te stvari imaju ikakve veze s tobom? Ne, nemaju. Ako si odana roditeljima, ako nisi bezosećajna nezahvalnica i ako ceo dan provodiš s njima, bdijući nad njima, zar se neće razboleti? Zar neće umreti? Ako će da se razbole, zar se neće u svakom slučaju razboleti? Ako će da umru, zar neće u svakom slučaju umreti? Zar nije tako?” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). „Ti uvek misliš da je sve što su tvoji roditelji pretrpeli i sa čime su se suočili povezano s tobom i da treba da podeliš to breme; uvek prebacuješ krivicu na sebe, uvek misliš da sve to ima neke veze s tobom, uvek želiš da se uključiš. Da li je ta pomisao tačna? (Nije.) Zašto? (…) Najnormalnija je pojava da se ljudi rađaju, stare, obolevaju, umiru i susreću se sa raznim velikim i malim problemima u životu. Ako si odrasla osoba, onda treba zrelo da razmišljaš, i treba da pristupiš tom pitanju mirno i ispravno: ’Moji roditelji su bolesni. Neki ljudi kažu da je to zato što sam im toliko nedostajao, da li je to moguće? Svakako sam im nedostajao – kako da nekome ne nedostaje rođeno dete? I oni su meni nedostajali, pa zašto se onda ja nisam razboleo?’ Da li se neko razboli zato što mu nedostaju deca? Ne stoje tako stvari. Dakle, šta se dešava kada ti se roditelji suoče sa tako značajnim događajima? Može se samo reći da je Bog orkestrirao takve događaje u njihovim životima. To je orkestrirano Božjom rukom – ne možeš da se usredsrediš na objektivne razloge i uzroke – bilo je potrebno da se tvoji roditelji suoče sa tim događajem kada su ušli u te godine, bilo je potrebno da budu pogođeni tom bolešću. Da li bi ih bolest zaobišla da si bio tamo? Da Bog nije uredio da im je sudbina da se razbole, onda im se ništa ne bi dogodilo, čak i da nisi bio s njima. Ako im je bilo suđeno da se suoče s tako velikom nesrećom u životu, šta bi ti mogao da učiniš da si bio uz njih? Oni i dalje ne bi mogli da izbegnu bolest, zar ne? (Tako je.) Razmisli o ljudima koji ne veruju u Boga – zar njihove porodice nisu na okupu, iz godine u godinu? Kada se ti roditelji suoče s velikom nesrećom, članovi njihove šire porodice i njihova deca su svi uz njih, zar ne? Kada se roditelji razbole, ili kada se njihova bolest pogorša, da li je to zato što su ih deca napustila? Ne, to nije slučaj, suđeno im je da se to desi. Radi se o tome da se ti, kao njihovo dete, zato što ste u krvnoj vezi uznemiriš kada čuješ da su bolesni, dok drugi ljudi neće osetiti ništa. To je više nego normalno. Međutim, to što se tvoji roditelji suočavaju sa tako velikom nesrećom ne znači da treba da je analiziraš i istražuješ, niti da razmišljaš o tome kako da je se otarasiš ili da je rešiš. Tvoji roditelji su odrasli; susretali su se s takvim stvarima više puta u životu. Ako Bog uredi okruženje da ih oslobodi tog problema, onda će on, pre ili kasnije, potpuno nestati. Ako je taj problem životna prepreka za njih i oni moraju da ga dožive, onda od Boga zavisi koliko dugo to mora da traje. To je nešto što moraju da dožive i ne mogu to da izbegnu. Ako želiš sam da rešiš to pitanje, da analiziraš i istražuješ njegov izvor, uzroke i posledice, to je glupa pomisao. Beskorisna je i suvišna” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Bog nam je jasno stavio do znanja kako treba da postupamo u slučaju bolesnih roditelja. Kako će se nečija sudbina odvijati, da li će oboleti, u kojoj životnoj dobi će se to desiti, od koje bolesti će se razboleti, da li će umreti od nje, koliko će dugo živeti – sve je to Bog unapred predodredio. Nijedan čovek ne može da utiče na to niti da išta promeni. Spolja gledano, delovalo je kao da je moj otac oboleo jer je čeznuo za mnom, ali u stvarnosti, Bog je već unapred odredio da on naiđe na tu prepreku u toj etapi svog života. Bila sam potpuno nerazumna što sam svu odgovornost za očevu bolest preuzimala na sebe i to nije bilo u skladu sa činjenicama. Pomislila sam na svoje rođake koji žive sa svojim roditeljima i brinu se o njima, međutim, moja tetka je pre nekoliko godina obolela od visokog pritiska i astme, a i teča se takođe ozbiljno razboleo. To pokazuje da se ništa ne menja čak i kada su deca uz roditelje. Štaviše, ljudi su samo od krvi i mesa, i zato što jedu plodove zemlje, neizbežno je da će se u nekom trenutku razboleti. Moj otac je bio u svojim šezdesetim, a u tim godinama, telesne funkcije slabe, imunitet opada, i sasvim je normalno da se razboli od bolesti koje često pogađaju sredovečne i starije ljude. Mnogi stariji ljudi pate od visokog pritiska, dijabetesa i srčanih bolesti. Kad sam bila kod kuće, videla sam da moj tata puši i mnogo pije i da nema ustaljen način života. Pokušavala sam na razne načine da mu pomognem da ostavi pušenje i alkohol i podsticala sam ga da se zdravije hrani, ali me nikada nije poslušao. Ako nisam uspela da promenim njegove nezdrave navike, kako sam mogla da očekujem da nešto učinim u vezi s njegovom bolešću? Takođe, jedna sestra u mom okruženju je imala roditelje koji su oboleli od dijabetesa i visokog pritiska. Ta sestra je bila lekar i kada su joj roditelji oboleli, pružila im je najbolju medicinsku negu i skupe suplemente, nije štedela novca da im pronađe najbolji starački dom. Posećivala ih je skoro svakog dana i brinula o apsolutno svim njihovim potrebama, od ishrane do dnevne rutine. Međutim, njenoj majci su ipak morali da amputiraju noge zbog komplikacija sa dijabetesom, a otac joj je oboleo od Alchajmerove bolesti. Poznavala sam i jednu stariju sestru čija deca nisu bila uz nju. Imala je skoro osamdeset godina, ali je i dalje bila veoma zdrava i rezultati njenih zdravstvenih pregleda su uvek bili uredni. Shvatila sam da sve ono što čovek prođe u životu, kao i to da li doživljava patnju usled bolesti, sve to zavisi od Božjeg predodređenja i to niko ne može da promeni. Roditelji neće uživati u više blagoslova niti će izbeći bolest samo zato što su deca uz njih da brinu o njima, niti će patiti više ili obolevati češće samo zato što im deca nisu u blizini da brinu o njima. Na osnovu tih činjenica, shvatila sam da je život svakog čoveka, od njegovog rođenja, preko starenja i bolesti pa do smrti, unapred određen, i da, kada je reč o bolesti moga oca, čak i kada bih ostala pored njega, ne bih mogla ništa da promenim. Nakon što sam to shvatila, osetila sam olakšanje u srcu.

Jednog dana sam gledala video o iskustvenom svedočenju i u njemu sam videla odlomak Božjih reči koji mi je bio od velike pomoći. Svemogući Bog kaže: „U svetu nevernika postoji izreka: ’Vrane se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, a jagnjad kleče da bi mogla da sisaju majčino mleko.’ Postoji i izreka: ’Odrođen čovek je gori od zveri.’ Kako samo grandiozno zvuče te izreke! Zapravo, pojave koje prva izreka pominje, vrane koje se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, i jaganjci koji kleče da bi mogli da sisaju majčino mleko, zaista postoje, to su činjenice. Međutim, to su naprosto pojave u životinjskom svetu. To je samo neka vrsta zakona koji je Bog uspostavio za razna živa bića i kojeg se pridržavaju sve vrste živih bića, uključujući i ljude. Činjenica da se sve vrste živih bića pridržavaju tog zakona još je jedan pokazatelj da je Bog stvorio sva živa bića. Nijedno živo biće ne može da prekrši taj zakon i nijedno živo biće ne može da ga prevaziđe. Čak i donekle svirepi mesožderi poput lavova i tigrova neguju svoje potomstvo i ne grizu ih dok ne odrastu. To je životinjski instinkt. Bez obzira na to kojoj vrsti pripadaju, jesu li su svirepe ili dobre i nežne, sve životinje poseduju taj instinkt. Sve vrste stvorenja, uključujući i ljude, mogu da nastave da se razmnožavaju i opstaju samo ako se pridržavaju tog instinkta i tog zakona. Da se nisu pridržavali tog zakona, ili da nisu imali taj zakon i taj instinkt, ne bi mogli da se razmnožavaju i da prežive. Biološki lanac ne bi postojao, kao ni ovaj svet. Zar to nije tačno? (Jeste.) Vrane koje se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, i jaganjci koji kleče da bi mogli da sisaju majčino mleko upravo pokazuju da se životinjski svet pridržava tog zakona. Sve vrste živih bića imaju taj instinkt. Kada se potomci rode, o njima se brinu i neguju ih ženke ili mužjaci, dok ne stasaju. Sve vrste živih bića su u stanju da ispune svoje odgovornosti i obaveze prema svom potomstvu, savesno i marljivo podižući sledeću generaciju. To bi još više trebalo da bude slučaj kod ljudi. Ljudi sebe nazivaju višom životinjskom vrstom – ako ne mogu da se pridržavaju tog zakona i ako im nedostaje taj instinkt, onda su ljudi niži od životinja, zar ne? Stoga, bez obzira na to koliko su te roditelji negovali dok su te odgajali i koliko su ispunjavali svoju odgovornost prema tebi, oni su radili samo ono što je trebalo u okviru sposobnosti stvorenog čoveka – to je bio njihov instinkt. (…) Sve vrste živih bića i životinja poseduju te instinkte i zakone, i veoma ih se dobro pridržavaju, sprovodeći ih do savršenstva. To je nešto što nijedan čovek ne može da uništi. Postoje i neke posebne životinje, kao što su tigrovi i lavovi. Kada te životinje odrastu, one napuštaju roditelje, a neki mužjaci čak postaju rivali, grizu se, nadmeću i bore po potrebi. To je normalno, to je zakon. Ne vode se prema svojim osećanjima, i ne žive okruženi svojim osećanjima kao ljudi, govoreći: ’Moram da im se odužim za njihovu dobrotu, moram to da im nadoknadim – moram da slušam svoje roditelje. Ako ne pokažem odanost roditeljima, ljudi će me osuđivati, grditi i kritikovati iza leđa. Ne bih to mogao da podnesem!’ Takve stvari se ne govore u životinjskom svetu. Zašto ljudi govore takve stvari? Jer u društvu i unutar grupa ljudi postoje razne netačne ideje i saglasnosti. Kada takve stvari izvrše uticaj na ljude, kada ih nagrizu i pokvare, u ljudima se javljaju različiti načini tumačenja i bavljenja odnosom roditelja i dece, i na kraju počnu prema svojim roditeljima da se odnose kao prema svojim zajmodavcima – zajmodavcima kojima nikada u svom životu neće uspeti da vrate pozajmicu. Postoje čak i neki ljudi koji posle smrti roditelja celog života nose krivicu i smatraju sebe nedostojnim dobrote svojih roditelja zbog nečega što su uradili, a što nije usrećilo njihove roditelje ili nije bilo onako kako su roditelji želeli. Reci mi, zar to nije preterano? Ljudi žive okruženi svojim osećanjima, tako da se do njih može prodreti i mogu se omesti samo idejama koje proizilaze iz tih osećanja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, konačno sam shvatila da ideja „Vrane se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, a jagnjad kleče da bi mogla da sisaju majčino mleko” predstavlja instinkt koji je Bog dao svim bićima. Razne životinje nemaju tu sposobnost da prežive samostalno dok su mlade i potrebno im je da roditelji brinu o njima da bi opstale. U pitanju je zakon opstanka koji omogućava svim bićima da se razmnožavaju i da napreduju. Isto je i sa ljudima. Roditelji koji odgajaju svoju decu rade to po svom instinktu i na taj način ispunjavaju svoju odgovornost i obavezu kao roditelji. I time ne čine nikakvu posebnu uslugu svojoj deci. Smatrala sam da su me roditelji odgajali s mnogo truda i uz mnoge poteškoće, a posebno kada sam gledala svog oca kako naporno radi da bi izdržavao porodicu i školovao mene. Živeo je skromno i nije odmarao ni kada je bio bolestan. Cenu koju je plaćao i patnju koju je podnosio da bi me odgajao doživljavala sam kao dobrotu, i to mi se urezalo duboko u srce. Mislila sam da ću mu, kada odrastem, biti odana, u suprotnom, ne bih uopšte imala savest. Pored toga, bila sam pod uticajem ideja poput „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih.” i „Odrođen čovek je gori od zveri”. Smatrala sam da je odanost roditeljima najvažnija stvar u životu. Kada sam čula da je moj otac doživeo saobraćajnu nesreću, da bih ga videla, rizikovala sam da me uhapse. A kada sam saznala da je oboleo od srčane bolesti i depresije, smatrala sam da se razboleo zbog uznemiravanja od strane KPK, koju sam mu ja navukla na vrat, kao i zbog bojazni i brige za mene. Zbog toga sam osećala veliku krivicu, pa sam čak i zažalila što sam uopšte prihvatila starešinsku dužnost. Iako, zahvaljujući molitvi, nisam napustila svoju dužnost i otišla kući, moje misli nisu bile usmerene na nju – počela sam da je obavljam samo rutinski. Sada sam shvatila da Sotona zaluđuje i iskvaruje ljude tradicionalnim idejama koje usađuje u njih i da putem njih navodi ljude da žive po osećanjima, navodi ih da izdaju Boga, da se udaljavaju od Njega i da na kraju izgube priliku za Božje spasenje.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Bog je odredio da te roditelji odgajaju i tako ti omogućio da stasaš u odraslu osobu, a ne da bi proveo život odužujući im se. Imaš odgovornosti i obaveze koje moraš da ispuniš u ovom životu, put kojim moraš da ideš, i imaš sopstveni život. U ovom životu ne treba da ulažeš svu svoju energiju u to da se roditeljima odužiš za dobrotu. To je samo nešto što te prati u životu i na životnom putu. U pogledu ljudskosti i emotivnih odnosa, to je neizbežno. Ali što se tiče kvaliteta odnosa koji ti i tvoji roditelji treba da imate, da li ćete moći da živite zajedno do kraja života ili ćete biti razdvojeni i sudbina vas neće povezati, to zavisi od Božjih orkestracija i uređenja. Ako je Bog orkestrirao i uredio tako da tokom ovog života ne živiš u istom mestu kao tvoji roditelji, da budeš vrlo daleko od njih i da često nećete moći da živite zajedno, onda je ispunjavanje odgovornosti prema njima za tebe samo neka vrsta težnje. Ako je Bog uredio da u ovom životu živiš veoma blizu svojih roditelja i da budeš u stanju da ostaneš uz njih, onda su ispunjavanje jednog dela odgovornosti prema roditeljima i pokazivanje neke odanosti roditeljima stvari koje treba da radiš u ovom životu – tu nema ničega što zaslužuje kritiku. Ali ako ne živiš u istom mestu sa roditeljima i nemaš priliku niti prave okolnosti da pokažeš odanost roditeljima, onda to ne moraš da smatraš sramotom. Ne treba da se stidiš da se suočiš sa svojim roditeljima jer nisi u stanju da pokažeš odanost roditeljima, jer tvoje okolnosti to naprosto ne dozvoljavaju. Iz pozicije deteta, treba da shvatiš da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Postoji mnogo toga što moraš da činiš u ovom životu, a to su sve stvari koje stvoreno biće treba da čini, stvari koje ti je poverio Stvoritelj i one nemaju nikakve veze s uzvraćanjem dobrote roditeljima. Pokazivanje odanosti roditeljima, oduživanje, uzvraćanje njihove dobrote – ništa od toga nema nikakve veze s tvojom misijom u životu. Takođe se može reći da nema potrebe da pokazuješ odanost roditeljima, da im se odužuješ, niti da ispunjavaš bilo koju od svojih obaveza prema njima. Prosto rečeno, možeš da uradiš nešto od toga i ispuniš deo svojih odgovornosti kada okolnosti to dozvoljavaju; kada ne dozvoljavaju, ne moraš da budeš uporan. Ako ne možeš da ispuniš svoju odgovornost da pokažeš odanost roditeljima, to nije ništa strašno, samo se malo kosi sa tvojom savešću, ljudskim moralom i ljudskim predstavama. Ali, u najmanju ruku, to nije protiv istine, i Bog te neće osuditi zbog toga. Kada shvatiš istinu, nećeš osećati grižu savesti zbog toga” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da odanost roditeljima ne treba da smatram svojom životnom misijom. Kada su u pitanju moji roditelji, treba da se pokorim Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima. Ako imam priliku da budem uz svoje roditelje, treba da dam sve od sebe da brinem o njima i da, kao ćerka, ispunim svoje odgovornosti. Ali ako nemam takvu priliku, treba spokojno da se usresredim na vršenje dužnosti. Nisam mogla da brinem o roditeljima ne zbog toga što nisam želela da, kao ćerka, ispunim svoju odgovornost, već zato što me je KPK progonila i nisam mogla da se vratim kući. Nije trebalo da osećam krivicu niti da osuđujem sebe zbog toga. Bog je unapred odredio da se rodim u poslednjim danima i doveo me je pred Sebe. Uživala sam u zalivanju i opskrbi tolikim Njegovim rečima. Sada je presudan trenutak za širenje jevanđelja o carstvu i trebalo bi da se svim srcem posvetim radu na jevanđelju, da ispunjavam svoju dužnost i uzvratim Božju ljubav. Ako bih samo tražila da budem odana roditeljima, i ako bih, kao stvoreno biće, napustila svoju odgovornost i zadatak, izneverila bih Boga u Njegovoj opskrbi, brizi i zaštiti za mene. To bi zaista bio nedostatak savesti i ljudskosti. Čitajući Božje reči, razumela sam odnos između roditelja i dece. Više nisam bila vezana niti sputana Sotoninim tradicionalnim idejama. Osećala sam se oslobođenom iznutra i bila sam u stanju da se sa spokojom u srcu usredsredim na svoju dužnost. Zahvaljujem se Bogu iz svega srca!