Krajem septembra 2022, Ming Huej je muž doveo kući iz zatvora. Zbog vere u Svemogućeg Boga, Ming Huej je dva puta bila uhapšena i progonjena od strane policije. Ovo je bio drugi put da je uhapšena i bila je osuđena na tri godine zatvora. Usled bežanja od policijskog progona i kasnijeg ležanja u zatvoru, prošlo je 10 godina od kad je poslednji put bila kod kuće.

Kad je stigla kući, Ming Huej je saznala da se pre godinu dana njen otac razboleo i umro, a njena majka ostala nepokretna. Čim je videla majku, šokirala se. Njena majka, koja je nekad bila odličnog zdravlja, završila je u kolicima. Ming Huej je osećala da duguje roditeljima. Bila je najmlađa u porodici i od malena joj otac nije dozvoljavao da obavlja bilo kakve poslove. Posebno se njena majka dobro brinula o njoj. Prošli su toliko muka da je podignu, pružajući joj hranu, odeću i školovanje, ali kad je ona njima bila potrebna, uopšte nije bila savesna ćerka. Pomislila je na svoj prvi boravak u pritvoru. Majka joj se brinula da će je policija brutalno pretući i zbog toga nije mogla ni da jede ni da spava. Njena majka je potegla sve veze koje je mogla i potrošila je novac da joj plati kauciju. Dok je Ming Huej mislila o tome, prišla je svojoj majci. U suzama, majka joj je rekla: „Konačno si se vratila. Znaš li koliko si mi nedostajala sve ove godine? Plašila sam se da patiš i da se tamo nepravedno ophode prema tebi.“ Kad je čula ove reči, Ming Huej je osećala još veći dug prema svojoj majci. Suze su joj neobuzdano potekle niz obraze i pomislila je: „Treba voditi računa o roditeljima kad ostare, ali kad je mojima zbog bolesti trebala briga, nisam imala priliku da budem uz njih i da ih služim. Nisam im donosila hranu niti davala lekove, a kamoli im pomagala da vrše nuždu. Nisam dostojna dobrote koju su mi pružali tokom odrastanja. Koja je poenta podizati ovakvu ćerku?“ Što je više Ming Huej razmišljala, više je prekorevala sebe. Narednih dana, Ming Huej je svakodnevno brinula o nepokretnoj majci. Htela je da se iskupi za sve ove godine što joj je bila dužnik. Ming Huej nije dugo provela kod kuće kad su dva tamošnja policajca došla kod nje da je slikaju. Rekli su i da će morati da dolaze da je vide jednom mesečno. Ming Huej je vrlo dobro znala da ovi đavoli nadgledaju kuda se kreće. Bilo bi joj nemoguće da tamo veruje u Boga i obavlja dužnost.

Jednog dana, crkveni starešina je poslao pismo Ming Huej da je pita da li može negde drugde da obavlja dužnost. Kad je primila pismo, Ming Huej je osetila i radost i brigu. Bila je srećna što zna da i dalje može da obavlja dužnost, ali i zabrinuta, znajući da će strepeti zbog svoje nepokretne, stare majke. Dovoljno teško je bilo da dobije priliku da se vrati kući i brine o majci. Ako bi otišla, ne bi imala pojma kada bi se vratila. Ming Huej nije mogla a da se duboko ne zamisli: „Roditelji su me odgajili. Kad mi je otac umro, nisam bila kod kuće. Ako mi majka umre, a ja ne budem uz nju, hoću li imati iole ljudskosti? Zaboravi na to što su me komšije zvale nezahvalnom; ovo će zauvek opteretiti moju savest! Zar moji roditelji nisu prošli kroz muke da me podignu kako bih mogla da budem uz njih i brinem o njima kad ostare? Ovih nekoliko godina, hapsila me je i progonila Komunistička partija zbog vere u Boga i nikad nisam imala prilike da im služim. Savest me već prekoreva zbog ovoga; ne mogu sad da napustim majku.“ Razmišljajući o ovome, Ming Huej je napisala pismo da odbija zahtev starešine. Nakon toga, u srcu je ukorila sebe. Kao stvoreno biće, treba da obavlja dužnost, ali ju je odbila da bi ostala kod kuće da brine o majci. To nije bilo u skladu sa Božjom namerom! Tih dana, Ming Huej je bila strašno uznemirena i stalno se molila o ovome. Setila se Božjih reči: „Neko ko ima normalnu ljudskost mora u najmanju ruku da poseduje savest i razum. Kako može da se zna da li osoba poseduje savest i razum? Ako je ono što govori i radi u osnovi u skladu s merilima savesti i razuma, onda je to, iz ljudske perspektive, dobra osoba i neko je ko se uklapa u prihvatljiva merila. Ako pored toga može i da shvati istinu i da deluje u skladu s istina-načelima, onda ona ispunjava Božje zahteve, koji su viši od merila savesti i razuma. Neki kažu: ’Bog je stvorio čoveka. Bog nam je dao dah života i Bog je taj koji nas opskrbljuje, hrani i vodi da stasamo u odrasle osobe. Ljudi koji imaju savest i razum ne mogu da žive ni za sebe ni za Sotonu; oni treba da žive za Boga i da ispunjavaju svoju dužnost.’ To je tačno, ali to je samo širok okvir, gruba skica. Što se tiče pojedinosti o tome kako živeti za Boga u stvarnosti, to podrazumeva savest i razum. Kako onda neko živi za Boga? (Dobro obavlja dužnost koju stvoreno biće treba da obavlja.) Tačno. Sve što u ovom trenutku radite služi ispunjavanju dužnosti čoveka, ali u stvarnosti, za koga to radite? (Za Boga.) Jeste, za Boga, to je saradnja s Njim! Nalog koji ti je Bog izdao tvoja je dužnost. Sudbinski je predodređena i On njome upravlja, ili, drugim rečima, Bog je Onaj ko ti predaje taj zadatak i želi da ga obaviš“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga“). Iz Božjih reči, Ming Huej je shvatila šta znači imati savest i ljudskost. Bila je stvoreno biće i svaki njen udah bio je dar od Boga. Sve što je posedovala, dodelio joj je Bog. To što je bila u stanju da preživi do danas nerazdvojivo je od Božje suverenosti i opskrbe, a verujući u Boga tolike godine, uživala je u zalivanju i opskrbi mnogim Božjim rečima. Da je zaista imala trunku savesti i razuma, trebalo bi da dobro obavlja dužnost da uzvrati Božju ljubav. Ne treba da se brine samo za svoje poslove, živeći samo za svoju porodicu, roditelje ili decu; to je značilo da uopšte nema savesti. Sada, njen stariji brat i sestra su brinuli o njihovoj majci i oni bi to radili nezavisno od toga da li je ona kod kuće. U narednim danima, Ming Huej se molila Bogu i bila je spremna da se pokori Njegovim orkestracijama i aranžmanima i da obavlja dužnost.

U februaru 2023, Ming Huej se oslobodila policijskog nadzora i otišla od kuće da obavlja dužnost. Konačno se priključila svojoj braći i sestrama i neopisivo uzbuđenje joj je uzburkalo srce. Jednog dana, pročitala je kratak članak o sredovečnoj ženi koja je čula da joj se majka razbolela, pa joj je kupila nešto hrane i otišla da je poseti. Ova žena je žarko želela da dovede majku svojoj kući da bi se brinula o njoj nekoliko dana, ali joj okolnosti nisu dozvolile i jedino je mogla da kaže majci nekoliko prisnih reči. Ming Huej nije mogla da ne razmišlja o svojoj majci i glas joj se stegao od suza. Videvši ovo, sestra sa kojom je Ming Huej sarađivala, u šali je rekla: „Šta nije u redu? Da li te ovaj članak pogađa u srce?“ U tom trenutku, Ming Huej nije bila u stanju da joj odgovori. Bilo je kao da je imala viziju svoje majke kako sedi u kolicima i nada se da će je videti, i zbog ovoga su joj suze nesvesno potekle iz očiju. Od malena, zadavala je majci dosta briga. Kad je počela da veruje u Boga, usled stalnog progona od strane Komunističke partije, dva puta je hapšena i bila u zatvoru. Njena majka je često strepela zbog nje. Nebrojeno puta je majka brinula o njoj i bezbroj suza je isplakala, a možda se zbog nje i razbolela. Sada, kad je bila potrebna majci, napustila ju je i otišla da obavlja dužnost. Što je Ming Huej više razmišljala, više je osećala da duguje majci i počela je da plače. Shvatila je da je ponovo živela unutar svojih naklonosti i brzo se pomolila Bogu: „Bože, ponovo živim u stanju strepnje oko moje majke. Molim Te, zaštiti moje srce i dozvoli mi da gledam ljude i stvari na osnovu Tvojih reči, bez Sotoning ometanja. Amin!“

Posle toga, Ming Huej je pročitala odlomak Božjih reči i srce joj je bilo donekle oslobođeno. Svemogući Bog kaže: „Odgajajući te, tvoji roditelji su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu, i to ne treba da bude plaćeno, i ne treba da bude nikakva transakcija. Dakle, ne moraš da pristupaš svojim roditeljima niti da upravljaš svojim odnosom sa njima u skladu sa idejom da im nešto nadoknađuješ. Ako ipak svojim roditeljima vraćaš dug i ta ideja upravlja tvojim odnosom sa njima, to nije humano. Istovremeno, verovatno će te u tome sputavati i vezivati tvoja telesna osećanja, i biće ti teško da se ispetljaš iz tog klupka, do te mere da ćeš možda čak i izgubiti svoj put. Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci, tako da nemaš obavezu da ostvariš sva njihova očekivanja. Nemaš obavezu da platiš račun za njihova očekivanja. To jest, oni mogu da imaju svoja očekivanja. Ti donosiš sopstvene odluke i imaš životni put i sudbinu koju ti je Bog odredio, a to nema nikakve veze s tvojim roditeljima. Dakle, kada neko od tvojih roditelja kaže: ’Ti si odrođeno dete. Godinama te nema da nas obiđeš, a ko zna koliko je dana prošlo od kada si nas poslednji put zvala. Bolesni smo i nema ko da brine o nama. Baš smo te uzalud odgajili. Ti si jedna bezosećajna nezahvalnica i neblagodarno dete!’ ako ne shvataš istinitu izjavu ’Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci’, njihove reči će ti kao bodež probiti srce i savest će ti biti opterećena. Svaka od tih reči će ti se usaditi u srce i zbog njih ćeš se stideti da se suočiš sa svojim roditeljima, osećaćeš da si im dužna i osećaćeš krivicu prema njima. Kada tvoji roditelji kažu da si bezosećajna nezahvalnica, zaista ćeš pomisliti: ’Potpuno su u pravu. Podigli su me do ovog uzrasta a ja im nisam omogućila da uživaju baš nimalo u mojem uspehu. Sada su bolesni i nadaju se da mogu da ostanem pored njih, da im služim i pravim im društvo. Bila sam im potrebna da im se odužim za njihovu dobrotu, ali nisam bila tu. Zaista sam bezosećajna nezahvalnica!’ Ti ćeš sebe odrediti kao bezosećajnu nezahvalnicu – da li je to razumno? Da li si bezosećajna nezahvalnica? Da nisi napustila svoj dom da bi obavljala svoju dužnost na drugom mestu i da si ostala pored roditelja, da li bi mogla da sprečiš njihovu bolest? (Ne.) Možeš li da kontrolišeš da li su tvoji roditelji živi ili mrtvi? Možeš li da kontrolišeš da li su bogati ili siromašni? (Ne.) Od čega god se tvoji roditelji razboleli, uzrok bolesti neće biti to što su te odgojili, niti zato što si im nedostajala; oni se pogotovo neće razboleti od bilo koje od tih teških, ozbiljnih, a možda i fatalnih bolesti zbog tebe. To je njihova sudbina i nema nikakve veze s tobom. Ma koliko ti bila odana, najviše što možeš da postigneš je da malo smanjiš njihovu telesnu patnju i breme, ali kada se razbole, od koje bolesti će da obole, kada će i gde da umru – da li te stvari imaju ikakve veze s tobom? Ne, nemaju. Ako si odana roditeljima, ako nisi bezosećajna nezahvalnica i ako ceo dan provodiš s njima, bdijući nad njima, zar se neće razboleti? Zar neće umreti? Ako će da se razbole, zar se neće u svakom slučaju razboleti? Ako će da umru, zar neće u svakom slučaju umreti? Zar nije tako? (…) Bez obzira na to da li te roditelji nazivaju bezosećajnom nezahvalnicom, bar obavljaš dužnost stvorenog bića pred Stvoriteljem. Dokle god nisi nezahvalna u Božjim očima, to je dovoljno. Nije bitno šta ljudi kažu. Ono što tvoji roditelji kažu o tebi nije nužno tačno i ono što oni kažu nije korisno. Božje reči treba da ti budu osnova. Ako Bog kaže da si odgovarajuće stvoreno biće, onda je nebitno da li te ljudi nazivaju bezosećajnom nezahvalnicom, jer time ne mogu ništa da postignu. Radi se o tome da će ljudi biti pogođeni tim uvredama zbog dejstva svoje savesti, ili kada ne razumeju istinu a rast im je mali, biće donekle loše raspoloženi, osećaće se malo deprimirano, ali kada se vrate pred Boga, sve će to biti rešeno i više im neće predstavljati problem“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (17)“). Ming Huej je zahvalila Bogu u svom srcu. Da Bog nije jasno besedio o istini da „Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci“, uvek bi verovala da je, pošto su je roditelji doneli na svet, namučili se da joj obezbede školovanje i toliko brinuli za nju, dobrota koju su pokazali u njenom odgajanju, bila je veća od bilo čega i trebalo je da im uzvrati kad odraste. Ako ne bi mogla to da uradi, savest bi je prekorila i drugi bi rekli da je nezahvalna i odrođena. Verovala je da bi, da je bila kod kuće tih godina, mogla valjano da vodi brigu o ocu kad je bio bolestan i njena majka ne bi bila toliko zabrinuta za nju. Možda se onda ni njena majka ne bi razbolela. Uvek je mislila da je ona odgovorna za bolest njene majke. Pročitala je Božje reči koje kažu: „Možeš li da kontrolišeš da li su tvoji roditelji živi ili mrtvi? Možeš li da kontrolišeš da li su bogati ili siromašni? (Ne.) Od čega god se tvoji roditelji razboleli, uzrok bolesti neće biti to što su te odgojili, niti zato što si im nedostajala; oni se pogotovo neće razboleti od bilo koje od tih teških, ozbiljnih, a možda i fatalnih bolesti zbog tebe. To je njihova sudbina i nema nikakve veze s tobom.“ Ming Huej je prepoznala da je svačija sudbina u Božjim rukama. U ovom životu, kad se neko razboli ili umre, to je Bog davno uredio. Čak i da je stalno bila uz roditelje tokom tih godina, njihova sudbina se ne bi promenila. Ming Huej je pomislila kako je svake godine bilo mnogo starih ljudi koji su, zbog visokog pritiska, moždanog krvarenja, infarkta i srčanih bolesti, iznenada umirali ili im se oduzimala jedna strana tela kao posledica. Neki od ovih ljudi su imali decu koja su posvećeno brinula o njima, ali koliko god brinuli, nisu mogli da spreče da im se roditelji razbole i umru. Najviše što su mogli da urade je da brzo odvedu roditelje u bolnicu, ali nije bilo do njih da li će doktori moći da izleče njihove roditelje. Kad je to uvidela, Ming Huej je jasno shvatila da se njena majka nije razbolela zato što je ona nedostajala majci ili što je majka bila umorna jer ju je odgajala. Bila je to njena sudbina. Ming Huej se osećala mnogo opuštenije.

Iako je razumela da bolest njene majke nema veze s njom, čim je pomislila na sve što je majka učinila za nju i kako joj je majka nepokretna i potrebna joj je nega a ona nije bila tu, i dalje je pomalo prekorevala samu sebe. Mislila je da duguje majci. Ubrzo potom, pročitala je dva odlomka Božjih reči koji su promenili njeno viđenje ove stvari. Svemogući Bog kaže: „U svetu nevernika postoji izreka: ’Vrane se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, a jagnjad kleče da bi mogla da sisaju majčino mleko.’ Postoji i izreka: ’Odrođen čovek gori je od zveri.’ Kako samo grandiozno zvuče te izreke! Zapravo, pojave koje prva izreka pominje, vrane koje se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, i jaganjci koji kleče da bi mogli da sisaju majčino mleko, zaista postoje, to su činjenice. Međutim, to su naprosto pojave u životinjskom svetu. To je samo neka vrsta zakona koji je Bog uspostavio za razna živa bića i kojeg se pridržavaju sve vrste živih bića, uključujući i ljude. Činjenica da se sve vrste živih bića pridržavaju tog zakona još je jedan pokazatelj da je Bog stvorio sva živa bića. Nijedno živo biće ne može da prekrši taj zakon i nijedno živo biće ne može da ga prevaziđe. Čak i donekle svirepi mesožderi poput lavova i tigrova neguju svoje potomstvo i ne grizu ih dok ne odrastu. To je životinjski instinkt. Bez obzira na to kojoj vrsti pripadaju, jesu li su svirepe ili mirne i nežne, sve životinje poseduju taj instinkt. Sve vrste stvorenja, uključujući i ljude, mogu da nastave da se razmnožavaju i opstaju samo ako se pridržavaju tog instinkta i tog zakona. Da se nisu pridržavali tog zakona, ili da nisu imali taj zakon i taj instinkt, ne bi mogli da se razmnožavaju i da prežive. Biološki lanac ne bi postojao, kao ni ovaj svet. Zar to nije tačno? (Jeste.) Vrane koje se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, i jaganjci koji kleče da bi mogli da sisaju majčino mleko upravo pokazuju da se životinjski svet pridržava tog zakona. Sve vrste živih bića imaju taj instinkt. Kada se potomci rode, o njima se brinu i neguju ih ženke ili mužjaci, dok ne stasaju. Sve vrste živih bića su u stanju da ispune svoje odgovornosti i obaveze prema svom potomstvu, savesno i marljivo podižući sledeću generaciju. To bi još više trebalo da bude slučaj kod ljudi. Ljudi sebe nazivaju višom životinjskom vrstom – ako ne mogu da se pridržavaju tog zakona i ako im nedostaje taj instinkt, onda su ljudi niža životinjska vrsta, zar ne? Stoga, bez obzira na to koliko su te roditelji negovali dok su te odgajali i koliko su ispunjavali svoju odgovornost prema tebi, oni su radili samo ono što je trebalo u okviru sposobnosti stvorenog čoveka – to je bio njihov instinkt“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (17)“). „Naizgled se čini da su tvoji roditelji doneli na svet tvoj telesni život i da su ti oni dali život. Ali, ako to sagledamo iz Božje perspektive i suštine tog pitanja, telesni život ti nisu dali roditelji, jer ljudi ne mogu da stvore život. Prosto rečeno, nijedna osoba ne može da stvori čovekov dah. Razlog zašto je telo svake osobe u stanju da postane osoba je taj što ima taj dah. U tom dahu leži čovekov život i to je znak žive osobe. Ljudi imaju taj dah i život, a izvor i poreklo toga nisu njihovi roditelji. Ljudi su samo rođeni pomoću roditelja koji su ih rodili – u suštini, Bog ljudima daje te stvari. Prema tome, tvoji roditelji nisu gospodari tvog života, Gospodar tvog života je Bog. Bog je stvorio čovečanstvo, On je stvorio živote ljudi i dao je čovečanstvu dah života, koji je poreklo čovekovog života. Prema tome, zar nije lako razumeti rečenicu ’Tvoji roditelji nisu gospodari tvog života’? Dah ti nisu dali roditelji, a njegov nastavak još manje potiče od njih. Bog se brine o tebi i upravlja svakim tvojim danom. Tvoji roditelji ne mogu da odlučuju o tome kako će proteći svaki dan tvog života, da li će svaki biti srećan i da li će sve ići glatko, koga ćeš sresti kojeg dana ili u kakvom okruženju ćeš živeti kojeg dana. Radi se samo o tome da se Bog brine o tebi preko tvojih roditelja – oni su naprosto ljudi koje je Bog poslao da se brinu o tebi. Ako ti roditelji nisu dali život kada si se rodio, da li su ti onda roditelji dali život koji si do sada proživeo? Opet nisu. Poreklo tvog života je još uvek Bog, a ne tvoji roditelji“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (17)“). Nakon čitanja Božjih reči, Ming Huej je odahnula. Kao što Bog reče, činjenica je da „Vrane se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, a jagnjad kleče da bi mogla da sisaju majčino mleko“, ali ovo je samo dokazalo da sve životinje u prirodi izvršavaju obavezu i odgovornost odgoja svoje dece. To je zakon koji je Bog postavio svim živim bićima. Čak će se i svirepi tigar ili lav, dok su im deca mlada i nedorasla, posvetiti da ih zaštite i da brinu o njima dok ne postanu samostalni. Ovo je zakon koji im je Bog postavio, a to je i njihov instinkt. Ljudi su naprednija vrsta od životinja, sa svojim srcem i dušom i oni još bolje treba da znaju kako da poštuju ovaj zakon. Ma koliku cenu roditelji platili za svoju decu, oni samo ispunjavaju svoju odgovornost i obavezu i to se ne može zvati dobrotom. Ming Huej je primetila da je pre mislila da izreka „Vrane se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, a jagnjad kleče da bi mogla da sisaju majčino mleko“ znači da čak i životinje znaju da uzvrate dobrotu roditeljima. Ako ona to ne bi mogla, bila bi gora i od životinje. To je pogrešno shvatanje i nije u skladu sa Božjim rečima. To što su je roditelji doneli na ovaj svet, podigli i pružali joj hranu, odeću i školovanje, sve su to odgovornosti i obaveze koje oni kao roditelji moraju da ispune. Ne treba uvek da oseća da duguje roditeljima, a kamoli da stalno misli da treba da im uzvrati dobrotu. Spolja gledano, roditelji su je doneli na svet i odgajali, ali to je Bog uredio. Roditelji su pazili na decu i brinuli o njima dok nisu odrasli, ali što se tiče dobrog i lošeg u sudbini njihove dece i da li će se njihovoj deci desiti neke stvari kad ih zadese nesreće, ništa to ne zavisi od njih. Ming Huej se iznenada setila perioda kad je imala pet ili šest godina, kad je otišla sa svojom starijom sestrom do reke da se igra i slučajno upala u dubok jarak. Nagutala se vode i zamalo udavila. Sestra ju je uplakana izvukla iz jarka. U tom trenutku, iako nije verovala u Boga, da je Bog nije pazio i štitio, prestala bi da diše i umrla bi odavno. Koliko god je roditelji voleli, nisu mogli da kontrolišu da li će ona da živi ili da umre. To što je preživela do danas, u potpunosti je zbog Božje brige i zaštite. Treba da razmišlja kako Bogu da uzvrati ljubav i da obavlja dužnost stvorenog bića; tako bi postupio neko ko ima savest i razum.

Ubrzo potom, pročitala je Božje reči: „U prisustvu Stvoritelja, ti si stvoreno biće. Ono što u ovom životu treba da radiš ne svodi se samo na ispunjavanje obaveza prema roditeljima, jer ti takođe treba da ispunjavaš svoje dužnosti i obaveze kao stvoreno biće. Svoje obaveze prema roditeljima možeš da ispuniš samo na osnovu Božjih reči i istina-načela, a ne tako što ćeš za njih išta raditi na osnovu svojih emocionalnih potreba ili potreba vlastite savesti. (…) Naravno, neki će ljudi reći: ’Sve što si Ti rekao zaista jesu činjenice, ali mi se ipak čini da je takvo postupanje isuviše bezlično. Stalno me grize savest, a ja to ne mogu da podnesem.’ Ako ne možeš da podneseš, onda naprosto udovolji svojim osećanjima; pravi društvo svojim roditeljima i budi im blizak, služi ih, budi njihovo odano dete i radi onako kako ti kažu, bilo da su u pravu ili da greše – postani njihov prirepak i verni pratilac, nema nikakvih problema. Na taj način, niko te neće iza leđa koriti, a čak će i dalja rodbina raspredati priče o tome koliko si veran svojim roditeljima. Na kraju ćeš, međutim, jedino ti pretrpeti gubitak. Sačuvao si svoj ugled odanog deteta, zadovoljio svoje emocionalne potrebe, savest te nikada nije grizla, i svojim si se roditeljima odužio za njihovu dobrotu, ali ima jedna stvar koju si zanemario i izgubio: nijedno od ovih pitanja nisi rešavao u skladu s Božjim rečima i propustio si priliku da obaviš svoju dužnost stvorenog bića. Šta to znači? To znači da si bio odan svojim roditeljima, ali si zato izneverio Boga. Pokazao si svoju odanost roditeljima i udovoljio njihovim emocionalnim potrebama, ali si se pobunio protiv Boga. Pre bi odabrao da budeš njihovo odano dete, nego da obaviš svoju dužnost stvorenog bića. To je najveće moguće nepoštovanje prema Bogu. Bog neće reći da si Mu pokoran, niti da poseduješ ljudskost samo zato što si veran svojim roditeljima, što ih nisi razočarao, što poseduješ savest i što ispunjavaš obaveze koje imaš kao njihovo dete. Ako udovoljavaš samo potrebama vlastite savesti i emocionalnim potrebama svoga tela, ali Božje reči i istinu ne prihvataš kao osnovu i načela za rešavanje ovih pitanja, ti onda time pokazuješ najveće moguće buntovništvo prema Bogu. Ako želiš da se uvrstiš među stvorena bića, najpre moraš sve da posmatraš i sve da radiš u skladu s Božjim rečima. To se zove biti dorastao, imati ljudskost i posedovati savest. Nasuprot tome, ukoliko Božje reči ne prihvataš kao načela i osnovu za rešavanje ovih pitanja i ako, povrh toga, ne prihvataš Božji poziv da izađeš i da obavljaš svoje dužnosti, već bi radije odložio ili propustio priliku da te dužnosti obaviš, kako bi ostao kraj roditelja, pravio im društvo, doneo im sreću, omogućio im da uživaju u svojim poznim godinama i tako im uzvratio za njihovu dobrotu, Bog će onda reći da si jedna obična stvar, koja nema ni ljudskosti ni savesti. Ti nisi stvoreno biće i On te neće prepoznati“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (16)“). Ming Huej se setila kada joj je crkveni starešina prvi put poslala pismo pitajući je da li može da ode od kuće da obavlja dužnost. Prvo što je pomislila bilo je kako je tokom godina postala veliki dužnik roditeljima. Posebno, bilo je već prekasno da se oduži svom ocu. Ako bi i majku napustila, još bi teže objasnila svoj postupak. Da bi malo umirila savest i navela komšije da kažu da je odana roditeljima, odbila je svoju dužnost i ostala kod kuće da se brine o majci. Verovala je da je to značilo da je ona neko ko poseduje savest i ljudskost. Iz Božjih reči je razumela da bi kao stvoreno biće, koje je svoj dah dobilo od Boga i uživalo u svemu što joj je On pružio, trebalo da uzvrati Bogu ljubav. Međutim, kada je bila potrebna crkvi da obavlja dužnost, odbila je kako bi se brinula o majci. Čak i da je mnogo brinula o majci i da su je drugi hvalili što je odana roditeljima, i dalje bi bila neko ko nema savesti ili ljudskosti pred Stvoriteljem. Misleći o ovome, Ming Huej nije mogla da ne bude ljuta na sebe i mislila je: „Da ne verujem u Boga i da nisam čitala Božje reči, ovo bi bilo opravdano. Sada, svih ovih godina verujem u Boga i pročitala sam toliko Njegovih reči, a moj pogled na stvari je i dalje isti kao kod nevernika. Zar nisam bezvernik? Da bi sledio Gospoda Isusa, širio jevanđelje carstva nebeskog i kao pastir čuvao crkve, Petar je napustio svoje roditelje i porodicu. Bilo je i onih stranih misionara koji su napustili svoje porodice i preko mora došli do Kine i širili nam jevanđelje carstva nebeskog Gospoda Isusa. I oni su imali roditelje, decu i rodbinu. Međutim, oni nisu mislili na svoje porodice, niti roditelje i decu, već na to kako da vode računa o Božjoj nameri i kako da pred Boga dovedu one ljude koji su živeli u grehu i koje je Sotona duboko iskvario da prihvate Njegovo spasenje. To su bili ljudi sa savešću i ljudskošću. Sada, poslednji dani su stigli, a Božje delo je pri kraju. Korona virus, poplave, rat i razne katastrofe su nas zadesile. Ima još mnogo ljudi koji nisu čuli jevanđelje Božjeg dela u poslednjim danima. Ovi ljudi se suočavaju sa rizikom da u svakom trenutku budu izgubljeni u katastrofama. To što imam priliku da obavljam svoju dužnost i širim jevanđelje Božjeg carstva, zar to nije najpravednija i najznačajnija stvar? To je nešto što bi neko sa ljudskošću tebalo da radi! Kakve veze ima to koliko me drugi cene? Kao stvorenom biću, samo je ispunjavanje dužnosti i primanje odobravanja od strane Stvoritelja najvažnije.“ Min Huej je pročitala još jedan odlomak Božjih reči i saznala još ponešto o svom problemu. Svemogući Bog kaže: „Zbog uslovljavanja kineske kulturne tradicije, u tradicionalnim predstavama kineskog naroda veruje se da deca moraju da se pridržavaju odanosti roditeljima. Ko god se ne pridržava odanosti roditeljima, taj je odrođeno dete. Ove ideje su od detinjstva usađene u ljude, a uče se u gotovo svakoj kući, kao i u svakoj školi i u društvu u celini. Kada je nečija glava time napunjena, oni misle: ’Poštovanje roditelja je važnije od svega. Da se toga ne pridržavam, ne bih bio dobar čovek – bio bih odrođeno dete i društvo bi me osudilo. Bio bih nesavesna osoba.’ Da li je to mišljenje tačno? Ljudi su videli mnogo istina koje je Bog izrazio – da li je Bog zahtevao pokazivanje odanosti roditeljima? Da li je to jedna od istina koju vernici u Boga moraju da razumeju? Ne, nije. Bog je podelio samo neka načela. Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Volite ono što Bog voli i mrzite ono što Bog mrzi: to je načelo koje treba da se držite. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i sami treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka. (…) Sotona koristi tu vrstu kulturne tradicije i pojmove morala da veže tvoje misli, tvoj um i tvoje srce, čineći te nesposobnim da prihvatiš Božje reči; opsednut si tim sotonskim stvarima i nesposoban da prihvatiš Božje reči. Kada želiš da primenjuješ Božje reči, to izaziva nemir u tebi, izaziva te da se suprotstaviš istini i Božjim zahtevima i čini te nemoćnim da se oslobodiš jarma kulturne tradicije. Posle nekog vremena provedenog u borbi, praviš kompromis: više voliš da veruješ da su tradicionalni pojmovi morala ispravni i u skladu sa istinom, te odbacuješ ili se odričeš Božje reči. Ne prihvataš Božje reči kao istinu i ne pridaješ značaj spasenju, osećaš da još uvek živiš u ovom svetu i da možeš da opstaneš samo ako se osloniš na te ljude. Pošto nisi u stanju da izdržiš optužbe društva, radije se odričeš istine i Božjih reči, prepuštajući se tradicionalnim pojmovima morala i uticaju Sotone; draže ti je da uvrediš Boga i da ne primenjuješ istinu. Zar čovek nije jadan? Zar mu nije potrebno Božje spasenje? Neki ljudi su verovali u Boga dugi niz godina, ali još uvek nemaju uvid u pitanje odanosti roditeljima. Oni zaista ne razumeju istinu. Oni nikada ne mogu da preskoče tu prepreku svetovnih odnosa; nemaju hrabrosti, ni poverenja, a kamoli odlučnosti, tako da ne mogu da vole i slušaju Boga“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj“). U sekundi su Božje reči ozarile srce Ming Huej. Prepoznala je da je njeno odbijanje da ostavi majku došlo iz indoktrinacije i uticaja tradicionalne kulture koju joj je Sotona usadio. Živela je prema sotonskim otrovima „Odanost roditeljima vrednija je od svih vrlina“, „Roditelji te odgajaju da bi ti brinuo o njima kad ostare“, i „Ne putuj daleko dok su ti roditelji živi“. Od detinjstva je često slušala opaske ljudi kao: „Dete tog i tog je baš odano; zna da treba da bude odano roditeljima i da im uzvrati dobrotu. Zaista ima savesti! U isto vreme, dete tog i tog nije dobro. Roditelji su mu se razboleli, ali on ne brine o njima. Kakav nezahvalan sin. Žrtvovao je svoju savest!“ Ove reči su već duboko bile usađene u srce Ming Huej. Odanost roditeljima je stavila na prvo mesto i mislila je da, pošto joj je majka bolesna, kao ćerka treba da bude kraj nje i da je služi. Ako nije uz majku onda je odrođena. Plašila se da će je komšije nazivati nezahvalnom ćerkom koja nema ljudskosti, pa je odbila svoju dužnost. Kasnije, iako je počela da ponovo obavlja dužnost, i dalje je osećala da duguje majci. Prepoznala je da je bila tako čvrsto vezana ovim sotonskim otrovima. U tom trenutku, Ming Huej je pomislila kako je njena majka bezvernik. Prošle godine, pošto njena majka nije mogla da podnese bolesničke muke, otišla je da obožava zle duhove. Ne samo da Ming Huej nije mogla da voli šta Bog voli i da mrzi šta On mrzi, već je i pustila da briga za majku utiče na njenu dužnost. To je značilo da nije u stanju da razlikuje dobro od zla ni da razluči ispravno od pogrešnog, zar ne? Ming Huej je mrzela sebe što je bila tako slepa i neuka! Uzdahnula je, misleći: „Srećom, Bog je izrazio ove reči i rekao nam načela koja treba da primenjujemo kad je reč o našim roditeljima. Samo zbog ovoga mogu da se okanem dugovanja prema majci i da se usredsredim na svoju dužnost. U suprotnom, u ovom životu mogu biti samo pod kontrolom tradicionalnih razmišljanja koja mi je Sotona usadio i uopšte ne bih imala obavljanje dužnosti na umu. Na kraju, izgubila bih priliku da budem spasena i postala bih jadna.“

Ming Huej je pročitala još dva odlomka Božjih reči i naučila je kako da se odnosi prema roditeljima. Svemogući Bog kaže: „Kao prvo, na odlazak od kuće radi obavljanja svojih dužnosti većina ljudi se odlučuje delom zbog sveukupnih objektivnih okolnosti, usled kojih su prinuđeni da napuste svoje roditelje; oni, jednostavno, ne mogu da ostanu kraj njih da bi brinuli o njima i da bi im pravili društvo. Nije, dakle, reč o tome da oni svojevoljno odlučuju da napuste roditelje; u pitanju je objektivan razlog. Kao drugo, ti svoju dužnost, subjektivno gledano, nisi odlučio da obavljaš zato što si želeo da napustiš roditelje i da pobegneš od svojih obaveza, nego zbog Božjeg poziva. Da bi sarađivao u izvršenju Božjeg dela, da bi prihvatio Njegov poziv i da bi obavljao svoju dužnost stvorenog bića, ti nisi imao drugog izbora osim da napustiš svoje roditelje; nisi mogao da ostaneš kraj njih da bi im pravio društvo i brinuo o njima. Ti ih nisi napustio da bi izbegao svoje obaveze, zar ne? Napustiti roditelje da bi izbegao obaveze i biti prinuđen da ih napustiš da bi odgovorio na Božji poziv i obavljao svoje dužnosti – nisu li to dva po prirodi različita izbora? (Jesu.) Ti si, u svom srcu, emotivno privržen svojim roditeljima i misliš na njih; tvoja osećanja nisu prazna. Ako bi objektivne okolnosti to dozvoljavale i ako bi bio u stanju da ostaneš kraj njih i da istovremeno obavljaš svoje dužnosti, ti bi tada hteo da ostaneš kraj njih, redovno bi brinuo o njima i na taj način ispunjavao svoje obaveze. Ti, međutim, zbog objektivnih okolnosti moraš da ih napustiš; ne možeš da ostaneš s njima. Nije da ti ne želiš da ispuniš obaveze koje imaš kao njihovo dete, već ti ne možeš da ih ispuniš. Zar to nije po prirodi drugačija stvar? (Jeste.) Ako si svoj dom napustio samo da ne bi bio odan roditeljima i da ne bi ispunjavao svoje obaveze, to je odrođeno ponašanje, lišeno svake ljudskosti. Roditelji su te odgojili, a ti si jedva dočekao da raširiš krila i da što pre odlepršaš u samostalan život. Ne želiš da se viđaš s roditeljima i uopšte ne obraćaš pažnju kad čuješ da se suočavaju s nekim poteškoćama. Iako bi mogao da im pomogneš, ti to ne činiš; praviš se da ne čuješ i puštaš druge da o tebi pričaju šta god hoće – jednostavno, ne želiš da ispunjavaš svoje obaveze. To znači biti odrođen. Ali, da li je to sada slučaj? (Nije.) Mnogi ljudi su napustili svoj okrug, grad, pokrajinu, pa čak i državu, da bi obavljali svoje dužnosti; oni su već daleko od svog zavičaja. Nadalje, njima iz raznoraznih razloga nije zgodno da ostanu u kontaktu sa svojom porodicom. O trenutnom stanju svojih roditelja oni se povremeno raspituju kod ljudi koji dolaze iz njihovog rodnog grada, pa osećaju olakšanje kad čuju da su im roditelji još uvek zdravo i dobro. U stvari, ti nisi odrođen; još uvek nisi došao dotle da ti nedostaje ljudskosti, da te čak nije briga ni za roditelje ni za ispunjavanje obaveza koje imaš prema njima. Budući da si ovu odluku morao da doneseš iz raznih objektivnih razloga, ti nisi odrođen. To su ta dva razloga. (…) Povrh toga, nakon što su godinama verovali u Boga i slušali toliko mnogo istina, najvažnije je da ljudi imaju barem ovo malo shvatanja i razumevanja: sudbinu čoveka određuje Nebo, čovekov život je u Božjim rukama, a Božja nega i zaštita neuporedivo su važnije od brige, odanosti roditeljima ili druženja sa svojom decom. Zar ne osećaš olakšanje zbog toga što su ti roditelji pod Božjom negom i zaštitom? Ne moraš da brineš o njima. Ako brineš, znači da nemaš poverenja u Boga; tvoja vera u Njega je premala. Ako si iskreno zabrinut za svoje roditelje, treba često da se moliš Bogu, treba da ih poveriš Božjim rukama i pustiš da Bog sve uredi i orkestrira“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (16)“). „Iz pozicije deteta, treba da shvatiš da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Postoji mnogo toga što moraš da činiš u ovom životu, a to su sve stvari koje stvoreno biće treba da čini, stvari koje ti je poverio Stvoritelj i one nemaju nikakve veze s uzvraćanjem dobrote roditeljima. Pokazivanje odanosti roditeljima, oduživanje, uzvraćanje njihove dobrote – ništa od toga nema nikakve veze s tvojim zadatkom u životu. Takođe se može reći da nema potrebe da pokazuješ odanost roditeljima, da im se odužuješ, niti da ispunjavaš bilo koju od svojih obaveza prema njima. Prosto rečeno, možeš da uradiš nešto od toga i ispuniš deo svojih odgovornosti kada okolnosti to dozvoljavaju; kada ne dozvoljavaju, ne moraš da budeš uporan. Ako ne možeš da ispuniš svoju odgovornost da pokažeš odanost roditeljima, to nije ništa strašno, samo se malo kosi sa tvojom savešću, ljudskim moralom i ljudskim predstavama. Ali, u najmanju ruku, to nije protiv istine, i Bog te neće osuditi zbog toga. Kada shvatiš istinu, nećeš osećati grižu savesti zbog toga“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (17)“). Iz Božjih reči, Ming Huej je shvatila da je to što nije mogla da bude kod kuće i brine o roditeljima tokom ovih godina bilo pre svega zbog progona i hapšenja od strane Komunističke partije. Bila je primorana da izgubi svoju priliku da ostane kod kuće i brine o roditeljima; nije ona namerno izbegla svoju obavezu da ih podržava. Sada, imala je kriminalni dosije i policija bi u svakom trenutku otišla do njene kuće da je maltretira i nadzire njeno kretanje. Nije bilo baš nikakve šanse da veruje u Boga i obavlja dužnost kod kuće. U isto vreme, baš zbog obavljanja dužnosti nije imala izbora nego da ode od kuće. Kao stvoreno biće, njena obaveza nije bila samo da bude odana roditeljima. Važnije je bilo da obavlja dužnost stvorenog bića. Ovo je bila najpravednija stvar u njenom životu, da ne pominjemo da je to bio njen zadatak. U Božjim rečima, Ming Huej je našla put primene. Kad bi uslovi to dozvolili i kad bi imala priliku da bude kod kuće da brine o majci, onda bi mogla da ispuni svoju odgovornost i obavezu kao ćerka i da brine o njoj. Kad ne bi bile pogodne okolnosti, ne bi bilo potrebe da prekoreva sebe. Deca i roditelji jedni drugima ne duguju ništa. Prepoznavši ovo, Ming Huej je osetila kako joj se celo telo opušta. U srcu je zahvaljivala Bogu. Božje reči su bile te koje su joj pomogle da jasno vidi kako tradicionalna kultura šteti ljudima i da shvati da za stvoreno biće, samo život zarad obavljanja dužnosti ima smisao i čini nekog osobom koja zaista ima savest i ljudskost. U narednim danima, Ming Huej se celim srcem unela u svoju dužnost.