Moj otac je preminuo kada sam imala devet godina i moja majka je sama odgajala mene i mojih četvoro braće i sestara u teškim uslovima. Mojoj tetki je bilo žao i često bi nam donosila hranu i ostale potrepštine. Kad god bi nam nešto donela, moja majka bi se postarala da je svi obasipamo zahvalnošću i učila nas je da nikad ne zaboravljamo tuđa dobra dela, da uzvratimo dobročinstvo i budemo zahvalni ljudi, da nas niko ne bi osuđivao i govorio da smo nezahvalni. Uprkos teškim vremenima, moja majka bi uvek delila sa tetkom ono malo što smo imale kako bi uzvratila dobročinstvo. Kada sam porasla, često bih čula ljude kako govore: „Jeste li videli da je taj i taj kome su pomogli kad mu je najviše trebalo uzvratio dobročinstvo nekoliko godina kasnije? Jeste li videli tog i tog kom su pomogli, ali nema savesti i nije pokazao zahvalnost? On je nezahvalni bednik.“ Postepeno sam i ja počela da živim u tom uverenju, misleći da moram drugima da uzvraćam dobročinstvo, jer bi u suprotnom ispalo da sam nezahvalna i drugi bi me prezirali i gledali sa visine. Nakon što sam postala vernik, uprkos tome što sam znala da moram da se odnosim prema ljudima u skladu sa Božjim rečima, tradicionalna shvatanja koja se prenose sa koleno na koleno ukorenile su se u mom srcu, do te mere da sam ih se pridržavala u svojoj dužnosti, usled čega sam prekinula rad crkve i bila obeležena kao prestupnik.

U avgustu 2021. godine, nakon što je crkva izdala aranžman rada pročišćenja, crkva je počela da govori o istini raspoznavanja ljudi i moja starija zaova Fang Ling je označena kao bezvernik. Ovo me uopšte nije iznenadilo. Iako je godinama bila vernik, nije tragala za istinom i često je prekidala život crkve. Tokom okupljanja bi uvek ogovarala druge, a zatim bi zadremala čim počnemo da čitamo Božje reči. Nakon čitanja ne bi imala ništa da podeli. Kada je nailazila na pitanja koja nisu u skladu sa njenim predstavama, nikad ne bi tražila istinu, nikad nije prihvatala pitanja od Boga, niti je ikada razmišljala o sebi. Uvek je proučavala ljude i stvari i branila sebe. Kad je bila domaćin okupljanja i kad je čula da vođa razgovara o opstruktivnom ponašanju određenih ljudi rekla bi tim ljudima šta je vođa rekao, zbog čega su stekli predrasude prema vođi i mislili da ih vođa maltretira. Vođa je do tančina objasnila kako je sejala razdor i prekidala i ometala život crkve, ali ona nije mislila da je kriva i čak je iznosila razne argumente u svoju odbranu. Rekla je da je samo govorila istinu i nije shvatala kako je to prekidalo život crkve.

Tokom jednog okupljanja smo razgovarali o raspoznavanju supruge mog starijeg brata, Lju Huej; bila je razotkrivena kao bezvernik sa zlom ljudskošću kojeg treba smesta ukloniti iz crkve. Posle sastanka, Fang Ling je otišla i rekla jednoj sestri da smo uklonili Lju Huej iz crkve i imala je neke negativne opaske, što je prekinulo stanje te sestre. Žurno sam potražila Fang Ling da podelim s njom kako crkva uklanja i izbacuje ljude na osnovu njihovog sveukupnog ponašanja, da Božjom kućom vlada istina i da ničija nije poslednja. Uklonili su Lju Huej jer je imala zlu ljudskost i često je prekidala život crkve, a odbijala je da se pokaje čak i posle više razgovora sa braćom i sestrama. Takođe sam razotkrila kako ponašanje Fang Ling širi negativnost i smrt i poriče činjenicu da istina i pravičnost predstavljaju autoritet u crkvi. Na moje iznenađenje, plačno je odgovorila: „Znam da je tvoja poslednja u crkvi i da odlučuješ ko će biti izbačen.“ Osećala sam se bespomoćno pred nerazumnim problema koje je pravila i znala sam u srcu da Fang Ling nije prihvatila istinu i da je bezvernik. Ali, pripremajući materijal za njeno uklanjanje, počela sam da oklevam. Ona i ja smo zajedno prihvatile Božje delo poslednjih dana i godinama smo zajedno išle na okupljanja i širile jevanđelje. Fang Ling je bila veoma srdačna i uradila bi sve što može da mi pomogne kada mi je trebalo. Pogotovo 2013. godine, kada mi se muž razboleo, brinula je o njemu kako bih mogla da nastavim da vršim dužnost. Takođe mi je pomagala oko kućnih poslova i uzgajanja useva. Kad mi je muž preminuo, prolazila sam kroz razne teškoće i zapala sam u stanje negativnosti. Fang Ling je bila ta koja me je obilazila svake večeri, čitala sa mnom Božje reči i razgovarala o tome kroz šta je prolazio Jov. Uz njenu podršku i prisustvo, stanje mi se polako poboljšavalo. U tim najtežim vremenima, ne samo da mi je pomagala u svakodnevnim poslovima, već je i čitala Božje reči da me ohrabri. Nikada nisam zaboravila kako se Fang Ling ophodila prema meni. Šta bi pomislila kada bi saznala da ne samo da nisam uzvratila njeno dobročinstvo, već da sam i pripremila materijal za njeno uklanjanje? Da li bi rekla da sam nezahvalna i da nemam savesti? Moj brat, njegova žena i moje sestre svi su videli sve što je učinila za mene ovih godina. Čak su i moje komšije rekle da mi je Fang Ling bliža nego rođene sestre. Kao što izreka kaže: „Jagnjići kleknu da prime mleko od majke, a vrane uzvraćaju majkama tako što ih hrane“, čak i životinje znaju da uzvrate dobročinstvo, a ja čak nisam pokazala ni popustljivost prema nekom ko mi je pomogao. Da li bi oni pomislili da sam nezahvalna, napustili me i izopštili? Ne bi li me onda odbacila sopstvena porodica? Shvativši sve ovo, osetila sam zabrinutost i neodlučnost. Između posla pročišćenja crkve i Fang Ling, kojoj sam dugovala dobročinstvo, nisam mogla da odlučim i živela sam u agoniji i patnji. Usred te neodlučnosti, u propovedi onog Višnjeg, čula sam sledeće: „Kakvi ljudi mogu ostati da službuju u crkvi? Sve dok nemaju zlu ljudskost, umešni su u širenju jevanđelja i voljni da to čine, treba im dozvoliti da ostanu u crkvi.“ Najednom sam shvatila: „Tako je! Fang Ling ne voli istinu i ne traga za njom, ali voli da širi jevanđelje i može da postigne određene rezultate. Sada je ključni trenutak za širenje jevanđelja, ako navedem sposobnost Fang Ling da širi jevanđelje kao razlog da ostane u crkvi, neće li izbeći da je uklone iz crkve? Tako neću uvrediti Fang Ling, a moj brat, njegova žena i moje sestre neće reći da sam nezahvalna i neću steći reputaciju nezahvalne sestre.“ Shvativši ovo, zanemarila sam pripremanje materijala za njeno uklanjanje.

Međutim, nedugo potom, neke sestre su mi rekle za dva potencijalna primaoca jevanđelja dobrog kova i shvatanja Božjih reči, ali Fang Ling je ispoljavala tako lošu ljudskost dok je širila jevanđelje da su ta dva potencijalna primaoca jevanđelja odustala i prestala da slušaju propovedi. Jedna druga sestra mi je rekla da je Fang Ling prekidala život crkve i da neki ljudi nisu hteli da šire jevanđelje sa njom… Bila sam u šoku kad sam čula sve ove optužbe. Prekidanje širenja jevanđelja Fang Ling bilo je direktno povezano sa mojom odlukom! Žurno sam se pomolila Bogu, kajući se i ispovedajući svoje grehe. Nakon toga sam naišla na ovaj odlomak Božjih reči: „Neki ljudi imaju sve ležernije stavove prema radnim aranžmanima onog Višnjeg. Prema njihovom verovanju, ’onaj Višnji uređuje radne aranžmane, a mi obavljamo posao u crkvi. Neke reči i neki poslovi mogu se obavljati na fleksibilan način i na nama je da odlučimo kako će se konkretno izvršavati. Višnji samo govori i uređuje radne aranžmane, a mi smo ti koji ih praktično obavljamo. Dakle, pošto nam Višnji odredi radne aranžmane, možemo da ih obavljamo po sopstvenom nahođenju. Ma kako da budu obavljeni, u redu je. Niko nema pravo da se meša.’ Načela po kojima postupaju jesu sledeća: slušaju ono što smatraju ispravnim i zanemaruju ono što smatraju pogrešnim. Smatraju da njihova verovanja predstavljaju istinu i načela, opiru se svemu što nije u skladu sa njihovom voljom i prema tebi su izuzetno netrpeljivi u pogledu tih stvari. Kada reči Višnjeg nisu u skladu sa njihovom voljom, jednostavno ih izmene i prenose dalje tek kada su sa njima saglasni. Ne dozvoljavaju da se, bez njihovog pristanka, te reči prenose dalje. I dok se radni aranžmani Višnjeg u drugim oblastima prenose u izvornom obliku, ti ljudi ih na crkve za koje su zaduženi prenose u sopstvenoj, izmenjenoj verziji. Ti ljudi uvek žele da Boga odgurnu u stranu; žude da sve druge navedu da u njih veruju, da ih slede i da im se pokore. Oni smatraju da u nekim oblastima Bog ne može da se meri sa njima, pa oni sami moraju da budu Bog, dok drugi treba da veruju u njih. U tome je sva suština. (…) To su jednostavno Sotonini poslušnici i kada su oni na delu, đavo je taj koji vlada. Oni škode Božjem planu upravljanja i ometaju Božje delo. Pravi su antihristi!“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Božje reči su me duboko potresle i razotkrile da nisam sprovodila radne aranžmane, već sam postupala po sopstvenoj volji. Radni aranžmani su jasno nalagali da vođe i radnici treba neodložno da uklone svakog ko je razotkriven kao zlotvor, bezvernik ili antihrist. Kao vođa, treba da se pokorim i bezuslovno povinujem i da neodložno i odlučno uklonim sve antihriste, zlotvore i bezvernike iz crkve kako bih se pobrinula da braća i sestre ne budu navedeni na stranputicu i prekidani i da mogu da uživaju u mirnom okruženju i da jedu i piju reči Božje, streme ka istini i obavljaju svoju dužnost. Ali iako sam jasno znala da je Fang Ling bezvernik, plašila sam se da ću je uvrediti pripremanjem materijala za njeno uklanjanje i biti obeležena kao nezahvalna, jer mi je ona prethodno pomogla, pa zato nisam sprovela radne aranžmane i pompezno sam je branila i štitila zbog njene sposobnosti da širi jevanđelje, postupajući suprotno radnim aranžmanima. Razmislila sam o sebi: „Jasno sam znala da je Fang Ling bila razotkrivena kao bezvernik, pa zašto sam je onda zbog svoje privrženosti i dalje branila i pokušala da je oslobodim krivice i optužbi?“ Shvatila sam da je to zato što me je sputavalo tradicionalno shvatanje uzvraćanja dobročinstva. Kako bih sačuvala ugled i kako ne bih ispala nezahvalni bednik, potpuno sam zanemarila interese crkve, ne uzimajući u obzir kakve bi posledice ostanak Fang Ling imao u crkvi i grubo kršeći radne aranžmane. Ne samo da nisam pripremila materijal za uklanjanje Fang Ling, već sam joj dala da širi jevanđelje. Proživljavala je tako lošu ljudskost da dva moguća primaoca jevanđelja nisu više htela da istražuju. I sve zbog toga što sam je štitila. Kršila sam radne aranžmane i terala svoje, ometajući crkveno delo uklanjanja. Koristila sam svoj autoritet da branim i štitim bezvernika koji je činio zlo u crkvi, pružajući uslove zlotvoru da čini zlo i ponaša se kao Sotonin sluga. Bila sam oličenje lošeg vođe. Uplašila sam se shvativši kakvo sam zlo počinila i mnogo sam se kajala. Žurno sam sve zamolila da mi daju svoju procenu Fang Ling. Čitajući procene, shvatila sam da ne samo da je imala negativan uticaj na širenje jevanđelja, već je i sejala razdor i nanosila štetu u crkvi, šireći negativnost, iskorištavajući ljude i prisvajajuće tuđih stvari kao svoje iako ni u čemu nije oskudevala. Čitajući sve te procene, osetila sam neverovatnu grižu savesti i znala sam da štiteći Fang Ling činim zlo. Znala sam da više ne smem da postupam na osnovu naklonosti i počela sam da pripremam materijal za uklanjanje Fang Ling. Kasnije, kad je trebalo da počnem da skupljam potpise braće i sestara, ponovo sam počela da brinem: znala sam da moram da prikupim potpise mnogih mojih rođaka i budući da smo tek pročistili Lju Huej i sada pokrećemo uklanjanje Fang Ling, da li će me ignorisati i reći da sam nezahvalna?

Molila sam se Bogu tražeći rešenje, i kasnije naišla na ovaj odlomak Božjih reči: „U svemu što radiš, moraš ispitati da li su tvoje namere ispravne. Ako si u stanju da postupaš u skladu sa Božjim zahtevima, onda je tvoj odnos sa Bogom normalan. Ovo je minimalni standard. Pogledaj u svoje namere, i ako nađeš da su se pojavile pogrešne namere, budi kadar da se protiv njih pobuniš i postupiš u skladu sa Božjim rečima; tako ćeš postati neko ko je ispravan pred Bogom, što zauzvrat pokazuje da je tvoj odnos sa Bogom normalan i da je sve što radiš zarad Boga, a ne za tebe lično. U svemu što radiš i u svemu što govoriš, budi kadar da svoje srce ispravno podesiš, budi pravičan u svojim postupcima, ne dopusti da te vode osećanja i ne postupaj svojevoljno. Ovo su principi po kojima se vernici u Boga moraju ponašati. (…) Drugim rečima, ako su ljudska bića u stanju da čuvaju Boga u svojim srcima i da ne streme ka ličnoj koristi niti da razmišljaju o sopstvenoj budućnosti (u telesnom smislu), već da, umesto toga, nose breme život-ulaska, daju sve od sebe da streme ka istini, i da se pokore Božjem delu – ako to možeš da uradiš, onda će ciljevi ka kojima stremiš biti ispravni, a tvoj odnos sa Bogom će postati normalan. Uređivanje ispravnog odnosa sa Bogom može se nazvati prvim korakom pristupanja čoveka duhovnom putovanju. Iako je čovekova sudbina u Božjim rukama i Bog je predodređuje, a čovek je ne može promeniti, da li te Bog može usavršiti ili te zadobiti zavisi od toga da li je tvoj odnos sa Bogom normalan. Možda postoje delovi tebe koji su slabi ili buntovni – ali sve dok su tvoji stavovi i tvoje namere ispravni, i sve dok je tvoj odnos sa Bogom ispravan i normalan, osposobljen si da budeš usavršen od Boga. Ako nemaš pravi odnos sa Bogom, i delaš zarad tela ili svoje porodice, onda će to, ma koliko se trudio, biti uzaludno. Ako je tvoj odnos sa Bogom normalan, onda će sve ostalo doći na svoje mesto. Bog ne gleda ni na šta drugo, već samo na to da li su tvoji pogledi na tvoju veru u Boga tačni: u koga veruješ, zbog koga veruješ i zašto veruješ. Ako si u stanju da jasno vidiš ove stvari i da ih primenjuješ sa blagonaklonim stavom, onda ćeš napredovati u svom životu, a takođe će ti biti osiguran ulazak na pravi put. Ako tvoj odnos sa Bogom nije normalan, dok su gledišta o tvom verovanju u Boga nastrana, onda je sve ostalo uzalud i, ma kako čvrsto verovao, nećeš dobiti ništa“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kakav je tvoj odnos sa Bogom?“). Čitajući Božje reči, shvatila sam da, zarad normalnog odnosa sa drugim ljudima, prvo moram da uspostavim normalan odnos sa Bogom. Uvek treba da postupam u skladu sa Božjim rečima i iznosim svoje postupke pred Njega. Ako ljudi postupaju prema svojoj iskvarenoj naravi, održavaju odnose sa drugima zarad svoje reputacije, položaja i telesnih interesa, Bog to neće pohvaliti, i bez obzira koliko se trude da održe odnose, biće uzalud. Otkako je otkriveno da je Fang Ling bezvernik, moja iskvarena narav me je ograničavala, strahovala sam da će ona, ako bude uklonjena, misliti da sam nezahvalna, da će moja porodica misliti da sam nezahvalna i da će me izopštiti i napustiti. Zato sam, da bih održala ugled u njihovim očima, postupala protivno načelima. Shvatila sam da je, bez obzira kako dobro delujem drugima i koliko me uzdižu, sve uzalud, jer Bog to nije pohvalio. Žrtvovala sam interese crkve da bih održala odnose; to je uvredilo Božju narav. Bila sam vernik, trebalo je da postupam u skladu sa Božjim rečima i prihvatim da On sve ispituje. Morala sam da prestanem da kršim radne aranžmane zarad održavanja odnosa, da prestanem da se opirem Bogu i kakav god stav da imaju prema meni, čak i ako bi me napustili i zanemarili, morala sam upražnjavati istinu i razotkriti Fang Ling. Fang Ling su uklanjali zato što je bila bezvernik i često je prekidala život crkve. Sama je bila kriva što je uklanjaju i niko drugi. Moj brat, njegova žena i moje sestre su vernici, trebalo je samo da razgovaram sa njima i postupam prema načelima. Kasnije, kada sam im čitala o ponašanju Fang Ling, nisu me krivili, čak su mi rekli da je ispravno što je uklonjena, da bi njen ostanak u crkvi bio ponižavanje Božjeg imena. Moj brat i njegova žena su čak podelili sa mnom deo bezverničkog ponašanja Fang Ling. Neprestano sam zahvaljivala Bogu što je sve ispalo ovako, a stekla sam i osećaj kako je radosno i umirujuće primenjivati istinu.

Nedugo potom, primila sam obaveštenje za uklanjanje Fang Ling. Ali kad sam pomislila da treba da joj ga pročitam, ponovo sam počela da oklevam. Sama sam pripremila materijal; Fang Ling će me sigurno mrzeti! Kako li ćemo nastaviti komunikaciju posle toga? Ionako je bila veoma uzrujana zbog uklanjanja; zar čitanje obaveštenja neće biti dolivanje ulja na vatru? Pomislila sam da možda ne moram da joj ga pročitam, samo da navedem neka od njenih manjih zlodela i da joj dam do znanja da je uklonjena. Tako bi nam budući susreti bili manje neprijatni. Kad sam se našla sa Fang Ling, videla sam da je dosta smršala usled nervnog rastrojstva zbog uklanjanja. Delovala je veoma neraspoloženo. Osećala sam se užasno i gotovo da nisam mogla da nastavim, ali sam se naterala da pročitam obaveštenje. Čak sam se bojala da joj sve pročitam i brinula hoće li to prihvatiti. Zato sam preskočila delove koji je razotkrivaju i osuđuju. Posle toga, kad god bih je srela, uvek sam osećala nelagodu, kao da sam se ogrešila o nju. Nisam znala šta nije u redu sa mnom. Znala sam vrlo dobro da Fang Ling nije težila ka istini i da je izazivala razne nevolje, sama je bila kriva što su je uklonili pa zašto sam se onda tako osećala? Kasnije sam naišla na ovaj odlomak Božjih reči: „Shvatanje da na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću jedan je od klasičnih kriterijuma u kineskoj tradicionalnoj kulturi za procenjivanje da li je ponašanje neke osobe moralno ili nemoralno. Kada se procenjuje da li je nečija ljudskost dobra ili loša, i u kojoj meri je ponašanje te osobe moralno, jedno od merila jeste da li ona uzvraća usluge ili pomoć koje je dobila – da li je ili nije neko ko zahvalnošću uzvraća dobijenu ljubaznost. U kineskoj tradicionalnoj kulturi, kao i u tradicionalnoj kulturi ljudskog roda, ljudi ovo posmatraju kao važno merilo moralnog ponašanja. Ako neko ne shvata da na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću, i pritom je nezahvalan, tada se smatra da je bez savesti i da nije dostojan da se sa njim iko druži, te da svi treba da ga preziru, odgurnu ili odbace. Sa druge strane, ako neko shvata da na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću – ako je zahvalan i svakim raspoloživim sredstvom uzvraća usluge i pomoć koje dobija – taj se smatra osobom sa savešću i ljudskošću. Ako jedna osoba učini drugoj korist ili joj pruži pomoć, ali ona to ne uzvrati ili ne pokaže veliku zahvalnost, već samo kaže ’hvala’ i ništa više, šta će ta osoba pomisliti? Hoće li se zbog toga osetiti neprijatno? Hoće li pomisliti: ’Pa taj ni ne zaslužuje da mu se pomogne, nije dobra osoba. Reaguje li tako nakon tolike moje pomoći, tad nema ni savesti ni ljudskosti i nije dostojan da se s njim družim’? Bude li ponovo naišao na takvu vrstu osobe, hoće li joj ipak pomoći? U najmanju ruku neće želeti“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini“ I, „Šta znači stremiti ka istini (7)“). „Od davnina pa sve do danas, nebrojeno ljudi je bilo pod uticajem ovog shvatanja, gledišta i kriterijuma moralnog ponašanja u pogledu uzvraćanja na ljubaznost. Čak i kada je osoba koja im ukazuje ljubaznost zla ili loša i primorava ih da čine bezočne stvari i loša dela, oni, svejedno, idu protiv sopstvene savesti i razuma, slepo pristajući da uzvrate na njenu ljubaznost, uz brojne pogubne posledice. Moglo bi se reći da, budući da su pod uticajem ovog kriterijuma moralnog ponašanja, njime su sputani, ograničeni i vezani, mnogi ljudi se slepo i pogrešno drže ovog gledišta uzvraćanja na ljubaznost, pa je čak verovatno da će zlim ljudima pomagati i podržati ih. Sada kada ste čuli ono što sam podelio sa vama, imate jasnu sliku o pomenutoj situaciji i možete da utvrdite da je reč o glupoj odanosti, te da se takvo ponašanje svrstava u postupanje bez postavljanja ikakvih ograničenja i uz nesmotreno uzvraćanje na ljubaznost bez ikakve razboritosti, te da mu nedostaju smisao i vrednost. Pošto se ljudi plaše javne osude ili prekora drugih, oni svoje živote nevoljno posvećuju uzvraćanju na tuđu ljubaznost, žrtvujući pritom čak i sopstvene živote, što je lažan i budalast način postupanja. Ova izreka iz tradicionalne kulture ne samo da je stavila u okove ljudsko razmišljanje, već je u njihovom životu postavila i nepotrebno breme i neprijatnost i njihove porodice opteretila dodatnom patnjom i teretom. Da bi uzvratili na dobijenu ljubaznost, mnogi ljudi su platili ogromnu cenu – oni uzvraćanje na ljubaznost vide kao društvenu odgovornost ili sopstvenu dužnost i mogu čak provesti čitav svoj život uzvraćajući na tuđu ljubaznost. Smatraju da je to savršeno prirodno i opravdano, smatraju to neizbežnom dužnošću. Zar takvo gledište i način ponašanja nisu budalasti i apsurdni? U potpunosti otkrivaju koliko su ljudi neuki i neprosvećeni. U svakom slučaju, ova izreka o moralnom ponašanju – na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću – možda ide u korak sa ljudskim predstavama, ali nije u skladu sa istina-načelima. Nespojiva je sa Božjim rečima i predstavlja pogrešno gledište i način obavljanja stvari“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini“ I, „Šta znači stremiti ka istini (7)“). Božje reči su bile besprekorno otkrivenje. Još od drevnih vremena, standardna mera ljudskosti čoveka je uvek bila da li zahvalno uzvraća dobročinstvo ili ne. Ako ti je neko pomogao ili bio dobar prema tebi, moraš mu uzvratiti dobročinstvo. Ako tako činiš, dobra si osoba; ako ne, bićeš napušten i ljudi će te kazniti kao nezahvalnu osobu. Ispranog mozga i pod uticajem ove ideje da zahvalno uzvraćaju dobročinstsvo, ljudi nesvesno žive okovani i vezani. Ako ti je neko pomogao u prošlosti, moraš mu uzvratiti i ne moraš da raspoznaš kakva je osoba ili koji put bira i da li je uzvraćanje u skladu sa istinom. Zbog ove potrebe da uzvrate dobročinstvo, neki ljudi žive čitav život ograničeni drugima, a ima čak i onih koji, da bi uzvratili dobročinstvo, rade loše stvari za druge ljude, koji ih koriste pa žive u bedi i patnji. Od detinjstva me je mama učila da dobrotu uzvraćam zahvalnošću, da nikada ne treba da zaboravimo dobro delo koje nam je učinjeno, što može dovesti do toga da nas ogovaraju. Mnogi su u mom životu takođe koristili ovaj kriterijum ponašanja za procenjivanje drugih. I ja sam živela prema ovim aforizmima koji se prenose sa koleno na koleno: „Dobročinstvo treba uzvratiti zahvalnošću“, „Uzvrati desetostruko“, i „Kap vode izvorom uzvrati“. Kada bi mi neko pomogao, uvek bih zapamtila i tražila priliku da uzvratim. Kada ne bih uzvratila nekom ko je prema meni bio dobar, osećala bih krivicu, nelagodu i stid kad god se sretnemo. Brinula bih da će ljudi reći da sam nezahvalna osoba. Pošto mi je Fang Ling pomogla u prošlosti, iako sam razaznala da je bezvernik, brinula sam da ću dobiti grdnju ako je uklonim iz crkve u skladu s načelima, pa sam lupala glavu kako da je odbranim i zaštitim, da joj uzvratim dobročinstvo. Kad sam morala da pročitam bratu i sestrama opis zla koje je Fang Ling počinila, brinula sam da će reći da sam nezahvalna, te sam se plašila da se suočim s njima. Kad sam morala da pročitam Fang Ling obaveštenje i kad sam videla kako je bleda i mršava, nisam mogla da ne osećam krivicu i da kontrolišem šta govorim, odlučivši da pročitam samo opis njenih zlodela. Kad je Fang Ling uklonjena, nisam se usuđivala da se s njom suočim. Znala sam vrlo dobro da nije težila ka istini niti išla pravim putem i bila je eliminisana, ali sam uvek osećala da sam se ogrešila o nju. Pomoć koju mi je pružila okovala mi je telo, tištila me je do tačke gušenja. Videla sam da, okovana ovim tradicionalnim shvatanjem, nisam umela ni da razaznam dobro od lošeg, a kamoli da primenjujem istinu. Kako bih sačuvala reputaciju, i kako ne bih bila optužena da sam nezahvalna, nehotice sam postala oruđe Sotone i bezobzirno sam uzvraćala dobročinstvo bez razlikovanja dobra od zla. U mojim postupcima nije bilo ni trunke načela i osnova i nesvesno sam se bunila protiv Boga i opirala Mu se. Shvatila sam da sam, bez obzira na to što ljudi možda brane, hvale i odobravaju moje ponašanje, žrtvovala interese crkve, što je ostavilo neizbrisivu mrlju na mene kao vernika. Posledice toga su bile prilično ozbiljne! Kroz ovo iskustvo sam shvatila da je tradicionalna kultura Sotonin način da kroz moralisanje okuje ljude, da ih sputa, i to je oruđe kojim Sotona navodi ljude na stranputicu i kvari ih. Okovana ovim pogrešnim shvatanjem, jasno sam shvatala istinu, ali nisam mogla da je primenjujem, buneći se protiv Boga i opirući Mu se. Nisam više htela da se rukovodim sotonskim filozofijama.

Naišla sam na još dva odlomka Božjih reči: „Shvatanje tradicionalne kulture da ’Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću’ treba razlučiti. Najvažniji deo predstavlja reč ’ljubaznost’ – kako treba da posmatrate ovu ljubaznost? Na koji aspekt i prirodu ljubaznosti se ona odnosi? U čemu je značaj izreke ’Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću’? Ljudi moraju da pronađu odgovore na ova pitanja i da, ni pod kojim okolnostima, ne budu sputani ovim shvatanjem o uzvraćanju na ljubaznost – ovo je krajnje neophodno za svakog onog ko stremi ka istini. Šta je ’ljubaznost’ prema ljudskim predstavama? Na nižem nivou, ljubaznost je kada ti neko pomaže ukoliko dospeš u nevolju. Na primer, neko ti daje činiju pirinča kada umireš od gladi ili ti daje flašu vode kada umireš od žeđi ili ti pomaže da se uspraviš kada padneš i ne možeš da ustaneš. Sve su to dela ljubaznosti. Veliki čin ljubaznosti jeste kada te neko izbavi ukoliko se nađeš u bezizlaznoj situaciji – to je ljubaznost kojom se spasava život. Kada se nađeš u smrtnoj opasnosti i neko ti pomogne da izbegneš smrt, on ti u osnovi spasava život. To su neke od stvari koje ljudi doživljavaju kao ’ljubaznost’. Takva vrsta ljubaznosti uveliko nadilazi svaku sitnu, materijalnu uslugu – to je ogromna ljubaznost koja se ne može izmeriti ni novcem ni materijalnim stvarima. Oni koji je dobijaju osećaju zahvalnost koju nije moguće izraziti samo uz nekoliko reči zahvalnosti. Međutim, da li je ispravno da ljudi na ovaj način mere ljubaznost? (Nije.) Zašto kažete da nije ispravno? (Zato što je to merenje zasnovano na merilima tradicionalne kulture.) To je odgovor zasnovan na teoriji i doktrini i, premda se može činiti tačnim, ne ulazi u suštinu stvari“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini“ I, „Šta znači stremiti ka istini (7)“). „Posvetimo se sada pitanju čovekove takozvane dobrote. Uzmimo za primer slučaj neke dobre osobe koja spasava prosjaka koji se napolju na snegu srušio od gladi. Ta osoba dovodi prosjaka u svoj dom, hrani ga i oblači i omogućava mu da živi sa njenom porodicom i da za nju radi. Nezavisno od toga da li se taj prosjak svojom voljom prihvatio tog posla ili je to učinio kako bi se odužio za učinjenu dobrotu, da li je njegovo spasavanje predstavljalo čin dobrote? (Nije.) Čak su i sitne životinje u stanju da jedne drugima pomažu i međusobno se izbavljaju. Za ovakva dela, ljudima je potreban svega manji napor, i bilo ko sa imalo ljudskosti je u stanju da učini takve stvari i bude na nivou zadatka. Moglo bi se reći da takva dela predstavljaju društvenu odgovornost i obavezu koju bi svako sa iole ljudskosti trebalo da ispunjava. Nije li malo preterano to što ih čovek tumači kao izraz dobrote? Da li je takvo tumačenje prikladno? Na primer, ako u vreme oskudice hrane, kada mnogi ljudi gladuju, neki bogataš siromašnim domaćinstvima razdeli vreće pirinča ne bi li im pomogao da prebrode ova teška vremena, nije li to samo primer svojevrsne osnovne moralne pomoći i podrške kakve bi trebalo da postoje među ljudima? Dao im je tek nešto pirinča – nije baš kao da se zarad drugih odrekao sve svoje hrane, pa je i sam morao da gladuje. Da li se ovo zaista računa kao dobrota? (Ne.) Društvene odgovornosti i obaveze koje je čovek kadar da ispunjava, ona dela koja bi čovek instinktivno trebalo da bude u stanju da obavi i koja bi trebalo i da čini, to najobičnije pružanje usluga kojima se pomaže drugima i to im koristi – te stvari se ni u kom slučaju ne mogu smatrati dobrotom, jer sve predstavljaju slučajeve kada čovek druge naprosto ispomaže. Ispomaganje nekog kome je to potrebno, u odgovarajuće vreme i na odgovarajućem mestu, sasvim je normalna pojava. Takođe je odgovornost svakog pripadnika ljudske rase. To je naprosto svojevrsna odgovornost i obaveza. Kada ih je stvarao, Bog je ljudima podario ove instinkte. Na koje to instinkte ovde mislim? Mislim na čovekovu savest i razum“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini“ I, „Šta znači stremiti ka istini (7)“). Čitanjem Božjih reči, stekla sam novo shvatanje „dobročinstva“ u „uzvraćanju dobročinstva“ koje me je uvek sputavalo. Kada nekog zadese teška vremena, pomoći im da ih prebrode i pružiti im podršku najbolje što možete društvena je odgovornost svakog pojedinca, i nije zaista dobročinstvo. Kao kad mi je Fang Ling pomogla da brinem o nepokretnom mužu i vodila računa o usevima na našim njivama kada mi je bilo najteže, to je bio samo normalan ljudski odnos i obostrana podrška između ljudi. Da ne pominjem da je ona sestra mog muža; znači, naravno da bi pomogla najviše što može kad su njenog brata zadesila teška vremena. To baš ne može da se računa kao dobročinstvo. Kad mi je muž preminuo i kada sam zapala u negativnost, Fang Ling je razgovarala sa mnom i podržavala me, ali sestre to prosto rade, ne može se nazvati dobročinstvom. Kad bi porodica Fang Ling bila u problemima, i ja bih njih podržavala. Kad bi postala negativna i slaba, čitala bih joj Božje reči i bila bih joj podrška. To ljudi koji imaju normalnu ljudskost treba da rade. A opet, sve što je Fang Ling uradila smatrala sam dobročinstvom i uvek sam razmišljala kako da joj uzvratim, kao da se nikad ne bih izvukla bez njene pomoći. U stvarnosti, smernice i pomoć Božjih reči su me doveli tu gde se sada nalazim. Nakon smrti mog muža, nisam razumela istinu, pa nisam znala kako ću dalje, a kad sam bila najslabija i najnegativnija, Bog je bio taj koji je orkestrirao sve stvari, ljude i mesta da mi pomogne. Božje reči su bile te koje su me prosvetile i izvele iz teškoća i dovele do tačke u kojoj se sada nalazim. Sad mi ne fali ništa i živim normalno kao i svi drugi, jedem i pijem reči Božje i obavljam dužnost; sve je to plod Božje ljubavi. Ako uistinu imam savest, treba da uzvraćam Bogu. Imala sam pogrešno uverenje da dobročinstvo treba uzvratiti zahvalnošću, uvek vrednujući privrženost i brigu prema drugim ljudima i ne zaboravljajući nikad ni najmanju uslugu koju mi je neko učinio, a sve to dok se bunim protiv Boga i opirem se Njemu koji mi je dao sve i bez zadrške kršim načela i štetim interesima crkve kako bih uzvratila dobročinstvo. Ovo je zapravo nezahvalnost i manjak ljudskosti. Kada sam ovo shvatila, bilo mi je lakše i pomislila sam kako sam jadna što ne znam istinu.

Videla sam i ovaj odlomak Božjih reči: „Neko ti je u prošlosti pomogao, prema tebi je na određene načine bio ljubazan i imao je uticaj na tvoj život ili na neki važan događaj, međutim, njegova ljudskost i put kojim ide nisu u skladu sa tvojim putem i sa onim što ti tražiš. Nemate zajednički jezik, ta osoba ti se ne dopada i, na određenom nivou, možda bi mogao da kažeš da su tvoja interesovanja i ono što tražiš sasvim drugačiji. Vaši putevi u životu, pogledi na svet i na život, svi se redom razlikuju – vi ste dve sasvim različite vrste ljudi. Kakav onda pristup i odgovor treba da imaš u odnosu na pomoć koju ti je ta osoba prethodno pružila? Da li je ovo situacija koja realno može nastati? (Jeste.) Dakle, šta treba da uradiš? I ovo je situacija u kojoj se lako postupa. Budući da vas dvoje idete različitim putevima, nakon što joj obezbediš bilo kakvu materijalnu nadoknadu koju, s obzirom na svoje prilike, sebi možeš da priuštiš, otkrivaš da su vaša uverenja sasvim oprečna, da ne možete da idete istim putem, da ne možete da budete čak ni prijatelji i da više ne možete da komunicirate. S obzirom na činjenicu da više ne možete da komunicirate, kako u tom slučaju treba da postupiš? Drži se podalje od te osobe. U prošlosti je prema tebi možda bila ljubazna, ali ova osoba podvalama i prevarama krči svoj put u društvu, čineći svakojaka bezočna dela i, budući da se tebi ta osoba ne dopada, sasvim je razumno da se držiš podalje od nje. Neki bi mogli reći: ’Zar takvo ponašanje ne ukazuje na odsustvo savesti?’ To nije odsustvo savesti – ako bi u svom životu takva osoba zaista zapala u neku nevolju, i dalje bi mogao da joj pomogneš, ali te ona ne sme sputavati niti zajedno sa njom smeš da činiš zla i nesavesna dela. Takođe, samo zato što ti je u prošlosti ukazala pomoć ili ti je učinila veliku uslugu, nema potrebe da joj budeš rob – to nije tvoja obaveza i ta osoba nije dostojna da se tako odnosiš prema njoj. Tvoje je pravo da odlučuješ o tome da komuniciraš, da provodiš vreme, pa čak i da postaješ prijatelj sa onim ljudima koji se tebi dopadaju i sa kojima se ti slažeš, sa ljudima koji su ispravni. Prema ovoj osobi možeš da ispuniš svoju odgovornost i obavezu, to je tvoje pravo. Naravno, možeš i da odbiješ da se sprijateljiš i da imaš posla sa ljudima koji se tebi ne dopadaju, i prema njima ne treba da ispunjavaš nikakvu obavezu niti odgovornost – i to je tvoje pravo. Čak i ako odlučiš da napustiš ovu osobu i odbijaš da sa njom komuniciraš ili da prema njoj ispunjavaš ikakvu odgovornost ili obavezu, to ne bi bilo pogrešno. U načinu na koji postupaš moraš da postaviš određene granice i da se prema različitim ljudima odnosiš na različite načine. Ne treba da se družiš sa zlim ljudima, niti da slediš njihov loš primer – to predstavlja mudar izbor. Ne dozvoli da budeš pod uticajem različitih faktora kao što su zahvalnost, osećanja i javno mnjenje – time pokazuješ da zauzimaš stav i da se držiš načela i to je ono što treba da uradiš“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini“ I, „Šta znači stremiti ka istini (7)“). Božje reči jasno navode načela za odnose s ljudima. Ako nam je neko učinio veliku uslugu u prošlosti, moramo se prema njemu odnositi spram kvaliteta njegove ljudskosti i prirode njegovih dela. Ako su dobri ljudi i na dobrom su putu, možemo normalno s njima razgovarati, i pomoći im najbolje što možemo kad je potrebno. Ako osoba koja nam je pomogla nije na dobrom putu i sramotno se ponaša, moramo biti oprezni u odnosu s njom, razaznati prirodu onoga što govori i radi, a ne slepo i bez načela uzvraćati njeno dobročinstvo. Ako je neophodno, možda ćete morati da ih napustite ili da se udaljite od njih i pružite im samo materijalnu pomoć u skladu sa mogućnostima. Ako veruju u Boga, ali ne tragaju za istinom, ako su u dužnosti površni, izazivaju nevolje i prekidaju rad Božje kuće, moramo ih orezati po istina-načelima. Ako se i dalje ne pokaju, onda se moramo čvrsto držati načela, upozoravajući one koje treba i uklanjajući one koje treba u skladu sa načelima. Ne smemo da postupamo po sotonskim zakonima, povezujući se sa zlom i kršeći načela. Razmišljala sam kako se nisam odnosila prema ljudima u skladu sa načelima, uvek sam postupala iz neznanja, bila okovana tradicionalnim mislima i nesvesno postala Sotonin sluga, što je izazvalo prekid života crkve. Ako ne živimo prema istini u svojoj veri, možemo se opirati Bogu i uvrediti Njegovu narav u svakom trenutku! Fang Ling mi i dalje ponekad pomaže materijalno, ali kroz Božje reči sam naučila kako da shvatam ovu podršku. Ne gledam na tu podršku kao na njeno dobročinstvo ili ljubaznost, već kao znak Božje ljubavi. Bog ju je podstakao da mi pomogne. Tako da treba da zahvalim Bogu i ispunjavam dužnost da Mu uzvratim.

U prošlosti, uvek sam mislila da moram da uzvratim dobročinstvo i budem zahvalna, misleći da tako rade dobri ljudi. Međutim, kroz lično iskustvo sam shvatila da Sotona koristi tradicionalno shvatanje uzvraćanja dobročinstva da zarobi ljude, ograniči njihovo razmišljanje i onemogući ih da razlikuju loše od dobrog. Na ovaj način, ljudi postupaju bez načela i nesvesno postaju oruđe Sotone. Takođe sam naučila da, iako se ljudima možda čini da su sotonske stvari dobre, one nisu istina. Samo Božje reči su istina. Božje reči nam omogućavaju da razlikujemo dobro od lošeg i proživimo normalnu ljudskost. Tek kad živimo prema istini i odnosimo se prema ljudima i stvarima u skladu sa načelima Božjih reči, možemo da postupamo u skladu sa Božjom namerom i živimo sa integritetom i dostojanstvom. Hvala Bogu na spasenju!