Trebalo je da odem od kuće kako bih obavljala dužnost ovog juna zbog potreba rada oko jevanđelja. Znajući da ću biti odsutna neko vreme, pomislila sam da odem kući, da obavestim roditelje i pokupim nešto odeće usput. Kada sam stigla, videla sam mamu, prilično bledu, kako sedi priključena na infuziju. Pitala sam je šta joj je, na šta je odgovorila da nije ništa strašno i da će joj biti bolje nakon operacije. Ali izgledalo je kao nešto ozbiljnije, pa sam tražila da vidim njene nalaze. U nalazima sam videla da ima tri vrste malignog tumora. Bila sam šokirana, moja majka je imala karcinom! To su bili maligni tumori – da li se uopšte može oporaviti? Šta ako joj terapija ne pomogne? Otac mi je rekao: „Tvoja majka je sada na hemioterapiji, od koje zavisi da li će uspeti da se izleči.“ Znala sam, međutim, da se sve dešavalo uz Božju dozvolu i nisam se žalila, pa sam se molila Bogu da zaštiti moje srce. Tata mi je onda ispričao da, kada je moja majka bila u bolnici, moj mlađi brat je bio tamo da brine o njoj i čak se prihvatio još jednog posla kako bi platio njene bolničke račune. Bila sam prilično uznemirena kad sam čula to. Ja sam bila najstarije dete u porodici i na meni je bilo da se bavim time, a ipak, ja nisam mogla ništa da pomognem. Da li bi moji roditelji pomislili da nemam savesti, da sam se odrodila i da su me odgajali uzalud? Majka me je tešila rečima: „Nemoj da brineš i ne plaši se. Koliko ćemo živeti zavisi od Boga. Nastavi da obavljaš dužnost i ne brini za mene.“ Čuvši to, zaista sam poželela da ostanem i brinem o njoj, ali u crkvi je bilo toliko posla i ja sam znala da ne mogu da ostanem kod kuće. Videvši mamu u tom stanju, prosto nisam mogla da kažem da sam planirala da odem da obavljam dužnost daleko od kuće, tako da sam na kraju samo otišla u žurbi, ne rekavši ništa.

Tokom puta, razmišljala sam samo o majci u bolnici i kako nema nikog da brine o njoj, i o svom mlađem bratu koji dirinči da bi platio njeno lečenje. Što sam više razmišljala o tome, osećala sam se gore. Kao njena ćerka trebalo je da budem tu da se brinem o njoj kada je bolesna, a ja, ne samo da nisam mogla da brinem o njoj, već ni da joj pomognem. Kada bi drugi ljudi čuli za ovo, šta bi rekli o meni? Da li bi rekli da nemam savesti i da sam nezahvalna? Da li bi se moj mlađi brat žalio na mene? Što sam više razmišljala, gore sam se osećala i skroz sam izgubila želju da odem i obavljam svoju dužnost. U svom srcu, rekla sam Bogu: „Bože, ne mogu da odem od kuće da bih obavljala dužnost. Moja majka ima rak i ako sada odem, možda je nikada više neću videti! Obavljaću svoju dužnost ovde da bih mogla da je posećujem kad god mogu.“ Nastavila sam da obavljam dužnost, ali nisam mogla da se koncentrišem. Po glavi mi se vrtelo: „Kako li je moja mama sada?“ Želela sam da odem kući i vidim je. Moje stanje nije bilo kako treba, pa sam tražila da čitam Božje reči. Našla sam sledeći odlomak: „U svakom razdoblju i u svakoj etapi u crkvi se dešavaju određene stvari koje su u suprotnosti sa ljudskim predstavama. Na primer, neko se razboli, starešine i delatnici budu zamenjeni, neko je razotkriven i eliminisan, neko se suočava sa ispitom života i smrti, u nekim crkvama postoje zli ljudi i antihristi koji izazivaju ometanje i tako dalje. Takve stvari se dešavaju s vremena na vreme, ali nikako nisu slučajne. Sve je to ishod Božje neprikosnovenosti i Božjeg uređenja. Jedan veoma miran period može iznenada da bude prekinut sa nekoliko neočekivanih ili neobičnih događaja koji se dešavaju ili u vašem okruženju, ili vama lično, a takvi događaji narušavaju normalan poredak i normalnost života ljudi. Spolja gledano, to nije u skladu sa predstavama i uobraziljom ljudi, to je nešto što ljudi ne žele da im se desi, niti žele da budu svedoci tako nečemu. Elem, da li takve pojave koriste ljudima? (…) Ništa se ne dešava slučajno, Bog vlada svime. Iako ljudi teoretski mogu to da shvate i prihvate, kako treba da se odnose prema Božjoj neprikosnovenosti? To je istina kojoj ljudi treba da teže i da je shvate, i treba konkretno da je primenjuju. Ukoliko ljudi samo u teoriji prihvate Božju neprikosnovenost, ali je ne shvate ispravno i njihove predstave i uobrazilja se ne razreše, onda bez obzira na to koliko godina veruju u Boga i koliko toga doživljavaju, i dalje na kraju neće moći da zadobiju istinu“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Šta znači stremiti ka istini (11)“). Kroz Božje reči sam shvatila, ljudi će se suočavati sa teškim okolnostima u različitim fazama svog života. Ljudi možda ne žele da se suoče sa tim okolnostima, ali Božja namera je u njima. Ako ne tražimo istinu, živimo u okviru svojih predstava i mašte i pogrešno shvatamo i žalimo se na Boga, biće teško naučiti išta iz tih situacija. Mogla sam da naučim nešto iz toga što mi se mama razbolela. Morala sam da tražim istinu i razmišljam o sebi. Razmišljala sam o tome kako sam, čuvši da je mama dobila rak, bila zabrinuta da terapija neće uspeti. Brinula sam i da će, pošto nisam bila tu za nju dok je primala hemioterapiju, biti uznemirena. Da li će misliti da me je uzalud odgajila? Zbog toga sam izgubila motivaciju da izvršim svoju dužnost. Čak sam i opravdavala samu sebe pred Bogom. Smatrala sam da moram ostati i brinuti o svojoj bolesnoj mami i da ne mogu da odem od kuće radi dužnosti. Previše sam bila emocionalno vezana i morala sam da tražim istinu da bih to razrešila.

Kasnije sam potražila da čitam relevantne odlomke Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „U svetu nevernika postoji izreka: ’Vrane se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, a jaganjci kleče da bi mogli da sisaju majčino mleko.’ Postoji i izreka: ’Odrođen čovek gori je od zveri.’ Kako samo grandiozno zvuče te izreke! Zapravo, pojave koje prva izreka pominje, vrane koje se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, i jaganjci koji kleče da bi mogli da sisaju majčino mleko, zaista postoje, to su činjenice. Međutim, to su naprosto pojave u životinjskom svetu. To je samo neka vrsta zakona koji je Bog uspostavio za razna živa bića i kojeg se pridržavaju sve vrste živih bića, uključujući i ljude. (…) Zašto ljudi govore takve stvari? Jer u društvu i unutar grupa ljudi postoje razne netačne ideje i saglasnosti. Kada takve stvari izvrše uticaj na ljude, kada ih nagrizu i pokvare, u ljudima se javljaju različiti načini tumačenja i bavljenja odnosom roditelja i dece, i na kraju počnu prema svojim roditeljima da se odnose kao prema svojim zajmodavcima – zajmodavcima kojima nikada neće uspeti da vrate pozajmicu. Postoje čak i neki ljudi koji posle smrti roditelja celog života nose krivicu jer smatraju sebe nedostojnim dobrote svojih roditelja zbog nečega što su uradili, a što nije usrećilo njihove roditelje ili nije bilo onako kako su roditelji želeli. Reci mi, zar to nije preterano? Ljudi žive okruženi svojim osećanjima, tako da se do njih može prodreti i mogu se omesti samo idejama koje proizilaze iz tih osećanja. Ljudi žive u okruženju koje je obojeno ideologijom iskvarenog čovečanstva, tako da do njih prodiru i uznemiravaju ih razne pogrešne ideje, što njihov život čini iscrpljujućim i manje jednostavnim od života drugih živih bića. Međutim, upravo sada, zato što Bog dela i zato što izražava istinu da bi ljudima rekao pravu prirodu svih ovih činjenica i da bi im omogućio da shvate istinu, nakon što shvatiš istinu, te pogrešne ideje i pogledi više te neće opterećivati i više ti neće služiti kao vodič za odnose sa roditeljima. Tada će ti život postati opušteniji. Opušten život ne znači da nećeš znati koje su tvoje odgovornosti i obaveze – i dalje ćeš to znati. Zavisi samo od toga koju perspektivu i metode ćeš izabrati da pristupiš svojim odgovornostima i obavezama. Jedan pravac je da kreneš putem osećanja i da se baviš njima na osnovu emocionalnih sredstava, kao i metoda, ideja i pogleda prema kojim Sotona upućuje čoveka. Drugi pravac je da se time pozabavimo na osnovu reči kojima je Bog podučio čoveka. Kada ljudi postupaju sa tim stvarima u skladu sa Sotoninim pogrešnim idejama i pogledima, oni mogu da žive samo upleteni u svoja osećanja i nikada nisu u stanju da razluče ispravno od pogrešnog. Pod tim okolnostima, oni nemaju drugog izbora nego da žive u zamci, uvek upleteni u stvari kao što su: ’Ti si u pravu, ja nisam u pravu. Dao si mi više; dao sam ti manje. Nezahvalan si. Preterao si.’ Samim tim, nikada ne govore jasno. Međutim, kada ljudi shvate istinu i kada pobegnu od svojih pogrešnih ideja i pogleda i od mreže osećanja, te stvari im postaju jednostavne. Ako se pridržavaš istina-načela, ideja ili pogleda koji su tačni i dolaze od Boga, tvoj život će postati veoma opušten. Ni mišljenje javnosti, ni svest o tvojoj savesti, ni breme tvojih osećanja neće više ometati način na koji se nosiš sa svojim odnosom sa roditeljima; nasuprot tome, te stvari će ti omogućiti da se suočiš sa tim odnosom na ispravan i razuman način. Ako se ponašaš u skladu sa istina-načelima koja je Bog dao čoveku, čak i ako te ljudi ogovaraju iza leđa, i dalje ćeš osećati mir i smirenost u dubini svog srca, i to nikako neće uticati na tebe. U najmanju ruku, nećeš više prekorevati sebe da si bezosećajni nezahvalnik, niti ćeš u dubini srca osećati grižu savesti. To je zato što ćeš znati da se svi tvoji postupci sprovode u skladu sa metodama kojima te je Bog naučio i da slušaš i pokoravaš se Božjim rečima i slediš Njegov put. Slušanje Božjih reči i hodanje Njegovim putem je osećaj savesti koji ljudi treba da poseduju najviše od svega. Bićeš prava osoba samo kada to postigneš. Ako to ne postigneš, onda si bezosećajni nezahvalnik. Zar nije tako? (Jeste.)“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (17)“). Pomoću Božjih reči sam shvatila da sam bila tako očajna zato što su lažna gledišta, poput „Vrane se majkama odužuju tako što ih hrane, a jaganjci kleče da bi sisali majčino mleko“ i „Čovek koji se odrodio grđi je od zveri“, a koje mi je Sotona usadio u glavu, duboko ukorenjene u meni. Smatrala sam da, ako ne mogu da budem odana svojim roditeljima, onda sam nezahvalna ćerka. Verovala sam da im je bilo teško da me odgajaju, naročito jer sam rođena u doba u kojem su dečaci i muškarci smatrani superiornijim, što je značilo da je moja mama pretrpela mnogo poniženja i nipodaštavanja, ali me je volela više od mog mlađeg brata. Naročito je podržavala moju veru i dužnost. Znala je da sam veoma emocionalno vezana, pa ako bi se nešto desilo kod kuće, ne bi mi rekla, iz straha da mi time ne odvrati pažnju i utiče na moju dužnost. Bilo da su u pitanju emocije ili novac, mama mi je dala veliku podršku, često me podstičući da dobro obavljam svoju dužnost. Razmišljajući o svemu ovome i kako nisam bila uz nju da brinem o njoj kada je bila bolesna, osetila sam se jako uzrujano. Uvek sam smatrala, ukoliko ih ne cenim ili ne brinem o njima dok su bolesni, da sam nezahvalna ćerka koja ih ne poštuje. Osećala bih krivicu i bilo bi me stid da ih pogledam u oči. Bila sam previše iskvarena sotonskim otrovima. Da sam to i dalje posmatrala kroz prizmu emocionalne povezanosti i tradicionalnih pogleda, morala bih da podnesem ovo ideološko breme, misleći da sam odrođena jer nisam brinula o mami. Bilo bi iscrpljujuće i jadno živeti na taj način. Morala sam da ostavim sve ovo i naučim da posmatram ljude i stvari prema istini i Božjim rečima, jer jedino sam tada mogla da se oslobodim ove patnje.

Kasnije, tokom predanosti, naišla sam na ovaj odlomak Božjih reči. On mi je razjasnio način na koji treba da razmišljam o svom odnosu sa roditeljima. Božje reči kažu: „Iz pozicije deteta, treba da shvatiš da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Postoji mnogo toga što moraš da činiš u ovom životu, a to su sve stvari koje stvoreno biće treba da čini, stvari koje ti je poverio Stvoritelj i one nemaju nikakve veze s uzvraćanjem dobrote roditeljima. Pokazivanje odanosti roditeljima, oduživanje, uzvraćanje njihove dobrote – ništa od toga nema nikakve veze s tvojim zadatkom u životu. Takođe se može reći da nema potrebe da pokazuješ odanost roditeljima, da im se odužuješ, niti da ispunjavaš bilo koju od svojih obaveza prema njima. Prosto rečeno, možeš da uradiš nešto od toga i ispuniš deo svojih odgovornosti kada okolnosti to dozvoljavaju; kada ne dozvoljavaju, ne moraš da budeš uporan. Ako ne možeš da ispuniš svoju odgovornost da pokažeš odanost roditeljima, to nije ništa strašno, samo se malo kosi sa tvojom savešću, ljudskim moralom i ljudskim predstavama. Ali, u najmanju ruku, to nije protiv istine, i Bog te neće osuditi zbog toga. Kada shvatiš istinu, nećeš osećati grižu savesti zbog toga. Zar se vaše srce ne oseća postojano sada kada ste shvatili ovaj aspekt istine? (Da.) Neki ljudi kažu: ’Iako me Bog neće osuditi, u savesti još uvek ne mogu da pređem preko toga i osećam se nestabilno.’ Ako je to slučaj s tobom, onda je tvoj rast isuviše mali i nisi shvatio niti prozreo suštinu ovog pitanja. Ti ne razumeš ljudsku sudbinu, ne razumeš Božju neprikosnovenost i nisi voljan da prihvatiš Božju neprikosnovenost i uređenja. Ti uvek poseduješ ljudsku volju i sopstvena osećanja i to te pokreće i vlada tobom; te stvari su postale tvoj život. Ako izabereš ljudsku volju i svoja osećanja, onda nisi izabrao istinu i ne primenjuješ istinu, niti joj se pokoravaš. Ako izabereš ljudsku volju i svoja osećanja, onda izdaješ istinu. Tvoje okolnosti i okruženje ti očigledno ne dozvoljavaju da pokažeš odanost roditeljima, ali uvek misliš: ’Imam dug prema svojim roditeljima. Nisam im pokazao odanost. Godinama me nisu videli. Uzalud su me odgajali.’ U dubini srca nikada nisi u stanju da otpustiš te stvari. To dokazuje jedno: ne prihvataš istinu. U pogledu doktrine, ti priznaješ da su Božje reči tačne, ali ih ne prihvataš kao istinu, niti ih uzimaš kao načela za svoje postupke. Dakle, u najmanju ruku, kada je u pitanju tvoje ophođenje prema roditeljima, ti nisi osoba koja stremi ka istini. To je zato što, po tom pitanju, tvoje ponašanje nije zasnovano na istini, ne primenjuješ u skladu sa Božjim rečima, već samo zadovoljavaš svoje emotivne potrebe i potrebe svoje savesti, želeći da pokažeš odanost roditeljima i uzvratiš im dobrotu. Iako te Bog ne osuđuje zbog takve odluke, a to jeste tvoja odluka, na kraju ćeš ti biti na gubitku, posebno što se tiče života“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (17)“). Pročitavši Božje reči, sve mi je bilo mnogo jasnije. Način na koji su me roditelji odgajali proizilazi iz Božje suverenosti i Njegovih uređenja. To što me je mama odgajala s ljubavlju je Božja blagodat. Nakon ulaska u veru, mamin trud da održi kuću, kako bih ja u miru obavljala svoju dužnost, naizgled je delovao kao mamina usrdnost, ali je, zapravo, to proizilazilo iz Božjeg poznavanja mog rasta, mojih slabih tačaka i mojih mana, u skladu s kojima je On sve to uredio. Mamina dužnost i odgovornost su se ticale održavanja kuće i toga da me podrži u veri. Bog kaže da ništa ne dugujemo roditeljima. Naša je odgovornost da budemo odani roditeljimae, ali ne i naša misija. Ako su uslovi pravi, možemo brinuti o njima i pokazati im odanost kao roditeljima, ali ako nisu i mi im ne pokažemo takvu odanost, to nije sramota, jer ima mnogo stvari koje moramo da uradimo u ovom životu i ne možemo živeti samo radi toga. Ima i mnogo nevernika koji vreme provode daleko od roditelja zbog karijere i porodice i nisu u stanju da brinu o svojim roditeljima, ali ljudi to razumeju i ne osuđuju ih i ne rugaju im se. Što se mene tiče, ja sam bila obuzeta zahvalnošću roditeljima. Često uznemirena, krivila sam sebe što ne mogu da budem sa njima, niti da brinem o njima, i čak bih izabrala da ne odem da vršim svoju dužnost. Emocionalna povezanost je bila prejaka! Usred trenutka smo kada se jevanđelje uveliko širi, a kao crkveni starešina, trebalo je da budem još obazrivija prema Božjoj nameri. Trebalo bi da vodim braću i sestre da svedoče o Božjem jevanđelju poslednjih dana i omogućim još većem broju ljudi da čuju Božji glas i prime Njegovo spasenje u poslednjim danima. To je bila moja dužnost i moja odgovornost. Umesto toga, verovala sam da je starati se o roditeljima i poštovati ih najvažnija stvar koju mogu da uradim. Godinama sam bila vernik i jela sam i pila toliko Božjih reči, ali kada sam se suočila sa stvarnom nevoljom, nisam bila u stanju da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima i ispunim svoju dužnost, niti sam uspela da rešim tu situaciju pomoću istina-principa. Izdala sam istinu i nisam uspela da je prihvatim! Shvatila sam da ako nastavim da živim po ovim tradicionalnim gledištima i ne pokajem se pred Bogom i ispunim svoju dužnost, na kraju ću biti razotkrivena i isključena. Molila sam se Bogu u svom srcu: „O Bože! Mamina bolest je potpuno razotkrila moja bezvernička gledišta. Uviđam sada da mi je rast prilično mali i da nemam istina-stvarnost. Sada shvatam da pokazivanje doanosti mojim roditeljima nije moja dužnost, niti misija. Moja prava misija i odgovornost jesu da ispunim svoju dužnost kao stvoreno biće. Spremna sam da ostavim svoja pogrešna gledišta i u Tvoje ruke predam majčinu bolest. Šta god da bude, ostaću čvrst u svojoj dužnosti i neću postati Sotonin predmet podsmeha.“ Posle molitve, osećala sam se mnogo opuštenije i bila sam voljna da se oslonim na Boga da ispunim svoju datu dužnost.

Nakon izvesnog vremena, konsultovala sam se sa kineskim lekarom u vezi sa mamom i zamolila ga da je leči. On mi je rekao: „Karcinom se već proširio po celom telu i ne može se izlečiti. Sve što mogu je da joj prepišem pola meseca lekovitog bilja i da vidimo kako će ići.“ Kada sam čula njegov zaključak, srce mi je prosto stalo. Razmišljala sam o tome kako je nisam odvela u bolnicu kada sam došla kući i videla je kako kašlje. Donela sam joj malo kineskog lekovitog bilja i to je bilo to. Da sam je ranije odvela u bolnicu i da je počela sa lečenjem još tada, da li bi se stvari ovako odvijale? Što sam više razmišljala, više sam se osećala uzrujanom i krivom. Postala sam jako potištena. Pa sam se pomolila Bogu, tražeći od njega da me izvede iz tog stanja. Kasnije sam videla ovaj odlomak Božjih reči: „Dakle, šta se dešava kada ti se roditelji suoče sa tako značajnim događajima? Može se samo reći da je Bog orkestrirao takve događaje u njihovim životima. To je orkestrirano Božjom rukom – ne možeš da se usredsrediš na objektivne razloge i uzroke – bilo je potrebno da se tvoji roditelji suoče sa tim događajem kada su ušli u te godine, bilo je potrebno da budu pogođeni tom bolešću. Da li bi ih bolest zaobišla da si bio tamo? Da Bog nije uredio da im je sudbina da se razbole, onda im se ništa ne bi dogodilo, čak i da nisi bio s njima. Ako im je bilo suđeno da se suoče s tako velikom nesrećom u životu, šta bi ti mogao da učiniš da si bio uz njih? Oni i dalje ne bi mogli da izbegnu bolest, zar ne? (Tako je.) Razmisli o ljudima koji ne veruju u Boga – zar njihove porodice nisu na okupu, iz godine u godinu? Kada se ti roditelji suoče s velikom nesrećom, članovi njihove šire porodice i njihova deca su svi uz njih, zar ne? Kada se roditelji razbole, ili kada se njihova bolest pogorša, da li je to zato što su ih deca napustila? Ne, to nije slučaj, suđeno im je da se to desi. Radi se o tome da se ti, kao njihovo dete, zato što ste u krvnoj vezi uznemiriš kada čuješ da su bolesni, dok drugi ljudi neće osetiti ništa. To je više nego normalno. Međutim, to što se tvoji roditelji suočavaju sa tako velikom nesrećom ne znači da treba da je analiziraš i istražuješ, niti da razmišljaš o tome kako da je se otarasiš ili da je rešiš. Tvoji roditelji su odrasli; susretali su se s takvim stvarima više puta u životu. Ako Bog uredi okruženje da ih oslobodi tog problema, onda će on, pre ili kasnije, potpuno nestati. Ako je taj problem životna prepreka za njih i oni moraju da ga dožive, onda od Boga zavisi koliko dugo to mora da traje. To je nešto što moraju da dožive i ne mogu to da izbegnu. Ako želiš sam da rešiš to pitanje, da analiziraš i istražuješ njegov izvor, uzroke i posledice, to je glupa pomisao. Beskorisna je i suvišna. Ne bi trebalo tako da se ponašaš, da analiziraš, istražuješ i da tražiš pomoć od svojih školskih drugova i prijatelja, da za svoje roditelje kontaktiraš bolnicu, najbolje lekare, da im organizuješ najbolji bolnički smeštaj – ne moraš da razbijaš glavu radeći sve te stvari. Ako zaista imaš višak energije, onda treba dobro da obavljaš dužnost koju sada treba da obavljaš. Tvoji roditelji imaju svoje sudbine. Niko ne može da pobegne od starosne dobi kada treba da umre. Tvoji roditelji nisu gospodari tvoje sudbine, a isto tako, ni ti nisi gospodar sudbina svojih roditelja. Ako je suđeno da im se nešto desi, šta možeš da učiniš povodom toga? Šta možeš da postigneš usplahirenošću i traženjem rešenja? Time ništa nećeš postići; to zavisi od Božjih namera. Ako Bog želi da ih ukloni i omogući ti da nesmetano izvršavaš svoju dužnost, možeš li da se mešaš u to? Možeš li sa Bogom da razgovaraš o uslovima? Šta tada treba da uradiš? Da lupaš glavu tražeći rešenja, da istražuješ, analiziraš, svaljuješ krivicu na sebe i da se stidiš da se suočiš sa svojim roditeljima – da li su to misli i postupci koje čovek treba da ima? Sve su to ispoljavanja nedostatka pokornosti Bogu i istini; ona su iracionalna, glupa i buntovna prema Bogu. Ljudi ne bi trebalo da imaju takva ispoljenja. Da li ti je to jasno? (Jeste.)“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (17)“). Pomoću Božjih reči sam shvatila da Bog diktira i orkestrira sa kakvim teškoćama će se ljudi suočiti i koliko će patnje istrpeti na osnovu njihovih potreba i njihovog rasta. Što se tiče toga kada će se ljudi suočiti sa određenim situacijama i koliko dugo moraju da ih trpe, za to je Bog zadužen i sve je to On uredio. Čovečanstvo ne može da odlučuje o tome, niti išta od toga može da se analizira iz puke perspektive ljudskog bića. Ljudi moraju da nauče da prihvataju od Boga i da se pokore Njegovim uređenjima i orkestracijama. Pogledaj bolest moje majke, naizgled, delovalo je kao da se njeno stanje pogoršalo jer je nismo na vreme odveli u bolnicu, ali zapravo je ovo bila samo njena sudbina. Čovekova smrtnost je u Božjim rukama. Ako Bog to ne dozvoli, ni katastrofe velikih razmera neće naškoditi ljudima. Na primer, moj tata je doživeo tešku saobraćajku i, dok su ostali putnici bili teško povređeni, on je prošao sa lakšim povredama i najbrže se oporavio. Cilj u životu nam je da obavimo svoju misiju. Ako neko završi svoju misiju u životu, on će otići sa ovoga sveta po Božjim planovima. Ako neko nije završio svoju misiju, bez obzira sa kakvim se teškoćama susreo, sigurno će ih prebroditi. Bolest moje majke je bila prilično uznapredovala i doktor je rekao da nema oporavka, ali koliko će ona živeti nije zavisilo od običnog čoveka, to je bilo na Bogu da odredi i uredi. Bila sam tako očajna zato što sam imala nerazumne zahteve od Boga, želeći da mi mama ozdravi. Čim stvari nisu bile po mom, postala sam negativna i očajna. Razlog tome je što nisam spoznala Božju suverenost i nisam mogla da se pokorim Bogu. Pošto sam razumela Božju nameru, pomolila sam Mu se: „O Bože! Nije na meni da odlučujem kako će proći oporavak moje mame, niti koliko će ona živeti. Treba da ostavim po strani svoje zahteve i budem voljna da se pokorim bez obzira na sve.“ Posle molitve, osećala sam se mirno i spokojno. Tada sam videla ovaj odlomak iz reči Gospoda Isusa: „Ko dolazi k meni, a nije mu omrzao njegov otac i majka, žena i deca, braća i sestre, pa i sopstveni život, ne može da bude moj učenik“ (Luka 14:26). Svemogući Bog kaže: „Ako tvoja ljubav prema roditeljima premašuje tvoju ljubav prema Bogu, onda nisi dostojan da Ga slediš i nisi jedan od Njegovih sledbenika. Ako nisi jedan od Njegovih sledbenika, onda se može reći da nisi pobednik i Bog te ne želi“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (17)“). Bog je rekao da oni koji vole svoje roditelje više od Njega nisu sposobni da budu Njegovi sledbenici. Trebalo je da prestanem da živim po pogrešnim gledištima koje mi je Sotona usadio. Trebalo je da počnem da živim drugačije, da posmatram ljude i stvari i ponašam se i postupam u skladu sa Božjim rečima i istina-principima. Postepeno sam počela da se koncentrišem na dužnost. Još uvek se ponekad zabrinem za mamu, ali onda pomislim na to da sve situacije na koje nailazi i patnje kroz koje mora da prođe, sve to je predodredio Bog. Od Boga zavisi koliko će moja mama živeti i kako će otići, nije na meni da to odredim. Shvativši to, postala sam opuštenija. Nedavno sam saznala da je stanje moje mame sada stabilno i da je u ovoj bolesti naučila neke stvari. Videvši kako se sve ovo odigrava, osetila sam se jako ganutom, kao i postiđenom zbog nedostatka vere u Boga. Nedavno sam se sama prijavila da obavljam dužnosti van svog mesta.

Kroz ovo iskustvo, drugačije sam razumela svoje slabe tačke i stekla sam razboritost u vezi sa svojim pogrešnim gledištima. Neću više živeti po tim gledištima i ophodiću se prema svojim roditeljima sa ispravnim stavom. Ovo je sve rezultat Božjeg vođstva.