Bila sam neko ko je imao snažnu želju za poštovanjem i statusom. Od detinjstva sam stremila ka tome da se istaknem i budem superiorna. Kao što kaže izreka: „Zvaničnici su superiorni u odnosu na običan narod”, smatra se da je čak i najniži zvaničnik bolji od običnih ljudi. Verovala sam da imati zvaničnu poziciju znači imati vlast, biti poštovan i uvažavan gde god odeš. U mladosti sam radila svakakve prljave i teške poslove u selu samo da bih dobila zvaničnu poziciju. Čak sam radila u polju do kasno u noć, kao neopevani heroj. Ali zbog mog slabog obrazovanja, bez obzira koliko sam se trudila, jedino sam mogla da budem načelnica Ženskog saveza u selu.

1999. sam prihvatila Božje delo poslednjih dana i izvršavala sam svoju dužnost propovedajući jevanđelje u crkvi. Videvši nadređene starešine na skupovima okružene braćom i sestrama koji ih zapitkuju sve i svašta, osetila sam veliku zavist: biti starešina je dobro; gde god da idu, ljudi ih okružuju, kako je to predivno! Nakon što Božje delo bude završeno u budućnosti, Bog će sigurno spasiti te starešine. Moram da stremim iskreno; kada bih mogla da postanem starešina u Božjoj kući, ne samo da bi braća i sestre imali visoko mišljenje o meni, već bih takođe imala više prilika za spasenje i usavršavanje. Sve dok bih vredno stremila i dobro izvršavala svoju dužnost, sigurno bih imala priliku da postanem starešina. U tom periodu, jevanđelje se tek proširilo na našu oblast i većina ljudi koji su prihvatili jevanđelje bili su braća i sestre iz naše stare crkve. Čim bi ih sveštenici ometali, čim bi postali negativni ili se suočili sa poteškoćama, odmah bih im pružila podršku. Sva braća i sestre su se ugledali na mene, dolazili bi kod mene zbog bilo koje poteškoće koju su imali. Iako tada još nismo uspostavili crkvu i nismo imali crkveno rukovodstvo, ono što sam ja radila bio je posao starešine. Braća i sestre koji su prihvatili novo Božje delo zajedno sa mnom su takođe rekli: „Ako neko drugi ne bude mogao da bude izabran za starešinu u budućnosti, Li Đing će sigurno biti izabrana.” Bila sam oduševljena kada sam to čula, mislivši: „Među braćom i sestrama koji su prihvatili Boga sa mnom, niko nije bolji od mene, i niko se ne daje više od mene. Takođe, braća i sestre me podržavaju, pa kada dođe vreme da se odaberu starešine, svi će sigurno odabrati mene.” Sećam se da su nadređene starešine došle u našu oblast u drugoj polovini 1999. zbog nekog skupa, rekavši da žele da osnuju crkvu i da odaberu crkvenog starešinu. Bila sam veoma srećna, misleći da je stvar rešena i da ću biti izabrana za crkvenog starešinu. Tokom tok skupa, samouvereno sam čekala da nadređene starešine objave rezultate izbora. Ali, neočekivano, sestra Lju Ćing je izabrana za starešinu, a ja sam izabrana za jevanđeoskog đakona. Tog trenutka kada sam čula rezultate, osetila sam kao da je neko polio moje srce hladnom vodom i zaledio ga do srži, lice mi je potonulo i pomislila sam: „Po ceo dan sam zauzeta propovedanjem jevanđelja, zalivanjem novih vernika i ugošćavanjem braće i sestara, stalno sam zauzeta, a čak nisam ni izabrana za starešinu. Zar nije sav taj posao uzaludan? Sada kada nisam odabrana za starešinu, braća i sestre će sigurno reći da nisam dobra kao Lju Ćing, kako mogu da se pojavim pred ljudima?” Nakon što se skup završio, vratila sam se kući i što sam više razmišljala o tome, to sam više osećala da mi je naneta nepravda i suze su počele da teku a da ja toga nisam bila svesna. U srcu sam bila ljubomorna na Lju Ćing: u prošlosti, u našoj veroispovesti, ti nisi bila revnosna kao ja. Šta te je onda kvalifikovalo da budeš starešina? Jednom je Lju Ćing došla da me pita nešto u vezi sa zalivanjem novih vernika, a ja sam bila besna i razmišljala sam: „Ti ništa ne razumeš, a ipak si starešina? Ako ne možeš da se nosiš s tim, zašto to nisi rekla ranije?” Nestrpljivo sam odgovorila: „Zar ti nisi starešina? Sama reši to.” Lju Ćing je bespomoćno rekla: „Pitala sam te nešto u vezi sa tim jer ne razumem.” Čuvši to što je rekla, osetila sam blagi prekor u srcu, pa sam ublažila ton i rekla joj šta da radi. Pošto nisam izabrana za starešinu, stalno sam imala osećaj gubitka u srcu i nisam mogla da skupim entuzijazam za svoje dužnosti. Pre, kada sam pratila jevanđeoski rad, aktivno sam tražila od braće i sestara da razumeju situaciju u kojoj se nalaze potencijalni primaoci jevanđelja, i sarađivala sam sa njima kako bismo širili jevanđelje, ali sada, čak i kada nije bilo potencijalnih primalaca jevanđelja, nisam ih aktivno tražila. Ponekad kada bih bila sama kod kuće, razmišljala sam: „Pružam gostoprimstvo i širim jevanđelje, a na kraju nisam čak ni izabrana za starešinu. Kakvu nadu mogu da imam za spasenje u budućnosti?” Što sam više razmišljala o tome, to sam postajala negativnija, i molila sam se Bogu u vezi sa svojim stanjem: „Bože, nisam postala starešina i uopšte nemam motivaciju; imam nelagodu u srcu. Ali ne znam kako da promenim ovo stanje. Molim Te, vodi me da razumem Tvoju nameru.”

Tokom jutarnjih posvećenosti, pročitala sam dva odlomka Božjih reči: „Volim sve one koji Me iskreno žele. Ako se usredsredite da to da Me volite, sigurno ću vas izdašno blagosloviti. Razumete li Moje namere? U Mojoj kući nema razlikovanja nižeg i višeg statusa. Svako je Moj sin, i ja sam vaš Otac, vaš Bog. Ja sam vrhovan i jedinstven. Ja upravljam vaseljenom i svim stvarima!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 31. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). „Moraš ’Mi služiti skrušeno i u tmini’ u Mojoj kući. Ova rečenica bi trebalo da bude tvoje geslo. Nemoj da budeš list na drvetu, već budi koren drveta i ukoreni se duboko u životu. Zakorači u instinski doživljaj života, živi prema Mojim rečima, traži Me još više u svemu, približi Mi se i budi u zajedništvu sa Mnom. Ne obraćaj pažnju na spoljašnje pojave i ne dozvoli da te ograničava bilo koja osoba, događaj ili stvar, već samo u zajedništvu sa duhovnim ljudima razgovaraj o tome što Ja jesam. Razumi Moje namere, pusti da Moj život teče među vama, živi Moje reči i povinuj se Mojim zahtevima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 31. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da u Božjoj kući ne postoji razlika između visokog i niskog statusa. Božja namera je da mi stremimo ka istini, da tiho ispunjavamo svoje dužnosti kako bismo Mu udovoljili. Bog ne želli da stremimo ka statusu, već da stremimo ka istini i da zadobijemo život. Baš kao lišće koje, iako je predivno, opada u jesen; cveću, iako je predivno i ljudi ga hvale, nedostaje život ako ne donosi plodove. Uvek sam želela da budem starešina, da mi pružaju podršku, da mi se dive, da me slušaju i da me uzdižu, da imam status u njihovim srcima, ali koji je, zapravo, bio smisao stremljenja ka ovim stvarima? Božje delo poslednjih dana bilo je da osudi i pročisti ljude, da im obezbedi istinu. Kada ne bih stremila ka istini, kada bi moja iskvarena narav ostala nepromenjena i kada ne bih zadobila istinu, zar to ne bi značilo da sam uzalud verovala? Imala sam tako visoko mišljenje o statusu, osećala sam se negativno bez njega i izgubila sam entuzijazam za širenje jevanđelja. Shvatila sam da ono ka čemu sam stremila nije bila istina, već reputacija i status, zar to nije bilo odstupanje od Božjih namera? Molila sam se Bogu: „Bože, moja želja za statusom je prevelika. Kada vidim da drugi postaju starešine, a da ja nisam odabrana, postanem negativna. U spoljnom svetu, stremila sam ka tome da postanem zvaničnik i članica elitne grupe. Sada, kada sam u Božjoj kući, i dalje stremim ka istim stvarima. Kako je to bilo drugačije od onoga kada sam bila deo spoljnog sveta? Bože, više ne želim da stremim ka statusu. Voljna sam da ispunim svoje dužnosti kao stvoreno biće u skladu sa Tvojim zahtevima kako bih Ti udovoljila.” Nakon toga, moje stanje se promenilo i imala sam više entuzijazma za širenje jevanđelja. Kada je Lju Ćing imala poteškoće i došla da me pita, razgovarala bih sa njom dokle god sam shvatala, misleći da je to sve deo rada crkve, da kada sestra ima poteškoće, moja obaveza je da joj pomognem i da je to takođe dužnost koju treba da izvršim. Dva meseca kasnije, Lju Ćing je bila otpuštena jer nije mogla da radi stvaran posao, a braća i sestre su odabrali mene za crkvenog starešinu. U srcu sam osećala veliku sreću, misleći da je to Božja milost i morala sam vredno da radim. Zatim sam odabrala vođe za svaku grupu i razgovarala sa braćom i sestrama u vezi sa značajem širenja jevanđelja i rezultati širenja jevanđelja su se poboljšali. Tokom dana sam širila jevanđelje, a uveče sam zalivala nove vernike, a kada bi neko od braće i sestara osećao negativnost ili slabost, posećivala sam ih da im ponudim podršku. Svi su me srdačno dočekivali i, ako bi imali pitanja, došli bi kod mene. Videvši kako se braća i sestre okupljaju oko mene, kako me poštuju, uživala sam u tom osećaju, misleći: „Dobro je biti starešina. Ako sav crkveni posao uradim dobro, biće prilike za dalje napredovanje. Ako mogu da postanem stariji starešina, zadobiću još više poštovanja.”

Kasnije su nadređene starešine došle na naš skup, rekavši da žele da odaberu propovednika među nekoliko crkvenih starešina. Pomislila sam: „Naša crkva postiže bolje rezultate kako u širenju jevanđelja, tako i u život-ulasku braće i sestara, i uzimajući u obzir da me je nedavno uhapsila Komunistička partija, a da sam ja ostala postojana u svom svedočenju, imam prednost u odnosu na njih u svakom aspektu. Ovog puta će me sigurno odabrati da budem propovednik.” Neočekivano, izabrana je sestra Vang Sjue. Moje srce se sledilo i razmišljala sam: „Zašto je ona odabrana, a ne ja? Sav naš crkveni rad daje najbolje rezultate, u čemu ja nisam bolja od nje? Sada kada nisam bila odabrana da budem propovednik, kako će me braća i sestre gledati? Ko će me poštovati u budućnosti?” Nakon toga, ni reč nisam rekla na skupovima, misleći da bez obzira koliko se trudim ili koliko sam zauzeta ili umorna, ništa nema smisla. Bilo me je sramota i plašila sam se da ne izgubim obraz, pa sam to zadržala za sebe.

Kasnije je Vang Sjue sazvala skup za nekoliko starešina crkava i svi su pažljivo slušali, ali ja sam to vrlo loše prihvatila. Mislila sam da je zaista drugačije kada si propovednik, da imaš prestiž i poštovanje gde god da odeš, da te ljudi slušaju. Kada bih ja bila propovednik, braća i sestre bi se sigurno takođe vrteli oko mene, ali sada sam morala da slušam nju i zbog toga sam se osećala neuravnoteženo. Tokom tog skupa, kada je sprovodila delo, nisam bila rada da sarađujem, razmišljajući: „Nekad smo bile jednake i ti nisi bolja od mene, sada nam uređuješ posao. Ako pratim tvoje instrukcije, zar neće onda izgledati kao da sam lošija od tebe?” Vang Sjue me je pitala za probleme u našem crkvenom radu, a ja sam joj ležerno odgovorila sa ravnodušnim izrazom lica: „Naša crkva nema mnogo problema. Mi smo ih sami rešili.” Ona me je onda pitala za napredak u našem jevanđeoskom radu, a ja više nisam želela da odgovaram, pa sam rekla sa neprirodnim izrazom lica: „Delotvornost našeg jevanđeoskog rada se podrazumeva, druge crkve ne postižu ni upola tako dobre mesečne rezultate.” Kada je pitala za situaciju sa pridošlicama, izgubila sam strpljenje i rekla: „Nekolicina nas starešina i delatnika zalivamo pridošlice i one dobro napreduju. Ako ne veruješ, možeš da odeš i da se lično uveriš.” Vang Sjue je osetila da je moj stav sputava i atmosfera na skupu je postala neprijatna. Neprekidno sam živela u stanju ljubomore i nezadovoljstva i duša mi je bila mračna. Izgubila sam interesovanje za izvršavanje svojih dužnosti, samo sam ih otaljavala. Kada je bilo potencijalnih primalaca jevanđelja, nisam više želela da razgovaram sa njima. Delotvornost širenja jevanđelja je počela da opada. Kada su starešine došle da razgovaraju sa mnom i da mi pomognu, nisam bila u stanju da slušam. Na kraju sam bila otpuštena.

Nakon toga sam razmišljala o sebi: Zašto mi je bilo neprijatno i zašto sam bila nezadovoljna kada je Vang Sjue postala propovednik? Tako da sam se pomolila Bogu i tražila od Njega da me prosveti i vodi kako bih spoznala svoje probleme i razrešila ih. Kasnije sam čitala Božje reči: „U svom traženju imate previše ličnih predstava, nada i budućnosti. Trenutno delo je orezivanje vaše želje za statusom i sa vašim ekstravagantnim željama. Nade, status i predstave klasični su prikazi sotonske naravi. (…) Tokom mnogih godina, misli na koje su se ljudi oslanjali kako bi opstali kvare njihova srca do te mere da su postali varljivi, kukavice i prezira vredni. Ne samo da im nedostaje snaga volje i odlučnost, već su postali i pohlepni, nadmeni i samovoljni. Njima nedostaje bilo kakva odlučnost koja prevazilazi sebe, i povrh toga, oni nemaju nimalo hrabrosti da se otarase ograničenja ovih mračnih uticaja. Misli i životi ljudi su toliko truli da je njihovo stanovište u pogledu verovanja u Boga još uvek nepodnošljivo odvratno, pa čak i kada ljudi govore o svojim pogledima na verovanje u Boga, naprosto je nepodnošljivo slušati ih. Svi ljudi su kukavice, nesposobni su, prezira su vredni i osetljivi. Oni ne osećaju gađenje prema silama tame, i ne osećaju ljubav prema svetlosti i istini; umesto toga, oni čine sve da ih prognaju. (…) Iako ste danas došli do ovog koraka, još uvek se niste odrekli statusa, već se uporno raspitujete o njemu i svakodnevno ga pratite, sa velikim strahom da ćete ga jednog dana izgubiti i da će vaše ime biti urušeno. Ljudi nikada nisu ostavili po strani svoju želju za lagodom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Zašto nisi voljan da budeš kontrast?”). Iz Božjih reči sam razumela da Bog postupa na ovaj način kako bi orezao moju želju za statusom, razotkrio moju iskvarenost i pomogao mi da promenim svoje pogrešne poglede na stremljenje. Pošto sam stalno stremila ka reputaciji i statusu, nakon što sam postala crkveni starešina, čak sam poželela da budem propovednik i visoki starešina, želeći da zauzmem visoku poziciju i uživam u koristima tog statusa. Pre nego što je odabran propovednik, ja sam ustajala rano i radila do kasno na širenju jevanđelja i zalivanju novih vernika, bila sam zauzeta po ceo dan, ali kada nisam uspela da postanem propovednik, postala sam negativna i nemarna prema svojim dužnostima, čak ni ne želevši da širim jevanđelje kada je bilo potencijalnih primalaca jevanđelja. Jasno je da je ono ka čemu sam stremila bio status starešine. Kasnije sam razmišljala: Zašto sam bila tako opsednuta statusom? Razlog je bio taj što sam živela u skladu sa Sotoninim otrovima, poput „čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno” i „zvaničnici su superiorni u odnosu na običan narod”, misleći da bi čovek u životu trebalo da stremi ka tome da bude iznad drugih, da jedino tada drugi mogu da imaju visoko mišljenje o njemu i da ga poštuju i da stremi ka tome da živi vredan i smislen život. Pod kontrolom tih misli, nisam bila voljna da budem najmanja u gomili. Sa 16 ili 17 godina, kako bih postala članica elitne grupe u selu, radila sam razne teške i zamorne poslove u selu, radeći kao anonimni heroj na polju do kasno u noć. Sa 19 sam postala načelnica ženskog saveza u našem selu. Nakon što sam prihvatila Božje delo poslednjih dana, kada su nas nadređene starešine okupile, sa braćom i sestrama oko njih koji su tragali za odgovorima, zavidela sam im u srcu. Kako bih bila odabrana za starešinu, ostavila sam sebe i davala sam se radeći marljivo od zore do sumraka, voljna da izdržim sve teškoće. Kada nisam odabrana za propovednika, nisam mogla da prihvatim da nemam status i odbila sam novoizabranu propovednicu. Nisam bila voljna da slušam kako besedi i sprovodi rad, a kada se raspitivala o našem crkvenom radu, bila sam ravnodušna, pokazujući oholost i prezir prema njoj, što je nju navelo da se oseća kao da je sputavam. Činjenica da sam mogla da isključim i ponizim druge kada nisam dostigla status pokazala je da sam zaista zlonamerna! Ono što sam otkrila bila je narav antihrista. Bog je Stvoritelj. Jedino je Bog vredan obožavanja i divljenja. Bila sam jedno obično stvoreno biće, iskvarena osoba. Koje kvalifikacije sam imala da bi se drugi ugledali na mene? Zaista su mi nedostajali razum i sram! Bog mi je dao priliku da upražnjavam dužnosti starešine, u nadi da ću stremiti ka istini, skladno sarađivati sa braćom i sestrama, da ćemo se dopunjavati i zajedno ispunjavati svoje dužnosti, ali ja nisam stremila ka istini, stalno sam stremila ka statusu kako bih navela druge da mi se dive. Zbog reputacije i statusa sam, čak, mogla da budem ljubomorna i zavidna, da sputavam i da isključujem druge, da nanosim štetu braći i sestrama i da prekidam rad crkve. Shvatila sam da je stremljenje ka statusu put opiranja Bogu, i da će me, ako se ne pokajem, na kraju stići Božja kazna. Molila sam se Bogu, „O, Bože, ja, ova iskvarena osoba, stalno tragam za tim da mi se drugi dive, moji postupci i dela su Tebi tako mrski. Voljna sam da Ti se vratim, da više ne stremim ka reputaciji i statusu. Molim Te, vodi me ka putu stremljenja ka istini.”

Jednog dana sam pročitala još Božjih reči: „Čovek Me nikada nije iskreno voleo. Kada ga uzdižem, oseća se nedostojnim, ali to ga ne podstiče da pokuša da Mi udovolji. Naprosto drži ’poziciju’ koju sam poverio u njegove ruke i pomno je preispituje; neosetljiv na Moju ljupkost, on pak istrajava u tome da halapljivo guta blagodati svoje pozicije. Nije li ovo čovekov nedostatak? Kada se planine pomere, da li bi mogle da idu zaobilazno samo radi tvoje pozicije? Kada vode teku, da li bi mogle da se zaustave pred pozicijom čoveka? Da li bi nebo i zemlja mogli da se preokrenu ljudskom pozicijom?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 22. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). „Ja o odredištu svake osobe odlučujem ne na osnovu njenih godina, njenog starešinstva, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona traži, već prema tome da li u njoj ima istine. Nema drugog izbora do ovog. Vi morate shvatiti da će svi koji ne slede Božju volju takođe biti kažnjeni. To je nepromenljiva činjenica. Stoga su svi koji su kažnjeni, kažnjeni zbog pravednosti Božje, a njihova kazna predstavlja odmazdu za njihova brojna zlodela” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Bog kaže da status ne može da spasi ljude; kada se desi katastrofa, posedovanje statusa neće značiti da je obezbeđen opstanak. Bog odlučuje o odredištima i ishodima ljudi na osnovu toga da li poseduju istinu. Bez obzira na njihov status, dok god streme ka istini i dok se njihova narav menja, oni mogu da zadobiju Božje spasenje. Pre sam mislila da što je viši status, to je bolja šansa da čovek bude spasen i usavršen, pa sam neumoljivo stremila ka statusu, bila voljna da napustim sve i izdržim sve teškoće po svaku cenu kako bih zadobila status. Zadobijanje statusa sam postavila kao cilj svog stremljenja i svoj životni pravac. Kada sam videla da nisam odabrana za propovednika, postala sam negativna, misleći da ne mogu da budem spasena i izgubila sam entuzijazam za izvršavanje svoje dužnosti. Život sa tim pogrešnim gledištima doneo mi je toliko bola, naneo štetu braći i sestrama i oštetio rad crkve. Pomisla sam kako je Pavle imao visok status u verskim krugovima, širio jevanđelje, zadobio mnoge ljude i uspostavio mnoge crkve, ali nije stremio ka istini, njegova život-narav se nije promenila, i, na kraju, suočio se sa Božjom kaznom. Dok Petrovo delo možda nije bilo obimno kao Pavlovo, Petar je stremio ka istini, težio da voli Boga, i tragao kako bi ispunio dužnosti stvorenog bića; na kraju, Bog je usavršio Petra i on je zadobio Božje odobravanje. Nekada sam živela u skladu sa pogrešnim gledištima, hodala sam istim putem kao Pavle. Kada bih nastavila tim putem, sigurno bih završila kao Pavle.

Kasnije sam pročitala jedan drugi odlomak Božjih reči, koji je donekle razjasnio put primene. Svemogući Bog kaže: „Ljudi su stvorena bića koja nemaju ništa što je vredno hvale. Pošto ste stvorena bića, morate da izvršavate dužnost stvorenih bića. Ne postavljaju vam se drugi zahtevi. Ovako treba da se molite: ’O, Bože! Bez obzira da li imam status ili ne, sada razumem sebe. Ako je moj status visok, to je zbog Tvog uzdizanja, a ako je nizak, to je zbog Tvog uređenja. Sve je u Tvojim rukama. Nemam nikakvog izbora, niti ikakvih žalbi. Ti si odredio da ću se roditi u ovoj zemlji i u ovom narodu, i sve što treba da uradim jeste da budem potpuno pokoran pod Tvojom vlašću, jer sve je unutar onoga što si Ti uredio. Ja ne razmišljam o statusu; na kraju krajeva, ja sam samo stvoreno biće. Ako me smestiš u bezdan, u ognjeno i sumporno jezero, ja nisam ništa drugo do stvoreno biće. Ako me koristiš, ja sam stvoreno biće. Ako me usavršiš, još uvek sam stvoreno biće. Ako me ne usavršiš, i dalje ću Te voleti, jer ja nisam ništa drugo do stvoreno biće. Ja nisam ništa više nego majušno stvoreno biće koje je Gospod stvaranja stvorio, samo jedno među svim stvorenim ljudskim bićima. Ti si me stvorio i Ti si me još jednom uzeo u Svoje ruke da sa mnom postupaš prema Svojoj volji. Voljan sam da budem Tvoje sredstvo i Tvoj kontrast, jer sve je onako kako si Ti odredio. Niko to ne može da promeni. Sve stvari i svi događaji u Tvojim su rukama.’ Kada bude došlo vreme u kojem više nećeš razmišljati o statusu, onda ćeš raskrstiti sa njim. Tek tada ćeš biti u stanju da samouvereno i hrabro tragaš, i tek tada će tvoje srce biti oslobođeno bilo kakvih ograničenja. Jednom kada se ljudi otrgnu od takvih stvari, onda više neće imati briga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Zašto nisi voljan da budeš kontrast?”). Iz Božjih reči sam razumela da bez obzira na to da li ljudi imaju status ili ne, oni su stvorena bića i svi su isti u Božjim očima. Da li je neko imao status ili ne, sve je predodredio Bog. Koje dužnosti je ko izvršavao i kakav kov i dar je ko imao, to je sve odredio Bog. Kao stvorena bića, ljudi bi trebalo da se pokore Božjim uređenjima i suverenosti. Pre sam stalno imala ambicije da postanem starešina. Nakon što sam postala crkveni starešina, čak sam želela da budem propovednik. Međutim, na osnovu mog kova i rasta, suštinski sam bila nepodesna da budem propovednik. Kada je crkva tek bila uspostavljena, moja uloga kao crkvenog starešine je uglavnom uključivala širenje jevanđelja i zalivanje novih vernika i bila sam dobra u širenju jevanđelja i postigla sam izvesne rezultate. Međutim, uloga propovednika je uključivala upravljanje većim brojem crkava, zahtevala je dobru radnu kompetenciju i sposobnost da se razgovara o istini i da se razrešavaju problemi. Moj život-ulazak bio je slab i nisam bila dorasla radu kao propovednik. Trebalo je da se pokorim Božjim uređenjima, da ispunjavam svoju dužnost širenja jevanđelja, ali sam stalno stremila ka tome da postanem propovednik odgovoran za više crkava. To je bilo iznad mojih mogućnosti! Tako da sam se pomolila Bogu: „O, Bože, stremila sam ka statusu i nisam se pokoravala Tvojoj suverenosti i uređenjima, što je nanelo štetu radu crkve. Sada sam voljna da se pokajem i da stremim ka tome da budem stvoreno biće, podanik Tvojih orkestracija.”

Crkva je 2015. održala nove izbore za starešine, i ja sam neočekivano dobila najveći broj glasova. U tom trenutku, bila sam i srećna i iznenađena. Činilo se da me braća i sestre veoma poštuju, što je dokazalo da sam imala nešto istina-stvarnosti. Ako me odaberu, mislila sam, biću poštovana gde god da odem među braćom i sestrama. Ali kako sam pomislila to, znala sam da je moja želja za statusom ponovo u igri. Razmišljajući o svoja dva prethodna neuspešna pokušaja da postanem starešina – zbog svog stremljenja ka statusu, koje je meni nanelo toliko patnje, a radu crkve toliko štete – odlučila sam da više ne želim da stremim ka statusu. Umesto toga, trebalo bi da se pokorim Božjem uređenju i da ispunjavam svoje dužnosti dobro. U sebi sam se molila Bogu u svom srcu, voljna da otpustim svoju želju za statusom i bilo kojim pogrešnim stremljenjem. Nisam više želela da stremim ka slavi ili statusu. Bila sam voljna da se pokorim bilo kojim dužnostima koje mi crkva dodeli. Nadređene starešine su zamolile svakog od nas da podeli svoje mišljenje. Iskreno sam govorila i rekla: „Iako sam više od deset godina verovala u Boga, zbog toga što mi je priroda nadmena i zato što imam snažnu želju za statusom, ako bih bila izabrana za lidersku poziciju, bilo bi mi lako da uživam u koristima statusa i da sputavam druge, mislim da nisam podesna da budem starešina. Ja sada sa vama delim svoju pravu situaciju. Bog zna za šta sam sposobna i voljna sam da se pokorim Božjem uređenju.” Bila sam veoma smirena nakon što sam to rekla. Braća i sestre su odabrali druge dve sestre za crkvene starešine, a ja sam odabrana za jevanđeoskog đakona. Bila sam veoma zahvalna Bogu što mi je dao tu dužnost i bila sam voljna da je svesrdno izvršavam. Nakon toga sam se fokusirala na svoj jevanđeoski rad. Dve crkvene starešine su tek počele da praktično deluju, a kada bih primetila da određeni aspekti njihovog rada nisu odgovarajući, spomenula bih to i razgovarala bih sa njima kako bismo preokrenuli situaciju. Osetila sam da je taj pristup dobar.

U prošlosti, kada god bih videla nekoga na liderskoj poziciji, postala bih nemirna, odnoseći se prema starešinstvu kao cilju svog stremljenja. Sada razumem da čovek može da postigne spasenje jedino ako stremi ka istini. Stremljenje ka statusu je besmisleno. Takođe sam naučila da otpustim svoju želju za statusom iz dubine svog srca. Bez obzira na to ko postane starešina, mogu da se prema njemu ili njoj odnosim korektno. Jedino želim da nepokolebljivo stremim ka istini, da ispunjavam svoje dužnosti dobro i da utešim Božje srce.