Autor: Fang Dženg, Kina

U avgustu 2021, nadzornica mi je rekla da planira da brat Vang Đin i ja sarađujemo u dužnosti na izradi tekstova i da će nas, čim se nađe odgovarajuća domaćinska porodica, poslati tamo. Čim sam to čuo, odmah sam osetio otpor i sva neprijatna prošlost između Vang Đina i mene preplavila mi je misli.

Nekada ranije, kad sam obavljao dužnost na izradi tekstova, u početku sam ja vodio glavnu reč u našoj grupi. Braća i sestre s kojima sam sarađivao retko su imali primedbe ili ukazivali na probleme u pismima koja sam sastavljao, a nadzornica je o svemu uvek razgovarala sa mnom. Ali otkako je Vang Đin došao u grupu, često je imao drugačije mišljenje o mojim pismima i ukazivao je na propuste. Iako je bio u pravu, nisam bio voljan da to prihvatim. Toliko dugo sam bio u grupi, a niko mi nikada nije tako otvoreno ukazao na nedostatke. Zbog njegovih komentara delovalo je kao da nisam dobar kao on. Dva puta je ukazao na probleme u mojim člancima pred samom nadzornicom i bilo mi je posebno teško da to prihvatim. U sebi sam pomislio: „Da li će nadzornica misliti da čak i posle toliko vremena provedenog na izradi tekstova i dalje ne shvatam načela, kao neko ko je tek počeo da se obučava? Kako ću sačuvati obraz?” Tako razmišljajući, imao sam osećaj da me Vang Đin namerno uzima na zub u nameri da me javno osramoti i nisam mogao da se oduprem tome da prema njemu stvorim predrasude. Osetio sam se ugroženo, pogotovo kad sam video da veoma jasno i razborito besedi pred nadzornicom. Osećao sam da me je zasenio i zauzeo moje mesto u nadzornicinom srcu. Kada smo kasnije zajedno učili kompjuterske veštine, Vang Đin je naišao na problem i zamolio me za pomoć. Pomislio sam: „Zar ti nisi veoma sposoban? Zar mi ne govoriš uvek da ne umem ni ovo ni ono? Pošto sam u svemu gori od tebe, zašto me uopšte pitaš?” Iskreno, nisam hteo da ga naučim i obratio sam mu se nestrpljivim tonom. Posle nekog vremena, Vang Đin mi je rekao: „Brate, provodeći s tobom vreme tokom ovog perioda, otkrio sam da ne samo da imaš nadmenu narav i odbijaš da prihvatiš istinu, već imaš i snažnu želju za statusom. Ako tako nastaviš, bojim se da ćeš na kraju postati antihrist.” Kada sam to čuo, lice mi je pocrvenelo od stida kao da me je neko ošamario. Osećao sam se užasno. „Jedna je što kaže da sam nadmen, ali kako je mogao da kaže da ću postati antihrist? Zar me nije olako etiketirao? Kakva je osoba antihrist? To su ljudi koje Bog mrzi i uklanja, i koje braća i sestre odbacuju. Kad bi moja braća i sestre saznali za ovo, šta bi mislili o meni?” Svaki put kad bih se setio tih stvari, osećao sam snažnu odbojnost prema Vang Đinu i više nikada nisam hteo da sarađujem s njim na dužnostima.

Nisam mogao ni da zamislim da će crkva ponovo urediti da sarađujemo. U sebi sam pomislio: „Ovo neće ići. Moram da nađem način da ubedim nadzornicu. Ni po koju cenu ne smem da dozvolim da se on priključi grupi.” Ali brinuo sam se da će, ako kažem istinu, nadzornica pomisliti da sam sitničavi nametljivac i da uopšte ne poznajem sebe. Zato sam okolišajući rekao: „Iako je Vang Đin ranije obavljao dužnost na izradi tekstova, nikada nije uređivao propovedi. Osim toga, njegovi problemi sa astmom i spondilozom vrata su prilično ozbiljni, a i stari. Nije baš pogodan za ovu dužnost.” Ali nadzornica je odgovorila: „Kad je Vang Đin ranije obavljao dužnost na izradi tekstova, njegove profesionalne veštine su bile najbolje u grupi i on donekle shvata načela. Za sada možete da sarađujete.” Kad sam to čuo, bio sam pomalo razočaran. Pomisao da ću svakog dana morati da se suočavam s nekim ko mi stalno ukazuje na probleme izazivala je u meni teskobu; nisam mogao ni da opišem taj osećaj. Nekoliko dana kasnije, vođa je došla na okupljanje, a ja sam se pred njom ponovo pretvarao da brinem za Vang Đina, govoreći da stari i da je lošeg zdravlja, te da se bojim da ne može da podnese pritisak dužnosti na izradi tekstova. Nakon što sam to rekao, osetio sam blagi samoprekor, znajući da ne govorim ono što mi je zaista u srcu. Ali kad sam pomislio kako bi moje reči mogle da ubede vođu da ne dozvoli Vang Đinu da se pridruži grupi, ta blaga nelagoda je nestala. Na moje iznenađenje, vođa je bila potpuno istog mišljenja kao i nadzornica. Nisam znao šta ću od muke. Kad sam stigao kući, supruzi sam o Vang Đinu izneo neke stvari pune osude. Nakon što me je saslušala, podsetila me je: „Bez obzira na to s kim sarađujemo, uvek postoji pouka koju treba da izvučemo. Stalno si usredsređen na druge – to nije ispoljavanje stremljenja ka istini!” Znao sam da je u pravu, ali i dalje nisam hteo da sarađujem s Vang Đinom, niti sam se valjano preispitao. I dalje sam se nadao da vođa neće moći da nađe odgovarajuću domaćinsku porodicu, pa ne bih morao da sarađujem s njim.

Jedne noći posle 11 sati, iznenada sam dobio visoku temperaturu od 42°C. Osećao sam se beživotno kao vreća i ležao sam u krevetu slab i ošamućen, drhteći sklupčan ispod porivača. Supruga je brzo počela da mi trlja telo alkoholom kako bi mi spustila temperaturu. Dok je to radila, rekla je: „Zar ne misliš da bi trebalo da se preispitaš, sada kada si iznenada dobio tako visoku temperaturu? U poslednjih nekoliko dana samo si tražio mane Vang Đinu, ali zar ne bi trebalo da i ti sam izvučeš pouke za sebe? Da li bi to što si se ovako ozbiljno razboleo moglo da znači da te Bog disciplinuje?” Shvatio sam da zaista treba da se preispitam. Tiho sam se pomolio Bogu, tražeći od Njega da me usmeri da razumem sopstvene probleme.

Kasnije sam pročitao odlomak Božjih reči i stekao određeno razumevanje svog stanja. Svemogući Bog kaže: „Kada se suoče s problemom, neki ljudi traže pomoć od drugih, ali kada je ono što druga osoba govori u skladu sa istinom, oni to ne prihvataju, nisu u stanju da poslušaju i u svom srcu misle: ’Obično sam bolji od njega. Ako ovaj put poslušam njegov predlog, zar neće izgledati kao da je on bolji od mene? Ne, ne mogu da ga poslušam. Ovo se može uraditi samo na moj način.’ Onda nađu razlog i izgovor da obore gledište druge osobe. Kad vide nekoga ko je bolji od njih, pokušavaju da ga obore, izmišljaju glasine o njemu ili koriste podla sredstva da ga ocrne i potkopaju njegov autoritet, pa ga čak i gaze pod nogama, sve da bi zaštitili sopstveni status u glavama ljudi. Kakva je to narav? Ovo nije samo nadmena i uobražena narav – takvi ljudi imaju sotonsku priroda-suštinu; to je podmukla narav. Oni napadaju i isključuju ljude koji su bolji od njih i superiorni u odnosu na njih – oni su podmukli i rđavi. A to što ne prezaju ni od čega da obore ljude pokazuje da u njima postoji značajna demonska priroda! Živeći po sotonskim naravima, oni omalovažavaju ljude, pokušavaju da im podmetnu i muče ih. Zar to nije činjenje zla? I uprkos tome što tako žive, i dalje misle da su ispravni, da su dobre osobe. Ali kad vide nekoga ko je superioran u odnosu na njih, sposobni su da ga muče i gaze nogama. U čemu je ovde problem? Zar ljudi koji čine takva zla dela nisu neobuzdani i razuzdani? Takvi ljudi uzimaju u obzir samo sopstvene interese i sopstvena osećanja i sve što žele je da udovolje sopstvenim željama i ambicijama i da postignu sopstvene ciljeve. Nije ih briga kolika se šteta nanosi crkvenom radu i radije bi žrtvovali interese Božje kuće da bi zaštitili svoj status u glavama ljudi i sopstvenu reputaciju. Zar takvi ljudi nisu nadmeni i samopravedni, sebični i podli? Ne samo da su nadmeni i samopravedni, već su i izuzetno sebični i podli. Uopšte ne vode računa o Božjim namerama. Da li takvi ljudi imaju bogobojažljivo srce? Oni uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Zato se i ponašaju bezobzirno i rade šta god im se prohte, bez ikakvog osećaja krivice, bez ikakvog straha, bez ikakve bojazni ili brige, i ne razmišljaju o posledicama. To je ono što često rade i kako su se uvek ponašali. Kakva je priroda takvog ponašanja? Blago rečeno, takvi ljudi su isuviše zavidni i imaju isuviše jaku želju za ličnim ugledom i statusom; isuviše su lažljivi i podmukli. Oštrije rečeno, suština problema je u tome što takvi ljudi uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Oni se ne boje Boga, veruju da su izuzetno bitni i sve povezano sa sobom smatraju višim od Boga i višim od istine. U njihovim srcima, Bog nije dostojan pomena, već je beznačajan i uopšte nema nikakvo mesto u njihovim srcima. Da li oni koji u svojim srcima nemaju mesta za Boga i koji nemaju bogobojažljivo srce, mogu da sprovedu istinu u delo? Ne, nikako. Dakle, kada obično idu okolo, revnosno se zaokupljajući nečim i ulažući dosta napora, šta oni zapravo rade? Takvi ljudi čak tvrde da su sve ostavili da bi se dali Bogu i da su mnogo propatili, dok zapravo motiv, načelo i cilj svih njihovih postupaka leže u sticanju ličnog ugleda i statusa te u zaštiti svih svojih interesa. Da li biste rekli da je takva osoba zastrašujuća? Kakvi to ljudi veruju u Boga već dugi niz godina, a ipak nemaju bogobojažljivo srce? Zar nisu nadmeni do krajnosti? Zar nisu Sotone? A kakvim stvorenjima bogobojažljivo srce najviše nedostaje? Osim zverima, nedostaje i zlima i antihristima, đavolima i onima koji pripadaju Sotoninom soju. Oni uopšte ne prihvataju istinu; u potpunosti su lišeni bogobojažljivog srca i sposobni su za svako zlo; oni su neprijatelji Boga i neprijatelji Njegovog izabranog naroda” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”). Ovaj odlomak Božjih reči razotkriva upravo moje stanje. Nakon što sam ga pročitao, srce mi se steglo i bio sam uplašen. Prisetio sam se kako su se u prošlosti, kada smo razgovarali o problemima, braća i sestre u grupi uglavnom slagali s mojim stavovima. Nadzornica bi se takođe konsultovala sa mnom o problemima koje nije mogla da prozre. To mi je dalo osećaj nadmoći. Ali otkako sam počeo da sarađujem s Vang Đinom i video kako on tako jasno i razborito besedi pred nadzornicom te naizgled bolje shvata načela od mene, osećao sam se ugroženo. Povrh toga, on je uvek uspevao da mi nađe probleme, govoreći da delovi mojih pisama nisu dobri ili prikladni, a čak je i pred nadzornicom ukazivao na probleme u mojim člancima. To mi je povredilo ponos i ugrozilo moj status. Zato sam osećao snažan otpor kad je vođa ovog puta uredila da sarađujemo, misleći: „Ako ovog puta budem sarađivao s njim i on nastavi da mi ukazuje na probleme kao pre, zar neću opet izgubiti obraz?” Da bih ga držao podalje od grupe, rekao sam da nikada nije uređivao propovedi i, pod izgovorom da brinem za njegovo zdravlje, pokušao sam da ubedim vođu i nadzornicu da mu ne dozvole da se obučava u grupi. Kada su moji pokušaji propali, pred suprugom sam iskalio svoje nezadovoljstvo rekavši stvari pune osude o Vang Đinu. Čak sam se očajnički nadao da vođa neće moći da nam nađe odgovarajuću domaćinsku porodicu, samo da ne bih morao da sarađujem s njim. Da bih zaštitio sopstveni ponos i status, potpuno sam zanemarivao rad crkve. Bio sam tako sebičan i ogavan, potpuno lišen ljudskosti! Tek sam kroz razotkrivanje činjenica uvideo da imam duboku želju za ugledom i statusom, izuzetno zlonamernu prirodu i srce koje nije nimalo bogobojažljivo. Istina je da niko nije savršen i da nijednu dužnost ne može da obavi samo jedna osoba. Zbog potreba crkvenog rada, vođa je uredila da Vang Đin i ja sarađujemo. Da sam sȃm pisao propovedi, sigurno bi bilo mnogo odstupanja i nedostataka. Kad se dvoje ljudi nadopunjuje, rezultati našeg rada su bolji. Ali ja nisam uspeo da razumem Božje namere, čak sam učinio sve što sam mogao da sprečim Vang Đina da se pridruži grupi. Zaista nisam znao šta je dobro za mene. Shvativši to, osetio sam duboko kajanje i samoprekor, i odlučio sam da više nikada ne počinim takvo zlo.

Posle toga sam razmišljao: „Koja me je iskvarena narav navela da se toliko opirem saradnji s Vang Đinom?” Pročitao sam Božje reči i stekao više razumevanja o svom problemu. Svemogući Bog kaže: „Šta je antihristov glavni cilj kada napada i odstranjuje neistomišljenika? On teži tome da u crkvi stvori situaciju gde nema glasova koji su suprotni njegovom, gde su njegova vlast i njegov položaj vođe neupitni, gde su njegove reči neupitne i svako mora da ih se pridržava, te gde, čak i ako neko ima drugačije mišljenje, on ne sme da ga izrazi, već mora da ga pusti da mu trune u srcu. Svako ko se usudi da mu se otvoreno suprotstavi postaje njegov neprijatelj, a on će se poslužiti svim mogućim sredstvima da ga muči i očajnički će želeti da taj nestane. To je jedan od načina na koji antihrist napada i odstranjuje neistomišljenika, učvršćuje svoj status i štiti svoju vlast. On razmišlja: ’U redu je da imaš različita mišljenja, ali ne možeš da ideš unaokolo da o njima pričaš kako ti padne na pamet, niti da mi ugrožavaš moć i status. Ako imaš neku primedbu, reci mi to nasamo. Ako to kažeš pred svima i ja zbog toga izgubim ugled, tražiš nevolju i moraću da se pobrinem za tebe!’ Kakva je to narav? Antihrist drugima ne dozvoljava da slobodno govore. Ako imaju neku primedbu o antihristu ili imaju mišljenje o bilo čemu drugom – drugi ljudi ne mogu slobodno da ih iznesu; moraju da uzmu u obzir antihristov ponos. Ako to ne urade, antihrist će se prema njima odnositi kao prema neprijateljima, napašće ih i odstraniti. Kakva je to priroda? To je priroda antihrista. Zašto on to radi? On ne dozvoljava da u crkvi postoje i drugi glasovi, ne dozvoljava da u crkvi postoje bilo kakvi neistomišljenici i ne dozvoljava da pripadnici Božjeg izabranog naroda otvoreno besede o istini i raspoznaju ljude. Najviše se boji toga da ga ljudi ne razotkriju i ne raspoznaju; želi da se postara da u srcu ljudi uvek učvrsti svoju vlast i status i da oni nikada ne budu uzdrmani. Nikada ne bi mogao da toleriše nešto što mu ugrožava ili umanjuje ponos, ugled ili njegov položaj i vrednost kao vođe. Zar se time upravo ne ispoljava zlonamerna priroda antihristâ? Nezadovoljan moći koju već ima, on želi da je učvrsti i osigura i time postigne večitu prevlast. Ne samo da želi da kontroliše tuđe ponašanje, već i tuđe srce. Antihrist te metode koristi isključivo da bi zaštitio svoju moć i svoj status, a one u potpunosti proističu iz njegove želje da zadrži vlast. (…) To je naročito slučaj kada postoji neistomišljenik i kada antihrist čuje da je taj neistomišljenik iza leđa nešto rekao o njemu ili ga kritikovao. U takvom slučaju, on će to pitanje rešiti po kratkom postupku, čak i po cenu neprospavane noći i celodnevnog gladovanja. Odakle mu snaga da ulaže toliki trud? To je zbog toga što oseća da mu je status ugrožen i doveden u pitanje. Oseća da će, ako ne preduzme takve mere, njegova moć i status biti u opasnosti – da, kada njegova zla dela i sramotno ponašanje budu razotkriveni, ne samo da neće moći da zadrži status i moć, već će biti uklonjen ili proteran iz crkve. Zato je očajnički nestrpljiv i smišlja načine da zataška stvar i otkloni sve skrivene opasnosti koje ga vrebaju. To je jedini način da sačuva status” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Druga stavka: Oni napadaju i odstranjuju neistomišljenike”). Bog kaže da antihristi isključuju neistomišljenike. Oni ne dozvoljavaju da se u crkvi čuje glas drugih ljudi, njihova reč mora da bude poslednja u svemu i svi moraju da ih slušaju. Čim neko da predlog ili ukaže na njihove nedostatke, pa zbog toga izgube obraz i status u srcima drugih, oni tu osobu odmah tretiraju kao neistomišljenika i neprijatelja. Čak pribegavaju svakakvim sredstvima da ga isključe i potisnu kako bi učvrstili sopstvenu moć i status. To je ispoljavanje zlonamerne prirode antihrista. Razmišljao sam o onome što sam ispoljio – zar nisam bio isti kao antihrist? Kad je Vang Đin otkrio probleme u mojoj dužnosti i otvoreno ukazao na njih, ne samo da nisam uspeo da to prihvatim na pozitivan način, već sam osećao da mi time vređa ponos. Koliko god da je bio u pravu ili koliko god da su njegove reči bile u skladu sa činjenicama, nisam hteo to da prihvatim, čak sam prema njemu stvorio predrasude i zamerao mu. Kada je kasnije učio kompjuterske veštine i naišao na poteškoće, na ljubazan i prijatan način me je zamolio za pomoć, ali ja sam ga ignorisao kako bih ugušio njegov entuzijazam. Što je još gore, bio sam svestan da je Vang Đin ranije obavljao dužnost na izradi tekstova i da donekle shvata načela, te da njegovo loše zdravlje ne utiče na njegovu sposobnost da obavlja svoju dužnost. Međutim, samo zato što je uvek ukazivao na moje probleme, narušavajući time moj ponos i status, video sam ga kao neistomišljenika i neprijatelja. Njegovo loše zdravlje i nedostatak iskustva u uređivanju propovedi koristio sam kao izgovore da pokušam da ubedim vođu i nadzornicu da mu ne dozvole da se obučava u grupi. Da bih zaštitio sopstveni ponos i status, učinio sam toliko toga kako bih napao i isključio neistomišljenika. Moja priroda je bila tako zlonamerna! Glavni uzrok toga što sam bio sposoban da činim sva ta odvratna i podla zla dela bili su sotonski otrovi po kojima sam živeo, kao što su: „U celoj vaseljeni, samo Ja imam vrhovnu vlast”, „Može da postoji samo jedan alfa-mužjak” i „Pravi muškarac mora biti nemilosrdan”. Te stvari postale su moja priroda, zbog čega sam u bilo kojoj grupi ljudi želeo da moja reč bude poslednja. Kad god bih video nekog boljeg od sebe, nisam mogao da se ophodim prema njemu pravedno, naročito kada su njegove reči ili postupci vređali moj ponos ili mi narušavali status. Potiskivao sam ga i odbacivao kao da mi je trn u oku, pa čak sam se čak prema njemu odnosio kao prema neprijatelju. Razmišljao sam o antihristima i zlim ljudima koji su bili izbačeni iz Božje kuće. Oni u potpunosti osećaju odbojnost prema istini i mrze je, i nikada ne prihvataju ispravne predloge drugih. Čim im neko dirne u ponos i naruši im status, oni ga potiskuju i maltretiraju, maštajući da se reše svakoga ko ih ne sledi i pretvarajući crkvu u mesto gde oni upravljaju. Izbačeni su zbog mnogih zlih dela koja su počinili i zbog ozbiljnog ometanja crkvenog rada. Kada se ne bih pokajao i kada bih nastavio da postupam prema svojim iskvarenim naravima, napadajući i isključujući neistomišljenike da bih zaštitio sopstveni ugled i status, na kraju bi me Bog sigurno s gnušanjem odbacio i uklonio. Shvativši to, osetio sam i kajanje i strah, i brzo sam se pomolio Bogu, „O, Bože, pogrešio sam. Previše me je iskvario Sotona. Da bih zaštitio sopstveni ponos i status, nisam bio voljan da sarađujem sa svojim bratom, čak sam mu sudio i isključivao ga. Bože, voljan sam da se pokajem. Molim Te, usmeri me da pronađem put primene.”

Kasnije sam pročitao Božje reči i saznao kako da postupam. Svemogući Bog kaže: „Moraš da se zbližiš sa ljudima koji sa tobom umeju da razgovaraju iskreno; za tebe je od velike koristi da takve ljude imaš pored sebe. Konkretno, to što oko sebe imaš tako dobre ljude koji, kad kod tebe uoče neki problem, imaju hrabrosti da te prekore i razotkriju, može da te spreči da zalutaš. Njima nije važno kakav je tvoj status i, čim otkriju da si učinio nešto protivno istina-načelima, prekoriće te i razotkriti ako je to potrebno. Samo su takvi ljudi čestiti, ljudi sa osećajem za pravdu. Ma koliko da te razotkrivaju i prekorevaju, sve ti je to od pomoći, i sve se svodi na to da te oni nadgledaju i da te guraju napred. Moraš da se zbližiš sa takvim ljudima; kada uz sebe imaš takve ljude da ti pomažu, postaješ mnogo sigurniji – u tome se ogleda Božja zaštita. Imati uz sebe ljude koji shvataju istinu i koji se drže načela, dok te svaki dan nadgledaju, od izrazite ti je koristi u dobrom obavljanju dužnosti i posla” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatio sam da je imati pored sebe nekoga ko se usuđuje da govori istinu, da razotkriva moje probleme i ukazuje na njih, neverovatno korisno za moju dužnost i moj život-ulazak. Prisetio sam se saradnje s Vang Đinom. Kad god bi pronašao neki problem u članku koji sam napisao, bez okolišanja bi mi ukazao na njega. Iako je u tom trenutku to bio težak udarac za moj ponos, rezultati su zaista bili mnogo bolji nakon što su unete izmene prema njegovim predlozima. Shvatio sam da treba da prihvatim tuđe savete i pomoć; čak i kad me orezuju, treba to prvo da prihvatim od Boga i da se pokorim. Bez nekoga poput njega ko bi mi ukazao na probleme i pomogao mi, moja dužnost bi sigurno bila puna odstupanja i mana, što bi bilo štetno za rad crkve. Štaviše, ne bi mi bilo lako da razumem sopstvene iskvarene naravi. Razmišljao sam o tome da je u grupi moja reč nekada bila poslednja u svemu i niko od braće i sestara mi nikada nije davao predloge. Počeo sam da verujem da sam dobar u svemu i da sve razumem. To je samo hranilo moju nadmenu narav i činilo da sebe vidim iznad svih ostalih. Nakon što je Vang Đin počeo da sarađuje sa mnom, rekao bi šta misli čim bi video problem. To mi je omogućilo da postanem svestan sopstvenih problema i iskvarenosti koju ispoljavam i tako se obuzdam i izbegnem da činim stvari koje bi uvredile Božju narav. Vang Đin nije ukazivao na moje probleme i nedostatke da bi me napao ili potisnuo, i sigurno mu nije bila namera da me osuđuje. Njegov cilj je bio da zaštiti rad crkve; on je iskreno pokušavao da mi pomogne. Ipak, suočen sa tako dobrom osobom koja ima osećaj za pravdu, ne samo da nisam bio zahvalan na njegovim savetima i pomoći, već sam njegove dobre namere pogrešno protumačio kao zlonamerne i koristio sam ogavna i maliciozna sredstva da ga potisnem i isključim. To ne samo da ga je povredilo, već je donelo i prekidanje i ometanje rada. Zaista nisam mogao da razlikujem dobro od zla, ni ispravno od pogrešnog! Odlučio sam da ću, kad ponovo budem sarađivao s Vang Đinom, sigurno na pravilan način prihvatiti njegove predloge.

Ubrzo nakon toga, braća i sestre su pronašli odgovarajuću kuću i Vang Đin i ja smo počeli zajedno da obavljamo svoju dužnost. U početku sam se i dalje mučio da se odreknem svog ponosa kada mi je Vang Đin ukazivao na moje probleme. Mislio sam: „On nikada ranije nije uređivao propovedi. Ako može da pronađe probleme u propovedima koje sam ja uredio, zar to nije dokaz da nisam podjednako dobar kao on? Šta li će on misliti o meni?” Kad mi je javila ta misao, shvatio sam da ponovo živim za ponos i status, pa sam svesno tražio Božje reči da ih pročitam. Pročitao sam ove Božje reči: „Prvo moraš da primenjuješ da se buniš protiv svog tela, da otpustiš sopstvenu sujetu i ponos, da otpustiš sopstvene interese, da se baciš – i telom i dušom – na svoju dužnost, da obavljaš svoju dužnost pokornog srca i da misliš da je u redu da pretrpiš bilo kakvu teškoću sve dok udovoljavaš Bogu. Ako te zadese teškoće, a ti se moliš Bogu i tragaš za istinom, pogledaj kako će te Bog voditi i da li ti je srce ispunjeno spokojem i radošću ili nije, da li imaš tu potvrdu ili ne” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Božje reči su mi pokazale put koji vodi napred. Moram da se odreknem svog ponosa, da se srcem i umom unesem u svoju dužnost i da je dobro obavljam; samo tako ću obavljati svoj posao. Svi zapravo imaju različite jake strane. Samo korišćenjem sopstvenih jakih strana i učenjem iz tuđih jakih strana da bismo nadoknadili sopstvene slabosti možemo postići dobre rezultate u obavljanju svoje dužnosti. Ugled i status su samo bezvredne stvari. Čak i ako me svi visoko cene, to ne znači da posedujem istina-stvarnost, a još manje mi to može omogućiti da postignem spasenje. Ako ne razumem istinu i nisam odbacio svoje iskvarene naravi, na kraju ću ipak biti poslat u pakao da budem kažnjen. Nakon što sam ovo shvatio, nisam se više toliko opirao kad mi je Vang Đin ponovo ukazao na probleme. Umesto toga, tražio bih relevantna načela na osnovu problema na koje mi je ukazao i proučavao ih. Postupajući na taj način, ne samo da su se problemi brzo rešavali, već sam takođe osetio mir i olakšanje u srcu. Naš odnos je takođe bivao sve skladniji. Od srca zahvaljujem Bogu!