Autorka: Jisin, Kina

U martu 2019. godine obavljala sam svoju dužnost kao nadzornica za crkveni rad na izradi tekstova, što je podrazumevalo i odabir članaka. U to vreme, zbog nekih kadrovskih promena, jedini iskusniji članovi koji su ostali u timu bili su Čang Li i Li Lin. Ja sam bila u jednoj grupi sa Čang Li, dok je Li Lin bila u drugoj grupi sa dvoje pridošlica u timu. U junu su nam pisale vođe, rekavši da žele da unaprede Čang Li da obavlja svoju dužnost u lektorskom timu Božje kuće i pitale da li je voljna za to. Čitajući pismo, nisam mogla a da ne osetim nelagodu: „Timu ionako nedostaje osoblje, pa zašto sada premeštaju Čang Li? Ona je stub našeg tima. Ima dobar kov i dobro shvatanje načela. Ako ona ode, moraću sama da nosim sav teret posla. A da i ne pominjem koliko će to biti teško i naporno; ako ne budem mogla da odaberem nijedan dobar članak, zar neće vođe reći da je moja radna sposobnost suviše loša i da nisam podobna da obavljam dužnost nadzornika? Zar se neću potpuno osramotiti?” Iako sam znala da bi unapređenje Čang Li koristilo crkvenom radu i da ne bi trebalo da vodim računa samo o sopstvenim interesima, ipak sam bila uzrujana pri pomisli na njen odlazak, pa sam htela da ispitam situaciju i vidim šta ona misli. Čang Li je rekla: „Imam previše nedostataka i plašim se da, ako odem, neću moći da ispratim tempo. Bilo bi me previše sramota ako ne bih mogla dobro da obavljam svoju dužnost. Ovde sam dorasla zadatku, pa ne želim da idem.” Kada sam to čula, potajno sam bila srećna i osećala sam se kao da mi je pao kamen sa srca. Iako sam pronašla neke Božje reči da bih s njom razgovarala u zajedništvu, u srcu sam se očajnički nadala da neće otići, jer bi to meni olakšalo posao. Prošla su tri dana, a Čang Li još uvek nije odgovorila vođama. Postajala sam nervozna, pa sam ponovo počela da je ispitujem, rekavši: „Vidim da još uvek nisi odgovorila vođama. Šta planiraš da uradiš?” Rekla je da još nije odlučila. Tada sam neiskreno rekla: „Da bi obavljala svoju dužnost u lektorskom timu Božje kuće, moraš da vladaš nekim načelima i da poseduješ određene profesionalne veštine i radne sposobnosti. U suprotnom, zaista nećeš moći to dobro da radiš. Međutim, dobila bi više obuke i tvoje profesionalne veštine bi se tamo brzo poboljšale.” Čang Li je rekla da će još malo tragati. Videvši da Čang Li još uvek nije izrazila jasan stav, osećala sam stalnu nelagodu i pomislila sam: „Da li bi trebalo ponovo da razgovaram s njom i da je podstaknem da vodi računa o Božjim namerama i da se pokori crkvenim aranžmanima?” Ali onda mi je pala na pamet druga misao: „Ako, nakon što razgovaram sa njom, ona zaista ode, moraću da preuzmem sav ovaj posao. Moja efikasnost će sigurno opasti, a ako rezultati opadnu, šta će vođe misliti o meni?” Nakon dužeg premišljanja, na kraju nisam razgovarala s njom. Iako me je pomalo grizla savest, srce bi počelo da mi tuče pri pomisli na sav posao koji bi se ovde nagomilao. Užasavala me je pomisao da će pristati da ode da obavlja svoju dužnost negde drugde. „Ne”, pomislila sam, „moram da pišem vođama i objasnim našu stvarnu situaciju kako bi zadržale Čang Li ovde.” Ali onda sam ponovo pomislila: „Ako to uradim, zar vođe neće reći da sam previše sebična, da ne vodim računa o Božjim namerama i da ometam Božju kuću u unapređivanju i obučavanju ljudi?” Nakon što sam to iznova i iznova prevrtala u glavi, obrisala sam pismo koje sam počela da pišem. Nekoliko dana me je ovo pitanje tištilo. Prošla su još dva dana i primetila sam da je izraz na licu Čang Li drugačiji nego inače. Obrve su joj bile opuštene i izgledalo je kao da je počela da piše svoj odgovor. Čim je Čang Li završila sa pisanjem, nestrpljivo sam je upitala šta je odlučila. Kada sam čula da je pristala da ode, bila sam pomalo razočarana. Njenim odlaskom izgubila bih sposobnog pomoćnika, tako da mi je zaista bilo teško da je pustim. Ali pošto je odluka doneta, mogla sam samo da se pokorim. Mogla sam samo da se tešim: „Prosto ću morati da nađem neku drugu odgovarajuću osobu iz crkve. Barem Li Lin i dalje nosi teret posla u drugoj grupi. Moraću samo da uradim malo više sa svoje strane. To verovatno neće previše odložiti napredak u radu.”

Kasnije su u našu grupu prebačena tri nova člana. Posle mesec dana, troje novih članova je shvatilo neka od načela. Baš tada sam primila pismo od vođa, u kome su navele da nameravaju da premeste vođu grupe, Li Lin, u tim za pisanje pesama, kako bi tamo služila kao nadzornica. Čim sam to čula, osetila sam nevoljnost. Pomislila sam: „Timu ionako nedostaje ljudi, a Li Lin ima dobar kov i pomaže mi time što preuzima veliki deo mog posla. Ako nju premeste, neću imati vremena da sama nadzirem rad dveju grupa! Ako ne budem mogla da odaberem nijedan članak koji je u skladu s merilom, šta će vođe onda misliti o meni? Zar neće reći da nemam radnu sposobnost? Ako rad ne donese nikakve rezultate i budem smenjena, zar se neću potpuno osramotiti? Ne, ovog puta moram da pišem vođama. Po svaku cenu moram da zadržim Li Lin ovde. Ne mogu da je pustim da ode.” Stoga sam pisala vođama, rekavši: „Novi članovi još uvek moraju da se obučavaju. Da li bismo mogli da sačekamo dok ne budu potpuno uhodani pre nego što premestimo Li Lin?” Zapravo, dvoje ljudi u grupi Li Lin se obučavalo već tri ili četiri meseca i moglo je da preuzme nešto posla. Međutim, da bih održala stabilne rezultate, i dalje sam želela da zadržim Li Lin. Na taj način bih sebe poštedela mnogo muke, a ako bi se rezultati rada poboljšali, mogla bih čak i da zadobijem divljenje vođa. Međutim, vođe su rekle da je rad tima za pisanje pesama već pogođen jer nemaju nadzornika i rekle su mi da se više oslanjam na Boga i da preuzmem ovu dužnost. Nakon čitanja pisma, nikako nisam mogla da se smirim. Pomislila sam: „Ove vođe! Znaju sve o stvarnoj situaciji u našem timu, a ipak premeštaju ljude jedne za drugim. Zar se naš tim neće naprosto raspasti? Ja ću biti zadužena za rad dveju grupa. Ne samo da će se obim posla povećati, već će i rezultati sigurno opasti.” Tih dana sam izgubila motivaciju za svoju dužnost i bila sam potpuno pogubljena u svemu što sam radila. Nisam čak ni znala šta da kažem Bogu u svojim molitvama, a kada sam ih čitala Božje reči, nisu mi dopirale do mozga. Noću bih se prevrtala u krevetu, ne mogavši da zaspim, dok mi je um bio zaokupljen mišlju: „Kako da sama obučavam nove članove dveju grupa? Ova dužnost je naprosto preteška!” U svom bolu, pomolila sam se Bogu: „O, Bože, otkad su Čang Li, a zatim i Li Lin premeštene, brinem se da novi članovi ne vladaju načelima i da neće moći da odaberu članke koji su u skladu s merilom, kao i da će me vođe gledati s visine ako rad ne donese rezultate. Znam da vođe preraspoređuju osoblje na osnovu potreba rada, ali u srcu jednostavno ne mogu da se pokorim. Molim Te da me usmeriš, kako bih spoznala sebe i razumela Tvoje namere.”

Tokom svoje duhovne posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči i osetila snažan prekor. Bog kaže: „U Božjoj kući, među onima koji tragaju za istinom nema nikakvih podela, već su svi ujedinjeni pred Bogom. Svi oni rade na zajedničkom cilju: obavljaju svoje dužnosti, izvršavaju sve poslove koji su im povereni, postupaju u skladu sa istina-načelima, rade onako kako Bog zahteva i udovoljavaju Njegovim namerama. Ukoliko tvoj cilj nije usmeren ka tome, već ka tvojoj vlastitoj dobrobiti i zadovoljenju tvojih sebičnih želja, onda je to otkrivenje tvoje iskvarene sotonske naravi. U Božjoj kući, sve dužnosti se obavljaju u skladu sa istina-načelima, dok postupcima nevernika rukovode njihove sotonske naravi. Radi se o dva veoma različita puta. Nevernici gaje svoje vlastite spletke, svako od njih ima svoje ciljeve i planove, i svako živi isključivo zarad sopstvenog interesa. Upravo zbog toga se svi oni jagme oko vlastite koristi i nisu voljni da se odreknu ni mrvice od onog što su zadobili. Oni nisu ujedinjeni, već su podeljeni, zbog toga što ne teže zajedničkom cilju. U pozadini svega što čine stoji jedna te ista namera i priroda. Svi oni teže vlastitoj dobrobiti. Njihovim postupcima ne upravlja nikakva istina; ono što nad njima vlada i što njima upravlja jeste njihova iskvarena sotonska narav. Njima upravlja vlastita iskvarena sotonska narav i oni povodom toga ne mogu ništa da učine, te stoga sve dublje i dublje padaju u greh. Ako se, u Božjoj kući, načela, metode, motivi i polazišta vaših postupaka nimalo ne razlikuju od neverničkih, ako se iskvarena sotonska narav i sa vama poigrava, upravlja i manipuliše, te ako se polazište vaših aktivnosti nalazi u vašim ličnim interesima, ugledu, ponosu i statusu, onda se način na koji vršite svoju dužnost neće nimalo razlikovati od načina na koji nevernici obavljaju svoje poslove” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon čitanja Božjih reči, promislila sam o sebi. Kada su vođe napisale da žele da premeste Čang Li, brinula sam se da će, ukoliko ona ode, pad rezultata našeg rada uticati na sliku koju o meni imaju vođe, pa nisam želela da je pustim. Kada sam čula da Čang Li kaže da ne želi da ode da se obučava u lektorskom timu Božje kuće, bila sam potajno srećna. Spolja gledano, u zajedništvu sam razgovarala s njom o Božjim namerama, ali u stvarnosti sam pokušavala da ispitam šta misli, nadajući se da će ostati da obučava nove članove grupe kako bi sve funkcionisalo, kako bih zadovoljila svoju želju za statusom i ugledom. Kada sam videla da još uvek nije izrazila jasan stav, ne samo da nisam razgovarala o Božjim namerama, već sam se zapravo očajnički nadala da neće otići. Ne bih li je zadržala, čak sam razmišljala i o tome da napišem pismo vođama i istaknem poteškoće u timu. Nakon što je Čang Li premeštena, mislila sam da će Li Lin moći da obučava nove članove grupe i da to neće previše uticati na rad. Međutim, neočekivano, vođe su zatim htele da premeste i Li Lin. Srce su mi najednom preplavili pritužbe i otpor, i jednostavno nisam mogla da se pokorim. Osećala sam da vođe ne uzimaju u obzir naše stvarne poteškoće, pa sam im čak i napisala pismo u kom sam ih molila da ne premeštaju Li Lin, brinući da zbog pada rezultata rada vođe više ne bi imale dobru sliku o meni. Neprestano sam vodila računa o sopstvenim interesima, a ne o crkvenom radu. Bila sam tako sebična i ogavna! Vođe su već jasno stavile do znanja da rad tima za pisanje pesama kasni jer nemaju nadzornika, te da premeštaju Li Lin zarad crkvenog rada. Međutim, da bih zaštitila sopstveni ugled i status, čak ni kada sam videla da crkveni rad ispašta, nisam želela da pustim Li Lin da ode. Da li je u tome bilo imalo normalne ljudskosti? Zarad ličnog interesa, nevernici se bore i otimaju oko svake sitnice; da bi rad na člancima koji sam nadzirala bio efikasan, ja sam zanemarila rad drugog tima i pokušala sam da zadržim Li Lin kako bi služila mom ugledu i statusu. Moji postupci se nimalo nisu razlikovali od postupaka nevernika. Zaista sam bila tako sebična i ogavna! Razmišljajući o ovome, osetila sam duboko kajanje i pomolila se Bogu, spremna da se pokajem.

Zbog potreba posla, u septembru 2021. godine u crkvi je formiran novi tim za propovedi. Ja sam bila odgovorna za članke o iskustvenim svedočenjima iz života, dok je brat s kojim sam sarađivala bio odgovoran za rad na propovedima. Vođe su nam pisale, tražeći da proširimo svoj delokrug rada kako bismo odabrali ljude koji bi mogli da pišu propovedi, kao i da izvršimo razumna prilagođavanja u zaduženjima na osnovu jakih strana i rezultata svih ljudi u lektorskom timu. Nakon kadrovskih promena, bilo je manje ljudi koji su pisali propovedi, što je usporilo napredak u radu. Brat s kojim sam sarađivala je tada razgovarao sa mnom o tome da se sestra Džou Li iz mog delokruga odgovornosti premesti u tim za propovedi. Čim sam to čula, osetila sam nevoljnost. Pomislila sam: „Džou Li ima dobar kov, ovladala je nekim načelima i postiže rezultate u odabiru članaka. Ako je premeste, zar rezultati rada neće opasti?” Razmišljajući o tome, odbila sam. Bez obzira na to što je brat rekao, nisam htela da pristanem na to da Džou Li bude premeštena. Zapravo, u srcu mi je bilo potpuno jasno da Džou Li ne samo da vlada načelima za odabir članaka, već da ima i uvid i da je prikladna za pisanje propovedi. Sada je bilo potrebno više ljudi za pisanje propovedi kako bi se propovedalo jevanđelje i svedočilo o Bogu, tako da bi njen premeštaj bio koristan za rad. Zar nisam bila previše sebična time što sam je se grčevito držala? Pri pomisli na to, osetila sam blagi samoprekor. Ali onda sam pomislila da bi njenim premeštajem rad na člancima bio pogođen, a ako bi rezultati rada opali, vođe bi sigurno rekle da su prethodni rezultati postignuti zahvaljujući saradnji brata u timu. Zar ne bi ispalo da ništa ne vredim? Bila sam u dilemi i nisam znala šta da radim, pa sam izgubila motivaciju za svoju dužnost. Shvatila sam da je moje stanje pogrešno, pa sam se pomolila i tragala: „Zašto svaki put kada nekoga ko ima dobar kov premeste, ja osećam otpor, nisam u stanju da se pokorim, pa čak i gubim motivaciju za svoju dužnost?” Kasnije sam pročitala Božje reči: „Ako se neko ko je dobrog kova premesti sa položaja gde mu je antihrist nadređeni kako bi obavljao neku drugu dužnost, antihrist se u sebi tome uporno opire i odbija da se to desi – on želi od svega da odustane i nema entuzijazma da bude starešina ili glava tima. Kakav je to problem? Zašto antihristi nemaju poslušnosti prema uređenjima crkve? Oni misle da će premeštaj čoveka koji je njihova ’desna ruka’ uticati na rezultate i napredak njihovog posla i da će to naposletku uticati na njihov status i ugled, što će ih prisiliti da više rade i da više trpe kako bi rezultati bili zagarantovani – a to je poslednje što bi želeli da rade. Navikli su se na udobnost i ne žele više da rade niti više da trpe, te ne žele da puste tog čoveka da ode. Ako Božja kuća insistira na premeštaju, mnogo se žale i čak žele da odustanu od svog sopstvenog posla. Zar to nije sebično i podlo? Božja kuća treba centralno da rasporedi Božji izabrani narod. To nema nikakve veze ni sa jednim starešinom, glavom tima ili pojedincem. Svi moraju da postupaju u skladu sa načelom; to je pravilo Božje kuće. Antihristi ne postupaju prema načelima Božje kuće, oni stalno kuju planove u korist svog statusa i interesa i teraju braću i sestre dobrog kova da im služe kako bi učvrstili svoju moć i status. Zar to nije sebično i podlo? Spolja gledano, to što zadržavaju ljude dobrog kova pored sebe i ne dopuštaju Božjoj kući da ih premesti deluje kao da razmišljaju o crkvenom poslu, ali u stvari oni misle samo na svoju moć i status i uopšte ne razmišljaju o radu crkve. Boje se da će loše obaviti crkveni posao, da će biti smenjeni i da će izgubiti svoj status. Antihristi ne razmišljaju o celokupnom radu Božje kuće, misle samo na svoj status, štite svoj status bez griže savesti zbog cene po interese Božje kuće i brane svoj status i interese na štetu rada crkve. To je sebično i podlo. (…) Takvi su antihristi. Oni uvek postupaju prema crkvenom radu, prema braći i sestrama, pa čak i prema svim resursima Božje kuće koji spadaju u njihov delokrug odgovornosti kao prema svom ličnom vlasništvu. Veruju da imaju pravo da odluče kako će se te stvari rasporediti, premeštati i koristiti i da Božjoj kući nije dozvoljeno da se meša. Kada te stvari dođu u njihove ruke, kao da postanu vlasništvo Sotone, nikome nije dozvoljeno da ih dodirne. Oni su glavni, velike zverke i ko god dođe na njihovu teritoriju mora da se ponaša poslušno, krotko i u skladu sa njihovim naredbama i uređenjima, i mora da prima uputstva na osnovu njihovog izraza lica. To je ispoljavanje sebičnosti i podlosti u okviru karaktera antihrista. Oni ne vode računa o radu Božje kuće, uopšte ne slede načela i misle samo na svoje interese i status – što su sve obeležja sebičnosti i podlosti antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Četvrti ekskurs (1. deo)”). Iz Božjih reči sam videla da je priroda antihrista posebno sebična i ogavna. Kada obavljaju svoje dužnosti, oni uopšte ne vode računa o Božjim namerama. Šta god da rade, vode računa samo o sopstvenim interesima. Da bi zaštitili svoj ugled i status, oni se grčevito drže ljudi dobrog kova, ne dozvoljavajući Božjoj kući da ih prerasporedi. Zar moja ispoljavanja nisu bila ista kao ispoljavanja antihrista? Kada je trebalo da premeste Čang Li, bila sam veoma nevoljna jer sam se plašila da će pad rezultata u radu uticati na moj ugled i status. Kada sam čula da vođe žele da premeste Li Lin, moju sposobnu pomoćnicu, srce mi se ispunilo još većim otporom. Zbog svoje iskvarene naravi, čak sam pisala vođama, pokušavajući da ih sprečim da premeste Li Lin. Videvši da stvari ne idu po mom, postala sam negativna i nemarna u svojoj dužnosti. Nakon što je osnovan tim za propovedi, brat s kojim sam sarađivala preneo mi je da Džou Li ima uvid i da je prikladna za pisanje propovedi. I ja sam znala da bi njen premeštaj bio koristan za rad na propovedima, ali da bih zaštitila sopstveni ugled i status, odbila sam da je pustim, uprkos tome što je moj saradnik više puta razgovarao sa mnom o tome, što je usporilo napredak rada na propovedima. Zarad sopstvene koristi, uvek sam želela da zadržim kraj sebe članove tima koji su dobrog kova. Zar se u svojoj težnji za ugledom i statusom prema svojoj braći i sestrama nisam ophodila kao prema oruđu? Jasno sam znala da je rad drugog tima već pogođen i da su im ljudi potrebniji nego našem timu, a ipak sam odbila da je pustim. Radije bih gledala kako crkveni rad ispašta nego da prestanem da štitim sopstvene interese. Zaista sam bila tako sebična i ogavna! Zar priroda mojih postupaka nije ista kao priroda velikih zverki i glavonja koje Bog razotkriva? Nikome nisam dozvoljavala da premesti ljude koji su bili od koristi mom ugledu i statusu, i uvek sam htela da ljude čvrsto držim pod kontrolom. Išla sam putem antihrista. Kada bih ovako nastavila, Bog bi me se sigurno gnušao, odbacio bi me i uklonio.

Nakon toga, pročitala sam još Božjih reči i još bolje razumela ozbiljnu prirodu svojih postupaka. Bog kaže: „Koje je merilo prema kome se postupci i ponašanje neke osobe ocenjuju kao dobri ili zli? Merilo je da li oni u svojim mislima, ispoljavanjima i postupcima poseduju svedočanstvo sprovođenja istine u delo i proživljavanja istina-stvarnosti. Ako nemaš tu stvarnost ili je ne proživljavaš, onda si bez sumnje zlikovac. Kako Bog gleda na zlikovce? Za Boga, tvoje misli i spoljni postupci nisu svedočenje o Njemu, niti oni ponižavaju i pobeđuju Sotonu; umesto toga, oni navlače sramotu na Njega i prožeti su tragovima sramoćenja Boga. Ti ne daješ svedočanstvo za Boga, ne daješ se Bogu, niti ispunjavaš svoje odgovornosti i obaveze zarad Boga; umesto toga, radiš zarad sebe. Šta znači ’zarad sebe’? Tačnije rečeno, to znači za Sotonu. Zato će na kraju Bog reći: ’Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje’. U Božjim očima, tvoji postupci neće biti viđeni kao dobra dela, oni će se smatrati zlim delima. Ne samo da neće uspeti da zadobiju Božje odobravanje – već će biti i osuđeni. Šta se čovek nada da će zadobiti takvom verom u Boga? Zar takva vera na kraju neće propasti?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svojih iskvarenih naravi čovek može da zadobije slobodu i oslobođenje”). Iz Božjih reči sam shvatila da Bog meri da li su postupci neke osobe dobri ili zli na osnovu njenih namera i polazišta – da li štiti interese Božje kuće ili sopstvene lične interese. Upoređujući sebe sa Božjim rečima, promislila sam i uvidela da pri ovim kadrovskim promenama nisam razmišljala o tome kako da ugodim Bogu, već sam na svakom koraku vodila računa o sopstvenom ugledu i statusu. Da bih zaštitila svoj ugled i status, pokušala sam da sprečim vođe da premeste moje sestre. Čak i kada bi me grizla savest, i dalje sam tvrdoglavo pokušavala da ih zadržim. Kada nije bilo po mom, postala sam negativna i izgubila motivaciju za svoju dužnost. U svojim mislima i ispoljavanjima, nisam sprovodila istinu u delo kako bih ugodila Bogu; to je bilo zlo u Božjim očima i time sam izazvala Njegovo gađenje i mržnju. Razmišljala sam o vremenu kada je Gospod Isus delao. Prvosveštenici i fariseji u judaizmu nisu prihvatili delo Gospoda Isusa, pa su Mu se čak opirali i osuđivali Ga. Da bi zaštitili sopstveni status i sredstva za život, čvrsto su držali vernike pod kontrolom, pa su čak i besramno govorili da vernici pripadaju njima. Pastori i starešine u današnjem religioznom svetu potpuno su isti. Da bi zaštitili sopstveni status, oni sprečavaju vernike da istražuju istiniti put, prisvajajući Božje ovce, suprotstavljajući se Bogu i nadmećući se s Njim za ljude. Oni su postali zle sluge i antihristi koje je Bog razotkrio. Postoji li ikakva razlika između prirode mojih postupaka i postupaka fariseja ili pastora i starešina u religioznom svetu? Da bih zaštitila svoj lični ugled i status, ometala sam premeštaj talentovane osobe, usporavajući napredak rada na propovedima. Time sam uvredila Božju narav! Shvativši to, bila sam prestravljena. Ukoliko se ne bih pokajala, moj ishod bi bio isti kao i ishod fariseja i pastora i starešina iz religioznog sveta – Bog bi me sigurno prokleo i kaznio. Prepoznavši ozbiljnost situacije, želela sam da rešim svoje probleme.

Kasnije sam pročitala dva odlomka Božjih reči i pronašla put primene. Svemogući Bog kaže: „Ako uvek činiš stvari samo da bi ih drugi videli i uvek želiš da dobiješ pohvalu i izazoveš divljenje drugih, a ne prihvataš Božje ispitivanje, da li ti je onda Bog još uvek u srcu? Takvi ljudi nisu bogobojažljivog srca. Nemoj uvek da radiš stvari isključivo za sebe i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu i nemoj da vodiš računa o ličnim interesima. Iznad svega moraš da vodiš računa o interesima Božje kuće i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da vodiš računa o Božjim namerama i da iznad svega razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio posvećen, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir. Ako često razmišljaš o njima i shvatiš ih, biće ti lakše da dobro obaviš svoju dužnost. Ako si lošeg kova, ako je tvoje iskustvo plitko ili ako nisi stručan u svom profesionalnom radu, onda može doći do nekih grešaka ili nedostataka u tvom radu i možda nećeš imati dobre rezultate – ali ćeš dati sve od sebe. Ti ne zadovoljavaš sopstvene sebične želje ili sklonosti. Umesto toga, stalno razmišljaš o radu crkve i interesima Božje kuće. Iako možda nećeš postići dobre rezultate u svojoj dužnosti, tvoje srce će doći na pravo mesto; ako, povrh toga, možeš da tražiš istinu da rešiš probleme u obavljanju svoje dužnosti, bićeš u skladu s merilima za obavljanje tvoje dužnosti, a istovremeno ćeš moći da uđeš u istina-stvarnost. To je ono što znači posedovati svedočanstvo” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svojih iskvarenih naravi čovek može da zadobije slobodu i oslobođenje”). „Za sve koji obavljaju dužnost, bez obzira na to koliko je duboko ili plitko njihovo razumevanje istine, najjednostavnija primena za ulazak u istina-stvarnost jeste da se na svakom koraku razmišlja o interesima Božje kuće, otpuštajući svoje sebične želje, lične namere, motive, gordost i status i stavljajući interese Božje kuće na prvo mesto – to je najmanje što neko treba da uradi. Ako osoba koja obavlja dužnost ne može ni toliko da učini, kako se onda može reći da obavlja svoju dužnost? To nije obavljanje dužnosti. Prvo treba da misliš na interese Božje kuće, da vodiš računa o Božjim namerama i uzimaš u obzir rad crkve. Stavi to na prvo mesto; tek posle možeš da razmišljaš o stabilnosti svog statusa ili o tome kako te drugi vide. Podelite to u dva koraka, praveći mali kompromis – zar ne osećate da to donekle olakšava stvari? Budeš li neko vreme ovako postupao, osetićeš da udovoljiti Bogu nije teška stvar. Štaviše, ako možeš da ispuniš svoje odgovornosti; ispuniš svoje obaveze i dužnost; ostaviš po strani svoje sebične želje, namere i motive; pokažeš da vodiš računa o Božjim namerama; i staviš interese Božje kuće, rad crkve i dužnost koju treba da obavljaš na prvo mesto, tada ćeš, nakon što neko vreme budeš to tako doživljavao, osetiti da je dobro vladati se na ovaj način, da ljudi treba da žive pošteno i otvoreno, te da ne treba da vode beskičmen, prljav i nizak život, već da treba da budu časni i pravični. Osetićeš da je to obličje koje čovek treba da proživi. Tvoja želja da zadovoljiš sopstvene interese postepeno će se smanjivati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svojih iskvarenih naravi čovek može da zadobije slobodu i oslobođenje”). Iz Božjih reči sam razumela Božje namere i zahteve. Bez obzira na to šta radim, moram da ispravim svoje namere i da prihvatim Božje ispitivanje, da ne uzimam u obzir sopstveni ugled ili status, da stavim interese Božje kuće na prvo mesto i da ispunim svoju dužnost i odgovornost. Naročito je zbog činjenice da sam nadzornica trebalo da aktivno obučavam talentovane ljude i da, unutar svog delokruga odgovornosti, unapređujem i obučavam svu braću i sestre sa jakim stranama, kako bi oni mogli da odigraju svoje uloge na odgovarajućim dužnostima. Nakon što sam razumela Božje namere, bila sam spremna da se odreknem sopstvenih interesa i da postupam u skladu s Božjim rečima. Morala sam da stavim crkveni rad na prvo mesto i da prestanem da budem tako sebična. Na moje iznenađenje, nakon perioda obuke, troje novih članova grupe brzo je napredovalo u odabiru članaka i ubrzo je bilo u stanju da na svoja pleća preuzme rad grupe.

Godine 2023. obavljala sam svoju dužnost kao vođa crkve, a sestra Jisun je bila odgovorna za rad na jevanđelju. Bila je vešta u propovedanju jevanđelja, imala je dobar kov i radnu sposobnost, i mogla je samostalno da radi. Jednog dana u maju, više vođe su tražile od nas da napišemo procenu za Jisun, jer su se pripremale da je premeste da nadzire rad na jevanđelju sa širim delokrugom odgovornosti. Kada sam čula ovu vest, bila sam zatečena i pomislila sam: „Rad na jevanđelju koji je Jisun nedavno nadzirala tek je počeo da pokazuje znake poboljšanja. Ako je premeste, moraću da nađem nekog novog. Ako ne budem mogla da nađem odgovarajućeg delatnika jevanđelja, a rezultati rada na jevanđelju opadnu, šta će drugi misliti o meni?” Osetila sam izvesni otpor. Baš kad sam htela da se požalim sestri s kojom sam sarađivala, shvatila sam da je moje stanje pogrešno. Zašto opet vodim računa o sopstvenim interesima? Setila sam se Božjih reči: „Kada to zahteva rad Božje kuće, bez obzira o kome se radi, svi treba da se pokore koordinaciji i uređenjima Božje kuće i nikako ne smeju da budu pod kontrolom ijednog pojedinačnog starešine ili delatnika kao da pripadaju njima ili kao da su podložni njihovim odlukama. Poslušnost Božjeg izabranog naroda prema centralizovanim uređenjima Božje kuće sasvim je prirodna i opravdana i ta uređenja niko ne sme da ospori, osim ako pojedinačni starešina ili delatnik ne organizuje proizvoljan premeštaj koji nije u skladu sa načelom, u kom slučaju se to uređenje ne mora poslušati. Ako se organizuje normalan premeštaj u skladu sa načelima, tada celokupan Božji izabrani narod treba da bude poslušan i nijedan starešina niti delatnik nema pravo niti bilo kakav razlog da pokuša bilo koga da kontroliše. Da li biste rekli da postoji neki rad koji nije rad Božje kuće? Da li postoji neki posao koji ne uključuje širenje jevanđelja Božjeg carstva? Sve je to rad Božje kuće, svaki rad je jednak i ne postoji posao koji je ’tvoj’ i ’moj’. Ako je premeštaj u skladu sa načelom i na osnovu zahteva crkvenog rada, onda bi ti ljudi trebalo da idu tamo gde su najpotrebniji” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Četvrti ekskurs (1. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatila da raspoređivanje osoblja treba da se vrši u skladu sa potrebama rada Božje kuće i da, dokle god su ti premeštaji osoblja razumni, treba da ih prihvatim i da im se pokorim. Nemam pravo da se držim ljudi i da im ne dozvoljavam da odu. Ne mogu uvek da vodim računa o sopstvenim interesima. Bez obzira na to na koje su mesto moja braća i sestre premešteni da obavljaju svoje dužnosti, sve je to radi prenošenja Božjeg jevanđelja carstva. Dopuštanje da moja sestra ode na odgovarajuće mesto da obavlja svoju dužnost omogućilo bi joj da bolje ispuni svoju funkciju i bilo bi od koristi za crkveni rad. Nakon što sam razumela Božje namere, uredila sam da braća i sestre napišu procenu za Jisun i ona je ubrzo nakon toga premeštena. Kasnije smo odabirali nove delatnike jevanđelja, a nakon perioda obuke, i oni su preuzeli rad. Rad na jevanđelju nije bio pogođen.

U prošlosti sam uvek verovala da će rezultati rada sigurno opasti ako talentovani ljudi budu premešteni, ali sada sam uvidela da je to gledište pogrešno. Najvažnija stvar u obavljanju dužnosti jeste da li je nečije srce ispravno. Ako možeš da vodiš računa o Božjim namerama, da otpustiš lične interese, da staviš interese Božje kuće na prvo mesto i da postupaš u skladu s Božjim rečima, videćeš Božje vođstvo i blagoslove, i obavljaćeš svoju dužnost sve bolje i bolje. Baš kao što Bog kaže: „Ono što je u skladu sa istina-načelima donosi sve pozitivnije rezultate, dok ono što nije u skladu sa istina-načelima dovodi do sve negativnijih posledica, čak i ako se uklapa sa ljudskim predstavama u datom trenutku. Svi ljudi će dobiti potvrdu o tome” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Put razrešenja iskvarenih naravi”).