Autor: Li Sjun, Kina

Jang Čen i ja smo nadgledali rad na izradi tekstova u crkvi Jingguang. Sredinom septembra 2024. godine, vođe su poslale pismo u kojem je pisalo da je sestra Džao Sjue iz crkve Čensin upravo izabrana za nadzornicu za rad na izradi tekstova, ali da još uvek nije upoznata sa različitim aspektima rada i načelima pregledanja propovedi. Zato su pitale da li možemo da odvojimo malo vremena da joj pomognemo i usmerimo je, rekavši da bi, ako bi se ona brzo obučila, to bilo korisno za rad crkve. Pomislio sam: „Već smo dovoljno zauzeti svojim glavnim poslom, pa zar pomaganje Džao Sjue i njeno usmeravanje povrh toga ne bi oduzelo još više našeg vremena? Ako efikasnost našeg rada opadne, zar vođe neće reći da nismo ispunili svoje dužnosti? Osim toga, da nju usmeravam nije moj glavni posao, pa čak i ako njen rad postane efikasan, više vođe nas neće pohvaliti.” Osetio sam da bi ovo bio nezahvalan posao i zato nisam želeo da ga prihvatim. Ali ako odbijem, zar vođe neće reći da mi nedostaje saosećanja? Nakon što sam razmislio, pristao sam.

U početku, Džao Sjue bi pisala tražeći savet, a mi bismo odgovarali što je brže moguće. Dana 25. septembra, Džao Sjue nam je poslala propoved na pregled. Nakon što smo je Jang Čen i ja pregledali, pronašli smo mnogo problema u propovedi i morali smo dugo da razgovaramo o tome pre nego što smo postigli bilo kakav napredak. Nakon što sam odgovorio na pitanja, još uvek je bilo nekih oblasti u koje nisam bio siguran i brinuo sam se da bi u mojim smernicama moglo biti odstupanja, pa sam poslao propoved drugoj braći i sestrama da je pogledaju, a i oni su dali neke predloge. U tom trenutku, smatrao sam da usmeravanje Džao Sjue oduzima mnogo vremena. Ne samo da nas je to usporavalo, već je ponekad čak oduzimalo vreme i drugim članovima grupe. Sam posao pregledanja propovedi već je bio veliki zadatak, i ako se ovo nastavi, zar to neće uticati na naš sopstveni posao? Posle toga, Džao Sjue je nastavila da nam šalje propovedi, tražeći odgovore na različita pitanja. U neke od problema nam je bilo teško da proniknemo, pa smo morali da trošimo vreme na razmatranje i diskusiju o njima i zbog toga sam imao manje vremena da pratim rad na propovedima u našoj crkvi, te su neke stvari na kraju odložene. Dana 20. oktobra, vođe su nam poslale pismo pitajući nas: „Zašto nam niste dali povratne informacije o nekoliko delatnika u radu na izradi tekstova koje smo tražili pre nekoliko dana?” Tada sam shvatio da sam zaboravio da odgovorim. Pomislio sam: „Vođe sigurno misle da odugovlačim i da ne obavljam svoje dužnosti sa osećajem tereta. Ako rezultati našeg rada opadnu, vođe će sigurno reći da nisam dobro obavio svoju dužnost.” Nekoliko dana kasnije, primio sam još jedno pismo od Džao Sjue u kojem traži pomoć. Osetio sam se pomalo nesrećno zbog toga i mislio sam da će to što nju usmeravam uticati na moj glavni posao, da se to ne isplati i da mi to predstavlja teret. Shvatio sam da moj način razmišljanja nije ispravan, pa sam se molio Bogu, tražeći od Njega da me usmeri da prilagodim svoj način razmišljanja. Pročitao sam Božje reči: „Samo oni koji vole istinu i poseduju istinu-stvarnost mogu, kada delo Božje kuće to zahteva i kada je to potrebno Božjem izabranom narodu, da istupe i hrabro i iz osećaja dužnosti ustanu kako bi svedočili o Bogu i u zajedništvu razgovarali o istini, izvodeći Njegov izabrani narod na pravi put, što im omogućava da postignu pokornost Božjem delu. Samo je to odgovoran stav i pokazivanje razumevanja prema Božjim namerama. Ako nemate takav stav, već samo otaljavate ono što radite, i mislite: ’Uradiću ono što je u okviru moje dužnosti, ali me nije briga ni za šta drugo. Ako me nešto pitaš, odgovoriću ti – ali samo ako budem dobro raspoložen. U suprotnom – neću. To je moj stav’, onda je to iskvarena narav, zar ne? Ako se samo štiti sopstveni status, ugled i ponos, i samo se štite stvari koje se odnose na sopstvene interese – da li se time štiti pravedni cilj? Da li se time štite interesi Božje kuće? Iza tih sitnih, sebičnih motiva krije se narav koja ima odbojnost prema istini” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam video da ljudi koji iskreno veruju u Boga i vole istinu imaju osećaj tereta i odgovornosti prema svojim dužnostima. Bilo da su u pitanju potrebe crkvenog rada ili braća i sestre kojima je potrebna pomoć, oni su u stanju da ispune svoje odgovornosti. Ako neko brine samo o svom poslu, a kada drugi imaju teškoća i potrebna im je pomoć, nisu voljni da pruže ruku, onda je to narav sebičnosti, podlosti i odbojnosti prema istini. Razmišljao sam o tome kako je Džao Sjue tek izabrana za nadzornicu. Nije bila upoznata sa poslom i nije dokučila načela. Pošto nam je postavljala pitanja, mora da je naišla na teškoće u poslu i trebalo je da dam sve od sebe da je usmerim i pomognem joj. Ali ja sam samo želeo da se brinem o svom poslu. Nisam želeo da trošim vreme i plaćam cenu u usmeravanju Džao Sjue, jer sam smatrao da će to uticati na moje radne rezultate. Zar nisam bio sebičan i podao? Shvativši to, moj stav prema obučavanju ljudi se malo promenio i kada je Džao Sjue ponovo pisala sa nekim pitanjima, preuzeo sam inicijativu da odgovorim, dajući sve od sebe. Ali nisam mnogo znao o sopstvenoj sebičnoj, podloj iskvarenoj prirodi, te i dalje nisam mogao a da, pri suočavanju s raznim stvarima, ne otkrivam svoju iskvarenost.

Krajem oktobra, Džao Sjue nam je poslala još jednu propoved, tražeći od nas da proverimo da li ima nekih problema u njoj. Znao sam da im je ova propoved hitno potrebna, ali onda sam video da je propoved veoma dugačka. Trebalo bi mnogo vremena da se sve pročita i pošalje odgovor. Pomislio sam: „Ova propoved nije u okviru naše odgovornosti, i čak i ako je uredimo, nećemo dobiti nikakve zasluge za to. Ovo bi zaista bio nezahvalan zadatak!” Zato nisam odmah odgovorio. Sledećeg popodneva nisam imao mnogo posla, pa me je Jang Čen podsetila da je proverim, i tek tada sam je uzeo da pregledam. Otkrio sam da ima mnogo problema. Nakon što sam o tome razgovarao sa Jang Čen, pisao sam Džao Sjue i komunicirao sa njom o tome, što je oduzelo mnogo vremena. Posle toga sam pomislio da bi davanje odgovora na propoved oduzelo previše mog vremena, te ako bih to vreme i energiju potrošio na praćenje posla u sopstvenoj oblasti odgovornosti, ne samo da bi se rezultati rada poboljšali, već bi nas i vođe visoko cenile. Ali sada sam morao da trošim svoje vreme i energiju na usmeravanje tuđeg rada, i čak i ako taj rad da rezultate, oni se neće računati kao naši, pa sam pomislio da bi bilo sjajno da više ne moram da usmeravam Džao Sjue. Ali Džao Sjue još uvek nije mogla samostalno da radi posao, pa nije bilo lakog načina da se to jednostavno odbaci. Znao sam da još uvek moram da nastavim da usmeravam Džao Sjue, ali uvek sam se osećao bezvoljno u vezi sa tim i nisam želeo da platim tu cenu.

Kasnije sam pročitao Božje reči koje razotkrivaju karakter antihrista i stekao sam još neko razumevanje svojih problema. Bog kaže: „Antihristi nemaju savest, razum niti ljudskost. Ne samo da ne mare za stid, već imaju još jednu tipičnu karakteristiku: neobično su sebični i podli. Doslovno značenje izraza ’sebičan i podao’ nije teško dokučiti. On znači da čovek teži jedino koristi. Ako se nešto tiče njegovih ličnih interesa, on će se tome svim srcem posvetiti, patiće i platiće cenu za to, te će u to uložiti misli i energiju. Ako nešto nema veze sa njegovim interesima, on će na to zažmuriti i neće na to obraćati pažnju; pustiće druge da rade šta im je volja – čak i ako neko izaziva prekide i ometanja, on će to zanemariti i smatraće da to nema nikakve veze s njim. Lepše rečeno, takav čovek gleda svoja posla, ali je tačnije reći da je takav čovek podao, nizak i pokvaren – mi ga karakterišemo kao ’sebičnog i podlog’. (…) Bez obzira na posao za koji su odgovorni, antihristi nikada ne razmišljaju o interesima Božje kuće. Razmišljaju jedino o tome da li su njihovi interesi ugroženi, razmišljaju samo o maloj količini posla koja je pred njima, a koja će im doneti korist. Za njih je primarni rad crkve samo nešto što rade u slobodno vreme. Uopšte ga ne shvataju ozbiljno. Pokrenu se samo onda kad ih neko podstakne na akciju, rade samo ono što im se dopada i obavljaju samo onaj posao koji je u službi održavanja njihove moći i statusa. Rad koji je uredila Božja kuća, rad na širenju jevanđelja i život-ulazak Božjeg izabranog naroda u njihovim očima nisu važni. Kao da to nema nikakve veze sa njima, antihristi ne obraćaju pažnju i ne učestvuju, bez obzira na to s kojim se poteškoćama drugi suočavaju u svom radu, koje su probleme uočili i koje su im probleme prijavili i koliko su iskrene njihove reči. Ma koliko da su veliki problemi koji se pojavljuju u radu crkve, oni su potpuno ravnodušni. Čak i kad im je problem tu pred nosom, rešavaju ga samo površno. Tek kad ih Višnji direktno oreže i naredi im da reše neki problem, oni će nevoljno uraditi ponešto od stvarnog posla i napraviti predstavu za Višnjeg. Nakon toga, nastaviće da se bave svojim poslovima. Kad je reč o crkvenom radu, o važnim pitanjima koja se tiču šire slike, oni se ne bave nijednom od tih stvari i ignorišu ih, pa čak ni ne rešavaju probleme kad ih otkriju. Koja god pitanja da drugi pokrenu, oni odgovaraju površno i vrdaju, krajnje se nevoljno baveći problemima. Zar ovo nije ispoljavanje sebičnosti i podlosti? Štaviše, koju god dužnost da obavljaju, antihristi uvek razmatraju da li mogu da dospeju u centar pažnje; sve dok neka dužnost može da im poveća ugled, oni će razbijati glavu i nastojati da smisle svaki mogući način da nauče kako da je obavljaju i da je izvrše. Sve dok mogu da se izdignu iznad drugih, oni su zadovoljni. Šta god da rade ili o čemu god da razmišljaju, u svakom trenutku misle samo na sopstvenu slavu, dobitak i status. Koju god dužnost da obavljaju, oni se samo nadmeću da se vidi ko je nadmoćniji, ko pobeđuje i ko ima veći ugled. Stalo im je samo do toga koliko ih ljudi obožava i na njih se ugleda, koliko ih ljudi sluša i sledi. Oni nikada ne besede o istini niti rešavaju praktične probleme. Nikada ne razmatraju to kako da svoju dužnost obavljaju na takav način da postanu sposobni da stvari rešavaju u skladu sa načelima, niti razmišljaju o tome da li su posvećeni, da li su ispunili svoje odgovornosti, da li u njihovom radu postoje neka odstupanja, propusti ili problemi, a još manje razmatraju koji su Božji zahtevi i koje su Božje namere. Ni na jednu od tih stvari ne obraćaju ni najmanju pažnju. Oni se samo predaju poslu zarad slave, dobitka i statusa, te da bi udovoljili sopstvenim ambicijama i željama. Zar ovo nije ispoljavanje sebičnosti i podlosti? Ovim se u potpunosti razotkriva činjenica da im je srce ispunjeno ambicijama, željama i nerazumnim zahtevima, te da svakim njihovim postupkom upravljaju njihove ambicije i želje. Šta god da rade, motivacija i pokretač za njihove postupke potiču iz njihovih sopstvenih ambicija, želja i nerazumnih zahteva. Ovo je tipično ispoljavanje sebičnosti i podlosti” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Četvrti ekskurs”). Iz Božjih reči sam video da su antihristi posebno sebični i podli i da rade samo stvari koje koriste njihovom ugledu i statusu. Stvari koje ne koriste njihovom ugledu i statusu tretiraju kao puke sporedne zadatke, ne želeći da zbog njih pate ili plaćaju cenu, pa ih čak zanemaruju i ignorišu. Moraju da štite sopstveni ugled i status, čak i ako to znači da crkveni rad trpi gubitke. Put kojim idu je put otpora Bogu. Upravo sam se tako ponašao kad sam usmeravao Džao Sjue. Osećao sam da to nije u okviru moje odgovornosti i znao sam da će mi trebati mnogo vremena i energije da bih je dobro usmeravao, da čak i ako njen rad da rezultate, oni se neće pripisati meni, i da takođe neću dobiti nikakve pohvale od drugih, pa nisam bio voljan da platim tu cenu. Mislio sam, umesto da nju usmeravam, bilo bi bolje da provedem više vremena prateći posao u okviru svoje odgovornosti. Na taj način, ne samo da bi se rezultati rada poboljšali, već bi me i vođe visoko cenile. Zato sam bio bezvoljan kada je u pitanju bilo usmeravanje Džao Sjue. Čak i kada sam odgovarao na njena pitanja, odugovlačio sam. Dobro sam znao da je Džao Sjue tek počela da bude nadzornica i da nije dobro upoznata sa poslom, niti je dokučila načela, ali nisam želeo da platim cenu da joj pomognem i podržim je. Bio sam zaista sebičan i podao! Živeo sam po sotonskim otrovima „Nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi” i „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi.” Šta god sam radio, razmatrao sam da li će to meni lično koristiti i bio sam voljan da uložim vreme i platim cenu da to uradim samo ako bih od toga imao neku korist. Video sam da nisam istinski ispunjavao svoju dužnost da udovoljim Bogu, već sam pre postupao zarad sopstvenog ugleda i statusa. U Božjim očima, nisam istinski obavljao svoju dužnost, već sam se umesto toga bavio svojim poslom i išao sam putem antihrista. Na kraju, ne samo da ne bih dobio Božje odobravanje, već bi me se On gnušao i eliminisao me. Shvativši to, želeo sam brzo da se pokajem Bogu i da više ne živim u skladu sa svojom sebičnom, podlom iskvarenom naravi.

Jednog dana, tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitao sam odlomak Božjih reči i to mi je razjasnilo kako da dobro obavljam svoje dužnosti. Svemogući Bog kaže: „Recite Mi, kako ljudi treba da čine pravična dela i u kom stanju i u kojim uslovima treba da ih čine, da bi se to smatralo pripremanjem dobrih dela? Oni makar moraju da imaju pozitivan i preduzimljiv stav i, dok izvršavaju svoju dužnost, moraju da budu odani, da budu u stanju da postupaju prema istina-načelima i da štite interese Božje kuće. Ključno je biti pozitivan i preduzimljiv. Ako si uvek pasivan, to je problematično. To je kao da nisi član Božje kuće; svoju dužnost ne obavljaš, već nemaš drugog izbora nego da je obavljaš po nalogu poslodavca kako bi dobio platu – ne radiš to dobrovoljno. Čak i ako nešto od toga uradiš, radiš to zato što moraš i radiš to pasivno. Kad se to ne bi ticalo tvojih interesa, ti naprosto to ne bi ni uradio ili, ako te niko ne bi nadzirao, to nipošto ne bi uradio. Takvi negativni i pasivni postupci nisu dobra dela. Prema tome, ovaj tip čoveka je veoma glup. Veoma je pasivan u obavljanju pozitivnih stvari i u obavljanju onoga što bi trebalo da uradi – ne radi stvari kojih može da se seti, niti radi stvari za koje je sposoban, a koje zahtevaju vreme i energiju, već samo čeka i posmatra iz prikrajka, razmišljajući da je najbolje ako ih drugi urade. Ovo je problematično i njemu je veoma teško da dobro obavlja svoju dužnost Kao prvo, nije stvar u tome da je tvoj kov neodgovarajući; kao drugo, nije reč o tome da je tvoje iskustvo nedovoljno; kao treće, nije da nemaš prave uslove da to uradiš. Ti poseduješ kov da radiš taj posao i, ako uložiš vreme i energiju, moći ćeš da ga uradiš, ali ti to ne radiš, propuštaš da pripremiš dobra dela. A to je prava šteta. Zašto kažem da je to prava šteta? Zato što ćeš, ako se na to osvrneš posle mnogo godina, osetiti žaljenje, pa ako poželiš da se vratiš u tu godinu, taj mesec i taj dan, da bi uradio taj posao, stvari će se promeniti, a to vreme će već proći. Drugu priliku poput te nećeš dobiti; kad ta prilika prođe, ona je prošla; kad je izgubljena, ona je izgubljena. Ako propustiš telesna zadovoljstva poput jedenja fine hrane ili nošenja lepe odeće, to nije mnogo bitno, jer su te stvari isprazne i nemaju nikakvog uticaja na tvoj život-ulazak ili na to da pripremiš dobra dela, niti na tvoje odredište. Međutim, ako se nešto odnosi na Božji stav prema tebi i na to kako te On procenjuje ili čak na put kojim ideš i na tvoje odredište, onda je propuštanje te prilike prava šteta. Zato što će to ostaviti mrlju i izazvati žaljenje na tvom budućem putu postojanja, pa u celom svom životu nikada nećeš imati drugu priliku da to nadoknadiš. (…) Naprotiv, ako svoju dužnost dobro izvršiš, razumeš istinu i rešiš probleme, u srcu ćeš se osećati spokojno i staloženo i nećeš razočarati Boga. Pred Bogom ćeš imati veru i moći ćeš da se vladaš uzdignute glave. Ako svoju dužnost nisi ispunio i uvek si površan, to je prestup, pa makar i da nisi prouzrokovao nikakve gubitke, zbog tog prestupa ćeš u svom srcu doživotno žaliti. Ovaj prestup će biti poput crne rupe bez dna; kad god ga se setiš, osetićeš bol i nespokoj, agoniju koja probada srce. Ne samo da nećeš imati nimalo mira ni radosti, već će te, naprotiv, taj bol izazvan dubokim žaljenjem i mukom pratiti celoga života i nikada neće moći da bude izbrisan. Zar to ne predstavlja večno žaljenje? A kako stoje stvari iz Božje perspektive? Bog koristi istina-načela da okarakteriše ovo pitanje, pa je njegova priroda daleko ozbiljnija od onoga što ti osećaš” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Iz Božjih reči sam shvatio da samo sledeći Božje zahteve za pozitivno i proaktivno obavljanje svoje dužnosti, vodeći računa o Božjim namerama i podržavajući crkveni rad, čovek može istinski da obavlja svoju dužnost i pripremi dobra dela. Kad ne bih proaktivno radio ono što mogu da smislim, ili čak i ako bih to radio, ali negativno, pasivno i sa rezervama, onda bi to pokazalo nedostatak odanosti u mojoj dužnosti i izazvalo bi Božju mržnju i gnušanje. Duže vreme sam se obučavao kao nadzornik i donekle sam dokučio načela, pa sam mogao da uočim neke probleme u propovedima koje mi je Džao Sjue slala. Iako su neki problemi bili složeniji i zahtevali više vremena, mogli su se razjasniti nakon diskusije. Ali shvatio sam da rešavanje tih problema oduzima mnogo mog vremena i da to odlaže praćenje posla u mojoj oblasti odgovornosti. To je dovelo do usporavanja napretka rada naše crkve. Tada sam se zabrinuo da će, ako se ovo nastavi, efikasnost našeg rada opasti i da će to uticati na moj ugled i status. Zato nisam bio voljan da nastavim da usmeravam Džao Sjue. Video sam da sam u svojoj dužnosti uzimao u obzir samo svoj ponos i status, da nisam imao nikakvo breme za posao obučavanja drugih, uvek sam kalkulisao za sopstvenu korist, i da nisam uzimao u obzir celokupan rad crkve, niti sam vodio računa o Božjim namerama. Zar to što sam radio nije isto ono što rade nevernici? Zaista sam izneverio Boga!

Kasnije sam iz Božjih reči shvatio da u tome što Bog ljudima poverava breme postoje mukotrpne namere. Bog kaže: „Što više vodiš računa o Božjim namerama, to ćeš veće breme nositi, a što je breme koje nosiš veće, to će tvoje iskustvo biti bogatije. Kada vodiš računa o Božjim namerama, Bog će na tebe položiti breme, a zatim te prosvetiti u pogledu zadataka koje ti je poverio. Kada Bog stavi na tebe ovo breme, obratićeš posebnu pažnju na povezane istine dok jedeš i piješ Božje reči. Ako nosiš breme za stanje života braće i sestara, onda je to breme koje ti je Bog poverio i to breme ćeš u svojim svakodnevnim molitvama uvek nositi sa sobom. Ono što Bog čini položeno je na tebe, a ti si spreman da učiniš to što Bog želi da uradi; to znači preuzeti Božje breme kao svoje. U ovom trenutku, dok jedeš i piješ Božje reči, pozabavićeš se ovom vrstom pitanja i zapitaćeš se: ’Kako ću da rešim ove probleme? Kako mogu da pomognem svojoj braći i sestrama da budu oslobođeni i da imaju uživanje u svom duhu?’ Takođe ćeš se usredsrediti na rešavanje ovih problema tokom razgovora u zajedništvu, a kada budeš jeo i pio Božje reči, usredsredićeš se na jedenje i pijenje reči koje se odnose na ova pitanja. Jedući i pijući Božje reči sa osećajem bremena, ti dolaziš do razumevanja Njegovih zahteva, a onda će ti put napred postati jasniji. To je prosvećenje i prosvetljenje Svetog Duha koje nastaje kada imaš breme, a to je ujedno i Božje usmeravanje za tebe. Zašto ovo govorim? Ako nemaš nikakvo breme, tada nećeš biti pažljiv dok jedeš i piješ reči Božje; kada jedeš i piješ reči Božje s osećajem bremena u svom srcu, bićeš u stanju da dokučiš njihovu suštinu, da pronađeš svoj put i vodiš računa o Božjim namerama. Prema tome, treba da se moliš da Bog položi na tebe što veće breme i da ti poveri čak i veće naloge, kako bi ti imao jasniji put za primenu u budućnosti; kako bi tvoje jedenje i pijenje reči Božjih dalo veće rezultate; kako bi postao sposoban da dokučiš suštinu Njegovih reči; i kako bi stekao veću sposobnost da te pokreće Sveti Duh” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Vodi računa o Božjim namerama kako bi postigao savršenstvo”). Nakon čitanja Božjih reči sam shvatio da su tereti blagoslovi od Boga. Kroz terete koje nam Bog daje, podstaknuti smo da dođemo pred Boga da tražimo istina-načela, zadobijajući Božje prosvećenje i usmeravanje i razumevanje više istina. Na taj način možemo brže da rastemo u životu. Vođe su uredile da usmeravamo Džao Sjue u sklopu održavanja celokupnog rada crkve; to nam je takođe omogućilo da se više obučavamo. Stvarne teškoće i problemi podstakli su me da tražim istina-načela, omogućavajući mi da steknem više. Zapravo, bilo je nekih pitanja koja je Džao Sjue postavila, a koja nisam mogao jasno da objasnim, i to je pokazalo da ni ja nisam u potpunosti razumeo istinu u tim oblastima. Tražeći i moleći se Bogu sa tim osećajem tereta, i nakon čitanja nekih istina-načela, uspeo sam jasnije da razumem probleme. U pogledu pomaganja i usmeravanja Džao Sjue, iako sam uložio neko vreme i energiju, tokom ovog procesa, više sam se molio Bogu i češće tražio istina-načela i nesvesno sam stekao neke dobitke i takođe nadoknadio sopstvene nedostatke. Zaista sam iskusio da su tereti stvarno blagoslovi od Boga i shvatio sam da više ne treba da tretiram obučavanje drugih kao smetnju. Džao Sjue je imala veliku oblast odgovornosti, i ako bi mogla samostalno da radi, to bi koristilo radu crkve, zato sam morao da ostavim po strani svoje lične interese i da sarađujem sa Džao Sjue kako bismo dobro obavili rad na propovedima.

Kasnije sam svesno ostavio po strani svoje lične interese, umirio sam svoje srce da bih razmišljao o problemima u propovedima i sa Džao Sjue sam razgovarao o problemima koji su prisutni u njima. Postepeno, razmišljajući i odgovarajući na probleme u propovedima, postala su mi jasnija načela za procenu propovedi, a tuđe propovedi su mi dale neke nove uvide. Ovo je zaista bila Božja blagodat! Posle toga sam se pitao da li treba da sumiram probleme u nedavnim propovedima za Džao Sjue. Na taj način bi ona mogla da ih izbegne sledeći put. To bi bilo još korisnije za poboljšanje kvaliteta propovedi. Ali onda sam pomislio: „Već sam proveo mnogo vremena raspravljajući o toj propovedi sa njom, a ako budem još i sumirao probleme i preneo detalje, to će oduzeti još više vremena. Zar to neće odložiti moj sopstveni posao? Ovo bi trebalo da bude dovoljno dobro!” Shvatio sam da sam sebičan i podao i da pokušavam da idem lakšim putem. Tiho sam se pomolio Bogu, buneći se protiv sebe, i ukazao sam Džao Sjue na probleme i odstupanja koja smo otkrili. Primenjujući na ovaj način, osećao sam se prilično spokojno u srcu. Kasnije, dok sam usmeravao Džao Sjue, takođe sam odvajao vreme da pratim rad na propovedima u okviru svojih odgovornosti. U novembru, broj propovedi koje je naša crkva predala bio je čak veći nego u oktobru, a pomaganje Džao Sjue nije dovelo do pada efikasnosti rada. Hvala Bogu na Njegovoj blagodati!