Nakon što sam počela da verujem u Boga, služila sam kao starešina i delatnik u crkvi, a kasnije sam počela da obavljam dužnost na izradi tekstova. Obe te dužnosti su mi se veoma sviđale, jer sam smatrala da su to dužnosti koje obavljaju ljudi sa kovom, i da je, kad god bih ih spomenula, to zvučalo ugledno i časno i izazivalo zavist kod ljudi. Naročito krajem 2016. godine, kad sam unapređena da obavljam dužnost u lektorskom timu Božje kuće, još više sam osećala da imam dobar kov i dar za pisanje, te da sam prikladna za to. U avgustu 2020. godine, smenjena sam jer nisam mogla skladno da sarađujem sa drugima i jer nisam bila efikasna u svojoj dužnosti. Baš u to vreme se desilo da je nekoliko delatnika koji su radili na izradi tekstova bilo bez odgovarajuće domaćinske porodice, pa su starešine uredile da ih ugostim dok promišljam o sebi. Čim sam čula da treba da obavljam dužnost domaćina, osetila sam da mi se srce malo uznemirilo. „Biti domaćin je samo fizički rad, dužnost koju obavljaju ljudi lošeg kova i bez ikakvih posebnih talenata. Ja sam, u svakom slučaju, neko ko je nekoliko godina obavljao dužnost na izradi tekstova, imam neki kov i talente. Čak i ako mi se dodeli druga dužnost, nemoguće je da od mene traže da obavljam dužnost domaćina!” Ali na moje iznenađenje, dužnost domaćina je bila upravo ono što su mi starešine dodelile! U tom trenutku, moje srce nije želelo to, ali sam promislila o činjenici da sam već usporila posao time što u poslednje vreme nisam imala rezultate tokom izrade tekstova. Božja kuća me nije smatrala odgovornom i ipak mi je dozvolila da obavljam dužnost domaćina – to je već bila Božja blagodat. Bilo bi nerazumno da budem izbirljiva, pa nisam imala izbora nego da se za sada pokorim. Prve dve nedelje, spremala sam obroke na vreme i čistila sobe svakog dana, a zatim bih imala svoje vreme duhovne posvećenosti i čitala Božje reči. Mislila sam da je obavljati dužnost na taj način takođe prilično dobro. Međutim, postepeno, gledajući sestre kako svakog dana sede ispred svojih računara i obavljaju svoje dužnosti, dok sam se ja bavila loncima i šerpama, i provodila dane sa keceljom, džogerom i kantom za smeće, počela sam da se osećam sve više i više ogorčeno u svom srcu. Pomislila sam: „Biti domaćin je fizički rad: svaki brat ili sestra koji ume da kuva može to da radi i ne zahteva nikakav kov ili talenat. S druge strane, dužnost na izradi tekstova je umni rad i postoji očigledna razlika u rangu između nje i fizičkog rada dužnosti domaćina!” Što sam više razmišljala na taj način, to sam se više opirala obavljanju dužnosti domaćina.

Jednom me je sestra Čen zamolila da joj pomognem da iznese smeće i odmah sam osetila kako mi lice gori, osećala sam se kao sluškinja. Još više sam osećala da je dužnost domaćina dužnost nižeg reda. Ponekad su me sestre zvale da im se pridružim na okupljanjima, ali pošto sam osećala da, obavljajući dužnost domaćina, imam niži položaj od njih, nisam se usuđivala da se otvorim o svom stanju tokom razgovora u zajedništvu. Bila sam u velikim mukama. Prisećala sam se kako su me, tokom godina dok sam radila na izradi tekstova, braća i sestre gledali sa uvažavanjem i zavideli mi gde god da sam išla. Sada sam bila domaćin i niko me više nije gledao sa uvažavanjem. Što sam više tako razmišljala, sve više sam smatrala da je dužnost domaćina besmislena. Čak sam pomislila: „Umesto što sam ovde domaćin, bolje bi bilo da se vratim u svoju lokalnu crkvu. Možda bih tamo i dalje mogla da radim na izradi tekstova, a braća i sestre bi me takođe gledali sa uvažavanjem i zavideli mi.” Jednom je nadzornica došla u moju kuću, pozdravila me i otišla pravo u sobu sestara. U trenutku kad je zatvorila vrata, odjednom sam se osetila izostavljeno, kao da nisam u istoj ligi sa njima. Moje sestre su radile na izradi tekstova; imale su viši status i rang od mene, i drugi su ih cenili, dok sam ja samo obavljala neprimetnu fizičku dužnost, koja je bila niža od njihove. Taj oštar kontrast mi je kidao srce i bol je bio neopisiv. Posle okupljanja, nadzornica je žurno otišla, ne pitajući me kakvo je moje stanje u poslednje vreme. Znala sam da je zauzeta poslom, pa je bilo normalno što nije pitala, ali u srcu sam se i dalje osećala prilično potišteno. Setila sam se kako se, dok sam u prošlosti radila na izradi tekstova, nadzornica s vremena na vreme raspitivala o mom stanju, razgovarala u zajedništvu sa nama o istini kako bi rešila naše probleme, pa se čak i konsultovala sa mnom o nekim pitanjima. Međutim, sada sam bila samo domaćin i niko više nije obraćao pažnju na mene. Koliko god ja radila ili koliko god da sam to dobro radila, niko ne bi znao. Zar ću morati da provedem ostatak svojih dana ovako? Razmišljajući na taj način, bila sam u velikim mukama i još više sam smatrala da dužnost domaćina i dužnost na izradi tekstova nisu na istom nivou. Još više sam se opirala obavljanju dužnosti domaćina. Kasnije, nisam više bila tako revnosna u pripremanju obroka. Kuvala bih na vreme kad sam bila dobro raspoložena, a kasnila bih kad sam bila loše raspoložena. Nisam ni čistila tako marljivo i zabušavala sam kad god sam mogla. Sve sam radila površno i na kraju dana sam se osećala veoma umorno i prazno iznutra. Zbog moje površnosti, nisam ni primetila da je odvodna cev iz sudopere ispala iz glavne kanalizacione cevi, zbog čega je otpadna voda tekla direktno na pod i prodirala u komšijin stan ispod. Nekoliko puta su nam dolazili na vrata. Pošto je velika crvena aždaja svuda tražila vernike i nudila nagrade onome ko ih prijavi, svaki put kad bi neko došao, sestre su morale brzo da sklone svoje računare i prekinu sa radom, zbog čega su kasnile u svojim dužnostima. U tom periodu, svakog dana sam bila ošamućena i srce mi je bilo u velikim mukama.

Jednog jutra, dok sam kuvala, doleteo je beli golub i sleteo na kuhinjski prozor. Perje mu je bilo čisto belo, stajao je uzdignute glave i ispruženih grudi, gledajući me svojim sitnim, crnim očima. Ubrzo je odleteo uz lepet krila. Srce mi je obuzeo talas pustoši. Nisam čak živela ni tako slobodno i srećno kao ptica. Nesvesno, suze su mi navrle na oči. Tada sam se setila odlomka Božjih reči: „Uživam dok posmatram ptičice kako lete nebom. Iako nisu preda Me iznele svoju rešenost i ne poseduju reči kojima bi Me ’snabdele’, one uživaju u svetu koji sam im podario. Čovek je, međutim, nesposoban za to, a na licu mu se ogleda seta – je li moguće da mu dugujem toliko da ne mogu da mu platim? Zašto mu je lice uvek izbrazdano suzama?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 34. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Božje reči su me pogodile u srce, učinivši da se osetim postiđeno i osramoćeno. Ptica svet koji joj je Bog dao uzima za svoj raj i živi bezbrižno, u stanju je da ispolji Božju slavu u svom kratkom životu. Iako sam i ja bila stvoreno biće, nisam mogla da se pokorim Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima. Nadzornica je uredila da obavljam dužnost domaćina u skladu sa mojom stvarnom situacijom i potrebama posla. To je bilo korisno i za mene i za rad crkve, ali ja sam sve vreme pružala otpor, verujući da obavljanje dužnosti domaćina ne pruža priliku da se istaknem ili budem primećena, i da me drugi ne mogu ceniti niti gledati sa uvažavanjem. Zato sam bila površna i neodgovorna, nisam dobro održavala okruženje i ometala sam sestre u njihovim dužnostima. Zaista sam bila veoma buntovna prema Bogu! Sa suzama u očima, kleknula sam i pomolila se: „O, Bože, sve ovo vreme sam se bunila protiv Tebe i pružala sam veliki otpor obavljanju dužnosti domaćina. Stalno osećam da me obavljanje ove dužnosti čini inferiornom u odnosu na druge, i nikako ne mogu da se pokorim u svom srcu. O, Bože, ne želim da se ovako ophodim prema svojoj dužnosti, ali ne mogu sama da preokrenem stvari. Molim Te da me usmeravaš da razumem Tvoje namere, kako bih mogla da se pokorim pred Tobom.”

Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Šta god da ti je dužnost, nemoj da praviš razliku između uzvišene i prizemne dužnosti. Pretpostavimo da kažeš: ’Iako je ovaj zadatak Božji nalog i delo Božje kuće, ako ga obavim, ljudi će me možda gledati sa visine. Drugi ljudi dobijaju poslove koji im omogućavaju da se istaknu. Meni je dodeljen ovaj zadatak koji mi ne dozvoljava da se istaknem, već me tera da se naprežem van očiju javnosti, što je nepravedno! Neću obavljati ovu dužnost. Moja dužnost mora da bude takva da me ističe pred drugima i da mi omogućava da izgradim ime – a čak i ako ne izgradim ime ili se ne istaknem, i dalje moram da imam koristi od nje i da se telesno osećam lagodno.’ Da li je takav stav prihvatljiv? Izbirljivost nije prihvatanje stvari od Boga; to je pravljenje izbora prema svojim sopstvenim sklonostima. To nije prihvatanje svoje dužnosti; to je odbijanje dužnosti, ispoljavanje svog buntovništva protiv Boga. Takva izbirljivost je kontaminirana tvojim ličnim sklonostima i željama. Kada razmatraš svoju korist, svoj ugled i slično, tvoj stav prema tvojoj dužnosti nije pokoran. Kakav stav treba da imaš prema svojoj dužnosti? Prvo, ne smeš da je analiziraš u nastojanju da otkriješ ko ti je tu dužnost dodelio; umesto toga, treba da je prihvatiš od Boga, kao Božji nalog i kao svoju dužnost, treba da slušaš Božje orkestracije i uređenja i da prihvatiš svoju dužnost od Boga. Drugo, nemoj da praviš razliku između uzvišene i prizemne dužnosti i nemoj da se brineš o prirodi svoje dužnosti, da misliš o tome da li se ističeš dok je obavljaš, i da li je obavljaš javno ili iza kulisa. Nemoj da razmišljaš o tim stvarima. Postoji još jedan stav: pokornost i aktivna saradnja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je obavljanje dužnosti u skladu sa merilom?”). Dok sam promišljala o Božjim rečima, činilo se kao da je zračak svetlosti iznenada prodro u moje srce, koje je tako dugo bilo u tami. Bog zahteva da ljudi imaju ispravno gledište i stav prema svojoj dužnosti, da budu u stanju da je prihvate od Boga koju god dužnost obavljali, da ne postupaju prema sopstvenim sklonostima, i da budu u stanju da je prihvate, pokore joj se i budu joj posvećeni. Ako tretirate svoju dužnost prema sopstvenim sklonostima, ako je prihvatate kad vas stavlja u centar pažnje, a opirete joj se kada to ne čini – to znači da odbijate svoju dužnost; vi se bunite protiv Boga. Promislila sam o svom stavu prema dužnosti. Uvek sam birala na osnovu svojih sklonosti i nimalo nisam bila pokorna. Verovala sam da će to što sam starešina ili delatnik, ili što radim na izradi tekstova, navesti druge da me cene i vrednuju, i doneti mi ugled, pa sam to rado prihvatala. Sada su mi dodelili da obavljam dužnost domaćina. Pošto sam smatrala da je služiti drugima fizički rad, posao nižeg reda, i da ma koliko dobro ga ja obavljala, neću se istaći niti će me drugi ceniti i vrednovati, smatrala sam da je to ponižavajuće i sramotno, i jednostavno nisam mogla da se pokorim. Kad me je sestra zamolila da pomognem da se iznese smeće, mislila sam da mi naređuje. Kad sam se okupljala sa sestrama, takođe sam se osećala inferiornom u odnosu na druge i nisam želela da učestvujem. Čak sam se kajala što obavljam dužnost domaćina. Pomislila sam kako sam samo sićušno stvoreno biće, bez ikakvog statusa vrednog pomena. Nadzornica je uredila da obavljam dužnost domaćina, i razumno bi bilo da to prihvatim od Boga i pokorim se, ali ja sam birala na osnovu svojih sklonosti, srcem usredsređena na to da radim na izradi tekstova kako bih zadobila tuđe uvažavanje, i opirala sam se i bila površna u svom ophođenju prema dužnosti domaćina. Zaista mi je nedostajalo savesti ili razuma. Kako da me Bog ne mrzi i ne gnuša me se? Sad sam pala u tamu i živim u nepodnošljivom bolu. Sve se to dogodilo zato što sam previše marila za svoj ugled i status i nisam se pokorila Bogu. Tek tada sam shvatila da to što je starešina uredila da obavljam dužnost domaćina bila Božja mukotrpna namera. Cilj toga bio je da razotkriju moju iskvarenu narav i da orežu moju želju za statusom, da me podstakne da promislim o sebi i spoznam sebe, te da prođem kroz istinsko pokajanje i preobraženje. Ova dužnost je zaista bila ono što mi je trebalo i bila je korisna za moj život-ulazak. Nisam više smela da se bunim protiv Boga. Samo sam želela da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima i da dobro obavljam svoju dužnost kako bih utešila Božje srce!

U tom periodu, često sam promišljala o odlomku Božjih reči: „Čitav ljudski život u Božjim je rukama, i da nije njihove rešenosti pred Bogom, ko bi bio voljan da svoj život protraći u ovom praznom ljudskom svetu? Čemu tolika muka? Zar im čitav život ne bi bio protraćen kad bi samo jurcali po svetu i kad ništa ne bi činili za Boga? Čak i ako Bog ne smatra da su tvoja dela vredna pomena, zar se na samrti ipak nećeš zadovoljno osmehnuti? Treba da tragaš za pozitivnim napretkom, a ne negativnom nazadovanju – zar nije bolje tako?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 39. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). Dok sam promišljala o Božjim rečima, bila sam veoma ohrabrena. To što mogu da obavljam svoju dužnost u periodu u kojem je Bog postao telo da bi delovao u poslednjim danima je najsmislenija stvar od svih. Koju god dužnost da obavljam, ključno je da imam ispravne namere, da stojim na svom pravom mestu pred Bogom, da ne biram dužnosti na osnovu svojih sklonosti, da budem u stanju da se pokorim Bogu i udovoljim Mu – to je ono najvažnije. Što sam više promišljala o Božjim rečima, to sam više bila dirnuta, to sam se više osećala dužna Bogu i to sam se više gnušala sopstvenog buntovništva. Postala sam voljna da obavljam dužnost domaćina. Nakon toga, svakog dana sam pripremala obroke na vreme, dobro održavala okruženje i čistila kuću, čineći da se sestre osećaju kao kod kuće. Postupajući na taj način, osećala sam da je moj odnos s Bogom postao bliskiji. Međutim, pošto nisam imala istinito znanje o sopstvenoj priroda-suštini, posle izvesnog vremena, ponovo sam živela u neispravnom stanju.

Jednog dana, nehotice sam saznala da je jedna sestra, kojoj je kao i meni bila promenjena dužnost da bude domaćin, otišla da obavlja dužnost u vezi sa internet tehnologijom. U tom trenutku, srce mi se uskomešalo. „Drugi obavljaju dužnost domaćina neko vreme, a onda im se promeni dužnost, pa zašto nadzornica ne promeni meni? Bilo bi dobro čak i kad bi mi dozvolila da se vratim u svoju lokalnu crkvu da radim na izradi tekstova; bar bi zvučalo časnije nego obavljati dužnost domaćina. Sada sam ovde po ceo dan zauzeta, obavljam fizičke i proste poslove, i ma koliko truda da uložim, niko me ne gleda sa uvažavanjem. U ovome nema budućnosti. Da li da razgovaram sa nadzornicom i zamolim je da mi dodeli drugu dužnost?” Ali onda sam shvatila da bi takav postupak bio nerazuman. Razmišljala sam o tome iznova i iznova i osećala sam nemir čak i dok sam kuvala. Jednom sam bila rasejena i skuvala sam previše rezanaca; sestre su ih jele u tri navrata kako bi ih pojele. Zbog toga sam se osetila potpuno poniženo. Nisam umela ni da skuvam kako treba – šta sam drugo uopšte mogla da uradim? Srce mi je postalo još bolnije i negativnije. Jednog dana, otišla sam na pijacu da kupim namirnice i srela sestru Sijao, koja je obavljala dužnost opštih poslova. Gledajući je kako vozi bicikl pod žarkim suncem dok se provlači kroz gužvu sa radosnim izrazom na licu, bila sam veoma zavidna. Onda sam pogledala sebe i shvatila da sam po ceo dan smrknuta i nesposobna da budem srećna. Nisam mogla a da ne promislim: „Obe obavljamo dužnost opštih poslova u crkvi, pa kako ona može da se pokori? Kako može da bude tako radosna? Zašto ja nikada ne mogu istinski da se pokorim?” U tom periodu, stalno sam promišljala o ovim pitanjima, a takođe sam se molila Bogu, moleći Ga da me usmeri da razumem istinu u vezi s tim.

Tokom svojih predanosti, pročitala sam Božje reči: „U svojoj težnji imate previše ličnih predstava, nada i budućnosti. Trenutno delo ima za cilj orezivanje vaše želje za statusom i vaših ekstravagantnih želja. Nade, status i predstave klasični su prikazi sotonske naravi. (…) Tokom mnogih godina, misli na koje su se ljudi oslanjali kako bi opstali kvare njihova srca do te mere da su postali varljivi, kukavički nastrojeni i ogavni. Ne samo da im nedostaje snaga volje i odlučnost, već su postali i pohlepni, nadmeni i samovoljni. Njima potpuno nedostaje bilo kakva odlučnost koja prevazilazi sopstvo i, povrh toga, oni nemaju nimalo hrabrosti da se otarase stega ovih mračnih uticaja. Misli i životi ljudi su toliko truli da je njihovo stanovište u pogledu verovanja u Boga još uvek nepodnošljivo odvratno, pa čak i kada ljudi govore o svojim pogledima na verovanje u Boga, naprosto je nepodnošljivo slušati ih. Svi ljudi su kukavice, nesposobni su, ogavni i krhki. Ne gnušaju se sila tame i ne osećaju ljubav prema svetlosti i istini; umesto toga, oni čine sve da ih prognaju” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Zašto nisi voljan da budeš kontrast?”). „Za antihrista, status, moć i prestiž su najvažnije vrste interesa i stvari koje on izjednačava sa sopstvenim životom. Zato, kada antihrista smene, kada izgubi titulu ’starešine’ i više nema status, što znači da je izgubio moć i prestiž, da više neće imati poseban tretman poštovanja, podrške i divljenja, to antihrist, koji status i moć vidi kao sam život, smatra apsolutno neprihvatljivim” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Dvanaesta stavka”). Upoređujući sebe sa Božjim rečima, promislila sam o sebi, i tek tada sam uvidela da nisam mogla istinski da se pokorim dužnosti domaćina zato što sam živela prema sotonskim otrovima poput: „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore”, „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”, „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno” i „Oni koji se bave umnim radom vladaju drugima, dok su fizički radnici u vlasti drugih”. Sve je to bilo prouzrokovano mojom stalnom težnjom za ugledom i statusom. Vođena i uslovljena ovim sotonskim otrovima, pre nego što sam počela da verujem u Boga, životni cilj koji sam sebi postavila bio je da upišem fakultet i nađem ugledan posao, kako bi me drugi visoko cenili i gledali sa uvažavanjem. Smatrala sam da je jedino takav život vredan i smislen, i da, ako provedem život radeći fizičke poslove, dok mi drugi naređuju i gledaju me sa visine, život nema svrhe. Međutim, iz raznih razloga, nisam uspela da upišem dobru školu i mogla sam samo da se bavim poljoprivredom kod kuće. Nisam bila voljna da radim fizičke poslove, pa sam našla posao kao učitelj na zameni u jednoj školi. Iako plata nije bila visoka, posao je bio ugledan. Nakon što sam počela da verujem u Boga, nastavila sam da živim prema ovim sotonskim otrovima. Dužnosti Božje kuće sam podelila na različite rangove i volela sam da obavljam samo one dužnosti koje su me isticale i zbog kojih su me ljudi gledali sa uvažavanjem. Verovala sam da je dužnost domaćina fizički rad i da je nižeg reda, pa sam htela da je izbegnem i odbijem. Bila sam pod kontrolom ovih sotonskih otrova. Moji pogledi na život i moje vrednosti postali su iskrivljeni, a moje srce je bilo usmereno na težnju za slavom i statusom. Svoj ponos i status sam smatrala višim od svega drugog, a kada nisam mogla da ih zadobijem, osećala sam da život nema svrhe i bilo mi je veoma bolno. Razmišljala sam o tome kako sam obavljajući dužnost izrade tekstova zbog stalne težnje za slavom i statusom stalno imala loš kov, nisam mogla skladno da sarađujem sa drugima i nisam bila efikasna u svojoj dužnosti, što je rezultiralo time da budem smenjena. Ne bude li se ovaj aspekt moje iskvarene naravi razrešio, koju god dužnost da obavljam, pre ili kasnije ću doživeti neuspeh i pad. Ali ja nisam promislila o svojoj iskvarenosti niti je razrešila, niti sam razmatrala kako da dobro obavljam dužnost domaćina. Srce mi je bilo fokusirano na dužnost izrade tekstova kako bih zadovoljila svoju želju za slavom i statusom, i ja sam se opirala, bila površna i bez imalo posvećenosti u svom ophođenju prema dužnosti domaćina. Bila sam izuzetno sebična i podla, zaista bez trunke ljudskosti ili razuma! Razmišljala sam o tome kako sam ostavila svoju porodicu i karijeru da bih više od decenije obavljala svoju dužnost, a samo jedna promena dužnosti razotkrila je moj istiniti rast. Tek tada sam shvatila da sam obično izgovarala samo reči i doktrine, bez i najmanje istina-stvarnosti. Odjednom sam se osetila veoma jadno. Pomislila sam kako antihristi tvrdoglavo teže za slavom i statusom, i bez obzira na to koliko se suočavaju sa orezivanjima, smenama i promenama dužnosti, oni nikada ne odustaju od svojih ambicija i želja; naprotiv, čine mnoga zla dela i na kraju ih Bog uklanja. Zar nisam išla njihovim stopama? Put kojim sam išla bio je put antihrista. Ako se ne promenim, na kraju će se Bog gnušati nada mnom, odbaciti me i ukloniti!

Tokom svojih posvećenosti, dalje sam promišljala: „Ne mogu istinski da se pokorim dužnosti domaćina. Koja još pogrešna gledišta imam u sebi?” Pročitala sam Božje reči: „Pred istinom su svi jednaki. Oni koji se unapređuju i gaje nisu mnogo bolji od ostalih. Svi su iskusili Božje delo u približno istom trajanju. Oni koji nisu unapređeni ili gajeni takođe treba da streme ka istini dok obavljaju svoje dužnosti. Niko ne sme da liši druge prava da streme ka istini. Neki ljudi su revnosniji u svom stremljenju ka istini i imaju nekakav kov, pa se unapređuju i gaje. To je zbog potreba rada Božje kuće. Zašto Božja kuća ima takva načela za unapređivanje i korišćenje ljudi? Pošto postoje razlike u kovu i karakteru ljudi, a svako bira drugačiji put, to dovodi do različitih ishoda u veri ljudi u Boga. Oni koji streme ka istini spasavaju se i postaju ljudi carstva, dok se uklanjaju oni koji uopšte ne prihvataju istinu, koji nisu odani u obavljanju svoje dužnosti. Božja kuća gaji i koristi ljude na osnovu toga da li streme ka istini i da li su odani u obavljanju dužnosti. Postoji li razlika u hijerarhiji raznih ljudi u Božjoj kući? Za sada ne postoji hijerarhija u pogledu raznih položaja, vrednosti, statusa ili ugleda ljudi. Barem tokom perioda kada Bog radi na spasavanju i vođenju ljudi nema razlike u rangu raznih ljudi, niti u položaju, vrednosti ili statusu. Jedina razlika je u podeli posla i u ulogama koje se obavljaju. Naravno, u ovom periodu, neki ljudi se, kao izuzetak, unapređuju i gaje za obavljanje nekih posebnih poslova, dok neki ne dobijaju takve mogućnosti iz različitih razloga, kao što su problemi sa kovom ili porodičnim okruženjem. Ali, zar Bog ne spasava one koji nisu imali takve prilike? Nije tako. Da li su njihova vrednost i položaj niži od drugih? Ne. Svi su jednaki pred istinom, svi imaju priliku da streme ka istini i da je zadobiju, a Bog se prema svima odnosi pravedno i razumno” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da su svi jednaki pred Bogom, svi su stvorena bića, i ne postoji razlika u statusu i rangu na osnovu toga koju dužnost neko obavlja. Biti starešina ili raditi na izradi tekstova ne znači da je nečiji položaj ili status viši od drugih, a obavljanje dužnosti domaćina ili opštih poslova ne znači da je nečiji položaj ili status niži. Dužnost koju svaka osoba obavlja određuje se prema njenom kovu i talentima, kao i potrebama rada crkve. Dužnosti se razlikuju samo u podeli posla; ne postoji razlika između visokog i niskog statusa. Bez obzira na dužnost koju čovek obavlja, Bog vrednuje to da li on stremi ka istini i zadobija istinu – to je ono najvažnije. Upoređujući sebe sa Božjim rečima, shvatila sam da je moje gledište bilo jednostavno previše apsurdno. Verovala sam da u Božjoj kući svi oni koji služe kao starešine i delatnici, koji propovedaju jevanđelje ili rade na izradi tekstova, jesu ljudi sa kovom i talentima, ljudi koji imaju visok status i koji su ugledni. Nasuprot tome, verovala sam da oni koji obavljaju dužnost domaćina ili opšte poslove samo rade fizičke poslove, da su nižeg statusa i niže klase. Pod uticajem ovog apsurdnog gledišta, volela sam da radim na izradi tekstova, a kada je od mene zatraženo da obavljam dužnost domaćina, osećala sam se kao da sam stavljena u zapećak. Bila sam tužna i izgubljena, i bilo mi je teško da se pokorim. Nisam posmatrala stvari u skladu sa Božjim rečima, već sam dužnosti Božje kuće posmatrala iz perspektive nevernika, deleći ih na različite rangove, i iz dubine srca sam prezirala dužnost domaćina. To je bilo zaista apsurdno. To je bilo gledište bezvernika! Bez obzira na to koju dužnost obavljamo, Bog se nada da možemo da stremimo ka istini dok obavljamo svoju dužnost, i da počnemo da posmatramo ljude i stvari, i da se vladamo i postupamo u potpunosti prema Božjim rečima, sa istinom kao našim kriterijumom. Pomislila sam na lažne starešine i antihriste oko mene koji su pali. Iako su bili starešine u crkvi, pošto su slepo težili za statusom i nisu se usredsredili na stremljenje ka istini, učinili su mnoge stvari koje su prekidale i ometale rad crkve. Ostali su nepokajani do kraja i na kraju su bili uklonjeni. Nasuprot tome, neka braća i sestre koji su obavljali opšte poslove ili dužnost domaćina, uprkos tome što nisu imali visok status, bili su u stanju da se pokore uređenjima crkve i da u tišini obavljaju svoje dužnosti. Posle izvesnog vremena, mogli su da ostvare neki napredak u svom život-ulasku, a neki su čak napisali članke o iskustvenom svedočenju. Videla sam da bez obzira na dužnost koju osoba obavlja, sve dok stremi ka istini i može da se pokori Božjim orkestracijama i uređenjima, imaće Božje prosvećenje i smernice. Pomislila sam kako sam verovala u Boga toliko godina, a kada mi je dužnost promenjena, nisam mogla da posmatram stvar prema Božjim rečima, već sam je merila na osnovu sopstvenih pogrešnih gledišta. Nisam mogla odano da obavljam dužnost domaćina i nisam pokazivala nimalo pokornosti prema Bogu. Da sam nastavila tako, na kraju bih i ja bila uklonjena. Morala sam da se usredsredim na traženje istine i primenu istine u svojoj dužnosti, i nisam više smela da se bunim protiv Boga. Nakon toga, često sam se molila, čitala Božje reči i slušala himne, i moj odnos s Bogom je postao mnogo bliskiji. Kad god bih imala neke teškoće, otvorila bih se i tražila od sestara razgovor u zajedništvu. One bi razgovarale u zajedništvu i pomagale mi, i osetila sam da je i moj odnos sa sestrama takođe postao bliskiji. Takođe sam se usredsredila na to da se obučim u traganju za istinom i primenjivanju istine u stvarima koje su me snalazile, spremajući obroke na vreme, održavajući kuću čistom i dobro obavljajući poslove bezbednosti i zaštite, dajući sve od sebe da sestrama pružim tiho, udobno i bezbedno okruženje za obavljanje njihovih dužnosti. Ponekad, nakon što bi sestre završile svoje dužnosti, takođe bi mi pomagale u čišćenju, a kada bi videle da sam previše zauzeta kuvanjem, i same bi se proaktivno ponudile da pomognu. Kada sam promenila svoje gledište, ispravila svoj stav i pokorila se, srce mi se osetilo oslobođeno.

Jednog dana, novoizabrana nadzornica za rad na izradi tekstova došla je u moju kuću. Videla sam da je to sestra Čen, sa kojom sam sarađivala pre dve godine. Osim što sam se iznenadila, srce mi se ponovo uskomešalo. „Sestra Čen je takođe bila smenjena prošle godine, i nakon perioda promišljanja, ponovo je počela da radi na izradi tekstova, a ovog puta je čak izabrana za nadzornicu. A pogledaj mene: nakon što mi je dužnost promenjena, sve ovo vreme sam ovde domaćin. Drugi napreduju, dok ja nazadujem. To se zaista ne može porediti!” Kad sam to pomislila, ponovo sam osetila da je obavljanje dužnosti domaćina sramotno. U tom trenutku, shvatila sam da je moje stanje neispravno, pa sam se brzo pomolila Bogu, moleći Ga da zaštiti moje srce. Nakon toga, pročitala sam Božje reči: „Uopšteno gledano, ti učestvuješ u delu Božjeg plana upravljanja; konkretnije, sarađuješ na raznim vrstama Božjih poslova koje je neophodno obaviti u različitim periodima i sa različitim grupama ljudi. Bez obzira na to koja je tvoja dužnost, to je misija koju ti je Bog dao. Ponekad se od tebe može tražiti da paziš na neki važan predmet ili da ga čuvaš. To može biti relativno trivijalna stvar za koju se jedino može reći da je tvoja odgovornost, ali to je zadatak koji ti je Bog dao, a ti si ga prihvatio. Prihvatio si ga iz Božjih ruku i to je tvoja dužnost. (…) U svakom slučaju, sve dok ima veze sa Božjim delom i sa potrebom da se radi na širenju jevanđelja, ljudi to treba da prihvate kao dužnost koju im daje Bog. Dužnost, u još širem smislu, čovekova je misija, nalog koji mu je Bog poverio; konkretnije, to je tvoja odgovornost, tvoja obaveza. S obzirom da je to tvoja misija, nalog koji ti je Bog poverio i tvoja odgovornost i obaveza, vršenje dužnosti nema nikakve veze sa tvojim ličnim poslovima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je obavljanje dužnosti u skladu sa merilom?”). Čitajući Božje reči, shvatila sam da je prilika da ljudi obavljaju svoju dužnost Božja blagodat i uzdizanje. Bog je došao na zemlju da izvrši delo spasenja ljudskog roda. To je ogroman poduhvat i ima mnogo dužnosti koje zahtevaju saradnju ljudi, kao što su biti starešine i delatnici, propovedati jevanđelje, biti domaćin, i tako dalje. Svaka dužnost je važna. Ne postoje velike ili male dužnosti, ni visoke ili niske, ni plemenite ili proste dužnosti. Bilo da se neko bavi umnim ili fizičkim radom, sve je to ispunjavanje odgovornosti pred Bogom. Iako se nisam isticala obavljajući dužnost domaćina, to što sam omogućila svima da mirne duše obavljaju svoje dužnosti takođe je ispunjavanje odgovornosti i dužnosti stvorenog bića. U svom srcu se više nisam opirala dužnosti domaćina i više nisam smatrala da je obavljanje dužnosti domaćina samo fizički rad i da je nižeg reda. Dok sam obavljala svoju dužnost, mogla sam takođe više da usmerim svoj um na promišljanje o svom stanju i na traganje za istinom. Osećala sam se veoma spokojno u srcu obavljajući svoju dužnost na taj način.

Nikada nisam očekivala da ću, posle nekog vremena, ponovo početi da radim na izradi tekstova. Dani obavljanja dužnosti domaćina postali su dragocena uspomena u mom srcu. Rukovođenje Božjim rečima omogućilo mi je da steknem raspoznavanje o svojim pogrešnim gledištima na kojima se zasnivala moja težnja, i da razumem da ne postoje visoke ili niske dužnosti, niti plemenite ili proste. Bez obzira sa kojom dužnošću se suočiš, treba da je prihvatiš i da joj se pokoriš. Da smo u stanju da stremimo ka istini i da prinesemo svoju posvećenost – to je ono što Bog vrednuje.