U septembru 2023. godine, crkva je uredila da Li Jang i ja sarađujemo i upravljamo radom na zalivanju. Pošto smo oboje tek počeli da obavljamo tu dužnost i nismo bili upoznati s poslom, starešine su zamolile Čen Lu da nam pomogne. Čen Lu nas je upoznala sa poslom, rekavši nam da moramo da razumemo stanje zalivača u svakoj crkvi, da često pratimo napredak rada na zalivanju, da rešavamo poteškoće i probleme zalivača i pridošlica, da se usredsredimo na zalivanje i negovanje pridošlica dobrog kova, te da na vreme podržavamo pridošlice koje ne prisustvuju redovno okupljanjima i da im pomažemo. Ne samo to, već smo morali i da se opremimo istinama u vezi sa vizijama kako bismo poboljšali rezultate rada na zalivanju. Nakon što sam to čula, pomislila sam: „Toliko je zadataka koje treba savladati i moramo ih detaljno pratiti. To će sigurno zahtevati mnogo vremena i truda.” Osetila sam pritisak u srcu. Međutim, razmišljala sam o tome kako je crkva uredila da obavljam tako važnu dužnost. Bili su to Božja blagodat i uzdizanje i osećala sam se veoma zahvalno. Nisam smela da Ga izneverim. Morala sam da se oslanjam na Boga u obavljanju posla.

Pošto nisam bila upoznata s poslom i morala sam detaljno da razumem svaki njegov aspekt, ponekad sam ostajala budna do kasno, ali sam i dalje davala sve od sebe. Kasnije sam shvatila da dobro obavljanje ove dužnosti zahteva mnogo vremena i truda. Kada su pridošlice imale probleme ili poteškoće, trebalo ih je odmah rešavati. Takođe, pitanja poput toga da li pridošlice koje ne dolaze redovno na okupljanja dobijaju podršku na vreme, kakvi su im kov i razumevanje, kao i to kako napreduje njihovo obučavanje, sve je to trebalo detaljno pratiti i razumeti. Da bismo dobro obavili te zadatke, Li Jang i ja smo nekoliko dana zaredom radili od jutra do mraka. U glavi sam osećala smušenost i težinu i imala sam blagu glavobolju, pa sam osetila mali otpor u srcu. „Ne samo da je obavljanje ove dužnosti mentalno zamorno, već je i fizički iscrpljujuće. Zaista nije lako dobro obavljati ovu dužnost! Ranije sam samo zalivala ljude u crkvi i nisam bila odgovorna za nadgledanje posla. Nisam bila toliko zabrinuta i imala sam slobodnog vremena; bilo je relativno opušteno. Sada sam, međutim, odgovorna za rad na zalivanju u toliko crkava, a to izaziva mnogo veću zabrinutost i zamor nego pre.” Što sam više razmišljala o tome, to sam se više osećala sputano. Nisam više želela da obavljam ovu dužnost i htela sam da ponovo budem zalivač. Počela sam da razmišljam o izbegavanju svoje dužnosti. U sebi sam kalkulisala: „Samo ću reći da mi je kov loš i da ne mogu da obavljam taj posao. Ne obavljam ovu dužnost dugo i nisam preuzela mnogo posla, pa će biti lakše da predam zaduženja nakon što mi promene dužnost. Ako preuzmem sav posao, biće mi teže da predložim promenu dužnosti.” Zato više nisam bila tako marljiva u obavljanju svoje dužnosti kao ranije. Sporo sam pratila napredak u zalivanju pridošlica i namerno sam odugovlačila i otezala kako bi starešine pomislile da sam neefikasna u radu i da nisam dorasla toj dužnosti. Tako bi prihvatili moju ostavku kad bih je podnela. U to vreme, i Čen Lu je pratila rad nekoliko drugih crkava, pa smo Li Jang i ja morali brzo da se upoznamo sa situacijom kako bismo preuzeli odgovornosti koje je ona obavljala. Kada nam je Čen Lu pričala o situaciji u tim crkvama, pribojavala sam se da će mi, nakon što shvatim situaciju i odgovornost za posao pređe na mene, biti teže da dam ostavku. Zato sam koristila zauzetost kao izgovor da se ne upoznam s poslom. Ponekad sam osećala samoprekor i razmišljala: „Trebalo bi da preuzmem ove zadatke što je pre moguće, ali nisam žurila da preuzmem posao jer sam htela da se poštedim patnje i iscrpljenosti. Time se ne štiti rad crkve! Međutim, ako se upoznam sa tim zadacima, neću moći da odem i moje telo će patiti. U svakom slučaju, ako ga ja ne preuzmem, Li Jang hoće. Osim toga, Čen Lu i dalje radi na tome sa skraćenim radnim vremenom, tako da se neće dogoditi da te zadatke niko ne obavi.” Razmišljajući tako prestala sam da osećam samoprekor. Kasnije, nisam želela da se mešam kada su Li Jang i Čen Lu razgovarali o poslu. Bila sam poput nekog stranca. Iako sam znala da su se pojavili problemi u radu na zalivanju, nisam pokušavala da smislim načine da ih rešim; samo sam razmišljala o tome kako da odem što pre. Pošto još uvek nisam shvatila situaciju u tim crkvama, sav posao je pao na Li Janga. Nije mogao sȃm da se brine o svemu i po ceo dan je uzdisao zbog velikog pritiska kome je bio izložen. Tek kada sam videla da je Li Jang u lošem stanju, osetila sam se nelagodno. Pomislila sam: „Li Jangovo loše stanje ima veze sa mnom. Da sam mogla da ponesem teret i steknem malo osećaja odgovornosti, on ne bi sasvim sȃm bio toliko zauzet, a rezultati rada bi se poboljšali. Rezultati rada na zalivanju sada nisu dobri i sve je više pridošlica koje ne dolaze redovno na okupljanja. Pridošlice dobrog kova se ne zalivaju i ne obučavaju na vreme, pa je to štetno za njihov život-ulazak. Sve je to zlo koje sam ja počinila!”

Posle toga sam počela da razmišljam o sebi: zašto sam se toliko opirala obavljanju ove dužnosti? Setila sam se Božjih reči kojima se razotkriva kako, pri obavljanju svoje dužnosti, ljudi stalno biraju lakši posao i izbegavaju teškoće, pa sam ih potražila da ih pročitam. Bog kaže: „Kada obavljaju dužnost, ljudi uvek biraju lakše poslove, one koji ne umaraju i koji ne podrazumevaju izlaganje vremenskim neprilikama. Ovo predstavlja biranje lakih poslova i izbegavanje teških i to je manifestacija žudnje za telesnim udobnostima. Šta još? (Uvek se žale kada je njihova dužnost pomalo teška, pomalo zamorna i kada ona podrazumeva da plate neku cenu.) (Zaokupljenost hranom, odećom i telesnim užicima.) Sve ovo su manifestacije žudnje za telesnim udobnostima. Kada takva osoba vidi da je zadatak previše naporan ili rizičan, ona ga utrapi nekom drugom; takvi ljudi sami obavljaju samo ležerne poslove i smišljaju izgovore, tvrdeći da su lošeg kova, da nemaju radne sposobnosti i da ne mogu da preuzmu na sebe taj zadatak – kada je zapravo reč o tome da žude za telesnim udobnostima. (…) Ma koliko posla bilo u crkvenom radu i u njihovim dužnostima, rutina i normalno stanje njihovog života nikada se ne prekidaju. Nikada nisu nemarni ni prema najsitnijem detalju telesnog života i imaju nad njima savršenu kontrolu, vrlo su strogi i ozbiljni. No, kada imaju posla sa radom Božje kuće, ma koliko važno bilo neko pitanje, pa čak i ako se radi o bezbednosti braće i sestara, oni se prema tome odnose nemarno. Nije ih briga čak ni za one stvari koje se tiču Božjeg naloga ili dužnosti koju treba da obave. Ne preuzimaju baš nikakvu odgovornost. To je prepuštanje telesnim udobnostima, zar ne? Da li su ljudi koji se prepuštaju telesnim udobnostima pogodni za obavljanje dužnosti? Čim neko pokrene temu obavljanja svoje dužnosti ili govori o plaćanju cene i trpljenju teškoća, oni stalno odmahuju glavom. Imaju previše problema, puni su žalbi i ispunjeni negativnošću. Takvi ljudi su beskorisni, nisu kvalifikovani za obavljanje svoje dužnosti i treba ih eliminisati” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (2)”). Kada sam pročitala taj odlomak Božjih reči, bila sam ispunjena samoprekorom. Bog je razotkrio upravo moje stanje. Pri obavljanju dužnosti, uvek sam birala lakši posao, a čim bi posao postao naporan, htela sam da ga svalim na druge, dok bih ja radila lakše stvari. Čak sam nalazila izgovore, govoreći da mi je kov loš, a u stvari sam samo želela da se prepustim udobnosti. Bog kaže da takvi ljudi nisu pokorni niti se boje Boga i da mogu u svakom trenutku da napuste svoju dužnost kako bi se prepustili udobnosti. Oni ne zaslužuju da obavljaju dužnosti i treba ih ukloniti. Razmišljala sam o svemu što sam radila na svojim dužnostima: nakon što su starešine uredile da budem nadzornik, čim sam shvatila da sam odgovorna za mnogo crkava, da imam velik obim posla, da sam zauzeta svaki dan, da ponekad moram da ostajem do kasno i da je dužnost mentalno i fizički veoma iscrpljujuća, pomislila sam da je previše naporno i zamorno obavljati tu dužnost svaki dan i pomislila sam da dam ostavku radi udobnosti svoga tela. Bila sam itekako svesna da je ta dužnost izuzetno važna i da treba da se što pre prihvatim posla, ali sam se plašila da neću moći da odem ako preuzmem previše posla. Zato sam namerno odugovlačila i bila površna, pokušavajući da starešinama pokažem da mi je kov loš i da nisam dorasla poslu kako bi oni prihvatili moju ostavku. Kada nam je Čen Lu pomagala da se upoznamo s poslom, namerno sam se pretvarala da sam veoma zauzeta i nisam učestvovala. Kao rezultat toga, sav posao je pao na Li Janga, što ga je stavilo pod veliki pritisak i dovelo u loše stanje. Bilo je sve više problema u radu, a ni rezultati zalivanja pridošlica nisu bili dobri. Sva ta šteta naneta radu crkve bila je prouzrokovana time što sam se prepuštala udobnosti i birala lake zadatke, a izbegavala one teške. Dva prethodna nadzornika su već odlagala rad na zalivanju i bili su smenjeni, a u tom kritičnom trenutku, crkva je uredila da ja obavljam tu dužnost, čime me je Bog uzdizao. Trebalo je da budem obzirna prema Njegovim namerama i da zaštitim rad crkve. Međutim, ja uopšte nisam imala savesti. Čim bi bilo mnogo posla i moje telo nije moglo da dobije udobnost, osećala sam otpor i na sve načine sam pokušavala da odbacim svoj nalog zarad lakše dužnosti. Videla sam da posao kasni, ali ga nisam štitila. Bila sam tako lažljiva, rđava i ogavna! Zapravo, nije da nisam mogla da obavim posao. Naprotiv, problem je bio u mojoj previše sebičnoj prirodi i u tome što nisam radila stvari za koje sam bila sposobna; uopšte nisam pokazivala odanost Bogu i bila sam beskorisna u kritičnom trenutku. Zaista sam bila beskorisna, nedostojna da obavljam dužnosti! Kada sam to shvatila, srce su mi ispunili samoprekor i tuga, pa sam se pomolila Bogu da me povede da se pobunim protiv tela i pokorim se, te da više ne budem izbirljiva oko svoje dužnosti.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči i donekle sam shvatila svoj problem. Bog kaže: „Kakav je, dakle, pogled iskvarenog ljudskog roda na život? Može se reći da je ovakav: ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Svi ljudi žive za sebe; iskreno rečeno, žive zarad telesnog. Žive samo da bi jeli. Na koji se način takva egzistencija razlikuje od života životinja? U takvom načinu života nema nikakve vrednosti, a kamoli smisla. Ono na šta se oslanjaš da bi živeo u svetu, ono za šta živiš i način na koji živiš, to je ono što čini tvoj pogled na život i sve je to povezano sa suštinom ljudske prirode. Detaljnom analizom ljudske prirode uvidećeš da se svi opiru Bogu. To su sve đavoli i nema istinski dobrog čoveka. Samo ćeš detaljnim analiziranjem ljudske prirode stvarno upoznati iskvarenost i ljudsku suštinu i shvatiti njegovu pravu pripadnost, šta mu zaista nedostaje, čime bi ga trebalo opremiti i kako bi trebalo da proživi u ljudskom obličju. Detaljno analizirati ljudsku prirodu nije lako i ne može se postići a da se ne dožive Božje reči ili prava iskustva” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta treba znati o preobražaju sopstvene naravi”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da su sotonska pravila poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Život je kratak, pa uživaj dok možeš” i „Uživajmo u vinu i pesmi, jer koliko nam je još života ostalo?” pustila koren u meni i postala moja priroda. Pod kontrolom tih misli i ideja, svoj lični interes smatrala sam svojim načelom u svemu što sam radila, i jedino sam razmatrala to hoće li moje telo moći da uživa u udobnosti ili ne. Verovala sam da je blagoslov ako moje telo ne pati. Radila bih sve što je korisno za moje telo, a ništa od onoga što mu nije korisno; nikada ne bih loše postupala prema sebi. Kad se odgovornošću za rad na zalivanju zahtevalo da moje telo pati, nisu mi se dopadali iscrpljenost i briga i želela sam da obavljam lakšu dužnost. Bila sam potpuno svesna da je rad na zalivanju bio ugrožen i da je trebalo što pre da se upoznam s poslom i preuzmem dužnosti, ali brinula sam se da će, ako preuzmem dužnosti, biti teško dati ostavku, pa sam stajala po strani i gledala kako rad na zalivanju kasni, baš kao neki stranac kome nije stalo. Time što je crkva uredila da obavljam tu dužnost Bog me je uzdizao, ali ja sam stalno razmišljala o tome da je izbegnem. To je dovelo do loših rezultata u radu na zalivanju i odložilo život-rast pridošlica. To je bilo činjenje zla, opiranje Bogu, i On se toga gnušao!

Pomislila sam na Božje reči: „Ono u čemu danas pohlepno uživaš upravo je ono što uništava tvoju budućnost, dok je bol koji danas izdržavaš zapravo ono što te štiti. Nužno je da budeš potpuno svestan ovih stvari, kako bi izbegao da postaneš žrtva iskušenja iz kojih ćeš se teško izvući i kako ne bi zalutao u gustu maglu iz koje ne možeš da pronađeš sunce. Kad se gusta magla raščisti, naći ćeš se usred suda velikog dana” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo širenja jevanđelja istovremeno je i delo spasavanja čoveka”). „Čovekovo telo je kao zmija: suština mu je da naškodi njegovom životu – a kada sve bude po njegovom, tvoj život će biti izgubljen. Telo je od Sotone. U njemu uvek ima preteranih želja, ono uvek misli po svome i stalno žudi za lakoćom, želi da uživa u udobnosti i nedostaje mu brige i osećaja hitnosti, valja se u dokolici, i ako mu u određenoj meri udovoljiš, na kraju će te prožderati. Drugim rečima, ako mu ovoga puta udovoljiš, sledeći put će tražiti da mu ponovo udovoljiš. Ono uvek ima preterane želje i nove prohteve i iskorišćava tvoje povlađivanje telu da bi ga ti još više cenio i živeo u njegovim ugodnostima – a ako nikad ne budeš mogao da ga pobediš, na kraju ćeš uništiti samog sebe. Da li možeš da zadobiješ život pred Bogom i kakav će ti biti ishod zavisi od toga kako ćeš primeniti svoju pobunu protiv tela. Bog te je spasao, izabrao i predodredio, a ako pak danas nisi voljan da Mu udovoljiš, nisi voljan da primeniš istinu, nisi voljan da se iskrenim bogoljubivim srcem pobuniš protiv sopstvenog tela, na kraju ćeš uništiti sebe i samim tim pretrpeti ogroman bol. Ako uvek budeš povlađivao telu, Sotona će te postepeno progutati i ostaviti bez života ili dodira Duha, sve dok ne dođe dan kada će u tebi ostati samo mrak. Kada budeš živeo u mraku, bićeš zarobljen od Sotone, Bog ti više neće biti u srcu, i tada ćeš poreći Božje postojanje i napustićeš Ga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Iz Božjih reči sam videla da, ako stalno povlađujete telu i prepuštate se telesnim udobnostima, postepeno će vas progutati Sotona. Na kraju će sve takve ljude Bog osuditi i ukloniti. Shvatila sam da sam u velikoj opasnosti. Prisetila sam se vremena kada sam tek počela da obavljam ovu dužnost. Još uvek sam imala određenu spremnost da budem obzirna prema Božjim namerama, a kada sam bila negativna i površna, osećala sam određeni samoprekor. Kasnije, kada sam bila zarobljena u telu, samo sam razmišljala o tome kako da izbegnem patnju i iscrpljenost tela i želela sam da što pre dam ostavku kako bih prešla na drugu dužnost. Namerno sam radila sporo i pretvarala se da sam nesposobna, uplašena da neću moći da napustim svoju dužnost ako budem dobro radila svoj posao. Na kraju, to je dovelo do raznih problema u radu na zalivanju i naneta je ozbiljna šteta život-ulasku pridošlica. Iako je moje telo bilo zadovoljno, u kritičnom trenutku kada su ljudi hitno bili potrebni za rad crkve, nisam pokazala razumevanje prema Božjoj nameri i nisam obavljala dužnosti koje je trebalo da obavim. Umesto toga, samo sam razmišljala o tome da pobegnem, ostavljajući za sobom prestupe. Postupajući tako prema svojoj dužnosti, izdala sam Boga! Pomislila sam na Božje reči: „Potpuno je prirodno i opravdano da ljudi ispune naloge koje im Bog poveri. To je čovekova vrhovna dužnost, važna koliko i sâm njegov život. Ako Božje naloge shvataš olako, to je najteža izdaja Boga. Tako postaješ još jadniji od Jude i treba da budeš proklet” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Shvatila sam da površan i nemaran odnos prema dužnosti dovodi do štete u radu crkve. To je ozbiljna izdaja Boga i stvar koju Bog najviše mrzi. Na kraju ćete sigurno biti osuđeni i uklonjeni. Osetila sam strah u srcu i konačno jasno videla da težnja za udobnošću tela donosi nesreću, a ne blagoslov, i da me obzirnost prema telu može zaista koštati života. Ne budem li se pokajala i budem li nastavila da težim telesnim udobnostima, onda bi me, poput Sotone, Bog uništio! Nisam više mogla da živim prema sotonskim otrovima, morala sam da se pobunim protiv tela i da postupam u skladu sa Božjim zahtevima kako bih dobro obavljala svoju dužnost.

Pomislila sam na Nojev stav prema njegovim dužnostima, pa sam potražila Božje reči da ih pročitam. Bog kaže: „Ceo proces izgradnje barke bio je pun poteškoća. Ostavimo, na trenutak, po strani to kako je Noje izlazio na kraj sa udarima vetra, vrelim suncem i kišom koja ga je šibala, sa žestokim vrućinama i ljutim mrazevima, sa četiri godišnja doba, iz godine u godinu. Hajde, prvo, da govorimo o tome kako je izgradnja barke bila kolosalni poduhvat, o Nojevoj pripremi različitih materijala i bezbrojnim poteškoćama s kojima se suočavao tokom izgradnje barke. (…) I kada se suočio sa svim vrstama problema, s teškim situacijama i izazovima, Noje se nije povukao. Dok su neki od njegovih težih inženjerskih poduhvata često propadali i trpeli štetu, iako se Noje u svom srcu osećao uzrujano i zabrinuto, setio bi se Božjih reči, prisetio bi se svake reči koju mu je Bog zapovedio i kako ga je Bog uzdigao, pa bi tada često osetio i nalet motivacije: ’Ne smem da odustanem, ne smem da odbacim ono što mi je Bog zapovedio i poverio da uradim. Ovo je Božji nalog i, pošto sam ga prihvatio, pošto sam čuo Božji glas i reči koje je Bog izgovorio, pošto sam ovo prihvatio od Boga, onda treba da se pokorim u potpunosti, jer je to ono što bi ljudsko biće trebalo da postigne.’ Stoga, bez obzira na to s kojim se teškoćama suočavao, bez obzira na to s kakvim se podsmehom ili klevetama susretao, bez obzira na to koliko je njegovo telo bilo iscrpljeno i umorno, on nije napustio ono što mu je Bog poverio, već je stalno imao na umu svaku reč onoga što je Bog rekao i zapovedio. Bez obzira na to kako se njegova okolina menjala i sa kolikom se poteškoćom suočavao, verovao je da ništa od toga neće trajati zauvek, da samo Božje reči nikada neće nestati i da će se sigurno ostvariti samo ono što je Bog zapovedio da se uradi. Noje je imao istinsku veru u Boga i pokornost kakvu je i trebalo da poseduje, i nastavio je da gradi barku koju mu je Bog rekao da izgradi. Dan za danom, godinu za godinom, Noje je bivao stariji, ali njegova vera se nije smanjivala i nije bilo promene u njegovom stavu i odlučnosti da izvrši Božji nalog. Iako je bilo trenutaka kada je njegovo telo bilo umorno i iscrpljeno, kada se razboleo, kada je bio slab u svom srcu, njegova odlučnost i upornost da izvrši Božji nalog i da se pokori Božjim rečima nisu opadali. Tokom godina Nojeve gradnje barke, on je upražnjavao slušanje i pokoravanje rečima koje je Bog rekao, i takođe je primenjivao važnu istinu potrebnu stvorenom biću i običnom čoveku da bi izvršio Božji nalog” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Treći ekskurs (2. deo)”). Nakon čitanja tog odlomka, osećala sam se krajnje posramljeno. Kada je Bog naložio Noju da sagradi barku, Noje je znao koliko će to biti teško, a znao je i da će izgradnja barke zahtevati mnogo napornog rada i plaćanje visoke cene. Međutim, uprkos veličini teškoća, Noje je ipak prihvatio Božji nalog bez ikakvih sopstvenih izbora. Nije razmatrao sopstvene interese, već se čista srca pokorio Bogu, prihvativši Božji nalog i dajući sve od sebe da sagradi barku prema Božjim zahtevima. Nakon istrajnosti od sto dvadeset godina, konačno je završio barku. Noje je beskompromisno prihvatio Božji nalog, bio je odan i pokoran. Njegova ljudskost je bila izvrsna! U poređenju sa Nojem, meni je nedostajalo previše ljudskosti. Ako sada ne bih mogla da podnesem ove male teškoće i želela bih da pređem na lakšu dužnost, onda zaista nisam bila dostojna ni da se nazovem čovekom.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Jedenje i pijenje reči Božjih, vežbanje molitve, prihvatanje bremena Božjeg i prihvatanje zadataka koje ti On poverava – sve to je stoga da bi pred tobom bio put. Što više tereta nosiš za Božji nalog, biće ti lakše da te On usavrši. Neki nisu spremni da se usklađuju sa drugima u vršenju svoje službe za Boga, čak ni kada se od njih to zahteva; to su lenji ljudi koji samo žele da uživaju u udobnosti. Što više se od tebe traži da službu vršiš u koordinaciji sa drugima, više iskustva ćeš steći. Zbog većeg bremena i više iskustva steći ćeš više prilika da budeš usavršen. Prema tome, ako Bogu možeš da služiš iskreno, tada ćeš biti obziran prema teretu Božjem; kao takav, imaćeš više prilika da te Bog usavrši. Upravo jedna takva skupina ljudi se trenutno usavršava” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Vodi računa o Božjim namerama kako bi postigao savršenstvo”). Bog mi je dao blagodat i priliku da se obučavam u obavljanju dužnosti kako bih zadobila istinu i bila usavršena. Morala sam to da cenim! Iako je upravljanje radom na zalivanju naporno i zamorno, ima mnogo prilika da zadobiješ istinu i da te Bog usavrši. Iako su dužnosti koje sam ranije obavljala bile opuštenije i udobnije, susretala sam se sa manje problema, a to je značilo da je bilo manje prilika da tragam za istinom i moj život-rast je bio spor. Sada konačno shvatam zašto Bog želi da se ljudi pobune protiv svog tela i ponesu veće breme; u tome se krije toliko Božje ljubavi. Kada sam ispravila svoj način razmišljanja, nisam više osećala da patim iako mi je dužnost bila malo napornija i bila sam spremna da se iz dubine srca pokorim i prihvatim tu dužnost. Počela sam aktivnije da preuzimam inicijativu da bih se upoznala sa poslom i pitala sam Čen Lu za sve što nisam znala kako da uradim. Nisam se usuđivala da više odlažem, u strahu da će, bude li Čen Lu otišla da obavlja druge dužnosti pre nego što ja shvatim šta se dešava u crkvama, to odložiti posao. Kasnije smo Li Jang i ja sarađivali kako bismo pravovremeno pratili rad, pa su rezultati rada na zalivanju bili bolji nego pre. Pridošlice su aktivno prisustvovale okupljanjima i takođe su bile voljne da obavljaju dužnosti i propovedaju jevanđelje.

Posle nekog vremena, upoznali smo se s poslom, pa su starešine zamolile mene i Li Janga da raspodelimo svoj posao, tako da svako od nas bude odgovoran za nekoliko crkava. Na taj način bismo mogli da detaljnije pratimo rad. Nakon što smo raspodelili posao, primetila sam da rezultati rada na zalivanju u crkvama za koje sam ja bila odgovorna nisu dobri. Bilo je mnogo pridošlica koje nisu redovno dolazile na okupljanja i nije bilo dovoljno zalivača. Crkve za koje je Li Jang bio odgovoran bile su bolje i imale su mnogo zalivača, pa mu je dužnost bila malo lakša. Kad sam nakon raspodele posla videla kakvo je stanje u crkvama, nisam želela da preuzmem te crkve, osećajući da ću, čim to uradim, biti još zauzetija i umornija nego pre. Međutim, kada sam pomislila na to kako je Li Jang bolje upoznat sa svojim crkvama i kako ovakva podela zadataka olakšava praćenje rada, pokorila sam se. Nakon što su čuli jevanđelje, kasnije je dolazilo sve više pridošlica kojima je zalivanje bilo hitno potrebno, ali je crkvama za koje sam ja bila odgovorna nedostajalo zalivača. U svoj posao sam morala da ulažem mnogo više vremena i energije nego obično, a kada sam videla da je Li Jang rasterećeniji, zažalila sam što smo podelili posao. Tada sam shvatila da ponovo želim da pokažem razumevanja prema telu. Pomislila sam kako sam već počinila prestup jer sam povlađivala sopstvenom telu i ometala rad crkve. Nisam mogla ponovo da povredim Božje srce kao što sam to činila u prošlosti. Koliko god da je bilo teško ili naporno, morala sam da istrajem. Nakon što su mi namere postale ispravne, imala sam veru da prionem na posao. Zatim su se rezultati rada na zalivanju donekle poboljšali i posao nije kasnio. Zaista sam iskusila da ću, uz ispravne namere pri izvršavanju svoje dužnosti i marljivu saradnju, ako ne budem pokazivala razumevanje prema telu, imati Božje vođstvo i blagoslov i da će mi srce biti spokojno i mirno. Hvala Bogu!