Rođena sam u običnoj zemljoradničkoj porodici i moji roditelji su gajili useve da bi preživeli. Postojalo je jedno dobrostojeće domaćinstvo u našem selu i ti su ljudi posedovali veliku i lepu kuću. Deca iz te kuće su često imala novu odeću i kvalitetno se hranila. Prilično sam im zavidela. Razmišljala sam kako moram marljivo da učim, upišem se na neki dobar fakultet u budućnosti i pronađem dobar posao. Na taj bih se način izdvojila iz mase i drugi bi o meni imali visoko mišljenje i zavideli mi. Međutim, tokom prve godine srednje škole, dijagnostikovan mi je sistemski eritemski lupus. To je neizlečivo reumatsko autoimuno oboljenje. Moraš da piješ lekove čitavog svog života. U to sam vreme bila veoma potištena i nije mi bilo jasno zašto sam dobila tu bolest. Uložila sam svu svoju energiju u učenje. Moje su ocene često bile među najboljima u razredu, pa sam mislila da bih mogla da promenim svoju sudbinu kada bih uspela da se upišem na najbolji mogući fakultet. No, neočekivano, dvadeset i nešto dana pre prijemnog ispita, dobila sam visoku temperaturu koja nije popuštala i morala sam da ostanem u bolnici na lečenju. Na kraju nisam uspela da se upišem na najbolji mogući fakultet pa sam krenula u običnu stručnu školu. Ali nisam želela da se prepustim svojoj sudbini, pa sam se nakon što sam krenula u tu školu prijavila za pripremnu nastavu za prijemni ispit za fakultet. Međutim nakon samo pola godine pohađanja te nastave, moja bolest se pogoršala. Često sam imala slabu groznicu, zglobovi na rukama i nogama su mi oticali i bili bolni, pa mi je i penjanje stepenicama bilo naporno. Bilo je dana kada nisam mogla da ponesem ni svoj termos. Na kraju mi nije preostalo ništa drugo nego da napustim školu i vratim se kući. Prijatelji mojih godina su bili zdravi i radili su na ostvarivanju svojih snova. Nisam mogla a da ne pogledam u nebo, ne uzdahnem i pomislim: „Zašto je sudbina toliko nepravedna prema meni? Zašto je baš meni dato da se borim sa takvim poteškoćama?“ Često su mi svi bili krivi, a povremeno sam pomišljala i na samoubistvo. Ali videvši koliko se moji roditelji trude oko mene, nisam imala srca da uradim nešto takvo. Sve što sam mogla da učinim je da brojim dane koji su prolazili.

Kasnije sam prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Moje zdravlje se prilično popravilo i mogla sam da živim normalno. Strešina je za mene uredio da se bavim video produkcijom. U to vreme sam to žarko želela, pa sam aktivno proučavala video produkciju. Kasnije sam unapređena u nadzornika i bila sam izuzetno srećna. Postala sam još aktivnija u obavljanju svoje dužnosti. Povremeno sam imala blago povišenu temperaturu ali sam istrajavala u vršenju svoje dužnosti. Kasnije mi je, uzimajući u obzir moje zdravstveno stanje, starešina uredio da se vratim kući i obavljam koju god dužnost da mogu tamo. Ali ja sam se osećala pomalo izgubljeno. Činilo se da nikada neću imati priliku da napredujem, pa sam pomislila: „Nije li to sve zbog ove užasne bolesti? Zaista me je zadesila loša sudbina.“ Nakon toga sam obavljala dužnosti u crkvi koje su se ticale tekstova. Često sam mislila: „Sve što obavljam su dužnosti koje su tiču tekstova. Ne mogu da se istaknem niti budem u centru pažnje.“ Bila sam veoma potištena. Videvši kako starešine često odlaze na različita mesta da bi u zajedništvu razgovarali o Božjim rečima i rešavali probleme, i kako izgledaju prilično impresivno i uspešno, pomislila sam u sebi: „Kada bih samo mogla da razumem još više istine i rešavam probleme sa stanjem koje braća i sestre imaju, možda bi svi i mene izabrali za vođu.“ Zato sam svaki put kada bih otišla na okupljanje, obraćala pažnju na stanje braće i sestara. Kada bih otišla kući, pronalazila bih neke od Božjih reči i onda, na sledećem okupljanju u zajedništvu, razgovarala o tim rečima sa braćom i sestrama. Videvši da svi pomno slušaju moju besedu, podrazumeva se da sam bila presrećna. Baš kada je sve krenulo u pravom smeru, pala sam sa bicikla na svom putu na okupljanje, povredila nogu toliko ozbiljno da nisam mogla da hodam, pa sam morala da ostanem kod kuće da se oporavim. Bila sam zbunjena i razmišljala sam: „Prilično sam aktivna u vršenju svoje dužnosti u poslednje vreme; kako mi se nešto ovako moglo dogoditi? Zašto toliko nemam sreće?“ Ono što me je još više uznemiravalo je to što je crkva uskoro trebalo da drži izbore; mislila sam da bi mogli mene da izaberu, ali mi je starešina rekao: „Starešine su odgovorne za sve crkvene poslove. Budući da si ti slabog zdravlja, bojim se da bi te to iznurilo. Bolje je da se držiš dužnosti koje su se tiču tekstova.“ Slušajući starešinu, imala sam osećaj kao da me je neko polio kofom hladne vode, i srce je počelo da mi se steže. Činilo se da mi nije bilo suđeno da budem starešina. Nakon toga, nisam više imala pređašni elan kada bih otišla na okupljanja. Nisam želela da ulažem napor u razmišljanje o problemima braće i sestara. Čen Fang, koja je u to vreme izabrana za novog starešinu, bila je mojih godina i stvarno sam joj zavidela. Bila je dobrog zdravlja i mogla da bude izabrana za starešinu, dok je sve što sam ja mogla da obavljam bilo nešto malo od dužnosti koje se tiču tekstova. Negodovala sam u sebi razmišljajući: „Želim da se revnosno dajem za Boga; zašto imam tako slabašno telo? Srce imam, ali snage nemam. Zaista me je zadesila loša sudbina.“ Osećajući se izgubljeno, razmišljala sam: „Iako ne mogu da budem starešina, ako postignem nešto obavljajući svoje dužnosti koje se tiču tekstova, neće li braća i sestre ipak imati visoko mišljenje o meni?“ Imajući to na umu, revnosno sam pregledavala rukopise. Ali do kraja te godine, noga me je toliko bolela da nisam mogla da hodam. Ispostavilo se da je u pitanju avaskularna nekroza. Nedugo zatim, došlo je do hapšenja po crkvi, a ja nisam mogla da izađem napolje i stupim u kontakt sa braćom i sestrama. Bila sam izuzetno potištena i razmišljala sam: „Kako je mogla da me zadesi ovako loša sudbina? U prošlosti sam želela da kroz učenje promenim svoju sudbinu, ali to nije išlo po planu. Mislila sam da ću nakon što sam poverovala u Boga imati dobru sudbinu, ali stvari po mene i dalje nisu tekle kako treba. Moja bolest je sada ozbiljna pa ne mogu da obavljam svoju dužnost zbog opasnih okolnosti. Nikada neće doći dan da ja zablistam. Moja sudbina je da patim!“ Lice mi je bilo okupano suzama čitavog dana i nisam znala kako da nastavim sa životom. U to vreme, palo mi je na um da bih mogla da pišem članke, ali čim bih se setila svoje sudbine i kako ni od jedne moje težnje ne bi bilo koristi, nisam više bila raspoložena za pisanje i čitav dan bih provela u stanju potištenosti.

Jednog dana mi je sestra koja je živela u blizini donela neke od Božjih reči. Bila sam veoma zahvalna Bogu i molila Mu se: „Bože, hvala Ti na Tvojoj milosti. Tokom ovih dana, živela sam u stanju depresije. Mislila sam da imam lošu sudbinu, pa nisam tragala za istinom niti izvlačila ikakve pouke. Bože, toliko sam buntovna!“ Kasnije sam pročitala dva poglavlja Božjih reči i donekle stekla uvid u svoje stanje. Svemogući Bog kaže: „Osnovni uzrok nastanka negativnog osećanja depresije različit je za svaku osobu. Osećanje depresije se kod nekih ljudi može javiti zbog toga što neprestano veruju da im je sudbina grozna. Zar to nije jedan od uzroka? (Jeste.) Svoju mladost proveli su na selu ili u nekom siromašnom kraju, potiču iz ne baš bogatih porodica i, osim nekoliko prostih komada nameštaja, ništa vredno nisu posedovali. Imali su možda jedan ili dva kompleta odeće koju su morali da nose iako je ponegde bila pocepana, a najčešće nisu mogli ni kvalitetno da se hrane, već bi samo za Novu godinu ili u dane praznika pojeli po parče mesa. Ponekad su gladovali ili se smrzavali zbog neodgovarajuće odeće, a o porciji punoj mesa mogli su samo da sanjaju, a jedva da bi i poneku voćku našli. Živeći u takvom okruženju, osećali su se drugačije od ljudi iz velikog grada, čiji su roditelji bili dobro situirani, koji su mogli da jedu šta god požele i da se oblače po svom ukusu, koji su istog časa dobijali sve što bi poželeli i koji su bili upućeni u mnoge stvari. Stoga su ovako razmišljali: ’Sudbina im je baš naklonjena. Što li je mene snašla ova zla sudbina?’ Takvi ljudi neprestano žele da se izdvoje iz gomile i da promene svoju sudbinu. To, međutim, nije nimalo lako učiniti. Mada čovek koji je na svet došao u takvom okruženju može da pokuša da svoju sudbinu promeni nabolje, u kojoj meri on to zaista može da postigne? Nakon što odraste, kud god da krene nailazi na prepreke u društvu, svuda ga ismevaju i zadirkuju, usled čega se uvek oseća jako nesrećno. Stoga on ovako razmišlja: ’Zašto sam tako loše sreće? Zašto uvek nailazim na rđave ljude? Imao sam teško detinjstvo, ali sam morao da se pomirim s tim. Sada, kad sam odrastao, ja i dalje teško živim. Oduvek sam želeo da drugima pokažem za šta sam sve sposoban, ali nikako da dobijem priliku za to. Pa, ako već tako stoje stvari, neka im bude. Ja samo želim da svojski radim i da zaradim dovoljno novca za dobar život. Ali, zašto mi onda čak ni to ne polazi za rukom? Kako je moguće da je toliko teško obezbediti sebi dobar život? Ne tražim da živim bolje od svih. Želim da živim barem kao ljudi iz gradova, da me niko ne gleda s visine i da ne budem građanin drugog ili trećeg reda. Makar mi se ljudi ne bi obraćali sa „Ej, ti, dođi ovamo!“ Makar bi me oslovljavali po imenu i obraćali bi mi se s poštovanjem. Ali čak ni to sitno zadovoljstvo ne mogu sebi da priuštim. Zašto je moja sudbina tako surova? Kada će svemu ovom doći kraj?’ Dok u Boga nisu verovali, takvi ljudi su svoju sudbinu smatrali surovom. A kad poveruju u Boga i shvate da je ovo istiniti put, oni ovako razmišljaju: ’Vredela je sva ona patnja koju sam dosad trpeo. Sve je to Bog orkestrirao i uradio, i dobro je uradio. Da nisam onoliko patio, ne bih ni poverovao u Boga. Ako sada, kad u Boga verujem, budem u stanju da prihvatim istinu, sudbina će mi se promeniti nabolje. Sada u crkvi mogu ravnopravno da živim sa svojom braćom i sestrama, koji me oslovljavaju sa „brate“ ili „sestro“ i obraćaju mi se s poštovanjem. Ja sada uživam u osećaju da me drugi ljudi poštuju.’ Čini se, dakle, da se njihova sudbina promenila, da su prestali da pate i da ih više ne prati zla sudba. Kad su počeli da veruju u Boga, čvrsto su odlučili da svoju dužnost u Božjoj kući dobro obavljaju, u stanju su da trpe nedaće i da naporno rade, sve stvari mogu da podnesu bolje nego iko drugi i trude se da zadobiju pohvale i poštovanje od većine ljudi. Možda se čak nadaju da će biti izabrani za crkvene vođe, da će zauzeti neku od čelnih pozicija ili postati vođe tima, čime bi svakako odali počast vlastitoj porodici i svojim precima, zar ne? A zar time neće ujedno promeniti i vlastitu sudbinu? Stvarnost im, međutim, ne ispunjava želje, te su oni stoga potišteni i ovako razmišljaju: ’Kako to da, iako već godinama verujem u Boga i veoma se dobro slažem s braćom i sestrama, kad god se bira vođa, osoba na čelnoj poziciji ili vođa tima, nikako da na mene dođe red? Da li je to zato što izgledam tako obično ili zato što se nisam naročito dobro pokazao, pa me niko nije ni zapazio? Svaki put kad se bira osoba za neku dužnost, ja se ponadam i bio bih presrećan da me izaberu makar i za vođu tima. Toliko izgaram od želje da se odužim Bogu, ali svaki put se razočaram kad me pri izboru potpuno izostave sa spiska kandidata. U čemu je stvar? Da li je zaista moguće da sam osuđen da do kraja života ostanem sasvim običan čovek i mediokritet? Kad se osvrnem na svoje detinjstvo, mladost i srednje godine, shvatam da sam oduvek išao putem osrednjosti i da ništa značajno nisam uradio. A nije da nemam nikakvih ambicija i da sam baš toliko lošeg kova, nije da se ne trudim u dovoljnoj meri i da ne mogu da podnesem nedaće. Imam odluke i ciljeve, a moglo bi se čak reći i da sam ambiciozan. Pa zašto mi onda baš nikad ne uspeva da se istaknem u odnosu na druge? Kad se sve sabere i oduzme, naprosto me prati zla sudbina i suđeno mi je da patim, jer je Bog tako uredio.’ Što više o tome razmišljaju, vlastita sudbina im se čini još gorom. (…) Šta god da im se desi, takvi ljudi uvek sve pripisuju svojoj zloj sudbini; neprestano i uporno se vraćaju toj ideji zle sudbine, nastojeći da je što dublje razumeju i što bolje shvate i, dok je tako prevrću u svojoj glavi, postaju još depresivniji. Kad god pri obavljanju svoje dužnosti naprave neku omašku, oni pomisle: ’Ah, kako da svoju dužnost dobro obavljam, kad me prati tako zla sudbina?’ Na skupovima, njihova braća i sestre razgovoraju u zajedništvu, a oni neprestano prevrću stvari po glavi, ali ne razumeju i ovako misle: ’Oh, kako da išta shvatim, kad me prati tako zla sudbina?’ Još su depresivniji kad vide da je neko veštiji govornik od njih i da o nekim stvarima raspravlja jasnije i prosvetljenije nego što su ih oni razumeli. Kad vide nekoga ko može da trpi nedaće i da plaća cenu, ko u obavljanju svoje dužnosti postiže vidljive rezultate, ko od svoje braće i sestara dobija priznanja i biva unapređen, oni se u srcu osećaju nesrećno. Naročito su depresivni kad neko postane vođa ili delatnik, a čak i kad vide kako neko peva ili igra bolje od njih, pa se zbog toga osete inferiornim u odnosu na tu osobu, oni postaju depresivni. Bez obzira sa kojim se ljudima, događajima ili stvarima susreću, bez obzira na situaciju u kojoj su se našli, oni na to uvek reaguju osećanjem depresije. Čak i kad vide da neko nosi odeću koja je iole lepša od njihove ili da ima malo lepšu frizuru, oni se uvek rastuže, u srcu im se razbuktaju zavist i ljubomora, nakon čega ponovo zapadaju u tu svoju depresivnu emociju“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (2)“). „Zbog toga što oduvek veruju da ih prati zla sudbina, oni naposletku padaju u očaj, žive bez ikakvog stvarnog cilja, jedu, spavaju i čekaju da smrt dođe po njih; tako postaju sve manje zainteresovani za traganje za istinom, za dobro obavljanje dužnosti, postizanje spasenja i ostale slične Božje zahteve, pa čak sve više odbijaju i odbacuju te stvari. Svoju zlu sudbinu uzimaju kao osnovu i razlog zbog kojeg ne tragaju za istinom, a svoju nemogućnost da postignu spasenje uzimaju kao nešto što se podrazumeva. Kad se nađu u određenim situacijama, oni ne analiziraju svoje iskvarene naravi, kako bi ih spoznali i razrešili, već na svaku osobu, stvar ili događaj sa kojima se susretnu reaguju iz perspektive da ih prati zla sudbina. To čini da sve dublje padaju u osećanje depresije“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (2)“). Ono što je Bog razotkrio je bilo moje pravo stanje. Oduvek sam mislila kako imam lošu i okrutnu sudbinu i zbog toga sam često živela osećajući se depresivno. Kada sam bila mlada, uvidevši da potičem iz obične porodice, želela sam da kroz učenje promenim svoju sudbinu, ali mi je nažalost u prvoj godini srednje škole dijagnostikovan eritemski lupus. Kada mi se bolest vratila baš uoči prijemnog ispita, nisam uspela da upišem najbolji mogući fakultet. Kasnije sam morala da napustim školu i vratim se kući zbog teškog zdravstvenog stanja. Kada sam uvidela da nema načina da putem znanja promenim svoju sudbinu, srce me je strašno bolelo i često sam se žalila da je sudbina nepravedna prema meni. Nakon što sam poverovala u Boga, uvek sam svoje dužnosti koje su se ticale tekstova iza kulisa obavljala bezvoljno i želela da budem izabrana za starešinu tako što sam aktivno rešavala stanja braće i sestara. Međutim, uzimajući u obzir moju zdravstvenu situaciju, braća i sestre me nisu izabrali. Još više sam imala osećaj da me je zadesila loša sudbina, a na okupljanjima više nisam bila aktivna kao ranije. S obzirom na moju situaciju, crkva je uredila da ostanem u porodičnom domu mog domaćina i pregledavam rukopise. I dalje sam želela da nešto postignem i podstaknem ljude da me cene, ali se moje zdravstveno stanje iznenada pogoršalo i avaskularna nekroza me je sprečila da izađem iz kuće i obavljam svoju dužnost. Zapala sam u još dublju potištenost. Mislila sam kako ništa što sam uradila nije ispalo kako valja i da mi je sudbina da patim. Živela sam ophrvana depresijom i odustala od same sebe, bez želje da stremim k istini ili nadalje pišem članke. Smatrala sam da mi je dodeljena loša sudbina i da nema smisla da nastavljam sa svojom težnjom. Moje pogled na stvari je bio istovetan onom kod ljudi koji ne veruju u Boga: kada bih se susrela sa nevoljama, zaključila bih da sam loše sudbine i želela da se, u svemu što radim, borim protiv nje. Kada bih izgubila tu borbu, žalila bih se kako me je zadesila loša sudbina. Godinama sam verovala u Boga ali Mu se nisam istinski pokorila. Nisam umela da tražim istinu kako bih rešila vlastite probleme, već samo da živim u stanju depresije i krivim Boga. Kako sam sebe mogla nazivati vernikom u Boga?

Kasnije sam pročitala još dva poglavlja Božjih reči i shvatila da ne postoji nešto tako kao što su dobra ili loša sudbina. Svemogući Bog kaže: „Božje uređenje u vezi s tim da li će neku osobu pratiti dobra ili loša sudbina ne treba posmatrati ni odmeravati očima čoveka ili neke gatare, niti ga treba odmeravati sa stanovišta slave i bogatstva u kojima ta osoba tokom svog života uživa ili količine patnje koju podnosi, kao ni sa stanovišta uspešnosti njene potrage za dobrim izgledima, slavom i bogatstvom. Pa ipak, upravo tu ozbiljnu grešku čine oni koji tvrde da im je sudbina loša, a to je ujedno i način na koji većina ljudi odmerava nečiju sudbinu. Kako većina ljudi odmerava vlastitu sudbinu? Na koji način svetovni ljudi ocenjuju da li je nečija sudbina dobra ili loša? Oni svoju ocenu zasnivaju prvenstveno na tome da li toj osobi život protiče glatko ili ne, da li ona uživa u slavi i bogatstvu, da li je njen stil života superiorniji u odnosu na druge ljude, koliko ta osoba tokom svog života pati a koliko uživa, koliko dugo živi, kakva joj je karijera, da li joj je život težak ili lak i udoban – na osnovu svih ovih i sličnih stvari, ljudi ocenjuju da li je sudbina neke osobe dobra ili loša. Da li i vi sudbinu odmeravate na taj način? (Da.) Kad se, dakle, većina vas suoči s nečim što vam se ne sviđa, kad nastupe teška vremena ili kad ne možete da uživate u životu na visokoj nozi, vi ćete takođe smatrati da vam je sudbina loša i pašćete u depresiju“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (2)“). „Bog je svim ljudima odavno predodredio sudbine, i one su nepromenljive. Ta ’dobra sudbina’ i ’loša sudbina’ razlikuju se od čoveka do čoveka, one zavise od okruženja, od toga kako se ljudi osećaju i za čime tragaju. Zbog toga se ni za čiju sudbinu ne može reći ni da je dobra ni da je loša. Možda ti je život veoma težak, ali ti ovako razmišljaš: ’Ne težim životu na visokoj nozi. Za sreću mi je dovoljno da nisam gladan i da imam šta da obučem. Svako mora da pati u životu. Svetovni ljudi kažu „Ne možeš da vidiš dugu ako ne pada kiša“, što znači da patnja ima svoju vrednost. Ovo nije tako loše i ne prati me loša sudbina. Nebesa su mi dodelila malo bola, poneku kušnju i malo stradanja. To je zato što Bog ima visoko mišljenje o meni. Što znači da mi je sudbina dobra!’ Neki misle da je patnja loša stvar, da to što pate znači da ih prati loša sudbina i da jedino udoban i lak život, bez patnje, predstavlja dobru sudbinu. Nevernici bi rekli da je to ’stvar mišljenja’. A kako ljudi koji veruju u Boga gledaju na pitanje ’sudbine’? Kažemo li mi za nekoga da ima ’dobru’ ili ’lošu sudbinu’? (Ne.) Mi ne govorimo takve stvari. Recimo da imaš dobru sudbinu zato što veruješ u Boga; ali, ako ti pritom ne slediš pravi put vere, pa zbog toga budeš raskrinkan, kažnjen i eliminisan, da li to onda znači da je tvoja sudbina dobra ili loša? Ako u Boga ne veruješ, ni na koji način nećeš moći da budeš raskrinkan ni eliminisan. Nevernici i religiozni ljudi ne govore o razotkrivanju ili raspoznavanju ljudi, niti govore o ljudima koji su uklonjeni ili eliminisani. To bi trebalo da znači da ljudi imaju dobru sudbinu ako su u stanju da veruju u Boga; ali, ako oni na kraju budu kažnjeni, znači li to da ih prati loša sudbina? Sudbina im je čas dobra, čas loša – a kakva je ona, zapravo? Nije moguće oceniti da li je nečija sudbina dobra ili loša; ljudi ne mogu o tome da sude. Sve to čini Bog, a sve što Bog uređuje je dobro. Radi se naprosto o tome da se putanje sudbine svakog pojedinca, kao i okruženja u kojima žive, ljudi, događaji i stvari s kojima se susreću, te životni putevi koje tokom života iskuse, razlikuju od osobe do osobe. Životna okruženja ljudi, kao i okruženja u kojima oni odrastaju, a koja je svima njima Bog uredio, razlikuju se među sobom. Stvari koje svaki pojedinac iskusi tokom svog života potpuno se razlikuju. Takozvana dobra i loša sudbina uopšte ne postoje – sve to Bog uređuje i sve je to Božjih ruku delo. Ako ovo pitanje posmatramo sa stanovišta da je sve to Božje delo, sve što Bog čini je dobro i ispravno; naprosto se radi o tome da neki ljudi, na osnovu vlastitih sklonosti, osećanja i opredeljenja, biraju udoban život, život u slavi i bogatstvu, uz visok ugled, prosperitet i samoostvarenje u svetu. To, po njihovom mišljenju, znači imati dobru sudbinu, dok se loša sudbina može pripisati osrednjim i neuspešnim ljudima, koji čitav život provode na dnu društvene lestvice. Tako to izgleda sa stanovišta nevernika i svetovnih ljudi, koji teže zemaljskim stvarima i žele da žive svetovnim životom, a upravo je to izvor iz kojeg je nastala ideja o dobroj i lošoj sudbini. Drugim rečima, ideja o dobroj i lošoj sudbini proističe isključivo iz uskog razumevanja i površne percepcije ljudskih bića o sudbini, kao i iz njihovih procena o količini fizičke patnje koju podnose, u kojoj meri uživaju, koliko slave i bogatstva stiču, i tome slično. U stvari, ako ovu ideju posmatramo sa stanovišta Božjeg uređenja i suverenosti nad čovekovom sudbinom, onda takva tumačenja dobre i loše sudbine uopšte ne postoje. Zar nije tako? (Jeste.) Ako čovekovu sudbinu posmatraš sa stanovišta Božje suverenosti, onda je sve što Bog radi dobro i predstavlja upravo ono što je svakoj osobi potrebno. To je zato što uzrok i posledica igraju ulogu u prošlim i sadašnjim životima, Bog ih je predodredio i ima suverenost nad njima, Bog ih planira i uređuje – ljudi nemaju nikakvog izbora. Ako to posmatramo sa ovog stanovišta, ljudi ne bi trebalo da sude o tome da li im je sudbina dobra ili loša, zar ne?“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (2)“). Najzad sam, nakon čitanja Božjih reči, shvatila da, s Božjeg stanovišta gledano, tako nešto ne postoji. Sve što Bog čini je dobro. Bog suvereno vlada nad sudbinom svake osobe i uređuje je. Ljudski aršini za prosuđivanje toga da li neko ima dobru ili lošu sudbinu temelje se na tome koliko taj neko pati u životu, koliko slave i bogatstva uživa i koliko je uspešan u jurnjavi za slavom, dobitkom, kao i za budućim izgledima. To je tako iz perspektive telesnih prioriteta čoveka, što nikako nije u skladu sa Božjom namerom. To je ono u šta sam ja verovala; smatrala sam da su oni dobrog zdravlja, koji bi mogli da se proslave i nešto steknu i uživaju u slavi i bogatstvu ljudi koji imaju dobru sudbinu, dok su oni koji su bili bolešljivi, živeli u siromaštvu i čitav svoj život proživeli kao mediokriteti, a da ih niko nije cenio, bili ljudi sa lošom sudbinom. Dakle, budući da me je bolest oduvek mučila, a pošto sam jurila slavu, bogatstvo i buduće izglede, ali bez ikakvog uspeha, smatrala sam da sam loše sudbine. Moj pogled na stvari je bio isti kao u nevernika; bio je to pogled bezvernika. Neki ljudi su dobrog zdravlja i čitav svoj život provode uporno se boreći za novac, slavu, dobitak i status. Sve da im se želje i ispune, ne poznaju vrednost niti smisao života. Neki ljudi provode dane osećajući se isprazno, dok se drugi okreću svim vrstama stimulanasa. Jedni su okupirani ugađanjem sebi, dok se drugi čak odlučuju da svoj život okončaju samoubistvom. Imaju li ti ljudi dobru sudbinu? Jesu li stvarno srećni i radosni? Pomislila sam kako su neki od braće i sestara, iako su potekli iz običnih porodica i nisu bili unapređeni u starešine ili nadzornike u Božjoj kući, i dalje obavljali svoje dužnosti i shvatali neke od istina. Neki od njih su čak pisali članke svedočeći o Bogu; sudbine im nisu bile loše. Iako sam bila namučena bolešću, često sam se Bogu molila zbog toga i srce mi Ga se nije smelo kloniti. Pored toga, tokom tih godina, obavljajući svoje dužnosti koje su se ticale tekstova, počela sam da shvatam neke od istina. Sve je to bilo blagotvorno za moj život-ulazak. Takođe sam bila nadmene prirode i moja je želja za ugledom i statusom bila prilično jaka, pa je to što nisam bila unapređena da vršim te visoko pozicionirane dužnosti bio Božji način da me zaštiti. Ono što je bilo još važnije je bilo to što bih, da nisam imala ovo oboljenje, definitivno svim srcem stremila k novcu, slavi i dobitku u svetu, živela pod Sotoninom vlašću, trpeći da me povređuje i vara i bila potpuno obuzeta time i ne bih primila Božje spasenje poslednjih dana. Zapravo sam mnogo toga zadobila ovom bolešću, a ja sam se stalno žalila da me je zadesila loša sudbina. Blagoslovi su sve vreme bili oko mene, a da ja toga nisam bila svesna! Razmišljala sam o Božjim rečima koje kažu: „Neki ljudi zbog bolesti počnu da veruju u Boga. Ta bolest je Božja blagodat za tebe; bez nje ne bi verovao u Boga, a da nisi verovao u Boga, ne bi stigao ovako daleko – pa je tako čak i ta blagodat ljubav Božja“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga“). Sada sam iskusila ove Božje reči iz prve ruke. Neću se više žaliti da sam loše sudbine zbog bolesti koju imam.

Pročitaću još Božjih reči: „Da li ste spoznali da li su mišljenja i gledišta onih ljudi koji stalno govore da su loše sudbine ispravni ili pogrešni? (Pogrešni su.) Očigledno je da se ti ljudi osećaju depresivno zato što su zaglibili u ekstremizam. (…) Posmatrajući druge ljude i probleme sa tog ekstremnog i pogrešnog stanovišta, oni nastavljaju da žive, da gledaju na ljude i stvari, da se ponašaju i da deluju upravo pod uticajem tog negativnog osećanja. Naposletku, bez obzira na to kako zaista žive, oni su toliko umorni da ne mogu da prikupe nimalo elana za svoju veru u Boga i traganje za istinom. Ma kako da odluče da žive svoj život, oni svoju dužnost ne mogu da obavljaju pozitivno ni aktivno, a uprkos tome što već dugi niz godina veruju u Boga, nikada se ne fokusiraju na to da svoju dužnost obavljaju svim srcem i dušom ili makar na zadovoljavajući način, a još manje se, naravno, bave traganjem za istinom ili praktičnim delovanjem u skladu sa istina-načelima. Zašto je to tako? Kad se sve sabere i oduzme, razlog za to leži u njihovom uverenju da ih prati loša sudbina, koje ih vodi u osećanje duboke depresije. Sasvim se obeshrabre, nemoćni su poput hodajućih leševa, gube svaku vitalnost i ne pokazuju nikakvo pozitivno niti optimistično ponašanje, a kamoli snagu i rešenost da se s odanošću posvete vlastitoj dužnosti, odgovornostima i obavezama. Umesto toga, oni se iz dana u dan nerado hvataju ukoštac sa vlastitom aljkavošću, probijajući se kroz život besciljno, sa zbrkom u glavi, pa čak i potpuno nesvesno. Pritom čak pojma nemaju koliko dugo će se još tako smucati. Naposletku im ne preostaje ništa drugo, do da sami sebe opominju rečima: ’Ah, naprosto ću nastaviti da se smucam okolo dokle god mogu! Ako crkva bude poželela da me izopšti i eliminiše, kad jednog dana budem posustao, neka tako i učini. Za sve je kriva moja loša sudbina!’ Kao što vidiš, oni su čak i na rečima krajnje malodušni. To osećanje depresije nije tek nekakvo loše raspoloženje; mnogo je važnije to što ono deluje razorno na čovekove misli, na njegovo srce i njegove težnje. Ako nisi u stanju da svoje osećanje depresije brzo i pravovremeno preokreneš, ono ne samo da će uticati na čitav tvoj život, već će ti potpuno uništiti život i odvesti te u smrt. Čak i ako zaista veruješ u Boga, nećeš moći da zadobiješ istinu, niti da postigneš spasenje i naposletku ćeš umreti. Upravo zbog toga, svi oni koji misle da ih prati loša sudbina treba sada da se probude; treba da shvate da uopšte nije dobro stalno mozgati o tome da li ti je sudbina dobra ili loša, stalno tragati za nekakvom sudbinom i neprestano se brinuti za svoju sudbinu. Ako svoju sudbinu uvek uzimaš zaozbiljno, onda ćeš, pri suočavanju čak i s neznatnim smetnjama i razočaranjem, ili s neuspehom, posrnućima i sramom, veoma brzo poverovati kako je za sve to kriva tvoja loša sudbina i zla sreća. I tako ćeš se, iz dana u dan, podsećati da te prati loša sudbina, da tvoja sudbina nije dobra kao kod drugih ljudi, i stalno ćeš iznova potanjati u depresiju, bićeš okružen, sputan i zahvaćeni tim negativnim osećanjem depresije, od kojeg nikako ne možeš da pobegneš. Sve je to prilično zastrašujuće i veoma opasno. Uprkos tome što zbog tog osećanja depresije nećeš postati nadmeniji ni lažljiviji, niti ćeš razotkriti vlastitu zlobu, nepopustljivost ili neke druge iskvarene sklonosti, iako te to osećanje neće dovesti do nivoa na kojem ćeš pokazati svoju iskvarenu narav i prkositi Bogu, kršiti istina-načela, praviti prekide i ometanja ili činiti zlodela, to osećanje depresije, u suštini govoreći, ipak predstavlja najozbiljniju manifestaciju čovekovog nezadovoljstva stvarnošću. To ispoljavanje nezadovoljstva stvarnošću je, po svojoj suštini, ujedno i nezadovoljstvo prema Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima. A kakve su posledice po čoveka koji je nezadovoljan Božjom suverenošću i uređenjima? Posledice su, bez sumnje, veoma ozbiljne i u najmanju ruku će te dovesti do toga da prkosiš Bogu i buniš se protiv Njega, učiniće te nesposobnim da prihvatiš Božje izjave i ono čime te On snabdeva, pa nećeš moći da razumeš, niti ćeš hteti da slušaš Božja učenja, uveravanja, podsećanja i upozorenja“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (2)“). Uspomoć Božjih reči sam shvatio da to što je neko konstantno zarobljen negativnim emocijama pesimizma i depresije izaziva ozbiljne posledice. Ne samo da to onemogućava ljude da stvari koje im se događaju vide na ispravan način, već ih čini i nezainteresovanima za obavljanje dužnosti i stremljenje ka istini, pa završavaju gubeći svoju šansu da budu spašeni. A još ozbiljnije od toga je što ovaj vid potištenosti jeste nezadovoljstvo stvarnošću, Božjom suverenošću i Njegovim uređenjima. Suštinu te potištenosti čine žalbe upućene Bogu i tihi revolt protiv Njega. Sama priroda toga je veoma ozbiljna. Recidiv moje bolesti se negativno odrazio na rezultat mog prijemnog ispita a zbog iste te bolesti sam napustila i školu i vratila se kući. Zbog toga sam strašno bolovala, kriveći sve i svakoga. Nakon što sam poverovala u Boga, moja bolest se isprečila mom unapređenju i razvitku, i stalno sam razmišljala o tome kako me je zadesila loša sudbina, kriveći Boga što mi je dao ovo telo. Takođe sam otaljavala svoju dužnost, bez želje da aktivno sarađujem. Oduvek sam bila sputana tim pogrešnim razmišljanjem da sam loše sudbine, pa sam sve više zapadala u depresiju, stalno se žaleći Bogu i pogrešno Ga razumevajući. Da nisam preokrenula stvari, na kraju bih, zbog opiranja Bogu, samo izgubila šansu da se spasem. Ova vrsta pogrešnog razmišljanja i gledišta je toliko otrovna. Ona dovodi do toga da se ljudi, bez pokornog stava, suočavaju sa stvarima koje ih zadese i da na kraju budu nasamareni i povređeni od strane Sotone. Molila sam se Bogu: „Bože, uvek sam se žalila kako me je zadesila loša sudbina i živela sam ophrvana depresijom. To je bio tihi revolt protiv Tebe; opirala sam Ti se. Bože, ne želim ovako da nastavim; molim Te, vodi me.“

Nakon toga sam pročitala Božje reči i naučila kako da svoju sudbinu posmatram na ispravan način. Svemogući Bog kaže: „Kakav stav ljudi treba da zauzmu prema sudbini? Treba da se povinuješ uređenjima Stvoritelja, da u svim Njegovim uređenjima aktivno i energično tražiš svrhu i smisao Stvoritelja, da postigneš razumevanje istine, da u ovom životu koji ti je Bog uredio počneš da koristiš svoje najbolje funkcije, da obavljaš dužnosti, odgovornosti i obaveze stvorenog bića i da svoj život učiniš smislenijim i vrednijim, sve dok Stvoritelj ne bude konačno bio zadovoljan tobom i dok te ne upamti. Naravno, bilo bi još bolje ako bi, zahvaljujući svom traganju i energičnim naporima, uspeo da postigneš spasenje – to bi za tebe bio najbolji mogući ishod. U svakom slučaju, što se sudbine tiče, najprikladniji stav koji ljudi treba da zauzmu nije stav bezobzirne osude i definisanja, ili korišćenja ekstremnih metoda za obračunavanje sa sudbinom. Još manje bi, naravno, trebalo da vlastitu sudbinu biraju, menjaju je ili joj se opiru; umesto toga, treba da je svim srcem cene, da tragaju za njom, istražuju je i usklađuju se s njom, pre no što se s njom na pozitivan način suoče. Konačno, u životnom okruženju i na životnom putovanju koje ti je Bog odredio, treba da težiš načinu ponašanja kojem te je Bog podučio, da tražiš put kojim Bog zahteva da ideš, da proživiš sudbinu kakvu ti je Bog uredio, da bi na kraju dobio Njegov blagoslov. Kad budeš doživeo sudbinu kakvu ti je Stvoritelj na ovaj način uredio, ne samo što ćeš početi da ceniš tugu, setu, suze, bol, frustracije i neuspeh, nego ćeš, što je mnogo važnije, iskusiti radost, spokoj i utehu, kao i prosvećenje i prosvetljenje istinom koju ti je Bog podario. Štaviše, kad na svom životnom putu budeš zalutao, kad se budeš suočio sa frustracijama i neuspehom i kad budeš morao da doneseš neku odluku, osetićeš kako te Stvoritelj usmerava, i naposletku ćeš razumeti, doživeti i shvatiti kako da živiš najsmislenijim mogućim životom. Otad pa nadalje, nikada više nećeš zalutati u životu, nećeš se nikad više naći u stanju konstantne strepnje i, naravno, nikada se više nećeš požaliti na svoju lošu sudbinu, a kamoli potonuti u osećanje depresije zbog toga što misliš da te prati loša sudbina. Ako zauzmeš ovakav stav i upotrebiš ovaj metod pri suočavanju sa sudbinom koju ti je Stvoritelj uredio, ne samo što će tvoja ljudskost postati normalnija, ne samo što ćeš poprimiti normalnu ljudskost i oformiti mišljenja, stavove i načela o tome kako da posmatraš stvari iz domena normalne ljudskosti, nego ćeš, naravno, ujedno steći takvo razumevanje i takve stavove o smislu života kakve nevernici nikada neće imati“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (2)“). Iz Božjih reči sam shvatila da bez obzira na to kakvu nam Bog sudbinu uredio, mi uvek treba da se pokorimo Njegovoj orkestraciji i Njegovim uređenjima. Takvu razboritost stvorena bića treba da poseduju. Bez obzira na našu sudbinu, ono što je najvažnije je da možemo da stremimo k istini, ispunjavamo svoju dužnost kao stvorena bića i proživimo život koji ima svoju vrednost i smisao. Za Jova su ljudi, kada ga je Bog isprva blagoslovio celom planinom punom stoke, prelepom decom i bogatim imetkom, mislili da ima dobru sudbinu. Ali Jov na te stvari nije gledao kao na užitak, već se samo usredsredio na to da hoda putem na kojem se boji Boga i kloni zla. Kasnije se suočio sa kušnjama. Sav njegov imetak je nestao preko noći, deca su mu pomrla, a čitavo njegovo telo je bilo prekriveno čirevima. Po mišljenju ljudi zadesila ga je ogromna nesreća. No, Jov nije gledao na stvari koje su mu se dogodile sa ljudskog stanovišta, niti se bunio ili opirao. Umesto toga je prihvatio što je došlo od Boga, tražio Njegovu nameru i veličao Njegovo sveto ime, ostajući nepokolebljiv u svom svedočenju do samog kraja. Bog se pokazao Jovu i Jov Ga je video. Njegovo srce je zadobilo mir i radost i na kraju je umro u dubokoj starosti. Međutim, kada se radi o mojoj sudbini, oduvek sam želela da je promenim i oslobodim je se. Nisam pažljivo tragala za njom niti se sa njom suočila u pozitivnim duhu i stoga sam živela u nepodnišljivom bolu. Pomislila sam na Božje reči koje kažu: „Šta je uzrok tog bola? Da li on leži u Božjem suverenitetu ili u tome da je ta osoba rođena s lošom srećom? Očito je da ni jedno ni drugo nije tačno. U osnovi, taj je bol uzrokovan putevima kojima ljudi idu, njihovim izabranim načinima života“ („Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni III“). Shvatila sam da toliko patim zbog problema koji sam imala na svom putu stremljenja. Pre nego što sam poverovala u Boga, želela sam da se oslonim na znanje kako bih promenila svoju sudbinu. Težila sam k tome da se izdvojim iz mase i živim ugodnim i bogatim životom. Nakon što sam poverovala u Boga i dalje sam težila za ugledom i statusom u svojoj dužnosti, želeći da me drugi visoko cene. Kada me je bolest omela u ostvarivanju mojih želja, žalila sam se da me je zadesila loša sudbina i živela sam ophrvana depresijom. Moja želja za ugledom i statusom je bila toliko jaka da nisam mogla a da se ne zapitam: „Da li je nečija sudbina dobra i život vredan samo zato što je taj neko stekao ugled i status?“ Setila sam se kako je crkva razotkrila i isključila mnoge ljude. Iako su pojedini bili unapređeni u starešine, neki od njih nisu stremili ka istini, tvrdoglavo su težili ugledu i statusu i veličali i svedočili o sebi u društvu braće i sestara. Nisu prihvatali da budu orezani, pa su na kraju bili razotkriveni i uklonjeni. Uvidela sam da ako ljudi ne streme k istini i ne obavljaju svoju dužnost stojeći čvrsto na zemlji, sve i da su unapređeni i kultivisani, da su pridobili poštovanje mnoštva ljudi, neće zadobiti Božje odobravanje i na kraju će biti razotkriveni i uklonjeni. Pomislila sam kako sam na početku poverovala u Boga zbog svoje bolesti. Uživala sam u opskrbi Božjim rečima i shvatila sam neke od istina. Kada god bih se razbolela i živela u svojoj negativnosti, Bog se koristio svojim rečima da me prosveti i vodi i dopusti mi da i dalje živim. Bog mi je uistinu dao toliko toga. Međutim, ja nisam pomišljala da Mu uzvratim ljubav niti se držim svoje dužnosti sa nogama čvrsto na zemlji. Sve ono za čim sam čeznula su bili moji ugled i status, pa sam bila neiskrena prema Bogu. Stvarno sam bila jako buntovna! Nisam mogla a da ne prolijem pokajničke suze i pomolila sam se Bogu: „Bože, bila sam toliko buntovna. Oduvek sam težila ugledu i statusu i hodala pogrešnim putem; zaista sam nedostojna da me odabereš. Bože, sve što želim je da verujem u Tebe na ispravan način i da Ti se pokorim, dok obavljam svoju dužnost s nogama čvrsto na zemlji.“ Shvatajući bar toliko, ja se nisam više osećala potištenom.

Tokom tog perioda nisam uspevala da dođem u kontakt sa svojom braćom i sestrama, pa sam uporno svakodnevno čitala Božje reči, moleći Mu se i približavajući Mu se, kao i vežbajući pisanje propovedi. Povremeno bi se moje zdravlje malo pogoršalo i zglobovi me boleli toliko da nisam mogla da se niti krećem niti stojim. Nesvesno bih se pomalo uznemirila, pogotovo kada bih pogledala videe na kojima braća i sestre pevaju, igraju i veličaju Boga. Bila sam baš zavidna, razmišljajući: „Ta braća i te sestre su zdravi, pa mogu da pevaju, igraju i veličaju Boga. Mora da je to lep osećaj! A ja ne mogu ni da ustanem.“ Uvidela sam da mi je stanje pogrešno i nečujno sam se molila Bogu i od Njega tražila da zaštiti moje srce. Razmišljala sam o Božjim rečima koje kažu: „Funkcije nisu iste. Postoji jedno telo. Svako obavlja svoju dužnost, svako na svom mestu i daje sve od sebe – svaka iskra ima svoj zrak svetlosti – i traži zrelost u životu. Tako će Meni biti udovoljeno“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 21. poglavlje, „Hristove izjave na početku“). Bog za svakog pojedinca uređuje drugačiju dužnost. Ta braća i sestre su pevali, igrali i veličali Boga, a ja sam obavljala dužnosti koje su se ticale tekstova i svedočila o Njemu. Svako izvršava svoju ulogu. Dok god čovek obavlja svoje najbolje što ume, naići će na Božje odobravanje. Nakon što sam razmislila o tome, u srcu sam se osećala daleko slobodnije. Sada više ne verujem da me je zadesila loša sudbina. Jedino što želim je da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima, da pravilno stremim k istini i obavljam svoju dužnost dobro. Uspela sam da se rešim tog pogrešnog pogleda da me je zadesila loša sudbina zahvaljujući Božjim rečima koje su me vodile.