U aprilu 2023. godine, nadzornica zadužena za rad na izradi tekstova smenjena je jer je težila za slavom i statusom, te prekidala i ometala rad. Mene su predložili za novu nadzornicu. Setila sam se da me je pre mnogo godina KPK uhapsila zbog vere u Boga. Policija me je zatvorila u jedan pansion i deset dana me tajno ispitivala. U želji da spasem sopstvenu kožu, izdala sam dve sestre koje su uhapšene sa mnom i tako počinila prestup. Osećala sam da nisam dostojna tako važne dužnosti, pa sam izrazila svoje bojazni. Starešina je sa mnom razgovarala u zajedništvu o tome kako Bog ne gleda na trenutne prestupe neke osobe, već ih procenjuje sveobuhvatno, na osnovu pozadine i prirode njihovih dela. Ključno je to da li se osoba istinski pokajala. Zamolila me je da se ispravno postavim prema svom prestupu. To me je veoma dirnulo i takođe sam postala voljna da cenim ovu priliku za obuku. Neočekivano, samo nekoliko dana nakon što sam započela ovu dužnost, još jedna nadzornica, Sun Đija, takođe je smenjena jer je težila za slavom i statusom i svoju dužnost nije obavljala u skladu s načelima. Narednih nekoliko dana, osećala sam se kao da mi ogroman kamen pritiska srce. „Tek sam započela ovu dužnost i još nisam upoznata s poslom. Nedostaju nam delatnici za rad na izradi tekstova, neka braća i sestre su u lošem stanju, a posao ne napreduje. Uz toliko problema u radu, može li neko mog kova da ponese ovaj posao? Iako sam poslednjih nekoliko godina obavljala dužnosti vezane za izradu tekstova, biti nadzornica je drugačije. Čovek mora da ima dobar kov i radnu sposobnost, kao i da shvata načela. Ali moj kov i radna sposobnost su prosečni, a nedostaje mi i stručno znanje. Kako mogu da preuzmem tako važan posao? Već sam počinila ozbiljan prestup, a ako nanesem dodatne smetnje ili štetu radu, ne bih mogla da podnesem tu odgovornost. Ako problem bude ozbiljan, možda neću imati dobar ishod ni odredište.” Razmišljajući o tome, osećala sam kao da ne mogu da dišem i bila sam toliko zabrinuta da noću nisam mogla da spavam. Narednih nekoliko dana, nisam imala nimalo volje za svoju dužnost, već sam samo pasivno obavljala zadatke koji su bili preda mnom. Videvši kako provodim dane uzdišući, starešina me je pitala o mom stanju. Ispričala sam joj o svom stanju i poteškoćama, a ona je, na osnovu Božjih reči, porazgovarala sa mnom. Moje stanje se malo popravilo.

Tokom svoje duhovne posvećenosti, tražila sam Božje reči koje se odnose na moje stanje. Svemogući Bog kaže: „Kad je Noje postupio prema Božjim uputstvima, on nije znao kakve su Božje namere. Nije znao šta Bog želi da postigne. Bog mu je samo izdao zapovest i uputio ga da nešto uradi, a Noje je, bez mnogo objašnjenja, otišao i to uradio. On nije pokušavao da u potaji otkrije Božje želje, nije se opirao Bogu, niti je prema Njemu bio neiskren. Samo je otišao i, čista srca i prostodušno, uradio onako kako mu je bilo zapoveđeno. Šta god mu je Bog naložio da uradi, on je to uradio, a pokornost i slušanje Božjih reči bili su izraz vere koja je podupirala njegove postupke. Eto kako je on neposredno i jednostavno postupao sa onim što mu je Bog poverio. Njegova suština – suština njegovih postupaka – bila je pokornost, odsustvo preispitivanja, odsustvo opiranja i, štaviše, odsustvo razmišljanja o ličnim interesima i o sopstvenim dobicima i gubicima. Nadalje, kad je Bog rekao da će uništiti svet potopom, Noje nije pitao ni kada će se to desiti ni u šta će se sve pretvoriti, a svakako nije pitao Boga kako će On da uništi svet. Naprosto je učinio onako kako je Bog naredio. Kako god i od čega god je Bog hteo da to bude napravljeno, Noje je uradio tačno onako kako je Bog tražio, bez i trenutka odlaganja. Postupao je prema Božjim uputstvima i želeo je da udovolji Bogu. Je li to radio da bi sebi pomogao da izbegne katastrofu? Ne. Je li pitao Boga koliko još vremena ima pre nego što svet bude uništen? Nije. Da li je pitao Boga, ili je možda i sâm znao, koliko će mu vremena biti potrebno za izgradnju barke? Ni to nije znao. Naprosto se pokoravao, slušao i postupao u skladu s tim” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I”). Dok sam promišljala o Nojevom iskustvu, osećala sam se istovremeno i dirnuto i posramljeno. Kad je Noje prihvatio Božji nalog da sagradi barku, nikada ranije nije ni video kako barka izgleda. Znao je da će se u procesu izgradnje suočiti s mnogim poteškoćama, ali imajući pred sobom Božji nalog, Noje nije razmatrao te stvari niti je dozvolio da ga poteškoće parališu ili zaustave. Umesto toga, pokorio se, bio je poslušan i pripremio je materijale za izgradnju barke u skladu s Božjim zahtevima. Noje nije razmatrao lične dobitke i gubitke; razmatrao je samo to kako da što pre sagradi barku po Božjim zahtevima, kako bi Božje srce bilo utešeno. Nojev karakter je bio zbilja dobar! Nojev stav jednostavne pokornosti Božjem nalogu učinio je da se osećam postiđeno i osramoćeno zbog svojih osećanja. Razmišljala sam o svom stavu kada sam se suočavala s poteškoćama u svojoj dužnosti i o tome kako se on nimalo nije mogao porediti s Nojevim. Iako su postojale neke stvarne poteškoće u radu, one nisu bile nerešive. Na primer, nedostatak delatnika za rad na izradi tekstova mogao se rešiti u saradnji s drugim crkvama; loša stanja delatnika mogla su se razrešiti razgovorom u zajedništvu s njima o Božjim rečima; a moj prosečan kov i nedostatak radne sposobnosti mogli su se prevazići saradnjom sa starešinom i mojom braćom i sestrama. Sve te poteškoće su se mogle rešiti. Ali, suočena s tim poteškoćama, ja se nisam direktno uhvatila u koštac s njima i praktično ih rešavala kako bi posao napredovao. Umesto toga, brinula sam da ću usporiti posao i da ću na kraju snositi odgovornost. Vodila sam računa samo o svojim ličnim dobicima i gubicima. Uopšte nisam uzimala u obzir Božje namere niti ono što je bila moja dužnost i odgovornost. Moja ljudskost je zaista bila loša! S takvom ljudskošću, ja naprosto nisam bila dostojna da preuzmem tako važan posao. Osećala sam veliki samoprekor i pomolila sam se Bogu: „Bože, u srcu osećam slabost dok se suočavam s ovim poteškoćama u svojoj dužnosti. Molim Te, usmeri me i daj mi veru i odlučnost. Voljna sam da se oslonim na Tebe dok prolazim kroz ovo.” Nakon molitve, brzo sam potražila delatnike za rad na izradi tekstova iz raznih crkava. Posle nekog vremena, osoblje za rad na izradi tekstova je u suštini bilo preraspoređeno, a starešine su izabrale novu nadzornicu da sarađuje sa mnom. Kroz stvarnu saradnju svih nas, rad na izradi tekstova je postepeno počeo da se poboljšava.

Ali ta dobra vremena nisu dugo potrajala. Posle nekog vremena, rezultati rada su počeli da opadaju. Baš u tom trenutku, primila sam pismo od starešina u kojem su istakli da se ne fokusiramo na obučavanje ljudi i da kvalitet nedavno uređenih propovedi nije baš dobar. Zatražili su od nas da analiziramo u čemu je problem. Kada sam videla pismo starešina, srce mi se iznenada uznemirilo. „Toliko se problema sada pojavilo u radu. To je zato što ja, kao nadzornica, nisam dobro vodila posao niti obavljala završne provere kako treba. Izgleda da je moj kov još uvek suviše loš da bih preuzela ovaj posao!” Tada sam pomislila na prethodnu nadzornicu, koja je bila smenjena jer je težila za slavom i statusom i izazivala prekide i ometanja u radu. Iako nisam namerno izazivala prekide i ometanja, kada bi moj loš kov paralisao posao, zar to ne bi takođe bio prestup? Što sam više razmišljala, postajala sam sve negativnija i osećala sam opštu slabost. Ustanovila sam da zaista nisam materijal za nadzornicu i da treba da se povučem i prepustim mesto nekome sposobnijem. Time bih barem donekle pokazala samosvest. Nedostajali su mi dani kada sam bila samo član tima, kada je nadzornica brinula o svemu, a ja nisam morala da preuzimam nikakvu odgovornost. Iako sam znala da takve ideje nisu ispravne, nisam mogla da kontrolišem svoje misli. U to vreme, trebalo je hitno odgovoriti na jedno pismo, ali ja sam samo zurila u kompjuter, nesposobna da umirim srce. Gledajući kako vreme prolazi, shvatila sam da će život u takvom stanju uticati na posao, pa sam se brzo pomolila Bogu: „Bože, kad vidim toliko problema i odstupanja u radu, stalno želim da se povučem. Znam da to nije u skladu s Tvojim namerama. Molim Te, usmeri me da razumem sebe i da izađem iz ovog pogrešnog stanja.”

Nakon molitve, pročitala sam Božje reči: „Čovekovo vršenje sopstvene dužnosti je, u stvarnosti, ostvarenje svega što je svojstveno čoveku, to jest, onoga što je čoveku moguće. Tada je njegova dužnost ispunjena. Nedostaci čoveka tokom njegove službe postepeno se smanjuju stalnim sticanjem iskustva i stalnim procesom njegovog suda; oni ne sprečavaju niti utiču na čovekovu dužnost. Oni koji prestanu da služe ili se predaju i povuku iz straha da će biti nedostataka u njihovoj službi, najveće su kukavice od svih. Ako ljudi ne mogu da izraze ono što treba da izraze tokom službe ili da postignu ono što je svojstveno u njihovoj moći, i umesto toga otaljavaju posao, oni su izgubili funkciju koju stvoreno biće treba da ima. Takvi ljudi nazivaju se ’mediokritetima’; oni su beskorisni otpad. Kako se takvi ljudi uopšte mogu nazvati stvorenim bićima? Zar oni nisu iskvarena bića koja sijaju spolja, ali su trula iznutra? (…) Oni koji ne ispunjavaju svoju dužnost veoma su buntovni prema Bogu i mnogo Mu duguju, ali ipak se okreću na drugu stranu i govore da Bog nije u pravu. Kako takva vrsta ljudi može biti dostojna da bude usavršena? Zar ovo nije najava eliminacije i kažnjavanja? Ljudi koji ne izvršavaju svoju dužnost pred Bogom već su krivi za najgnusnije zločine, za koje ni smrt nije dovoljna kazna, ali oni ipak imaju obraza da se raspravljaju s Bogom i da se sa njim porede. Koja je korist od usavršavanja takvih ljudi? Kada ljudi ne uspeju da izvrše svoju dužnost, oni treba da osećaju krivicu i dug; treba da mrze svoju slabost i beskorisnost, svoje buntovništvo i iskvarenost, a povrh toga, treba da daju svoj život Bogu. Samo tada će oni biti stvorena bića koja zaista vole Boga, i samo takvi ljudi zaslužuju da uživaju u Božjim blagodatima i obećanjima i da budu usavršeni od Njega” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Bog kaže da je normalno da postoje odstupanja i nedostaci u ljudskim dužnostima, i dokle god ih ljudi prepoznaju i mogu na vreme da poprave stvari, On ih neće zbog toga osuditi. Ali ako se neko kukavički povuče kada se u njegovoj dužnosti pojave odstupanja i nedostaci, ili čak iznosi gomilu iskrivljenog razmišljanja i prestane da obavlja svoju dužnost, takva osoba je lišena ljudskosti i razuma i odvratna je Bogu. Ako se ne pokaje, Bog će je na kraju ukloniti. Božje reči suda probole su mi srce. Već sam nanela štetu radu time što ga nisam dobro obavljala, a sada, kada su problemi razotkriveni, nisam žurila da ih rešim i ispravim odstupanja. Umesto toga, moje srce je razmatralo samo lične interese, plašeći se da ću snositi odgovornost ako parališem posao, pa sam želela da se otarasim svoje dužnosti kao vrućeg krompira. Bila sam previše sebična i podla! U stvari, rezultati rada na izradi tekstova su opali, a kada su starešine ukazale na probleme i odstupanja u radu, praktično su me učile kako da obavljam posao. Trebalo je da promislim o tim problemima i odstupanjima i da ih sumiram sa svima kako bi posao napredovao. Ali ja ne samo da nisam promislila i sumirala, niti sam osećala krivicu i samoprekor što nisam dobro obavljala svoju dužnost, već sam se u svom srcu i raspravljala, misleći da mi Bog nije dao dobar kov i, skrivajući se iza izgovora da se povlačim u korist nekoga sposobnijeg, želela sam da izbegnem svoju dužnost. Čak sam mislila da imam samosvest. Ali sada vidim da ovde nije bilo ni najmanje samosvesti. Samo sam bila bezobzirma i napuštala sam svoju dužnost! Razmišljala sam o tome kako su starešine istakle da se ne fokusiramo na obučavanje ljudi, što je bila činjenica. Braća i sestre su tek počeli da se obučavaju i nisu shvatali načela, pa je trebalo da zajedno učimo i komuniciramo, učeći jedni od drugih kako bismo nadoknadili svoje slabosti. Starešine su istakle da kvalitet propovedi koje smo uređivali nije dobar, što je takođe bila činjenica. Moje razumevanje istine bilo je plitko i nisam mogla da prozrem suštinu problema, pa mi je nedostajalo snage da ih rešim. Starešine su mi ukazale na to kako bi me opomenule! Stoga sam odmah razgovarala s braćom i sestrama o problemima na koje je starešina ukazala. Svi su takođe prepoznali odstupanja i nedostatke u svojim dužnostima i bili su voljni da to promene. Od tada smo imali pravac i cilj u svojim dužnostima.

Tokom svojih duhovnih posvećenosti, nastavila sam da promišljam: „Zašto mi se srce toliko uznemiri svaki put kada naiđem na poteškoće i probleme u svom radu, i čak želim da pobegnem od svoje dužnosti?” Pročitala sam Božje reči: „Neki ljudi se plaše da preuzmu odgovornost dok obavljaju svoju dužnost. Ako im crkva zada posao, prvo će proveriti da li taj posao od njih zahteva da preuzmu odgovornost, a ako je to slučaj, neće ga prihvatiti. Njihovi uslovi za obavljanje dužnosti su, kao prvo, da to mora biti neobavezan posao; kao drugo, da nije zahtevan niti naporan; i kao treće, da bez obzira na to šta rade, ne preuzimaju nikakvu odgovornost. To je jedina vrsta dužnosti koju preuzimaju. O kakvoj se to osobi radi? Zar to nije ljigava, lažljiva osoba? Ne želi da snosi ni najmanju odgovornost. Plaši se čak i da će mu lišće kad pada s drveća razbiti glavu. Koju dužnost može da obavlja takva osoba? Od kakve bi koristi mogla da bude Božjoj kući? Delo Božje kuće ima veze sa delom borbe protiv Sotone, kao i sa širenjem jevanđelja carstva. Koja dužnost ne podrazumeva odgovornost? Da li biste rekli da mesto starešine nosi sa sobom odgovornost? Zar odgovornost starešine nije utoliko veća i zar on ne mora da preuzme još veću odgovornost? Bez obzira na to da li propovedaš jevanđelje ili svedočiš ili praviš video-snimke i tako dalje – bez obzira na to šta je tvoj posao – dokle god on potpada pod istina-načela, on sa sobom nosi odgovornosti. Ako u obavljanju tvoje dužnosti nema načela, to će uticati na delo Božje kuće, a ako se plašiš da preuzmeš odgovornost, onda ne možeš da obavljaš nijednu dužnost. Da li je neko ko se plaši da preuzme odgovornost u obavljanju svoje dužnosti kukavica ili postoji problem sa njegovom naravi? Morate biti u stanju da uočite razliku. To u stvari nije pitanje kukavičluka. Ako je ta osoba jurila za bogatstvom ili je radila nešto u svom interesu, kako je tada mogla da bude tako hrabra? Bila je spremna na svaki rizik. Ali kada čini stvari za crkvu, za Božju kuću, ne preuzima nikakav rizik. Takvi ljudi su sebični i podli, najvarljiviji od svih. Svako ko ne preuzme odgovornost za obavljanje svoje dužnosti nije nimalo iskren prema Bogu, a da ne govorimo o njegovoj odanosti. Kakav čovek se usuđuje da preuzme odgovornost? Kakav čovek ima hrabrosti da nosi teško breme? Onaj koji preuzima vođstvo i hrabro istupa u najvažnijem trenutku za rad Božje kuće, onaj ko se ne plaši da snosi tešku odgovornost ni da istrpi velike nedaće kada vidi delo koje je presudno i najvažnije. Onaj ko je odan Bogu, dobar Hristov vojnik. Da li je istina da svako ko se plaši da preuzme odgovornost u svojoj dužnosti to čini zato što ne shvata istinu? Ne; problem leži u njihovoj ljudskosti. Oni nemaju osećaj za pravdu niti za odgovornost, oni su sebični i podli ljudi, nisu iskreni vernici u Boga i ni najmanje ne prihvataju istinu. Zato oni ne mogu da budu spaseni. Vernici u Boga moraju da plate veliku cenu da bi zadobili istinu i naići će na mnoge prepreke da bi je primenjivali. Moraju da se odreknu nekih stvari, da napuste svoje telesne interese i da istrpe određenu patnju. Tek tada će uspeti da sprovedu istinu u delo. Dakle, može li onaj ko se plaši da preuzme odgovornost da primenjuje istinu? On svakako ne može da primenjuje istinu, a kamoli da je zadobije. On se plaši da primenjuje istinu, da doživi gubitak svojih interesa; plaši se da će biti ponižen, da će biti omalovažavan i da će ga osuđivati, i ne usuđuje se da primenjuje istinu. Shodno tome, ne može da je zadobije, i bez obzira na to koliko godina veruje u Boga, ne može da dođe do Njegovog spasenja. Oni koji mogu da obavljaju dužnost u Božjoj kući moraju da budu ljudi koji imaju osećaj bremena kada je u pitanju rad crkve, koji preuzimaju odgovornost, koji se pridržavaju istina-načela i koji mogu da trpe i da plaćaju ceh. Ako neko ne ispunjava navedene zahteve, on nije sposoban da obavlja dužnost i ne poseduje uslove za obavljanje dužnosti. (…) Ako se štitiš kad god te nešto zadesi i ostaviš sebi put za bekstvo, sporedna vrata, da li sprovodiš istinu u delo? To nije primenjivanje istine – to je podmuklost. Ti sada obavljaš svoju dužnost u Božjoj kući. Koje je prvo načelo obavljanja dužnosti? Da pre svega moraš svesrdno da obaviš tu dužnost, ne štedeći trud i štiteći interese Božje kuće. To je istina-načelo koje treba da sprovedeš u delo. Štititi se tako što ćeš ostaviti sebi put za bekstvo, sporedna vrata, jeste načelo primene koje slede nevernici i njihova je najuzvišenija filozofija. Stavljajući sebe na prvo mesto u svemu i stavljajući sopstvene interese ispred svih, ne misleći na druge, nemajući nikakve veze sa interesima Božje kuće i interesima drugih, prvo razmišljajući o sopstvenim interesima, a zatim razmišljajući o putu za bekstvo – zar to nije ono što čini nevernika? Upravo je to nevernik. Ta vrsta osobe nije podobna da obavlja dužnost” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Osma stavka (1. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatila da svaki put kada se u mom radu pojave odstupanja ili poteškoće, ja u svom srcu osećam tako veliki nemir zato što se stalno plašim da preuzmem odgovornost u svojoj dužnosti; razlog tome je bila moja sebična i varljiva narav koja je pravila probleme. Suočena s preraspodelom osoblja, poteškoćama i problemima u radu, moja prva misao je bila da je rad na izradi tekstova važan posao Božje kuće i da ću, ne budem li mogla da preuzmem na sebe dužnost nadzornice i time usporim posao, snositi odgovornost. Iako se nisam usuđivala da napustim svoju dužnost, u srcu sam stalno osećala da ta dužnost nosi preveliki rizik. Da ne spominjem brigu i patnju, ako bi rezultati rada bili loši ili ako bi bilo odstupanja ili nedostataka, u najmanju ruku bih bila smenjena; a ako bih nagomilala previše prestupa, ne bih imala dobar ishod ni odredište. Razmišljajući o tome, ovu dužnost sam doživljavala kao breme, kao teret, i želela sam da je izbegnem. Takođe, nisam imala želju da rešavam probleme i poteškoće u radu. Kao nadzornica, trebalo je da proaktivno preuzmem svoju odgovornost i da tražim od starešine objašnjenje za ono što ne razumem. Dokle god sam ispravno postavljala svoje namere i davala sve od sebe, čak i kada bi ono što sam uradila bilo neznatno, a rezultati na kraju ne baš dobri, barem ne bih žalila ni za čim. Ali dok sam obavljala ovu dužnost, razmatrala sam samo to kako da izbegnem preuzimanje odgovornosti. Moje srce uopšte nije bilo u mojoj dužnosti. Nisam pokazivala nimalo iskrenosti prema svojoj dužnosti, a kamoli posvećenosti. Bila sam zaista toliko sebična i podla! Božja kuća obučava ljude kako bi mogli da tragaju za razumevanjem raznih aspekata istine dok obavljaju svoje dužnosti i kako bi ih dobro obavljali. Za ljude je to praktična obuka. Svako ko ima čistu moć shvatanja ceniće svoju dužnost. Ali gledište koje se skrivalo iza moje težnje bilo je pogrešno. Nisam želela da preuzmem nikakvu odgovornost u svojoj dužnosti, već sam samo želela da budem običan član tima koji svoju dužnost obavlja šablonski, čekajući da nadzornica sve organizuje. U stvari, iako obavljanje dužnosti na takav način znači da se ne preuzima odgovornost, zadobila bih manje obuke i manje istine, a moj život bi sporo napredovao. Obučavajući se za nadzornicu, iako sam nailazila na više problema i poteškoća i pritisak je bio veći, takođe sam više zadobila. Zadobila sam neke uvide u razumevanje načela i procenjivanje ljudi i situacija. Takođe, dok sam pratila rad, kod nekih problema sam uviđala samo površne pojave i nisam mogla da dokučim suštinu stvari, što je dovodilo do toga da nikako nisam uspevala da rešim probleme. Upravo sam uz pomoć saveta starešina otkrila svoje nedostatke. Tragajući za istinom, prepoznala sam prirodu i posledice problema i pronašla sam načela primene, čime sam rešila uzrok problema. Sve te dobitke stekla sam obavljajući dužnost nadzornice. Takođe sam shvatila da čovek mora da preuzme svoj deo odgovornosti koju god dužnost da obavlja u Božjoj kući. Tu odgovornost ne daje nijedna osoba, već ona dolazi od Boga. Shvativši to, zavetovala sam se Bogu da ću, bez obzira na to koliko poteškoća bude u radu, biti voljna da se oslonim na Boga i preuzmem svoje odgovornosti. Više neću biti negativna, niti ću bežati od svoje dužnosti.

Jednom prilikom, pročitala sam odlomak Božjih reči citiran u jednom članku iskustvenog svedočenja koji je veoma odgovarao mom stanju. Svemogući Bog kaže: „Neki ne veruju da se Božja kuća može pravično ophoditi prema ljudima. Oni ne veruju da Bog caruje u Njegovoj kući i da tamo vlada istina. Oni veruju da bez obzira na dužnost koju neko obavlja, ukoliko se pojavi problem, Božja kuća će odmah reagovati tako što će ih lišiti podobnosti da obavljaju tu dužnost, otpustiti ih ili ih čak ukloniti iz crkve. Da li je to zaista tako? Naravno da ne. Božja kuća se ophodi prema svakoj osobi u skladu sa istina-načelima. Bog se pravedno ophodi prema svakoj osobi. On ne uzima u obzir samo ponašanje neke osobe u jednoj konkretnoj situaciji; On uzima u obzir čovekovu priroda-suštinu, njegove namere i njegov stav. Posebno, On sagledava, kada osoba napravi grešku, da li može da promisli o sebi, da li se kaje i da li može da pronikne u suštinu problema na temelju Njegovih reči, da time shvati istinu, da mrzi sebe i da se istinski pokaje. Ako neko nema ovaj ispravan stav i u potpunosti je ukaljan ličnim namerama, ako je pun sitnih spletki i otkriva samo iskvarene naravi, a kada se pojave problemi, čak pribegava pretvaranju, sofizmu i samoopravdavanju, i tvrdoglavo odbija da prizna ono što je uradio, onda takva osoba ne može biti spašena. Ona uopšte ne prihvata istinu i u potpunosti je razotkrivena. Oni koji nisu ispravni ljudi i koji ne mogu nimalo da prihvate istinu, u suštini su bezvernici i mogu se samo eliminisati. (…) Recite Mi, ako neko pogreši, a dođe do istinskog razumevanja i voljan je da se pokaje, zar mu Božja kuća ne bi pružila šansu? Kako se Božji plan upravljanja od šest hiljada godina bliži kraju, ima toliko puno dužnosti koje treba obaviti. Ali ako nemaš savest ili razboritost, ne baviš se svojim pravim poslom, ako si dobio priliku da obavljaš dužnost, ali ne znaš da je ceniš, ne stremiš ka istini nimalo, propuštaš najbolje trenutke, onda ćeš biti otkriven. Ako si konstantno površan u obavljanju svoje dužnosti i ne pokoravaš se nimalo kada se suočiš sa orezivanjem, može li te Božja kuća i dalje angažovati za obavljanje dužnosti? U Božjoj kući vlada istina, a ne Sotona i Bog ima poslednju reč o svemu. On je taj koji obavlja posao spasavanja čoveka, On je taj koji je suveren nad svime. Nema potrebe da ti analiziraš šta je ispravno a šta pogrešno, samo treba da slušaš i pokoravaš se. Kada se suočiš sa orezivanjem, treba da prihvatiš istinu i da budeš u stanju da ispraviš svoje greške. Ako to učiniš, Božja kuća ti neće oduzeti podobnost da obavljaš dužnost. Ako se stalno plašiš da ćeš biti eliminisan, stalno se pravdaš, stalno koristiš sofizam da se braniš, to je onda problem. Drugi će videti da ti nimalo ne prihvataš istinu i da si potpuno nerazuman. To stvara nevolje i crkva će morati da reaguje. Ti uopšte ne prihvataš istinu u obavljanju svoje dužnosti i stalno se plašiš da ćeš biti otkriven i eliminisan. Ovaj tvoj strah je okaljan ljudskom namerom; u tom strahu su iskvarene sotonske naravi, kao i sumnja, oprez i pogrešna shvatanja. Čovek ne treba da ima ovakve stavove” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Promišljajući o Božjim rečima, razmišljala sam o tome kako sam, kad god bi me nešto zadesilo, uvek bila na oprezu i pogrešno razumevala Boga, plašeći se da ću biti razotkrivena i uklonjena. Razlog tome je bilo to što nisam poznavala Božju pravednu narav. Mislila sam da sam u prošlosti počinila ozbiljan prestup i da ću, ne budem li dobro obavljala svoju dužnost i budem li ometala crkveni rad i nanosila mu štetu, počiniti još mnogo prestupa, a ako oni budu ozbiljni, da ću biti uklonjena. U stvari, ako bih svoju dužnost obavljala svim srcem i snagom, ali bih zbog svog lošeg kova bila nesposobna, Božja kuća bi me, u skladu s mojim kovom, premestila na odgovarajuću dužnost i ne bi me zbog toga uklonila. Samo oni koji namerno prekidaju i ometaju rad crkve i odbijaju da se pokaju, bez obzira na to koliko se s njima razgovaralo u zajedništvu, biće uklonjeni. Baš kao i prethodna nadzornica. Ona je namerno kršila načela i izazivala prekide i ometanja zarad sopstvene slave i statusa. Tokom tog perioda, starešina je razgovarala u zajedništvu s njom i pomagala joj, ali ona se nije pokajala i na kraju je smenjena i uklonjena. Božja kuća ima načela po kojima postupa s ljudima. Ona se bavi prestupima ljudi u skladu s pozadinom i situacijom svake osobe i ne primenjuje univerzalni pristup. Brojni problemi koji su se pojavili dok sam obavljala svoju dužnost, a koji su uticali na napredak posla, uglavnom su bili posledica toga što sam se kratko vreme obučavala. Nisam imala pravac ni put kako da dobro obavljam posao, a ponekad nisam mogla da dokučim ključne stvari. Nisam namerno želela da prekidam ili ometam. Kada sam prepoznala svoja odstupanja i na vreme ih ispravila, Božja kuća mi je i dalje pružala priliku da se obučavam, a starešine su me takođe upućivale kako da obavljam stvaran posao. Ne bi trebalo da budem na oprezu prema Bogu niti da Ga pogrešno razumem. Nisam poznavala Božju pravednu narav i živela sam u stanju opreza i pogrešnog razumevanja Boga. Moj život-ulazak je pretrpeo gubitak, a to je uticalo i na moju dužnost. Sve su to bile posledice toga što nisam tragala za istinom.

Za tren oka, došao je oktobar. Zbog hapšenja od strane KPK, različiti aspekti rada u crkvi su bili ometeni, a rezultati rada su ponovo opali. Moja braća i sestre su takođe uglavnom živeli usred poteškoća. Ovog puta, nisam se ulenjila niti postala negativna kao ranije, već sam sa sestrom s kojom sam sarađivala razgovarala o tome kako da rešimo postojeće probleme. U to vreme, starešine su takođe ukazale na neka odstupanja u našem radu i razgovarale su o nekim putevima primene. Kada sam videla pismo starešina, nisam mogla a da ne pomislim: „Šta ako posao ni posle ovoga ne krene? Ako bude kašnjenja u poslu, ja neću moći da podnesem tu odgovornost!” Shvatila sam da opet razmišljam o tome kako da zaštitim sebe, pa sam se pomolila i tragala. Pročitala sam Božje reči: „Na koji se način ispoljava poštena osoba? Pre svega, ona nimalo ne sumnja u Božje reči. To je jedno od ispoljavanja poštene osobe. Osim toga, najvažnije ispoljavanje jeste u traženju istine i njenoj primeni u svim stvarima – to je presudno. Kažeš da si pošten, ali Božje reči uvek potiskuješ u pozadinu svesti i samo radiš ono što ti se prohte. Da li je to ispoljavanje poštene osobe? Kažeš: ’Iako sam lošeg kova, u srcu sam pošten.’ Pa ipak, kada ti neka dužnost zapadne, plašiš se da patiš i da snosiš odgovornost ako je dobro ne obavljaš, te tražiš izgovore da svoju dužnost izbegneš ili predlažeš da je neko drugi obavi. Je li to ispoljavanje poštene osobe? Jasno da nije. Kako, dakle, treba da se ponaša poštena osoba? Treba da se pokorava Božjim uređenjima, da bude posvećena dužnosti koju treba da obavlja i da teži tome da udovolji Božjim namerama. To se ispoljava na nekoliko načina: s iskrenošću u srcu čovek prihvata svoju dužnost, ne uzimajući u obzir svoje telesne interese, ne čini to polovično i ne spletkari u sopstvenu korist. To su ispoljavanja poštenja. Još jedno je u tome da si svim svojim srcem i snagom predan dobrom obavljanju dužnosti, da radiš stvari kako treba i uneseš se svim srcem i ljubavlju u svoju dužnost da Bogu udovoljiš. To su ispoljavanja koja poštena osoba treba da ima dok obavlja svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatila da poštena osoba, dok obavlja svoju dužnost, ne kuje planove za sebe niti razmišlja o sopstvenim interesima, već vodi računa o Božjim namerama i obavlja svoju dužnost svim srcem i snagom. Trebalo bi da postupam u skladu s Božjim rečima i da budem poštena osoba. Sada je velika crvena aždaja u samrtnom ropcu i pomamno hapsi braću i sestre. Njen cilj je da ometa rad crkve. Trebalo bi upravo u ovom trenutku da pojačam svoju saradnju i da radim sa svima kako bismo dobro obavljali svoje dužnosti. Zato sam jela i pila Božje reči sa sestrom s kojom sam sarađivala, tražeći način da rešimo trenutne poteškoće. Takođe smo izvestile starešine o našim predstojećim planovima za rad, a zatim smo odvojeno razgovarale s našom braćom i sestrama, praktično rešavajući poteškoće i probleme u radu. Posle nekog vremena, rad na izradi tekstova je postepeno počeo da se poboljšava. Tokom procesa stvarne saradnje sa svima, videle smo Božji blagoslov i savete. Rezultati rada na izradi tekstova bivali su sve bolji i bolji, i sve smo bile veoma zahvalne Bogu.

Ranije sam uvek osećala da moj kov nije dobar i da ne mogu da obavljam dužnost nadzornice, te da samo oni s dobrim kovom mogu da rade taj posao. Činjenice su dokazale da je moje gledište bilo pogrešno. Pročitala sam Božje reči: „Bez dela Svetog Duha i bez Božje zaštite, ko bi mogao da stigne tamo gde se danas nalazi? Koji bi radni zadatak mogao da se održi do danas? Zar ti ljudi misle da se nalaze u sekularnom svetu? Ako bi bilo koja grupa u sekularnom svetu izgubila tim talentovanih ili darovitih pojedinaca, ona ne bi bila u stanju da dovrši nijedan od svojih projekata. Rad u Božjoj kući je drugačiji. Bog je taj koji čuva, vodi i usmerava rad u Božjoj kući. Nemojte misliti da rad Božje kuće zavisi od podrške bilo koje osobe. Stvari ne stoje tako i to je gledište bezvernika” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). „Bez obzira na to da li ti je kov dobar ili loš i bez obzira na to koliki talenat imaš, ako tvoje iskvarene naravi nisu razrešene, na koju god poziciju da si postavljen, u tom slučaju nećeš biti prikladan za upotrebu. Nasuprot tome, ako su ti kov i sposobnosti ograničeni, ali razumeš razna istina-načela, uključujući istina-načela koja treba da shvatiš i dokučiš u okviru sopstvenog posla, a tvoje su iskvarene naravi razrešene, onda ćeš biti čovek koji je prikladan za upotrebu” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Upoređujući sebe s Božjim rečima, uvidela sam da sam bila slepa i neuka i da je ono što sam otkrila gledište bezvernika. U stvari, posao Božje kuće nije nešto što se može dobro obaviti oslanjanjem na kov ili talenat bilo koje osobe. Spolja gledano, ljudi su ti koji obavljaju posao Božje kuće, ali u stvari, Bog je taj koji ga obavlja. Sveti Duh je taj koji ga vodi i održava. Bez obzira na to da li je nečiji kov dobar ili loš, dokle god ta osoba ima jednostavno i pošteno srce, voljna je da traga za istina-načelima kada je nešto zadesi, ne živi po svojim iskvarenim naravima i posvećena je u svojim dužnostima, Bog će je blagosloviti i usmeriti i ona može postići izvesne rezultate u svojim dužnostima. Takođe sam uvidela da, iako je moj kov prosečan, kada smo svi sarađivali i obavljali svoje dužnosti jednog srca i uma, postigli smo dobre rezultate. Sve je to bilo Božje usmeravanje; Bog je održavao Svoje sopstveno delo. Hvala Svemogućem Bogu!