U septembru 2019. prihvatio sam delo poslednjih dana Svemogućeg Boga. Tokom sastanaka, hvalili su me zbog dobrog zajedništva, brzog shvatanja i dobrog kova. Kasnije sam izabran za vođu grupe, a nedugo zatim, za jevanđeoskog đakona. Nakon toga sam obavljao dužnosti aktivnije nego pre. Počeo sam da propovedam jevanđelje i da budem domaćin na sastancima. Braća i sestre su uživali u zajedništvu sa mnom, a crkveni vođa je rekao da dobro obavljam posao. Bio sam vrlo srećan zbog toga i osetio sam da mi je kov zapravo veoma dobar. Da bih stekao divljenje što većeg broja ljudi, čitao sam više Božje reči i gledao mnogo filmova iz Božje kuće i snimaka čitanja Božje reči, ali sam se u to vreme zadovoljavao time da imam malo doslovnog razumevanja kako bih se pravio važan i nisam bio fokusiran na traženje Božje namere niti na primenu istine. Na sastancima, komunicirao sam naširoko kako bi drugi mislili da razumem više. Čak sam komunicirao o stvarima koje nisam dobro razumeo kako bi drugi pomislili da nema toga što ja ne znam. Takođe, da bih stvorio dobru sliku o sebi u vođinom srcu, pravio sam se mnogo snažan. Na primer, u početku sam imao predstave o Božjem delu, ali sam mislio da ako ikome to kažem, moj vođa će sigurno misliti da ne razumem istinu, pa sam namerno krio svoje predstave od vođe. Izgledalo je kao da se krijem iza maske. Osoba koju su drugi videli bila je privid.

Nekoliko meseci kasnije, izabran sam za crkvenog vođu, ovog puta zadužen za rad oko jevanđelja. Da bi iko radio ovaj posao, morao je da ima kov, pronicljivost i radnu sposobnost. Smatrao sam da niko u crkvi osim mene nema te kvalifikacije, pa mi je zato Bog naložio da obavljam tu dužnost. Zbog stalnih unapređenja smatrao sam da sam drugačiji od ostalih, najmarljiviji u traženju istine, neko koga Bog voli i ko Mu je miljenik. Čak sam mislio da je to što sam zadužen za rad oko jevanđelja značilo da imam pravo da odlučujem ko može da se pridruži crkvi, a ko ne. Polako sam postajao sve više nadmen i smatrao sam da sam iznad braće i sestara, da mogu da naređujem i da braća i sestre moraju da me slušaju. U radu crkve, uvek sam hteo da sam odlučujem i da imam poslednju reč jer sam smatrao da imam radnu sposobnost, da sam savladao načela i da ne moram da prihvatam gledišta niti savete braće i sestara. Gledao sam braću i sestre s visine. Bila je jedna vođa grupe prosečnog kova i bez obzira na to da li je dobro obavljala dužnost, hteo sam da preuzmem njeno mesto. Povrh toga, smatrao sam braću i sestre za svoje podređene i osećao sam da mogu da ih orežem kako mi volja. Na primer, na jednom sastanku, braća i sestre su razmenjivali mišljenje o svom propovedanju jevanđelja, a ja sam mislio da nisu to radili kako treba, pa sam ih smesta izgrdio i rekao im šta bi trebalo da rade. Jedna sestra je imala sopstveni metod primene u dužnosti, ali sam smatrao da to ne radi kako treba, pa sam je ne razgovarajući s njom o načelima strogo orezao. Kasnije mi je ova sestra rekla da je osećala toliku negativnost da nije htela da sarađuje sa mnom. Kasnije, na jednom sastanku, naš vođa se raspitivao da li imamo ikakvih teškoća, pa je ova sestra vođi direktno prijavila problem koji ima sa mnom, rekavši da nisam komunicirao o istini, da sam uvek orezivao druge i da je to orezivanje ljudi uvek bilo veoma grubo. Još nekoliko njih je prijavilo da sam samovoljno orezivao ljude i razotkrili su moje nadmeno ponašanje koristeći Božju reč.

Zapravo, neka braća i sestre su mi već bili pominjali problem mog nadmenog ponašanja. Neki su smatrali da sam previše strog kad se raspitujem za rad drugih i slali mi poruke da kažu: „Brate, nije bilo lepo da tako govoriš. Zbog tebe će se braća i sestre osećati negativno.” Drugi su rekli: „Uvek se drugima obraćaš s visine. Nikad ne stavljaš sebe u jednak položaj sa braćom i sestrama, pa neki od njih neće da pričaju s tobom, a drugi se osećaju tako napadnuto da ne žele više ovu dužnost.” Nakon više njihovih prekora i orezivanja, moj ponos je bio uzdrman. Pre sam mislio da sam neko koga Bog voli i ko Mu je miljenik ali uvidevši kako su me braća i sestre razotkrili i odbacili, obuzeo me je osećaj jake negativnosti. Bez pređašnjeg ugleda i prestiža, nisam više imao motiv da obavljam dužnost. Svakog dana sam samo otaljavao posao, slao beleške, nisam radio temeljno niti sam pratio dužnosti braće i sestara i nisam se fokusirao da rešim probleme na koje su nailazili. Ni najmanje nisam mario za njihove potrebe.

Kasnije je jedna sestra primetila da sam u pogrešnom stanju, pa mi je poslala odlomak Božje reči. Bog kaže: „Otkako je Sotona iskvario ljudski rod, ljudska priroda počela je da se kvari i ljudi su postepeno izgubili razum koji imaju normalni ljudi. Više se ne ponašaju kao ljudska bića u svojstvu čoveka, već su puni suludih težnji; prevazišli su rang čoveka – a opet, svejedno teže da se popnu još više. Na šta se to ’više’ odnosi? Žele da nadvise Boga, žele da nadvise nebo i sve ostalo. Šta je uzrok tome što ljudi otkrivaju takvu narav? Kada se sve sabere i oduzme, čovekova priroda je previše nadmena. Većina razume značenje reči ’nadmenost’. To je pogrdan izraz. Ako neko otkriva nadmenost, drugi ga ne smatraju dobrom osobom. Kad god je neko izuzetno nadmen, drugi uvek pretpostavljaju da je zao čovek. Niko ne želi da mu prikače taj izraz. Zapravo, svi su nadmeni i svi iskvareni ljudi imaju tu suštinu. Neki kažu: ’Nisam nimalo nadmen. Nikada nisam želeo da budem arhanđeo, niti sam ikada želeo da nadvisim Boga niti da nadvisim sve ostalo. Uvek sam bio neko ko je lepo vaspitan i poslušan.’ Ne mora da znači; ove reči nisu tačne. Jednom kada ljudi postanu nadmeni po prirodi i suštini, često su buntovni prema Bogu i opiru Mu se, ne obaziru se na Njegove reči, stvaraju predstave o Njemu i čine stvari kojim Ga izdaju, kao i stvari koje njih same uzdižu i svedoče im. Kažeš da nisi nadmen, ali zamisli da ti je data crkva i da ti je omogućeno da je vodiš; zamisli da te nisam orezivao i da te niko u Božjoj porodici nije kritikovao niti ti pomagao: pošto bi je neko vreme vodio, naveo bi ljude da ti padnu pred noge i da ti budu poslušni, pa čak i da ti se dive i obožavaju te. A zašto bi ti to uradio? To bi bilo određeno tvojom prirodom; to bi jednostavno bilo prirodno otkrovenje. Nemaš nikakve potrebe da učiš to od drugih, niti oni imaju potrebe da te podučavaju. Nisu ti potrebni drugi da te poduče niti da te primoraju da to uradiš; takva situacija prirodno nastaje. Cilj svega što radiš jeste da te ljudi uzdižu, da te hvale, obožavaju, budu ti poslušni i u svemu te slušaju. To što ti je omogućeno da budeš vođa prirodno rađa ovakvu situaciju i ona se ne može promeniti. A kako nastaje ta situacija? Određuje je čovekova nadmena priroda. Ispoljavanje nadmenosti je pobuna i otpor Bogu. Kada su ljudi nadmeni, uobraženi i samopravedni, teže tome da osnivaju sopstvena nezavisna carstva i da rade stvari kako im se prohte. I druge uzmu u svoje ruke i uvuku u svoje naručje. Sposobnost ljudi da čine tako nadmene stvari dokaz je da je suština njihove nadmene prirode zapravo Sotonina suština; suština arhanđela. Kada njihova nadmenost i uobraženost dostignu određeni nivo, u njihovom srcu za Boga mesta više nema i Bog biva skrajnut. Oni onda žele da budu Bog, teraju ljude da im se pokore i postaju arhanđeli. Ako imaš takvu sotonsku nadmenu prirodu, u tvom srcu za Boga nema mesta. Čak i ako veruješ u Boga, Bog te više neće prepoznati, smatraće te zlom osobom i eliminisaće te” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Nadmena priroda je glavni uzrok čovekovog otpora prema Bogu”). Nakon čitanja Božjih reči, pomislio sam na svoje dosadašnje ponašanje. Od kad sam počeo da verujem u Boga, braća i sestre su mi se divili i ohrabrivali me. Rekli su da sam dobrog kova i da dobro komuniciram i bio sam nekoliko puta unapređen, pa sam mislio da sam poseban i bolji od ljudi oko sebe. Moja nadmena priroda navela me je da mislim da sam neko koga Bog voli i ko Mu je miljenik. Osećao sam da se izdvajam i da sam nadmoćan u odnosu na druge, pa sam počeo da koristim svoj položaj da grdim i ograničavam ostale. Čak sam pokušavao da kontrolišem braću i sestre i da ih teram da me slušaju. Ponašao sam se baš kao arhanđeo! Imao sam previše visoko mišljenje o sebi. Kad su me braća i sestre razotkrili i orezali, shvatio sam da nisam tako savršen kako sam mislio. Zapravo, bio sam posebno nadmen i iskvaren. Pretpostavio sam da sam iznad drugih i da sam Božji miljenik, ali to je bila samo moja mašta.

Nekoliko dana kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božje reči koji je razotkrivao i detaljno analizirao antihriste. Svemogući Bog kaže: „Nema cene koju antihristi neće platiti da bi stekli status, zadovoljili svoju ambiciju i postigli svoj cilj da kontrolišu crkvu i da budu bog. Često rade do kasno u noć i bude se u cik zore, uvežbavajući svoje propovedi po čitavu noć sve do u sitne sate, a uz to pribeleže i tuđe briljantne izjave – sve to skupa kako bi se opremili doktrinom koja im je potrebna da bi držali uzvišene propovedi. Svakodnevno razmišljaju o tome kako da upriliče ove uzvišene besede, premišljajući se koje Božje reči da odaberu, koje će to reči nadahnuti divljenje i veličanje među Božjim izabranim narodom, a onda te reči uče napamet. Zatim razmatraju kako da te reči protumače na način koji pokazuje njihovu pronicljivost i briljantnost. Da bi Božju reč zaista utisnuli u svoje srce, trude se da po nekoliko puta slušaju Njegovu reč. Sve to čine uz svu prilježnost studenata koji se bore za svoje mesto na fakultetu. Kad neko drži dobru propoved ili neku koja donosi određeno prosvetljenje ili neku koja nudi određenu teoriju, antihrist će ih prikupiti i objediniti i od njih napraviti sopstvenu propoved. Nema tog truda koji će antihristu biti prevelik. Koji onda motiv i namera stoje u pozadini ovog njegovog truda? Da bude u stanju da propoveda Božje reči, da ih govori jasno i s lakoćom, da njima tečno vlada, kako bi drugi mogli da vide kako je antihrist od njih produhovljeniji, kako više ceni Božje reči, kako više voli Boga. Na taj način antihrist može da stekne divljenje i obožavanje nekih ljudi u svom okruženju. Antihrist oseća da vredi to uraditi, da je vredno truda, cene ili teškoće” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deseta stavka: Istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće (1. deo)”). „Suština ponašanja antihristȃ sastoji se u tome da se neprekidno koriste raznim načinima i sredstvima da udovolje svojim ambicijama i željama, da ljude navedu na pogrešan put i uhvate ih u klopku, kao i da zadobiju visok status ne bi li ih ljudi sledili i obožavali. Moguće je da se u dubini srca oni s Bogom ne nadmeću namerno za ljudski rod, ali je jedno sigurno: čak i kad se s Bogom ne otimaju oko ljudi, svejedno među ljudima žele da imaju status i moć. Čak i ako osvane taj dan kad shvate da se s Bogom nadmeću za status, pa se malo obuzdaju, i dalje se koriste različitim metodama u jurnjavi za statusom i reputacijom; u srcu im je jasno da će legitimni status obezbediti time što će neke ljude navesti da ih priznaju i da im se dive. Ukratko, iako deluje da se sve što antihristi rade uklapa u obavljanje dužnosti, to rezultira navođenjem ljudi na pogrešan put, navođenjem da upravo njih obožavaju i slede. U tom slučaju takvo obavljanje dužnosti isto je što i uzdizanje i svedočenje o sebi. Njihova ambicija da kontrolišu ljude i da zadobiju status i moć u crkvi nikada se neće promeniti. Oni su potpuni antihristi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Peta stavka: Oni ljude navode na pogrešan put, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih”). Bog kaže da se antihristi, ne bi li naveli druge da ih hvale i obožavaju, služe spoljašnjom patnjom da stvore iluziju kako bi naveli ljude na pogrešan put. Uvideo sam ovo i shvatio, zar i sam nisam bio takav? Uvek sam jurio za slavom i statusom i radio sve da bi se drugi ugledali na mene. Toliko sam vremena provodio čitajući Božju reč, ponekad sam ostajao budan do kasno u noć. Moja svrha je bila da shvatim više doktrina kako bih se pravio važan pred drugima. Shvatio sam da sam ispoljavao neke osobine antihrista, razotkrivenih u Božjoj reči. Osećao sam da me je Bog osudio i bio sam posebno zabrinut. Ali se u tom trenutku nisam usuđivao da kažem braći i sestrama svoje pravo stanje jer sam se plašio da će me smatrati antihristom i da će me proterati. Tokom tog perioda, jedan antihrist je otkriven i proteran iz crkve. Spolja je delovala kao da se daje za Boga i traži Božju reč da komunicira sa ostalima, ali ona sama nije primenjivala Božju reč, a kad je nailazila na stvari koje nisu bile u skladu sa njenim predstavama, širila je negativnost i čak je poricala Božje delo u poslednjim danima i ometala one koji istražuju istiniti put. Shvatio sam da sa njom imam nešto zajedničko. Na primer, često sam nalazio Božju reč koju bih podelio sa braćom i sestrama, ali ja sȃm nisam primenjivao Božju reč. Suočen sa teškoćama, rešavao sam ih oslanjajući se na sopstveni um i kov, ali nisam se fokusirao na traženje Božje namere niti na primenu istine. Uvideo sam da sam ispoljavao slične osobine kao ovaj antihrist, kao i da se i druge osobine antihrista razotkrivene u Božjoj reči odnose na mene. Zato sam se još više plašio da ću postati antihrist i da će me proterati. U tom periodu sam davao sve od sebe da obuzdam brigu pred svima, ali sam se osećao naročito jadno, kao da sam osuđen na smrt. Postepeno su moja odbrambenost i podozrivost postajali sve ozbiljniji. Osećao sam da imam lošu prirodu, da lako mogu braću i sestre da navedem na pogrešan put i kontrolišem i da ću, pre ili kasnije, kao onaj antihrist prekidati rad Božje kuće. Razmišljajući o ovome, još više sam se uplašio. U tom trenutku, nisam mogao da razlikujem narav antihrista od njegove suštine, niti sam shvatao šta je Božja namera u ovom okruženju. Mislio sam da sam neko koga će Bog eliminisati, baš kao antihrista i da nema nade da ću biti blagosloven, pa sam počeo da se žalim: „Zanemario sam protivljenje porodice mojoj veri u Boga kako bih obavljao dužnost. Čak sam se odrekao budućnosti i napustio rodni grad da širim jevanđelje u novim mestima. Platio sam tako visoku cenu, ali i dalje ću po kazni otići u pakao. Da sam znao da će ovako da se završi, ne bih se toliko davao. Bar bih malo uživao u telesnim zadovoljstvima.” U tom trenutku sam razmišljao samo o svom odredištu i nisam obraćao pažnju na traženje Božje namere, pa sam uvek bio na oprezu s Bogom i pogrešno Ga razumeo. Na kraju, napustio sam položaj vođe jer sam osećao da ako nastavim da obavljam tako važnu dužnost, sigurno ću biti proteran. Prestao sam i da budem otvoren prema braći i sestrama jer sam se plašio kritika i orezivanja sad kad su videli moje pravo lice. Takođe nisam sarađivao ni sa kim u dužnosti i sve više sam se udaljavao od braće i sestara. Kasnije, pod izgovorom da idem kući da propovedam jevanđelje, vratio sam se svojoj neverničkoj porodici. Suočen sa progonom i osudom porodice, postao sam još negativniji. Iako sam nastavio da prisustvujem okupljanjima, samo sam otaljavao stvari. Bio sam veoma slab i osećao sam da je mojoj veri došao kraj, pa sam rešio da napustim Božju kuću.

Kad sam napustio crkvu, u srcu sam osećao veliku prazninu. Zatvarao sam se u sobi po ceo dan i nisam ništa hteo da radim. Iako me porodica više nije proganjala i telesno mi je bilo prilično ugodno, osećao sam samo strah i jaku krivicu. Bio sam prestravljen da će me Bog kazniti za izdaju, plašio sam se pakla i smrti, pa sam nalazio načine da umirim brige. Pročitao sam mnogo knjiga o društvenim naukama, u nadi da ću u njima naći utehu za dušu, ali nije vredelo. Ništa nije moglo da umiri unutrašnje mučenje. Delovalo je kao da samo mogu ravnodušno da iščekujem smrt. Kasnije sam se pomolio Bogu da mi pokaže izlaz iz ove neprilike i slušao sam himne i čitao Božje reči. Tada je Božja reč probudila moje srce. Pročitao sam u Božjim rečima: „Neki ljudi imaju narav antihrista i često otkrivaju određene iskvarene naravi, ali istovremeno s takvim otkrivenjima razmišljaju o sebi, spoznaju sebe i u stanju su da prihvate i primenjuju istinu, pa se nakon nekog vremena u njima može opaziti promena. Oni su mogući predmeti spasenja” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”). „Ima onih koji, kada čitaju Božje reči, često stiču predstave i pogrešno razumeju jer Bog razotkriva iskvarena stanja ljudi i u nekim Svojim izjavama osuđuje ljude. Pošto misle da su Božje reči upućene njima, ljudi postaju negativni i slabi, misle da Bog odustaje od njih i da ih neće spasiti. Postaju toliko negativni, da ih to dovodi do suza, i više ne žele da slede Boga. To je zapravo pogrešno shvatanje Boga. Kada ne razumeš značenje Božjih reči, ne treba da pokušavaš da definišeš Boga. Ti ne znaš koju vrstu osobe Bog napušta, niti pod kojim okolnostima odustaje od ljudi, a ni pod kojim okolnostima ostavlja ljude po strani; postoje načela i konteksti za sve to. Ako nemaš potpuni uvid u te pojedinosti, bićeš veoma sklon da burno reaguješ i ograničiš sebe zbog jedne Božje reči. Zar to nije problematično? Kada Bog sudi ljudima, koji je njihov glavni aspekt koji On osuđuje? Bog sudi i razotkriva iskvarene naravi i iskvarenu suštinu ljudi, osuđuje njihove sotonske naravi i sotonske prirode, osuđuje različita ispoljenja i ophođenje kada se bune i protive Bogu, osuđuje ih zato što nisu u stanju da se pokore Bogu, zato što se uvek suprotstavljaju Bogu i zato što uvek imaju sopstvene motivacije i ciljeve – ali takva osuda ne znači da je Bog napustio ljude koji imaju sotonsku narav. Ako vam to nije jasno, onda niste sposobni da shvatite, što vas pomalo čini sličnim ljudima koji su mentalno poremećeni, uvek sumnjičavi prema svemu i koji pogrešno tumače Boga. Takvi ljudi su lišeni istinske vere, tako da je pitanje kako bi uopšte mogli da slede Boga do samog kraja? Kad čuješ jednu jedinu osuđujuću izjavu od Boga, ti misliš da je time što ih je osudio, Bog ljude i napustio i da više neće biti spaseni, zbog čega postaješ negativan i prepuštaš se očaju. To je pogrešno tumačenje Boga. Zapravo, Bog nije napustio ljude. Pogrešno su protumačili Boga i napustili sebe. Ništa nije ozbiljnije nego kada se ljudi odreknu sebe, što je ostvarenje reči iz Starog zaveta: ’Bezumni ginu zbog bezumlja’ (Priče Solomonove 10:21). Nijedno ponašanje nije gluplje nego ono kada se ljudi prepuste očaju. Ponekad čitaš Božje reči koje kao da definišu ljude; zapravo, one ne definišu nikoga, već su izraz Božjih namera i mišljenjȃ. To su reči istine i načela, ne definišu nikoga. Reči koje je Bog izgovorio u gnevu ili u besu takođe predstavljaju Božju narav, te su reči istina i, štaviše, pripadaju načelu. Ljudi to moraju da shvate. Svrha tih Božjih reči jeste da omogući ljudima da shvate istinu i da shvate načela; svakako nije da ikoga definišu. To nema nikakve veze s krajnjim odredištem i nagradom ljudi, a još manje s njihovom krajnjom kaznom. To su samo reči izgovorene da sude i da orezuju ljude, one su rezultat besa na ljude koji ne ispunjavaju Njegova očekivanja i izgovorene su da bi probudile ljude, da bi ih podsetile, i te reči dolaze iz Božjeg srca. Pa ipak, ima onih koji posrću i napuštaju Boga zbog jednog jedinog Njegovog suda. Takvi ljudi ne znaju šta je dobro za njih, razum do njih ne dopire, uopšte ne prihvataju istinu. (…) Naiđe vreme kada Bog izbegava ljude, i vreme kada ih privremeno stavlja na stranu da bi mogli da razmisle o sebi, ali Bog ih nije napustio; daje im priliku da se pokaju. Bog zaista napušta samo one zle, počinioce mnogih zlih dela, bezvernike i antihriste. Neki kažu: ’Osećam da sam lišen dela Svetog Duha i dugo sam bez prosvećenja Svetog Duha. Da li me je Bog napustio?’ To je zabluda. Tu postoji i problem naravi: ljudi su isuviše emotivni, uvek slede sopstveno rasuđivanje, uvek su svojevoljni i lišeni racionalnosti – zar to nije problem naravi? Kažeš da te je Bog napustio, da te neće spasiti, da li je On onda odredio tvoj ishod? Bog ti je samo rekao nekoliko ljutitih reči. Kako možeš da kažeš da je On odustao od tebe, da te više ne želi? Postoje slučajevi kada ne možeš da osetiš delo Svetog Duha, ali te Bog nije lišio prava da čitaš Njegove reči, niti je odredio tvoj ishod, ili presekao tvoj put ka spasenju – zašto si onda toliko uznemiren? U lošem si stanju, imaš problem s motivacijom, imaš problem s mislima i gledištima, tvoje stanje uma je izopačeno – a ipak ne pokušavaš to da popraviš traženjem istine. Umesto toga, stalno pogrešno tumačiš i žališ se na Boga, i prebacuješ odgovornost na Njega, pa čak i kažeš: ’Bog me ne želi, tako da više ne verujem u Njega.’ Zar nisi iracionalan? Zar nisi nerazuman?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (1)”). Božja reč se obratila mom srcu. Shvatio sam da me Bog nije uklonio, osudio, niti odredio moj ishod. Zapravo je istina Njegovih reči otkrila moju iskvarenu narav i pogrešan put kojim sam pošao jer sam samo tako mogao da spoznam sebe. Ovo je zapravo bila odlična prilika da se promenim! Božji sud, otkrivenje i orezivanje, svi su bili zarad mog spasenja! Ali koristio sam sopstvene predstave i pogrešno sam razumeo Božju nameru, video sam osudu u Njegovom sudu i otkrivenju i mislio sam da ću biti eliminisan. Pogrešno sam verovao da me, zbog mojih osobina antihrista, Bog sigurno ne želi i da sam osuđen na propast. Ali, u Božjim očima su sve moje osobine zapravo bile normalne. Iako sam ispoljavao osobine naravi antihrista, nisam došao do tačke da budem označen kao antihrist. Bog želi da ukloni i kazni one koji imaju suštinu antihrista. Oni se nikad ne mogu pokajati jer je njihova priroda-suština zla i njima je istina odbojna i mrska. Šta god uradili pogrešno, nikad ne priznaju i preduzimaju sve što je potrebno kako bi zadržali prestiž i status. I dalje sam mogao da shvatim da sam previše iskvaren i da sam pogrešio, tako da sam još imao prilike da se pokajem. Samo sam imao narav antihrista, nisam bio antihrist koji ne prihvata istinu. Ali u tom trenutku, nisam razumeo Božju nameru i nisam poznavao ni Božju ljubav ni Božju pravednu narav. Mislio sam da bi, pošto me Bog više ne želi, svaki trud bio uzaludan. Da ne uživam u svetovnim telesnim zadovoljstvima, da ne bih imao ništa. Prisećajući se šta sam uradio, osećam veliku sramotu. Mnogo puta sam se zakleo Bogu da ću Ga celog života slediti, ali kad mi je suđeno i kad sam razotkriven ovog puta, postao sam negativan, poricao sam Božje spasenje, izgubio veru u Boga i čak sam bez oklevanja izabrao da se vratim u svet i tražim telesna zadovoljstva. Kako bih mogao reći da imam savest? Sad kad sam shvatio Božju nameru, vratila mi se nada. Osećao sam se kao da sam ustao iz mrtvih. Sve drugo u životu sam otpustio i počeo da razišljam o Božjoj reči, da pevam himne, slušam recitacije Božje reči i tražim Božju nameru. Kao da sam iznova kretao na put vere u Boga. Još jednom sam primio Božju milost i osetio sam Božje prisustvo. Postepeno sam našao unutrašnji mir i sreću, a osetio sam i želju u srcu da se vratim crkvi. Međutim, nisam znao da li će me crkva prihvatiti. Molio sam se Bogu, tražeći od Njega milost i spasenje.

Nekoliko nedelja kasnije, video sam još jedan odlomak Božje reči koji me je naveo da malo bolje razumem Božju nameru. Bog kaže: „Nekoliko godina nakon što je ova etapa dela otpočela, jedan je čovek verovao u Boga, ali nije tragao za istinom; sve što je želeo bilo je da zaradi novac, nađe sebi partnera i da živi kao bogat čovek, pa je stoga napustio crkvu. Pošto je nekoliko godina lutao unaokolo, jednog dana se neočekivano vratio. U srcu je osećao užasno kajanje i neizrecivo gorko je plakao. To je bio dokaz da njegovo srce nije u potpunosti napustilo Boga, što je dobro; još uvek je imao priliku i mogao je da se nada spasenju. Da je prestao da veruje i da je postao isti kao nevernici, s njim bi zauvek bilo svršeno. Ako je u stanju da se iskreno pokaje, za njega još uvek ima nade; to je nešto veoma retko i dragoceno. Bez obzira na to kako Bog postupa i kako se odnosi prema ljudima – čak i ako ih mrzi, ako Mu se gade ili ih proklinje – ako su ljudi u stanju da jednoga dana naprave preokret, to će za Mene biti veoma utešno, jer će značiti da oni u svom srcu još uvek čuvaju malo mesta za Boga, da nisu potpuno izgubili ljudski razum ni vlastitu ljudskost, da još uvek žele da veruju u Boga i da barem donekle imaju nameru da Ga priznaju i da Mu se vrate. Ako se ljudi koji Boga zaista nose u svom srcu vrate u Božju kuću, bez obzira na to kada su je napustili, i ako im je ova naša porodica još uvek draga, Ja ću se donekle sentimentalno vezati za njih i potražiću utehu u tome. Biće, međutim, šteta ako se nikada ne budu vratili. Ako mogu da se vrate i da se iskreno pokaju, Moje će srce biti naročito ispunjeno zahvalnošću i utehom. To što je ovaj čovek bio u stanju da se vrati pokazuje da on Boga nije zaboravio; vratio se zato što je u svom srcu i dalje žudeo za Bogom. Naš susret bio je veoma dirljiv. Kad je otišao, sigurno je bio prilično negativan i u lošem stanju; ali, ako je sada bio u stanju da se vrati, to je dokaz da još uvek veruje u Boga. Ne može se, međutim, znati da li će on nastaviti tim putem, jer ljudi se tako brzo menjaju. U Doba blagodati, Isus je bio milostiv i blag prema ljudima. Kad bi se jedna od stotinu ovaca izgubila, On bi ostavio preostalih devedeset i devet i krenuo u potragu za tom jednom izgubljenom ovcom. Ta metafora ne predstavlja nekakvu mehaničku radnju, niti propis; ona pokazuje urgentnu Božju nameru da ljudima podari spasenje, kao i Njegovu veliku ljubav prema njima. To nije način delovanja, već svojevrsna narav i mentalitet. Tako, na primer, neki ljudi napuštaju crkvu na šest meseci ili godinu dana, prolaze kroz brojne slabosti ili pate od ko zna koliko zabluda, ali su ipak u stanju da se kasnije vrate u stvarnost, da steknu znanje, naprave preokret i vrate se na pravi put, što je za Mene naročito utešno i vraća Mi tračak uživanja. U ovom svetu veselja i sjaja, u ovom dobu zla, sposobnost priznavanja Boga i vraćanja na pravi put predstavlja nešto što je prilično utešno i uzbudljivo. Uzmite, na primer, odgajanje dece: bez obzira da li vaša deca prema vama pokazuju poštovanje ili ne, kako biste se osećali kad vas ona ne bi priznavala i kad bi otišla od kuće da se više nikad ne vrate? U dubini duše, vi biste i dalje brinuli o njima i stalno biste se pitali: ’Kad će mi se sin vratiti? Želeo bih da ga vidim. Na kraju krajeva, sin mi je, nisam ga valjda uzalud odgajao i voleo toliko.’ Oduvek ste tako mislili i oduvek čeznete da taj dan već jednom svane. U tom pogledu svi isto osećaju, a o Bogu i da ne govorimo – zar se On još jače ne nada da će zalutali ljudi pronaći put za povratak kući, da će se izgubljeni sin vratiti? Današnji ljudi su malog rasta, ali doći će dan kad će oni razumeti nameru Božju – osim ako uopšte nemaju sklonosti ka pravoj veri i ako nisu bezvernici, a u tom slučaju oni i ne zavređuju da Bog o njima brine” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon čitanja Božjih reči, bio sam posebno ganut. Osećao sam se kao da mi se Bog direktno obraća, baš kao što majka priča s detetom. Bog me je utešio kad sam osećao najveći očaj, dao mi je nadu i dopustio da vidim da je Njegova ljubav prema ljudima stvarna! Shvatio sam da Bog ne osuđuje niti ubija ljude proizvoljno. Bog se ovaplotio u poslednjim danima da spase ljudski rod. Bog me nikad nije zaista napustio, kao što sam pretpostavljao. U stvari, samo mi je sudio i otkrivao moju iskvarenu narav i pogrešan put kojim sam krenuo, što su bili Božja pravednost i svetost, kao i Njegov način da me promeni. Bog je čekao da se pokajem, ali ja sam bio prepun predstava o Bogu i često sam Ga pogrešno razumeo. Video sam Božji sud i spasenje kao uklanjanje i kaznu, nisam razumeo Božju nameru i nisam imao pokoran stav. Uvek sam zauzimao ličan stav i svoje mišljenje sam smatrao istinom. Iako sam bio buntovan, Bog je znao šta mi nedostaje i gde ću posrnuti i doživeti neuspeh. Korak po korak, Bog me je vodio sve dok se nisam probudio i povratio razum. Uvideo sam da je Božja namera da spase ljude iskrena. Sve dok se ljudi drže Njegovog imena i puta, Bog će uvek pružati ruku spasenja. Bog nas voli više nego što sam mislio. Bog je odgovoran za svačiji život. Znao sam da za mene nije prekasno, ako se iskreno pokajem. I dalje sam imao priliku da promenim iskvarenu narav i da budem spasen. Čim sam shvatio Božju nameru, stanje moje negativnosti i pogrešnog razumevanja se preokrenulo.

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božje reči koji mi je omogućio da donekle razumem značaj Božjeg dela suda. Svemogući Bog kaže: „Bog vam danas sudi, grdi vas i osuđuje vas, ali ti moraš da znaš da si osuđen zato da bi mogao da spoznaš sebe. On osuđuje, proklinje, sudi i grdi zato da bi ti mogao da spoznaš sebe, da bi se tvoja narav promenila i, štaviše, da bi mogao da spoznaš koliko vrediš, da bi video da su svi Božji postupci pravedni i u skladu sa Njegovom naravi i sa zahtevima Njegovog dela, da On dela u skladu sa Svojim planom za spasenje čoveka i da je On pravedni Bog koji čoveka voli, spasava ga, sudi mu i grdi ga. Ako znaš samo da ti je status nizak, da si iskvaren i buntovan, ali ne znaš da Bog želi da Svoje spasenje jasno pokaže kroz sud i grdnju koje danas u tebi obavlja, onda nema načina da stekneš iskustvo, a još manje si sposoban da nastaviš da napreduješ. Bog nije došao da bi ubijao i uništavao, već da bi sudio, proklinjao, grdio i spasavao. Pre nego što Njegov plan upravljanja od 6000 godina bude priveden kraju – pre nego što On otkrije kakav ishod čeka svaku od kategorija ljudi – Božje delo na zemlji obavljaće se zarad spasenja; svrha tog dela je isključivo u tome da one koji Ga ljube upotpuni – i to temeljno – i da ih natera da se predaju Njegovoj vrhovnoj vlasti. Bez obzira na to kako Bog spasava ljude, sve se to postiže tako što oni bivaju navedeni da se otrgnu od svoje stare đavolske prirode; drugim rečima, On ih spasava tako što ih primorava da traže život. Ako to ne učine, oni onda ni na koji način neće moći da prihvate Božje spasenje. Spasenje je delo Samoga Boga, dok je traženje života nešto što čovek mora da preduzme kako bi prihvatio spasenje. U očima čoveka, spasenje je ljubav Božja, a ljubav Božja ne može biti grdnja, sud i kletve; spasenje mora u sebi sadržati ljubav, saosećanje i, ponajviše, reči utehe, kao i bezgranične blagoslove koje Bog daruje. Ljudi veruju da Bog, kada spasava čoveka, to čini tako što ga dirne svojim blagoslovima i blagodatima, kako bi čovek svoje srce mogao predati Bogu. Drugim rečima, kada On čoveka dirne, time ga On spasava. Ovakvo spasenje se, dakle, obavlja sklapanjem dogovora. Tek nakon što ga Bog stostruko daruje zauzvrat, čovek pristaje da se preda pred imenom Božjim, trudi se da dobro čini za Njega i da Ga ovenča slavom. To nije ono što Bog namerava da učini s ljudskim rodom. Bog je na zemlju došao da dela kako bi spasao iskvareni ljudski rod; tu nema nikakve neistine. Jer, da ima, onda On zasigurno ne bi došao da lično obavi Svoje delo. U prošlosti, Njegovi načini spasavanja podrazumevali su pokazivanje krajnje ljubavi i saosećanja, u toj meri da je On sve Svoje dao Sotoni u zamenu za čitav ljudski rod. Sadašnjost nema nikakve sličnosti sa prošlošću: spasenje koje vam je danas darovano dešava se u vreme poslednjih dana, tokom kojih svako biva klasifikovan prema svojoj vrsti; sredstva za tvoje spasenje nisu ljubav ili saosećanje, već grdnja i sud, a sve je to u cilju što potpunijeg čovekovog spasenja. Prema tome, iako primate jedino grdnju, sud i nemilosrdne udarce, znajte ovo: u tim bezdušnim udarcima nema ni trunke kazne. Ma koliko Moje reči bile oštre, ono što vas je zadesilo jeste svega par reči koje vam se možda mogu učiniti krajnje bezdušnim, i ma koliko sam Ja možda ljut, kišu koja se na vas sručila i dalje čine reči prekora, a Ja ne želim ni da vam naudim niti da vas ubijem. Zar sve ovo nisu činjenice? Znajte da sve što se danas čini, bilo da je reč o pravednom sudu ili o bezdušnom oplemenjivanju i grdnji, ima za cilj jedino vaše spasenje. Bez obzira na to da li je danas svako klasifikovan prema svojoj vrsti i da li su kategorije ljudi razotkrivene, svrha svih Božjih reči i dela sastoji se u spasenju onih koji istinski vole Boga. Pravedni sud je donet da pročisti čoveka i bezdušno oplemenjivanje se vrši da bi se ljudi prečistili; i oštre reči i prekor imaju za cilj očišćenje i čovekovo spasenje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba ostaviti po strani blagoslove statusa i razumeti nameru Boga da čoveku donese spasenje”). Nakon čitanja Božjih reči, uvideo sam da ne razumem Božje delo suda. Kad sam tek prihvatio Božje delo, uživao sam u mnogo Božje ljubavi, milosti i prosvećenja Svetog Duha. Zadovoljavao sam se time da samo uživam u Božjoj blagodati. Mislio sam da sam beba u Božjim rukama, neko koga Bog voli, da sam poseban i savršen i da mi Bog neće strogo suditi. Zato, kad su Božje stroge reči razotkrile moje buntovništvo, otpor i narav antihrista, mislio sam da će me Bog eliminisati, ali ja zapravo nisam razumeo Božju nameru. Sotona je duboko iskvario ljude. Samo bi Božji strogi sud i grdnja mogli da promene iskvarenu narav ljudi i da nas u potpunosti spasu Sotonine vlasti. Bio sam tako iskvaren da sam postao oličenje Sotone i bili su mi potrebni Božji strogi sud i orezivanje da me probude. Jer bi mi samo ovakvo delo omogućilo da vidim ruglo svoje iskvarenosti koju je izazvao Sotona i tek tad bih mogao da omrznem sebe i pobunim se protiv Sotone. Bez toga, i dalje bih mislio da sam savršen i da me Bog voli, a onda nikad ne bih tražio istinu niti promišljao o sebi. Išao bih pogrešnim putem antihrista sve do smrti. Verovao sam u Boga, ali nimalo nisam hteo da patim i hteo sam da me Bog razmazi, da zauvek uživam Njegovu milost i blagoslove kao beba. Kako bi mene ovakvog Bog ikada mogao da pročisti? Moje neznanje i sebičluk, zaslepili su me da ne vidim ljubav i blagoslove u Božjem delu suda, tako da sam pogrešno razumeo Boga, okrenuo sam se protiv Boga i izdao Ga. Platio sam visoku cenu zbog svog neznanja i sebičluka. Kad sam shvatio veliki značaj Božjeg dela suda, imao sam samopouzdanja da ponovo sledim Boga i iskusim Njegovo delo jer sam shvatio da, bez obzira da li je Božje delo u skladu sa mojim predstavama, ono je imalo za cilj samo da me pročisti i promeni moju iskvarenu narav. Imalo je za cilj da me potpuno spasi od Sotonine vlasti. Sud i grdnja su najbolji način da Bog spase ljudski rod.

Posle toga sam pročitao neke Božje reči i shvatio Njegove zahteve. Bog je želeo da budem istinsko stvoreno biće, da prihvatim Njegovu suverenost i opskrbu, da ispunim svoju dužnost, spoznam Ga i svedočim o Njegu. Zapravo, imao sam isti status kao moja braća i sestre. Samo zato što mi je Bog dao određeni dar ili talenat ili mi dao priliku da služim kao vođa, to nije značilo da sam po svom statusu viši od svoje braće i sestara. I dalje sam bio stvoreno biće. Ove darovitosti i talenti su od Boga, pa ne bi trebalo da se pravim važan. Trebalo je da usmerim svoj trud na to da dobro obavljam dužnost i da postanem valjano stvoreno biće. Kad sam shvatio ove stvari, imao sam put primene i osetio sam olakšanje. Sad sam hteo da požurim nazad u crkvu i da nastavim sa dužnostima. Ovog puta, moja odlučnost da sledim Boga i obavljam dužnost bila je jača. Sve sam obrisao sa računara i telefona što nema veze s verom u Boga i rešio sam da sve ostalo ostavim u stranu i da sledim Boga. Nekoliko dana kasnije sam se vratio u crkvu i nastavio da propovedam jevanđelje. Hvala Bogu! Ovog puta sam krenuo ispočetka i svesno sam sarađivao sa braćom i sestrama. Svaki put kad bih naišao na problem, pitao bih braću i sestre za njihovo mišljenje i predloge i pitao ih da učestvuju. Više nisam odluke donosio sam i više nisam nametao svoje gledište braći i sestrama, već sam im davao savete i sarađivao s njima da pronađu dobar put primene. Takođe, nisam više hteo da se razmećem u nameri da se ugledaju na mene niti sam pokušavao da ih kontrolišem. Više nisam želeo moć. Umesto toga, naučio sam da tražim istina-načela zajedno sa braćom i sestrama. Ovakvom primenom, imao sam duboki osećaj mira, a to ranije nisam osećao. Sad je moj odnos sa braćom i sestrama mnogo lakši i oni su voljni da sarađuju sa mnom. Veoma sam zahvalan Bogu što mi je dao priliku da krenem ispočetka. Zaista osećam da samo Božje reči mogu da promene moju iskvarenu narav i moju težnju za statusom. Samo mi one mogu dozvoliti da budem u položaju stvorenog bića, da sarađujem sa braćom i sestrama kako bismo dobro obavljali dužnosti i da proživim ljudsko obličje.

Kroz ovo iskustvo, okusio sam Božju ljubav i donekle sam shvatio svoju iskvarenu narav, a imam i jasan uvid u Božje delo, kao i veću veru u Boga. Zaista osećam da Božji sud nema za cilj da osudi i uništi ljude, već da, kao što Božja reč kaže: „Božja grdnja i sud predstavljaju svetlost, i to svetlost spasenja čovekovog, te za čoveka nema boljeg blagoslova, blagodati, ni zaštite” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Moja priroda je bila previše nadmena, ambicija prevelika, a sotonska narav preozbiljna, pa je Bog morao da koristi strogi sud i grdnju da me pročisti, promeni i izvede na pravi put. Zahvalan sam Bogu što me je spasao!