U julu 2021. godine sam se bavila video produkcijom u crkvi. Znala sam da je ova dužnost veoma važna, pa sam dosta vremena provodila gledajući tutorijale i tragajaći za informacijama. Pažljivo sam slušala kad god bi drugi razgovarali o nekoj tehničkoj veštini i nakon toga to analizirala i istraživala do u detalje, a zatim to koristila. Takođe sam od Boga tražila pomoć kada bih se susrela sa poteškoćama. Nakon što sam jedno vreme bauljala po mraku, tehnički sam se prilično izveštila. Smišljala sam neke nove produkcijske stilove i bila sve efikasnija u svom poslu. Svi su se ugledali na mene i dolazili po savet kad naiđu na tehničke probleme. Imala sam osećaj da sam ostvarena u onome što radim. Smatrala sam da sav moj naporan rad nije bio uzaludan, da konačno vidim plodove svog rada.

Videvši koliko mi dobro ide u video produkciji, nadzornik me je zamolio da podelim svoje tehničke veštine i iskustvo u produkciji sa drugom braćom i sestrama. Neki od njih su čak posebno zahtevali da me slušaju. Imala sam osećaj da sam zaista nešto postigla. No, počela sam da brinem kada je trebalo da sa drugima podelim ključ svog uspeha. Kada bih razotkrila suštinu tih veština koje bi svi savladali, vremenom bi ti ljudi postajali sve efikasniji u svom poslu. Da li bi mi onda iko više prilazio i tražio pomoć? Da li bi se i dalje ugledali na mene? Ne treba sve da im kažem. Tako da sam neke stvari objasnila, ali i neke zadržala za sebe. Znala sam da ne treba tako da se postavim, ali bih progutala ono što mi je na vrh jezika zarad lične koristi. Kasnije mi je jedna sestra rekla: „Video snimci koji su nastali na osnovu tvojih instrukcija su daleko bolji od prethodnih, ali mi i dalje nismo efikasni. Postoji li nešto čemu nas još nisi podučila?“ Nonšalantno sam odgovorila: „Ja to tako radim. Možda vam treba još prakse kako biste postali efikasniji?“ Ništa više nije rekla. U to vreme sam se osećala nekako neprijatno i shvatila sam da sam bila lažljiva, ali kada bih pomislila kako sam efikasnija u svom poslu od drugih, ugušila bih tu trunku krivice u sebi.

Kada smo pravili svoje mesečne rezimee, ja bih bila ta koja je proizvela najviše video snimaka najboljeg kvaliteta. Videvši te brojke, bila sam veoma zadovoljna sobom i srećna zbog svoje odluke da druge ne podučim svim svojim veštinama. Tada ne bih imala najbolje rezultate. Baš kada sam bila veoma zadovoljna sobom, nadzornik je utvrdio da nisam podelila sve svoje znanje sa drugima i orezao me: „Toliko si sebična! Ne razmišljaš o crkvenom radu, već samo o sopstvenoj produktivnosti. Sve što želiš je da se praviš važna. Koliko toga možeš sama da postigneš? Kada bi svi poznavali ove veštine, mogli bismo da unapredimo sveukupan rad.“ Bila sam svesna da bi to bilo od koristi za crkveni rad, ali, kada bih pomislila da će tako svi postati kompetentniji i da mi se više neće diviti, u meni bi se vodila prava borba. Molila sam se: „O, Bože! Doskoro nisam mogla a da ne budem lažljiva zarad lične koristi. Ne želim više da živim u toj iskvarenosti. Molim Te, uputi me kako da spoznam svoj problem i oslobodim se ove iskvarene naravi.“

Potom sam, tokom svoje predanosti, pročitala ovo u Božjim rečima: „Nevernici poseduju određenu vrstu iskvarene naravi. Kad druge ljude podučavaju u oblasti koja zahteva stručna znanja i veštine, oni ovako razmišljaju: ’Kad svog učenika poduči svemu što zna, učitelj više neće imati od čega da živi. Ako sve svoje znanje prenesem drugima, nikome više neću biti potreban, niko mi se više neće diviti i izgubiću sav svoj učiteljski status. To neće valjati. Ne smem ih naučiti baš svemu što znam, moram nešto zadržati za sebe. Stoga ću im preneti samo osamdeset odsto svojih znanja, dok ću ostalo sačuvati u rukavu; jedino tako ću moći da pokažem da sam po znanju nadmoćniji od ostalih.’ Kakva je to narav? To je lažljivost. Kakav stav treba da zauzmete kad druge ljude podučavate, pomažete im ili s njima delite stečena znanja? (Ne treba da štedim trud, niti da im išta od svog znanja uskraćujem.) (…) Ako svoje talente i svoju darovitost u celosti podariš drugima, to će biti od koristi svima koji te dužnosti izvršavaju, kao i crkvenom delu uopšte. Nemoj svima objašnjavati samo neke jednostavne stvari i misliti da time činiš naročito dobro delo i da drugima ništa ne uskraćuješ – to nije dovoljno. Ti ljudima zapravo objašnjavaš par teorija i stvari koje su oni ionako u stanju da doslovno razumeju, dok one zaista suštinske i važne stvari ostaju van domašaja početnika. Nudiš im samo sažetke, bez ikakvog obrazlaganja i zalaženja u pojedinosti, dok pritom u sebi još uvek razmišljaš: ’E pa, eto – ispričao sam ti sve što sam imao da kažem i ništa nisam namerno zadržao za sebe. Ako i dalje ne razumeš, to je zato što si izrazito lošega kova, te stoga nemoj mene da kriviš. Sada nam preostaje samo da vidimo kuda će te Bog dalje povesti’. Ovakvo rezonovanje krije u sebi obmanu, zar ne? Zar to nije sebično i ogavno? Zašto ljude ne biste naučili svemu što nosite u srcu i svemu što ste sami razumeli? Zašto svoje znanje čuvate samo za sebe? Taj problem se tiče vaših namera i vaše naravi. (…) Previše je zamorno kad ljudi ne tragaju za istinom i kad, kao nevernici, žive u skladu sa svojom sotonskom naravi. Velika je konkurencija među nevernicima. Nije lako ovladati suštinom neke veštine ili profesije, a kad neko drugi sazna za nju i ovlada njome, samim tim će vaša egzistencija biti ugrožena. Upravo zato da bi sačuvali vlastitu egzistenciju, ljudi su prinuđeni da tako postupaju – sve vreme moraju biti na oprezu. Veštine kojima su ovladali predstavljaju njihovu najvredniju imovinu, njihovu egzistenciju, njihov kapital i životnu snagu, te ih oni stoga ne smeju olako deliti s drugima. Ti, međutim, veruješ u Boga – stoga, ako tako razmišljaš i tako postupaš u Božjoj kući, ti se onda ni po čemu ne razlikuješ od nevernika“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Čitajući ovaj odlomak, osećala sam se kao da mi Bog direktno sudi i razotkriva me. Uvidela sam da se, nakon godina vere, moja život-narav nije uopšte promenila. Baš sam nalikovala neverniku, živela po sotonskim pravilima opstanka poput onih „Svako za sebe“ i „Čim učenik ovlada znanjem, učitelj ostaje bez posla“. Kada bih ovladala određenim veštinama ili posebnim tehnikama, zadržala bih to za sebe. Nisam bila voljna da nekoga tako olako podučavam svemu što znam niti da rizikujem svoj položaj i svoja sredstva za život. Tokom tog perioda, kada sam posedovala više tehničkih veština od drugih i bila produktivnija u svojoj dužnosti, bila sam prilično zadovoljna sobom i sladila se time što se ugledaju na mene. Nadzornik me je zamolio da podučavam druge, ali im nisam rekla sve kako bih mogla da zadržim svoj položaj. Bojala sam se da bi me drugi nadmašili ako saznaju sve, pa mi se niko više ne bi divio. Čak i kada su neki ljudi dolazili i pojedinačno me nešto pitali, prikrivala bih istinu, ne govoreći im sve. Praktikovala sam sotonsku filozofiju poput one „Čim učenik ovlada znanjem, učitelj ostaje bez posla“. Bila sam lukava i igrala igrice zbog ugleda i statusa, uplašena da, ako drugi u potpunosti ovladaju mojim veštinama, više neću imati priliku da se pravim važna. Nisam uopšte razmišljala o crkvenom radu niti sam bila obzirna prema Božjoj nameri. Odnosila sam se prema tim veštinama kao prema ličnom sredstvu za održavanje sopstvenog ugleda i statusa. Bila sam toliko sebična, podla i nedostajalo mi je ljudskosti! Pomolila sam se Bogu, spremna da sprovedem istinu u delo i pobunim se protiv tela. Pomislila sam na nešto što je Bog rekao: „Kad se po prvi put susretnu s nekim konkretnim aspektom stručnog znanja, ljudi uglavnom mogu da razumeju samo njegovo doslovno značenje; tek nakon što ga budu neko vreme primenjivali u praksi, moći će da dokuče najvažnije elemente i suštinu tog znanja. Ako si već ovladao svim finesama tog znanja, trebalo bi da to drugima neposredno objasniš; nemoj ih navoditi na zaobilazni put, na kojem će toliko vremena protraćiti na pogrešna nagađanja. To je tvoja obaveza i tako bi trebalo da postupaš. Nećeš biti sebičan i nećeš im ništa uskratiti jedino ako im ispričaš sve ono što, po tvom mišljenju, predstavlja srž i suštinu onoga što si saznao“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Božje reči su mi pružile put primene: treba da delim sve svoje tehnike i svoje znanje vezano za naš rad sa braćom i sestrama, kako niko ne bi gubio vreme koristeći se izokolnim pristupima. Onda bi na osnovu toga, oni mogli da budu inspirisaniji i da napreduju u svojoj dužnosti. To bi koristilo crkvenom radu. Pride, posedovala sam neke profesionalne veštine i bila sam efikasna u svojoj dužnosti, ne zato što sam bila pametnija ili motivisanija od drugih, već zbog Božje blagodati koja mi je podarila taj dašak inspiracije. Nisam mogla da mislim samo na sebe, već sam morala da ispunim svoje obaveze i podelim sve svoje znanje sa drugima. Tada bi naš rad u celini napredovao. I tako sam braću i sestre naučila svim profesionalnim veštinama koje sam poznavala i svojom voljom ih obaveštavala kada bih otkrila još neku dobru tehniku. Posle nekog vremena, produktivnost našeg tima se vinula u nebesa a pojedinci, vodeći se mojim veštinama, izumeli su neke nove stvari.

Mesec dana kasnije, zbog kadrovskih promena, nadzornik je starešini tima, Kolinu, dodelio drugi tim, a meni njegovu ulogu. Bila sam zaista zahvalna Bogu i želela da posao obavljam kako treba. Budući da su braća i sestre u Kolinovom timu bili novi i neiskusni u oblasti video obrade, on nam je poslao nekolicinu dobrog kova da uče od nas. Svi su brzo ovladavali materijom i nedugo zatim, oni su dobro baratali veštinama i postajali sve bolji u svojim dužnostima. Bila sam malo uznemirena zbog toga. Došli su da se nauče nekim veštinama i mi smo ih u sve uputili. Ukoliko se to nastavi i produktivnost njihovog tima i dalje bude napredovala, mogli bi da nas nadmaše. Kako bih održala visoku produktivnost našeg tima, uklonila sam iz onlajn grupe one koji su došli da uče. Takođe sam počela da izučavam produktivne tehnike i veštine drugih crkava. Razmišljala sam o tome da su ovi već ovladali svim veštinama koje smo mi od ranije poznavali, te da ako ovladamo nekim novim i o tome ih ne obavestimo, neće moći da nas nadmaše. Ali na moje iznenađenje, nakon što sam ih uklonila iz grupe, ne samo da produktivnost našeg tima nije porasla, već je zapravo opala. Članovi tima su se češće suočavali sa negativnim stanjima i problemima a i ja sama sam bila zbunjena. Nedostajalo mi je ideja za pravljenje video snimaka i nisam mogla da rešim probleme tima. Uvidela sam da će to, ako ne promenim svoje stanje, zasigurno uticati na učinak tima. Pomolila sam se Bogu: „Bože, u poslednje vreme, ma koliko se trudila u svojoj dužnosti, prosto ne znam šta bih. Molim Te da me prosvetiš i usmeriš kako bih spoznala sebe i izašla iz ove zbrke.“

Jednog dana, tokom svoje predanosti, pročitala sam sledeći odlomak Božjih reči: „Kada ljudi žive u stanju koje nije ispravno, ne mole se Bogu i ne traže istinu, Sveti Duh će ih napustiti i Bog neće biti prisutan. Kako oni koji ne traže istinu mogu posedovati delo Svetog Duha? Bog ih prezire, pa je tako Njegovo lice skriveno od njih, baš kao i Sveti Duh. Kada Bog više nije upošljen, ti možeš raditi šta ti je volja. Kada te je jednom odbacio, zar nije s tobom svršeno? Nećeš uspeti ništa da postigneš. Zašto je nevernicima toliko teško da urade nešto? Niko od njih ne govori šta misli, zar ne? Oni govore šta misle i nisu sposobni da postignu bilo šta – sve im je jako naporno, čak i najjednostavnije stvari. Ovako izgleda život pod vlašću Sotone. Ako se ponašate kao što se ponašaju nevernici, kako ste vi onda drugačiji od njih? Tu nema razlike. Ako su u crkvi na vlasti oni koji ne poseduju istinu, ako vlast pripada onima koji u sebi nose sotonsku narav, zar nije onda upravo Sotona na vlasti? Ako su dela ljudi koji imaju moć u crkvi sva u suprotnosti sa istinom, tada delovanje Svetog Duha prestaje i Bog ih predaje Sotoni. Jednom kada se nađu u Sotoninim rukama, svakakve grozote – ljubomore i svađe, na primer – počinju da se pojavljuju među ljudima. Šta nam pokazuju ovi fenomeni? Da je delo Svetog Duha obustavljeno, da je On otišao i da Boga više nema na delu. Bez Božjeg dela, od kakve su koristi puke reči i doktrine koje čovek razume? Od njih nema koristi. Kada čovek više ne poseduje delo Svetog Duha, prazan je iznutra, ne može više ništa da oseti, on je kao mrtav i do tog trenutka je već zanemeo. Sva inspiracija, mudrost, inteligencija, pronicljivost i prosvećenje čovečanstva dolaze od Boga; sve je to Božje delo“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Mogla sam da osetim Božju pravednu narav iz Njegovih reči. Bog zauzima drugačiji stav prema ljudima spram njihovog ponašanja. Ukoliko neko ima pravi motiv u svojoj dužnosti, traga za istinom i povezuje se sa drugima kako bi podržao crkveni rad, takvi ljudi zadobijaju delo Svetog Duha. No, ako oni ne praktikuju istinu i žive u svojim sotonskim naravima, Bog ih napušta s gađenjem. Pomislila sam na onu braću i sestre iz drugog tima koji su pokušali da uče od nas. Uvidela sam da brzo uče i da su efikasniji od nas, pa sam bila ljubomorna. Uklonila sam ih iz grupe kako bismo mogli da ih nadmašimo, ne dopuštajući im da budu deo naše obuke. Tako ne bismo zaostajali za njima. Ponašala sam se poput nevernika – sve je to bilo zarad moje lične dobiti. Stalno sam se bojala da će me drugi nadmašiti i da će se to odraziti na moj ugled i status. Uopšte nisam podržavala crkveni rad – bila sam neverovatno sebična i ogavna. Ovo sam pročitala u Božjim rečima: „Bez Božjeg dela, od kakve su koristi puke reči i doktrine koje čovek razume? Od njih nema koristi. Kada čovek više ne poseduje delo Svetog Duha, prazan je iznutra, ne može više ništa da oseti, on je kao mrtav i do tog trenutka je već zanemeo.“ Kada sam započela sa ovim poslom, želela sam da ovladam veštinama i da svoju dužnost obavljam kako treba. Molila sam se i tražila pomoć kada bih natrčala na probleme, brzo savladavala materiju i nikada se nisam umarala. No, pošto sam postala takmičarski nastrojena, pošto nisam tragala za istinom i na svakom koraku sam se ponašala iskvareno, Bog je prema meni osetio gađenje i napustio me. Nedostajali su mi usmerenje i svrha u dužnosti i osećala sam se nesposobnom za bilo šta. Uvidela sam koliko je ono malo stručnog znanja što posedujem beskorisno kada Bog ne dela na meni. To je bila posledica toga što nisam imala ispravne motive u svojoj dužnosti, što sam stalno štitila sopstvene interese i nisam primenjivala istinu.

Potom sam pomislila na odlomak Božjih reči. Bog razotkriva antihriste zbog toga što uzimaju u obzir samo sopstvene interese, ne razmišljajući o interesima Božje kuće. Božje reči kažu: „Bez obzira na to koje poslove preduzimaju, antihristi nikada ne razmišljaju o interesima Božje kuće. Razmišljaju samo o tome da li će njihovi interesi biti ugroženi, razmišljaju samo o maloj količini posla koja je pred njima, a koja će im doneti korist. Za njih je primarni rad crkve samo nešto što rade u slobodno vreme. Uopšte ga ne shvataju ozbiljno. Pokrenu se samo kada ih neko podstakne na akciju, rade samo ono što im se dopada i obavljaju samo onaj posao koji je u službi održavanja njihovog ličnog statusa i moći. Rad koji je uredila Božja kuća, rad na širenju jevanđelja i život-ulazak Božjeg izabranog naroda u njihovim očima nisu važni. Kao da to nema nikakve veze sa njima, antihristi ne obraćaju pažnju i ne učestvuju, bez obzira na to s kojim se poteškoćama drugi suočavaju u svom radu, koje su probleme uočili i koje su im probleme prijavili i koliko su iskrene njihove reči. Ma koliko da su veliki problemi koji se pojavljuju u radu crkve, oni su potpuno ravnodušni. Čak i kada im je problem ispred nosa, rešavaju ga samo površno. Tek kada ih Višnji oreže i naredi im da reše problem, oni nevoljno urade malo stvarnog posla kako bi Višnji imao šta da vidi, ali će ubrzo zatim nastaviti sa svojim poslom. A kada su u pitanju rad crkve i važne stvari iz šireg konteksta, oni ne pokazuju interesovanje, već te stvari zanemaruju. Oni ignorišu probleme koje otkriju, a kada ih upitaju o problemima, daju površne odgovore ili zamuckuju i oklevaju, te ih rešavaju veoma nevoljno. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne? Štaviše, bez obzira na to koju dužnost obavljaju, antihristi misle samo o tome da li će im to omogućiti da budu u centru pažnje; dok god će im to poboljšati reputaciju, oni naprežu vijuge da smisle način da nauče kako se to radi, kako to da sprovedu; sve o čemu antihristi brinu jeste da li će se zbog toga istaći. Bez obzira na to šta rade ili misle, jedino su zabrinuti za sopstvenu slavu, dobit i status. Bez obzira na to koju dužnost obavljaju, takmiče se samo oko toga ko je na višoj a ko na nižoj poziciji, ko pobeđuje a ko gubi i ko ima veću reputaciju. Zanima ih samo to koliko ih ljudi obožava i ugleda se na njih, koliko ih ljudi sluša i koliko sledbenika imaju. Oni nikada ne razgovaraju o istini u zajedništvu niti rešavaju stvarne probleme. Kada obavljaju svoju dužnost, nikada ne razmišljaju o tome kako da postupaju u skladu sa načelima, niti promišljaju o tome da li su bili odani, da li su ispunili svoje odgovornosti, da li je u njihovom radu bilo odstupanja ili propusta ili da li postoje neki problemi, a još manje razmišljaju o tome šta Bog traži i šta su Božje namere. Na sve ove stvari ni najmanje ne obraćaju pažnju. Samo spuste glavu i rade stvari zarad slave, dobiti i statusa, da bi zadovoljili svoje ambicije i želje. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne? Ovim se u potpunosti otkriva kako su njihova srca prepuna ličnih ambicija, želja i besmislenih zahteva; u svemu što rade, antihristi se vode sopstvenim ambicijama i željama. Šta god da rade, motivacija i izvor su njihove lične ambicije, želje i besmisleni zahtevi. Ovo je arhetipska manifestacija sebičnosti i podlosti“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „Četvrti ekskurs: Kratak pregled antihristovog karaktera i suštine njegove naravi (1. deo)“). Božje reči otkrivaju da antihristi sve obavljaju samo zarad sopstvenog ugleda i statusa ni ne pomišljajući na crkveni rad. Crkvena uređenja i problemi koje drugi imaju u svojim dužnostima ih se uopšte ne tiču. Pretvaraju se da ne vide borbe sa kojima se braća i sestre suočavaju; zaista su sebični i podli i nedostaje im ljudskosti. Osvrnula sam se na ponašanje antihrista i razmišljala o tome kako sam naizgled patila, žrtvovala se i davala sve od sebe da savladam veštine zarad svoje dužnosti, ali ja za Božju nameru nisam marila. Odnosila sam se prema svojoj dužnosti kao prema sredstvu s kojim bih mogla da dođem do statusa i dobrog ugleda. Moja jedina briga je bila da li sam stekla status među ljudima i da li će mi se drugi diviti i ceniti me. Nikada nisam razmišljala o tome šta Bog zahteva ili kako da Mu udovoljim. Kada sam došla do nekih rezultata u svojoj dužnosti i kada su mi svi dolazili sa pitanjima, moja želja za ugledom i statusom je bila u potpunosti zadovoljena. Kada bih delila svoje stručno znanje sa drugima, bila sam lukava i neuobičajena, igrala sam igrice i za sebe zadržavala nešto od onoga što znam. Ne bih delila baš svaku veštinu kojom bih ovladala, i iz naše grupe bih uklanjala druge ljude kako od nas ništa ne bi mogli da nauče, jer sam se bojala da će se osposobiti i preuzeti moje zasluge. Ali mi pravimo video snimke da bismo širili Božje reči, tako da je trebalo da radim sa drugima da bismo svoju dužnost obavljali kako treba, pa da više onih koji čeznu za Božjom pojavom mogu ranije da dođu pred Njega, streme ka istini i budu spašeni. Ali kako bih sačuvala sopstveni ugled i status, nisam bila voljna da bilo koga uputim u sopstvene veštine. Odnosila sam se prema svojim stručnim veštinama i izvorima učenja kao prema sopstvenom vlasništvu kako bih samo ja u tome uživala. Želela sam da se pravim važna i udovoljim svojoj nezasitoj ambiciji da mi se drugi dive. Nisam ni najmanje marila za crkveni rad ili za Božju nameru. Po čemu se moje ponašanje razlikovalo od antihristovog? Ovo je već bilo opasno stanje, pa sam se pomolila u svom srcu: „O, Bože! Ne želim da i dalje ignorišem svoju savest i mislim samo na sopstvene interese. Spremna sam da se pokajem, da druge učim veštinama koje posedujem i da svoju dužnost obavljam kako treba.“

Potom sam pročitala sledeće u Božjim rečima: „Ako ljudi ne razumeju istinu, onda im najteže od svega pada odricanje od sopstvenih interesa. To je stoga što su im životne filozofije: ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ i ’Ptica za hranu gine, a čovek za bogatstvo’. Očigledno je da žive samo za sopstvene interese. Ljudi misle da bez ličnog interesa – kad bi ga izgubili – ne bi mogli da prežive. Misleći da im je opstanak neodvojiv od sopstvenih interesa, većina ljudi ne vidi dalje njih. Lični interes stavljaju iznad svega drugog, za njega žive, pa bi tražiti od njih da od tog interesa odustanu bilo isto kao tražiti da odustanu od vlastitog života. Šta bi onda trebalo raditi pod takvim uslovima? Ljudi moraju da prihvate istinu. Samo kada shvate istinu, mogu da sagledaju suštinu svojih interesa; samo tada mogu da počnu da ih odbacuju, da se bune protiv njih i da uspeju da izdrže bol otpuštanja onoga što toliko vole. A kad to uspeš da uradiš, kad uspeš da napustiš sopstvene interese, u srcu ćeš se osećati opuštenije i smirenije i time nadvladati telesnost. Ako se čvrsto držiš svojih interesa i odbijaš da od njih odustaneš i ako ni najmanje ne prihvataš istinu, u srcu ćeš možda reći: ’Šta je pogrešno u tome što pokušavam da ostvarim dobit i što odbijam da trpim gubitke? Bog me nije kaznio, a šta mi ljudi mogu?’ Niko ti ništa ne može, ali s takvom verom u Boga nikada nećeš zadobiti istinu i život. Biće to za tebe ogroman gubitak – nećeš uspeti da stekneš spasenje. Postoji li nešto žalosnije od toga? To se na kraju desi ako stremiš samo svojim interesima. Ako ljudi streme samo slavi, bogatstvu i statusu – ako teže samo ostvarenju ličnog interesa – onda nikada neće zadobiti istinu i život, i naposletku će oni sami pretrpeti gubitak. Bog spasava one koji tragaju za istinom. Ako ne prihvataš istinu i ako ne umeš da promisliš i spoznaš svoju iskvarenu narav, onda se nikada nećeš istinski pokajati i nećeš zadobiti život-ulazak. Prihvatanje istine i samospoznaja put su do rasta u životu i dostizanja spasenja. To je prilika da dođeš pred Boga i prihvatiš Njegovu proveru, sud i grdnju, i da zadobiješ istinu i život. Ako odustaneš od traganja za istinom zarad stremljenja ka slavi, dobitku, statusu i sopstvenim interesima, to je ravno odustajanju od prilike da prihvatiš Božji sud i grdnju i zadobiješ spasenje. Biraš slavu, dobit, status i sopstvene interese, ali odustaješ od istine i gubiš život i priliku za spasenje. Šta je bitnije? Ako odabereš sopstvene interese i odustaneš od istine, zar to nije budalasto? Prostim jezikom rečeno, to znači pretrpeti veliki gubitak zarad male prednosti. Slava, bogatstvo, status, interesi – sve je to privremeno i prolazno, dok su istina i život večni i postojani. Ako se ljudi oslobode iskvarenih naravi zbog kojih streme slavi, dobiti i statusu, onda postoji nada da će steći spasenje“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Poznavanje sopstvene naravi osnova je njene promene“). Iz Božjih reči sam uvidela da ako se uvek budem čvrsto držala sopstvenih interesa i budem u potpunosti zanemarivala primenjivanje istine, ja ću biti ta koja je na gubitku, a ne drugi ljudi. Izgubiću priliku da zadobijem istinu i zbog toga ispasti neverovatno glupa. Ranije sam živela prema sotonskim filozofijama. Verovala sam u ono da „Čim učenik ovlada znanjem, učitelj ostaje bez posla“, misleći da ću time što učim druge onome što znam sama biti na gubitku. Ukoliko bi bili dobri učenici i na kraju postigli više od mene, ja više ne bih imala nikakav povlašćeni status među ljudima. Tek tada sam uvidela da se tu radi o sotonskoj laži i varljivom pristupu stvarima. Živeći tako, postajala bih sebičnija, lažljivija i bila lišena ljudskosti. Na kraju bi me Bog razotkrio i uklonio. Morala sam da ostavim svoje interese po strani i podučim druge onome što znam. Samo je to bilo u skladu sa Božjom namerom i samo tako bih ispunila svoje obaveze. Na taj način sam mogla da dođem do mira u svom srcu. Isto tako kada bi braća i sestre imali nove ideje koje su gradili na onome što sam ih naučila, i moje veštine su mogle time da se unaprede. Nikakvog gubitka tu nije bilo. Nisam želela da nastavim da živim toliko sebično i kada god bih imala neki dobar pristup ili veštinu, bila bih srećna da to podelim sa svima.

Jednog dana, neka sestra me je pitala kako da poboljša radnu efikasnost. Palo mi je na pamet da ako je budem uputila u metode našeg tima i njen tim bude bolji, mi ćemo ostaviti lošiji utisak. Šta će onda ljudi misliti o meni? Upravo tada sam se setila Božjih reči: „Trebalo bi da budeš u stanju da ispunjavaš svoje odgovornosti, da izvršavaš svoje obaveze i dužnost i da ostaviš po strani svoje sebične želje, namere i motive; treba da vodiš računa o Božjim namerama i da interese doma Božjeg, delo crkve i dužnost koju treba da obavljaš staviš na prvo mesto. Kada tako budeš radio neko vreme, osetićeš da je dobro da se tako ponašaš. To je neposredan i pošten život, a ne život ništavne, podle osobe; to je pravedan i častan život, za razliku od onog koji je dostojan prezira, ništavan i bezvredan. Osetićeš da je to način na koji čovek treba da se ponaša i lik koji treba da proživi. Tvoja želja da zadovoljiš sopstvene interese postepeno će se smanjivati“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan“). Ta sestra je došla da me upita kako da poboljša svoju efikasnost jer je mislila na crkveni rad. Morala sam da prestanem da razmišljam o sopstvenom ugledu i statusu, uzmem u obzir crkvene interese, otpustim svoje sebične želje i motive i pomognem drugima. Zato sam tu sestru uputila u sve što znam. Osetila sam mir kada sam to učinila. Na moje iznenađenje i ona je meni dala neki dobar materijal za učenje što mi je pomoglo da unapredim sopstvene veštine. Bila sam toliko dirnuta da nisam znala šta da kažem. Iznova i iznova sam zahvaljivala Bogu u svom srcu. Učeći malo po malo kako da otpustim lične interese, uspela sam da okusim slast primenjivanja istine. Nakon toga sam poslala sav materijal za učenje, kao i veštine i tehnike koje sam prikupila, drugima kao preporuku.

Ovo iskustvo mi je pokazalo koliko me je duboko Sotona iskvario. Moji interesi su mi bili iznad svega i nisam razmišljala o crkvenom radu. Pokazala sam narav baš kakva je svojstvena antihristu, ali se Bog prema meni nije odnosio u skladu sa mojim prestupima. On mi je priređivao situaciju za situacijom kako bi me očistio i preobrazio. To je bila Božja ljubav. Isto tako sam iskusila Božju pravednu narav. Kada sam bila na pogrešnom putu, Bog je skrivao Svoje lice od mene i ja sam nailazila na zid u svemu što sam radila. Kada sam primenjivala Božje reči, ispravljala svoje motive, podržavala crkveni rad i sa svima delila znanje koje sam posedovala, svi su počeli da razmenjuju veštine i tehnike i rad našeg tima na video zapisima je napredovao. Zaista sam iskusila mir do kojeg dolazi kada se ponašamo u skladu sa Božjim rečima. Još uvek ponekad pomislim na svoje interese kada se suočim sa problemima, ali znam da se oslonim na Boga i pobunim se protiv sebe. Hvala Bogu za Njegovo spasenje!