U avgustu 2021, zalivala sam nove vernike u crkvi. Nakon nekog vremena, otkrila sam da jedna novopridošla ima prilično nadmenu narav i često insistira na svojim idejama i da ne može da radi dobro sa braćom i sestrama. Kad su drugi ukazivali na njene probleme, odbijala je to da prihvati, raspravljala se ko je u pravu a ko nije i sudila je ljudima i osuđivala ih iza leđa, zbog čega su drugi osećali da ih sputava i ometa u crkvenim poslovima. Prema načelima, ona nije bila prikladna za dužnost i trebalo je da razgovaram s njom i smenim je s dužnosti. Ali u to vreme, ja sam imala neke probleme. Po prvi put sam bila starešina, nikada nisam razgovarala ni sa kim na tu temu i nisam znala kako to da uradim, ali isto tako nisam želela da pitam nadzornicu plašeći se da će pomisliti da sam nesposobna, da će jasno videti moje nedostatke i da me više neće ceniti i negovati. Razmišljala sam i o tome da je ta novopridošla Francuskinja, a moj francuski nije bio baš dobar, pa ako ne bih razumela šta govori ili ne bih umela da joj objasnim na šta mislim, novopridošla bi imala predstave i povukla bi se, a ja bih morala da preuzmem odgovornost. Razgovarala sam sama sa sobom i na kraju to prepustila bratu Klodu, starešini crkve novopridošlih, da to reši. Čak sam našla i opravdanje da je to dobra obuka za brata Kloda da ga naučim kako da sam rešava probleme. Ali kasnije, pošto se brat Klod nije jasno izražavao tokom tog razgovora, ta novopridošla se povukla i prestala da veruje. Brat Klod je zbog toga postao vrlo depresivan. Rekao je da je bio isuviše glup da razgovara u zajedništvu. U tom trenutku, nisam mu se otvorila da detaljno analiziram svoj problem. Razgovarala sam s njim kao da se ništa nije dogodilo i prelazila preko njegovih odstupanja. Nisam otkrivala svoju istinsku situaciju, niti sam mu dozvolila da pogrešno misli da mogu da rešavam probleme.

Nekoliko dana kasnije, na sastanku, naš starešina je rekla da neki koji su zaduženi za zalivanje neodgovorno obavljaju svoju dužnost. Nisu rešavali probleme sami, već su tražili da to uradi starešina novopridošlih, ostavljali su probleme nerešene i zbog toga su novopridošli napuštali crkvu. Kad sam čula vođu da tako otvoreno navodi moje probleme, momentalno sam se postidela. Osećala sam se vrlo postiđeno. Pomislila sam: „Svi nadzornici i svi zaduženi za zalivanje iz svih crkava su ovde. Šta će svi oni sada misliti o meni? Mora da svi misle da sa potpuno nepouzdana.“ Kad je starešina završila, pitala je sve da kažu svoje mišljenje. Pomislila sam: „Starešina je tako direktno govorila ovde, a ja sam bila ta koja je to radila. Ako sad ne učestvujem aktivno u razgovoru, zar to neće ostaviti utisak da nemam stav da prihvatim orezivanje? To bi svakako ostavilo loš utisak na moju vođu.“ Da bih povratila reputaciju, ja sam prva govorila i rekla sam pomalo cmizdravo: „Mnogo se kajem što sam dozvolila da se tako nešto desi. Sada shvatam da sam vrlo neodgovorna osoba.“ Nakon što sam pokazala da mi je jasno gde sam pogrešila, počela sam da se pravdam i rekla sam: „U početku sam platila veliki ceh da shvatim probleme ove novopridošle, i s ljubavlju sam razgovarala s njom o Božjim rečima, ali pošto nemam iskustva u radu s tim, a i zbog jezičke barijere, zamolila sam vođu novopridošlih da se time pozabavi. Nisam uzela u obzir posledice toga što sam uradila, zbog čega se novopridošla povukla.“ Pošto sam to rekla, jedna sestra mi je poslala poruku i otvoreno rekla: „Ton tvog govora je previše blag. Zvučalo je da si to namerno uradila. Bilo je neprijatno. Zvučalo je kao da si već zala da grešiš i da želiš da nam kažeš da prestanemo da te kritikujemo.“ Kad sam pročitala poruku, lice mi se odmah zacrvenelo od poniženja. Osećala sam se kao da sam uhvaćena u prevari. Bilo je vrlo neprijatno. Nakon toga, reči te sestre su mi neprestano bile u srcu. Otvoreno mi je ukazala na moje probleme, a iza toga mora da je stajala Božja namera. Trebalo bi da pravilno razmislim o tome i da to shvatim. Razmišljajući o tome shvatila sam kad god bih nešto zgrešila i bila orezivana, uvek sam samoinicijativno priznavala svoje probleme, a onda sam, tužnim i jadnim tonom, govorila koliko mi je trenutno teško kako bih kod svih izazvala saosećanje i razumevanje, sa ciljem da mi svi oproste i da me više ne smatraju krivom za to. Drugi su zbog toga mislili da mogu da prihvatim orezivanje, čime sam ostavljala dobar utisak o sebi. Kad sam o tome razmislila, shvatila sam da sam na rečima bila prepredena. Nakon toga, potražila sam delove Božjih reči o ovom problemu da ih pijem i jedem.

Jednog dana, setila sam se razgovora između Boga i Sotone u Bibliji. „Tada Jahve upita Sotonu: ’Odakle dolaziš?’ Sotona odgovori Jahveu rečima: ’Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko’“ (Knjiga o Jovu 1:7). Zatim sam pročitala Božju detaljnu analizu načina na koji Sotona govori, gde se kaže: „Sotonine reči poseduju određenu karakteristiku: kad on nešto kaže, ostaje ti samo da se češeš po glavi, jer ne možeš da ustanoviš izvor njegovih reči. Sotona ponekad govori namerno, sa određenim motivima, a ponekad mu reči, vođene njegovom prirodom, sasvim spontano izlaze pravo iz usta. On ne gubi puno vremena na odmeravanje svojih reči, već ih naprosto izgovara bez razmišljanja. Kad ga je Bog upitao odakle dolazi, Sotona mu je odgovorio sa par dvosmislenih reči. Njegov te odgovor u velikoj meri zbunjuje i ti uopšte ne znaš odakle Sotona dolazi. Ima li ikog među vama da tako govori? Kakav je to uopšte način govora? (Dvosmislen je i ne daje konkretan odgovor.) Kakvim bi rečima trebalo da opišemo takav način govora? Taj način govora predstavlja diverziju i zabludu. Zamisli da neko ne želi drugima da kaže šta je uradio juče. Kad mu kažeš: ’Videh te juče. Kuda si išao?’ On ne želi da ti direktno saopšti kuda je išao. Umesto toga, kazaće: ’Kakav sam dan juče imao. Strašno sam se umorio!’ Je li ti on time odgovorio na pitanje? Odgovorio jeste, ali ti nije dao odgovor kakav si očekivao. U tome je ’genijalnost’ unutar lukavstva nečijeg govora. Nikada ne možeš da otkriješ šta misle, niti da uočiš poreklo i nameru u njihovim rečima. Ne znaš šta pokušavaju da izbegnu, jer u svom srcu imaju vlastitu priču – to je podmuklo. Ima li među vama onih koji često govore na taj način? (Ima.) Šta vam je, dakle, cilj? Da li to ponekad činite radi zaštite svojih interesa, a ponekad zbog očuvanja vlastitog ponosa, položaja i imidža, odnosno radi zaštite tajni svog privatnog života? Šta god da je ta svrha, ona je neodvojiva od vaših interesa i povezana je s njima. Nije li to priroda čovekova? A svi koji imaju takvu prirodu blisko su povezani sa Sotonom, ako ne i s njegovom porodicom. To možemo i tako da tumačimo, zar ne? Uopšteno govoreći, takvo ispoljavanje je gnusno i odvratno“ („Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni IV“). Ranije kad sam čitala Božju detaljnu analizu da Sotona govori na diverzantski način koji vodi na stranputicu, uvek sam smatrala da neko ko koristi te metode, zasigurno je spletkaroš i proračunata osoba. Ali kad sam je ponovo pročitala, shvatila sam da i ja pokazujem takve osobine. Kad me je vođa razotkrila pred braćom i sestrama, ja sam naizgled to prihvatila i priznala da sam neodgovorna, ali nisam to zaista prihvatila. Čak sam smatrala da su se ogrešili o mene. Nisam obavljala dugo ovu dužnost, pa sam pomislila da su moji problemi opravdani. Zašto me je tako direktno razotkrila na sastanku, ostavljajući me bez imalo dostojanstva? Nakon toga, svi su zasigurno pomislili da sam mi se ne može verovati i da sam neodgovorna. Dok su me kritikovali, takođe sam osetila da ako ne kažem ništa u tom okruženju, svi će pomisliti da ne prihvatam nikakvo orezivanje i da ne shvatam svoje probleme, tako da bi njihov utisak o meni bio još gori. Da bih povratila reputaciju, sama sam priznala grešku i obratila sam se tihim tonom, namerno cmizdreći, kako bih svima rekla da sam već znala da sam pogrešila, da se osećam krivom i tužnom i da se nadam da me više neće kriviti. Htela sam da pokažem da mogu da ispravim greške i prihvatim istinu. Naizgled se činilo da shvatam gde sam pogrešila, ali sam zapravo koristila ovaj metod da drugima zapušim usta. Nisam želela da starešina nastavi da govori o mojim problemima i da me smatra krivom. To je bila moja istinska namera. Kad sam promislila o tome, uvidela sam da sam bila zla i lažljiva kao Sotona. Sve moje reči bile su ispunjene spletkama kako bih ljude navela na stranputicu. Neodgovorno sam obavljala svoju dužnost i vođa me je prozvala kad sam imala problem. Ja ne samo da se nisam pokajala, već sam se, da bih sačuvala svoju reputaciju i status, pred drugima pretvarala da sam uvidela svoje greške, kako bi oni pomislili da sam neko ko je u stanju da prihvati istinu. Zaista sam bila lažljiva i prepredena. Govoriti otvoreno i spoznati sebe treba da budu pokazatelji primene istine, ali su moja ispovest i priznanje sadržavali obmane i spletke. Naizgled, govorila sam o samospoznaji ali sam se zapravo branila i izbegavala odgovornost. Bila sam tako podmukla!

Jednog dana sam videla još jedan odlomak Božjih reči koji otkriva ljudsku zlu narav. Bog kaže: „Lažljivost se spolja obično može uočiti: neko okoliša ili koristi kitnjast jezik i niko ne može da protumači šta on misli. To je lažljivost. Koja je glavna karakteristika rđavosti? Reči takve osobe zvuče naročito prijatno i, spolja posmatrano, sve deluje kako treba. Reklo bi se da nema baš nikakvih problema i, posmatrano iz svakog ugla, stvari izgledaju prilično dobro. Kad ta osoba nešto radi, ne primećujete da koristi ikakva naročita sredstva i, spolja posmatrano, nema nikakvih slabih tačaka ni mana, ali ona ipak postiže svoj cilj. Obavlja stvari na izrazito tajnovit način. Tako antihristi navode ljude na pogrešan put. Takve ljude i stvari je najteže razaznati. Neki ljudi počesto kažu ispravne stvari, koriste uverljive izgovore i posežu za određenim doktrinama, izrekama ili postupcima koji su u skladu sa ljudskom naklonošću ne bi li ljudima zamazali oči. Pretvaraju se da rade jedno, dok zapravo rade nešto sasvim drugo kako bi postigli svoj skriveni cilj. U pitanju je rđavost, premda većina ljudi smatra da su ova ponašanja lažljiva. Ljudi mogu relativno ograničeno da shvate i raščlane rđavost. U stvari, u odnosu na lažljivost, rđavost je znatno teže razaznati zato što je tajnovitija, pri čemu su njene metode i postupci prefinjeniji. Ako neko u sebi ima lažljivu narav, u roku od dva ili tri dana komunikacije s tom osobom, drugi obično mogu da otkriju njenu lažljivost ili mogu da u postupcima i rečima te osobe zapaze lažljivu narav. Međutim, pretpostavimo da je ta osoba rđava: tu nije reč o nečemu što se može razaznati za nekoliko dana, budući da je, ako se ništa značajno ne desi niti nastupe neke posebne okolnosti, u tako kratkom vremenskom periodu teško išta razaznati samo na osnovu slušanja šta ta osoba govori. Ona uvek kaže i uradi prave stvari, predstavljajući jednu ispravnu doktrinu za drugom. Nakon nekoliko dana komunikacije s tom osobom, mogao bi da pomisliš da je ona prilično dobra, da je u stanju da napusti stvari, da sebe daje, da ima duhovno razumevanje, da ima bogoljubivo srce, te da u svojim postupcima poseduje i savest i razum. Međutim, nakon što obavi nekoliko stvari, zapažaš da su njen govor i postupci upetljani u previše stvari, u previše đavolskih namera. Shvataš da ta osoba nije poštena već lažljiva – da je rđava. Ona često koristi prave reči i prijatne izraze koji su u skladu sa istinom i poseduje ljudsku osećajnost u ophođenju s ljudima. S jedne strane, ta osoba utvrđuje svoju poziciju, a s druge strane navodi druge na pogrešan put stičući prestiž i status među ljudima. Takvi pojedinci ljude naročito navode na pogrešan put i, čim zadobiju moć i status, mnoge ljude mogu da da navedu na stranputicu i da im naude. Ljudi sa rđavim naravima su izrazito opasni“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „5. stavka: Oni ljude navode na pogrešan put, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih“). Božje reči su otkrile da je glavna osobina ljudi sa zlom naravi ta da su tajanstveni. Da bi sakrili svoje namere od drugih, oni uvek koriste prave reči i metode koji naoko deluju principijelno, a sa ciljem da bi ostvarili svoj prikriveni motiv. Razmišljala sam o stvarima koje sam radila i shvatila da je u pitanju ista obmana: nisam bila u stanju da rešim probleme novopridošle, pa sam, da bih prikrila svoj istinski rast od nadzornice, prebacila slučaj na vođu novopridošlih. Čak sam se poslužila i uzvišenim izgovorom: obučavam brata Kloda kako da sam rešava probleme. Na kraju, on to nije uradio dobro, a ja sam mu pomogla da rezimira svoja odstupanja. Ne samo da nisam uspela da razotkrijem svoje pravo stanje, već sam se trudila da se pred njim pokažem u najboljem svetlu kako bi pomislio da sam dobra u rešavanju takvih problema. Kad me je vođa razotkrila, da bih povratila reputaciju u srcima svih, sama sam priznala svoje greške kako bih drugima zapušila usta i čak sam cmizdreći pokušavala da zadobijem njihovo saosećanje i razumevanje i navedem ih da pomisle da sam u stanju da prihvatim istinu, da spoznam sebe i imam pokajnički stav. Na taj način, više me ne bi smatrali odgovornom. Promislivši o svojim rečima i delima uz pomoć Božjih reči, uvidela sam da sam bila istinski užasna. Koristila sam reči koje su naizgled bile u skladu s ljudskim osećanjima i istinom kako bih prikrila svoje odvratne namere i time obmanula braću i sestre. Bila sam tako zla i lažljiva. Kad sam shvatila da Božje reči otkrivaju da su ljudi zli, nikad nisam Božje reči primenjivala na sebi jer sam mislila da ja nisam takva osoba, ali kad me je moje okruženje razotkrilo i nakon što sam razmislila o sebi na osnovu Božjih reči, konačno sam bar malo shvatila svoju zlu narav.

Kasnije sam nastavila da razmišljam. Shvatila sam da sam svoju zlu narav razotkrila u mnogim stvarima. Setila sam se da me je ne tako davno nadzornica pitala da predam posao sestri Marini i da joj dozvolim da me zameni. Kad sam čula za to uređenje, bila sam razočarana. Bila sam zadužena za taj posao više od dve godine i mislila sam da niko ne može da me zameni u toj dužnosti. Nisam mislila da će ga dati nekom drugom. Želela sam da pitam nadzornicu da li mogu i dalje da budem zadužena za to, ali sam se plašila da će nadzornica pomisliti da sam previše ambiciozna i nerazumna i zato nisam ništa rekla. Naizgled, ja sam poslušala, ali kad sam predala taj posao, iskoristila sam prisustvo nadzornice i Marine da namerno pomenem ključne detalje u tom poslu. Želela sam da uvide iskustvo i načela koja sam stekla obavljajući tu dužnost, a koja ne mogu da se steknu za nekoliko nedelja, kako bi mi nadzornica dopustila da nastavim da obavljam tu dužnost. Naravno, nakon predaje dužnosti, nadzornica me je pitala da li mogu još neko vreme da podučavam Marinu da primenjuje. Bila sam vrlo srećna kad sam to čula. Iako više nisam mogla da budem zadužena za taj posao, ono što sam rekla imalo je svoju svrhu. Nakon toga, kad je Marina imala probleme i teškoće u dužnosti, dolazila je meni da me pita da procenim neke stvari i dam svoj sud o njima, a pitala me je i da pregledam svaki njen zadatak. Na taj način, ja sam tiho povratila moć u svoje ruke. Kad se osvrnem na svoje ponašanje u to vreme, jasno je da nisam želela da ona zauzme moje mesto, već da sprečim da nadzornica pomisli da sam nadmena i nerazumna, iskoristila sam priliku primopredaje posla da bih se pohvalila sobom. Nesvesno sam stekla odobravanje nadzornice. Legitimno sam stekla i zadržala moć i „lukavo“ prikrila svoje namere. Što sam više razmišljala o svom ponašanju, sve više sam se plašila. Skoro da nisam mogla da poverujem da sam takva osoba.

Kasnije sam pročitala dva odlomka Božjih reči koje otkrivaju zlu narav antihrista i koje su mi omogućile da pomalo spoznam sebe. Svemogući Bog kaže: „Postoji jedna očigledna karakteristika rđavosti antihristâ i Ja ću ti sada otkriti tajnu kako da je uočiš: ona se ogleda u tome da na osnovu onoga što antihristi govore i rade nikako ne možeš da dokučiš njihovu dubinu, niti da im zaviriš u srce. Kad ti se obraćaju, pogled im neprestano vrluda, tako da ne možeš da dokučiš kakvu zaveru kuju. Ponekad te navode na pomisao da su odani i prilično iskreni, ali to uopšte nije slučaj – ti nikada ne možeš da ih prozreš. U srcu, međutim, imaš određeni osećaj da njihove misli sadrže duboku suptilnost, nedokučivu dubinu i da su lukave i neuobičajene“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „7. stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)“). „Ovde reči ’lukavo i neuobičajeno’ označavaju nešto zlokobno i lukavo, a odnose se na abnormalno ponašanje. Ta abnormalnost se odnosi na nešto što je duboko skriveno i neshvatljivo za prosečnu osobu, koja ne može da dokuči šta takvi ljudi misle ili rade. Drugim rečima, veoma je teško dokučiti metode, motive i polazne tačke postupaka takve osobe, čije je ponašanje ponekad podmuklo i prikriveno. Ukratko, izraz kojim se može opisati stvarno ispoljavanje i stanje lukavosti i neuobičajenosti neke osobe glasi ’nedostatak transparentnosti’, a upravo je to ono što tu osobu čini nedokučivom i neshvatljivom za druge ljude. Postupci antihristâ imaju takvu prirodu – to jest, mada je za tebe prilično zastrašujuće kad shvatiš i osetiš kako njihove namere da nešto urade nisu direktne, ti kratkoročno ili iz nekog razloga još uvek ne možeš da prozreš njihove namere i motive, već samo nesvesno osećaš da su njihovi postupci lukavi i neuobičajeni. Zašto se zbog njih ovako osećaš? Jedan od razloga jeste taj što niko ne može da shvati šta oni govore ili rade. Sledeći razlog je što oni često govore na zaobilazan način, navode te na pogrešan smer, tako da na kraju nisi načisto koje su od njihovih izjava istinite a koje lažne, kao ni kakvo je zapravo značenje njihovih reči. Kad lažu, ti misliš da govore istinu; ne znaš koja je izjava istinita ili lažna i često imaš osećaj da su te prevarili i napravili budalu od tebe. Zbog čega se u tebi javlja taj osećaj? Zbog toga što takvi ljudi nikada ne postupaju transparentno; ti ne možeš jasno da vidiš šta rade ni čime su zaokupljeni, pa si zato neizbežno sumnjičav prema njima. Naposletku uviđaš da im je narav lažljiva, zlokobna, a takođe i rđava“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „6. stavka: Ponašaju se lukavo i neuobičajeno, samovoljni su i diktatorski nastrojeni, nikada sa drugima ne razgovaraju i druge primoravaju da im budu poslušni“). Božje reči su otkrivale da su naravi antihrista izuzetno zle. Uvek postoji skriveni motiv u onom što govore i rade, što ih čini neprobojnim. Da bi postigli svoj cilj, oni se često služe iluzijama i lukavim metodama da obmanu ljude i navedu ih na stranputicu. Oni zbunjuju sve, tako da niko ne zna da li su njihove reči istinite ili lažne. Uvidela sam da je moje ponašanje bilo isto tako prepredeno kao kod antihrista. Uvek sam imala skrivene namere u svojim rečima i delima. Kad bih naišla na teškoću u svojoj dužnosti, razbijala sam glavu kako da nađem način da je izbegnem i takođe sam pokušavala da sprečim da moj istiniti rast bude razotkriven mojoj nadzornici. Kad je vođa razotkrila moje probleme u dužnosti, jedino o čemu sam razmišljala bilo je kako da navedem ljude da misle da sam neko ko prihvata istinu, a istovremeno sam pokušavala da umanjim svoju odgovornost. Kad sam htela da preuzmem moć i zadržim svoju poziciju, jedino sam razmišljala o tome kako da ne otkrijem svoje ambicije i kako da navedem nadzornicu da mi dozvoli da nastavim da radim taj posao i imam poslednju reč. Kad god je nešto predstavljalo pretnju mojoj reputaciji i statusu, jedino sam razmiljala o tome kako da se ne otkrijem i kako da druge odvedem na stranputicu. Posebno pred vođama i nadzornicima, pažljivo sam promišljala o svakoj reči koju sam izgovarala, o tome kojim ću rečima postići svoj cilj i prikriti ono što zaista mislim. To je narav antihrista! Kad sam razmišljala o tome, pomalo sam se plašila. Bog od nas zahteva da budemo iskreni i da govorimo ono što zaista mislimo, uključujući i iskvarenost koju otkrivamo, ono što ne razumemo i ono što nismo u stanju da uradimo. Ali ja sam razmišljala jedino o tome kako da se prerušim, kako da navedem ljude da me gledaju s poštovanjem i kako da sačuvam svoj ugled. Sve što sam radila bilo je proračunato, podmuklo i lukavo i sve što sam razotkrivala bila je lažljiva i rđava Sotonina narav. Kad sam to shvatila, u glavi su mi se smenjivale scene jedna za drugom. U mislima sam se vratila u detinjstvo. Majka me je učila: „Brzim konjima ne treba bič, glasnim dobošima ne trebaju teške udaraljke.“ Zato sam uvek težila tome da budem „brz konj“ i „glasni doboš“ i „poslušno“, lepo vaspitano dete. Ako bih nešto pogrešila, odmah bih to priznala, bez potrebe da me na to neko podseti. Roditelji me gotovo nikad nisu grdili niti disciplinovali kad sam bila dete, pa sam mislila da mnogo patnje mogu da izbegnem ako sam mudra i priznam svoje greške. Na primer, ako bih pala ispit, da bih sprečila da me roditelji krive ili kažnjavaju, pre nego što bi išta rekli, ja bih počela da plačem. Pokušala bih da sebe predstavim kao jadnu i bespomoćnu jer sam znala da moji roditelji ne mogu da podnesu kad plačem. Plašili su se da ne bih mogla da podnesem dodatni pritisak, pa me više nisu krivili. Umesto toga, tešili su me. Svaki put kad bih plakala i pretvarala se da sam tužna, izbegla bih roditeljsko prekorevanje. Moje samopoštovanje ostalo je netaknuto i izbegla sam odgovornost koju je trebalo da ponesem. Nakon što sam počela da verujem u Boga, i dalje sam bila takva. Kad ne bih uspela da obavim dobro svoju dužnost i kad je trebalo da preuzmem odgovornost, ja sam izvodila trikove, pretvarala se da sam tužna i pravdala se kako bih prikrila svoje nemarno i neodgovorno ponašanje u dužnosti da me niko ne bi orezivao. Uvidela sam da bi život po sotonskoj filozofiji za ovozemaljsko ophođenje mogao da me učini još podmuklijom i lažljivijom. Uvek bih gledala odakle vetar duva, učila bih mnogo podmuklih trikova i od sebe pravila živog Sotonu. Najužasnije je bilo to što sam se posve normalno služila trikovima i varanjem. Da me braća i sestre nisu podsetili i razotkrili, ne bih uopšte postala svesna toga, niti bih se osećala posramljeno. Setila sam se Božjih reči: „Bog spasava poštene ljude, a oni koje On želi za Svoje carstvo jesu pošteni ljudi. Ako si sposoban da lažeš i varaš, ti si lažljiva, nepoštena i podmukla osoba; ti nisi poštena osoba. Ako nisi poštena osoba, onda nema izgleda da će te Bog spasiti, niti možeš da budeš spasen“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Najosnovnija praksa pomoću koje čovek može da postane pošten“). „Ako su tvoje reči prepune izgovora i bezvrednih opravdanja, tvrdim da si neko kome je mrsko da istinu primeni na delu. Ako imaš mnogo privatnih stvari koje ne bi da deliš s drugima, ako si izričito protiv otkrivanja svojih tajni – svojih problema – drugima, zarad traženja puta ka svetlosti, tvrdim da nećeš lako dostići spasenje, i nećeš lako izroniti iz tame“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tri opomene“). Iz Božjih reči možemo da vidimo da Bog mrzi i prezire lažljive ljude. Lažljivi ljudi imaju previše mračnih aspekata u svojim srcima. Njihove reči i postupci uvek obmanjuju i navode na stranputicu i oni nikada ne primenjuju Božju reč. Bez obzira na to koliko godina veruju u Boga, njihove iskvarene naravi se nikad neće promeniti i nikad neće moći da dostignu spasenje. Kad sam to kod sebe prepoznala, shvatila sam da sam u stvarnoj opasnosti! Pomolila sam se Bogu da mu kažem da želim da se pokajem i da Ga zamolim da me vodi i pomogne mi da se istinski promenim.

Jednog dana, u Božjim rečima sam pročitala: „Budi poštena osoba; moli se Bogu da te oslobodi lažljivosti koju nosiš u srcu. Stalno se pročišćavaj molitvom, neka te kroz molitvu Sveti Duh pokreće, pa će se tvoja narav postepeno promeniti“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O primeni molitve“). „Moraš tražiti istinu kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da se ne prerušavaš, oslobođen svake prevare i lukavstva, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš principijelno i prilično transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, svoj lik i status, niti moraš da zataškavaš ili prikrivaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš beskoristan trud. Ako ove stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma relaksiran, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš da se otvoriš kada razgovaraš u zajedništvu. Dalje, moraš da naučiš da raščlaniš svoje misli i postupke da bi video koji su od njih pogrešni i koji se ne sviđaju Bogu, te moraš odmah da ih preinačiš i ispraviš. Šta je cilj tog ispravljanja? Cilj je da prihvatiš i usvojiš istinu, da iz sebe otkloniš stvari koje pripadaju Sotoni i zameniš ih istinom. Ranije si sve činio u skladu sa svojom varljivom naravi, koja je lažljiva i prevrtljiva, i mislio si da ništa ne možeš da postigneš bez laganja. Sada, kada razumeš istinu i gnušaš se Sotoninog načina postupanja, više se tako ne ponašaš, već postupaš sa mentalitetom čestitosti, čednosti i pokornosti. Ako ne zadržavaš ništa u sebi, ako se ne pretvaraš, ako ne koristiš izgovore i ne prikrivaš stvari, ako se skroz otvoriš braći i sestrama, ne kriješ svoje najdublje ideje i misli, već dopuštaš drugima da vide tvoje čestiti stav, onda će se istina postepeno ukoreniti u tebi, procvetaće i iznedriti plodove i, malo po malo, doneti rezultate. Ako ti je srce sve poštenije i sve više okrenuto Bogu, ako znaš da štitiš interese Božje kuće dok obavljaš svoju dužnost i savest ti je uznemirena kada ne zaštitiš te interese, to je onda dokaz da je istina imala dejstvo na tebe i da je postala tvoj život“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Božje reči su me dirnule u srce. Božji zahtev je zapravo tako jednostavan. Treba da govorimo i postupamo čisto i iskreno, da nam srce nije sklono obmani, pretvaranju i prevari, da smo srca iskrenog prema Bogu i da smo iskreni prema drugima. Ako smo nešto uradili pogrešno i slagali, moramo to da priznamo i da se zamislimo nad sobom i prihvatimo istinu sa iskrenim stavom. Samo na taj način možemo postepeno da se rešimo svoje sotonske naravi. Kad neka braća i sestre bivaju orezani, iako se osećaju posramljeno u tom trenutku, oni mogu da prihvate i poslušaju. Nakon toga, oni mogu da traže istinu, da promišljaju o sebi i da otkriju uzrok svog neuspeha. Kako vreme prolazi, oni sve više napreduju, postaju još bolji u svojim dužnostima i Bog ih vodi i blagosilja. Što se mene tiče, da bih zadržala svoju reputaciju i status, uvek sam se služila raznim načinima da izbegnem svoju odgovornost i da izbegnem orezivanje i mislila sam da to radim na mudar način. Šta sam na kraju postigla time? Nakon godina verovanja u Boga, moja život-narav se nije promenila. I dalje sam bila prepredena, lažljiva, zla i sebična. Dužnost sam obavljala ne shvatajući načela i nisam znala da rešavam probleme. Konačno sam shvatila da time što sam koristila trikove da bih izbegla odgovornost i orezivanje, zapravo sam odbacivala Božje spasenje i uništavala sebi šanse da zadobijem istinu. I svaki put kad sam koristila trikove da izbegnem odgovornost, morala sam da lupam glavu i smišljam načine šta da kažem i koje izgovore da iskoristim. Mogla sam s tim da se izvučem jednom, ali sledeći put kad su mi reputacija i ugled bili ugroženi, morala sam da smišljam drugi način da zavaram ljude. Svakodnevni život u takvom stanju punom laži i neiskrenosti bio je iscrpljujuć, a Bog to mrzi i prezire, i na kraju bih uništila svoje šanse da zadobijem istinu i budem spasena. To uopšte nije bilo pametno. Postupila si neuko i glupo. Kad sam to shvatila, silno sam želela da se rešim svoje lažljive i rđave naravi i da postanem iskrena osoba.

Kasnije mi je palo na pamet da brat Klod i dalje nije znao za moje odvratne motive kad sam ga pitala da razgovara sa novopridošlom. Ako ne bih sa njim bila iskrena, on ne bi proniknuo u mene, i dalje bi me gledao s poštovanjem, i dalje bi bio u negativnom stanju i osećao bi da nije u stanju da obavlja posao. Zato sam otišla kod brata Kloda, iskreno mu iznela svoje motive zbog kojih sam ga poslala da razgovara sa novopridošlom i rekla mu šta sam shvatila iz svega toga. Takođe sam mu rekla da ja snosim najveći deo krivice i da sam bila sebična i ogavna. Da bih zaštitila svoj ugled i interese, slagala sam ga i navela da preuzme odgovornost. Tada je i on meni otvoreno ispričao o svojim promišljanjima o sebi, o saznanjima i onome šta je zadobio iz tog slučaja. Kad sam čula to što mi je ispričao, osetila sam se oslobođeno. Iskreno sam iskusila da samo kroz primenu istine i iskrenost čovek može da se oseća spokojno i sigurno. Nakon toga, nadzornica je organizovala sastanak da ponovo analiziramo odstupanja u našem radu. Moja efikasnost je u velikoj meri opala tog meseca. Bilo mi je jasno da će na ovom okupljanju Bog pažljivo procenjivati svaku moju reč i delo da vidi kako se ponašam i da li ću se vratiti svojim starim trikovima i lažima kako bih odbranila svoju reputaciju i status i prikrila i sakrila svoje nedostatke i probleme ili ću se suočiti sa svojim problemima, govoriti otvoreno i biti iskrena osoba. Rekla sam sebi da ću primeniti istinu, čak i ako to ugrozi moju reputaciju. Zato sam govorila otvoreno o tome kako sam petljala i izvodila trikove u svom radu tokom tog perioda i rekla sam da ću rezimirati sva svoja odstupanja i probleme, izmeniti svoj stav prema dužnosti i pokušati da budem efikasnija. Nakon tog govora, osetila sam veliko olakšanje i imala sam želju i motivaciju da svoju dužnost dobro obavljam. Kad sam završila, braća i sestre me nisu gledali s nipodaštavanjem. Umesto toga, diskutovali su o nekim putevima primene kako bismo svoje dužnosti dobro obavljali. Mnogo mi je koristio razgovor sa njima i takođe sam naučila još neke načine da izmenim svoja odstupanja. Nakon toga, primenjivala sam u skladu s tim putevima i polako sam postala efikasnija u svom poslu. Kad sam to uvidela, bila sam veoma zahvalna Bogu.

Kroz ovo iskustvo iskreno sam osetila da bez obzira na to kakve greške pravimo i koliko iskvarenosti otkrivamo u svojim dužnostima, dokle god s tim možemo da se suočimo smireno, otvorimo svoja srca i tražimo istinu, ne samo da nas niko neće gledati s nepoštovanjem, već možemo da promislimo o sebi i svoje dužnosti bolje obavljamo. Takođe sam iskreno osetila da samo oni koji primenjuju istinu i koji su iskreni ljudi imaju karakter i dostojanstvo i da samo oni mogu da osete lagodnost i olakšanje.