Ovog juna, izabrana sam da budem đakon zalivanja. Jednog dana, sestra Čeng Lin i ja smo otišle da održimo skup sa pridošlicama. Novi vernici imaju mnogo predstava. Plašila sam se da će moj razgovor u zajedništvu biti nejasan i da njihovi problemi neće biti rešeni, pa sam prethodno zamolila starešinu da mi pomogne da pronađem neke odlomke Božjih reči u vezi sa njihovim predstavama. Na dan skupa, dok sam razgovarala o Božjim rečima koje sam unapred pripremila u vezi sa predstavama novih vernika, osetila sam prosvećenje i usmeravanje Svetog Duha i njihove predstave su bile razrešene. Pred sam kraj, Čeng Lin me je pitala: „Tvoji odgovori na pitanja pridošlica su danas bili zaista detaljni. Da li si prethodno razgovarala sa starešinom?“ Kada sam to čula, moj mozak je počeo brzo da radi. Pošto sam tek počela da obavljam tu dužnost, da li je ona možda sumnjala da moj današnji nastup nije odslikavao moj pravi nivo? Ali plašila sam se da kada bih bila iskrena, Čeng Lin bi videla moj pravi rast i mislila bi da nisam sposoban delatnik. Kada bi videla da sam većinu razgovora dobila od starešine, da li bi mi se i dalje divila? Pomislila sam da ne mogu da joj kažem istinu. Zato sam rekla: „Ne.“ Kako sam to rekla, osetila sam da idem protiv svoje savesti. Naravno da smo starešina i ja prethodno razgovarali o tom, ali ja sam je gledala u oči i rekla ne. Zar nisam svesno lagala? Kada bi starešina došao jednog dana i kada bi ga Čeng Li upitala za to, moja laž bi bila razotkrivena – kakvo poniženje! Svi bi mi rekli da sam veoma lažljiva. Što sam više razmišljala o tome, osećala sam se sve nelagodnije. Te noći sam legla u krevet i nemirno sam spavala. Sledećeg dana sam se spremila da joj se poverim, ali reči su mi bile na vrh jezika, a ja nisam mogla da ih izgovorim. Plašila sam se da bi me Čeng Lin gledala sa visine kada bih joj rekla, da bi mislila da sam nevešta, suviše fokusirana na priznanje i status. Možda bi rekla da sam zaista lažljiva kada lažem o tako malim stvarima. Nakon što sam sve to uzela u obzir, nisam ništa rekla. Dok sam se vraćala kući, pomislila sam na Božje reči: „Treba da znate da Bog voli one koji su pošteni“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tri opomene“). Osećala sam još veću krivicu. Nisam mogla da kažem jednu jedinu iskrenu stvar. Kako mogu da budem iskrena osoba koju Bog voli? Osećala sam se kao da mi težak teret slama srce – osećala sam se grozno. Zapitala sam se: Vrlo dobro znam da Bog mrzi obmanjive lažove, zašto je, onda, tako teško reći istinu?

Dok sam razmišljala, shvatila sam da nisam lagala u vezi sa samo jednom stvari. Često sam se tako ponašala i u vezi sa drugim stvarima. Jednom nas je starešina pitao koliko pridošlica možemo da zalivamo svakog meseca. Ja sam tek počela da radim i nisam u potpunosti razumela načela zalivanja, pa nisam mogla da prihvatim mnogo njih. Ali kada bih rekla istinu, plašila sam se da bi starešina rekao da nisam dovoljno dobra i da nisam za taj posao. Tako da sam malo „naduvala“ svoj broj. Taj broj je bio dovoljno velik, ali ja sam i dalje bila nespokojna. Plašila sam se da će se kasnije pokazati da nisam bila samosvesna ili, još gore, da bi to moglo da odloži život-ulazak novih vernika. Ali, već sam to rekla i bilo me je sramota da budem iskrena prema starešini. Morala sam da stisnem zube i da nastavim. Nekoliko dana pre toga, starešina me je pitao koliko vremena mi je trebalo da razrešim problem jedne pridošlice. U početku nisam u potpunosti razumela predstavu te pridošlice, pa sam u više navrata razgovarala. Kada me je starešina to pitala plašila sam se da kada bih rekla istinu, starešina bi rekao da mi nedostaje kov. To što je tako mali problem zahtevao više razgovora bi moglo da me predstavi neveštom i neefikasnom. Kako bih zaštitila svoj lik, lagala sam i rekla da je razrešen jednim razgovorom. Bila sam uznemirena nakon toga, plašeći se da ću jednog dana biti razotkrivena. Kada se sada osvrnem na svoje ponašanje, videla sam da sam mnogo lagala u nastojanju da zaštitim svoj lik i da ostavim dobar utisak na ljude. Živela sam u mraku i bolu, tako daleko od Božjih standarda za poštenu osobu. Pomislila sam na braću i sestre koji rade da postanu pošteni ljudi i da razreše lažljive naravi. Neki su čak napisali lična svedočenja. Ali, nakon više godina u veri, ja sam i dalje toliko lagala, uopšte nisam bila poštena. Kada bih tako nastavila na svom putu u veri, Bog bi me sigurno isključio. Brzo sam se pomolila: „Bože, već godinama verujem u Tebe. Čak i sada, ja i dalje lažem i varam kada su u pitanju moji interesi, čega se Ti gadiš. Ne želim da nastavim ovako. Molim Te da mi ukažeš kako da razrešim svoj problem u vezi sa laganjem.“

Postoji jedan odlomak koji sam pročitala u svojoj predanosti. „U svakodnevnom životu, ljudi često pričaju besmislice, lažu i izgovaraju reči u kojima se ogleda njihova neukost, glupost i njihov odbrambeni stav. Većinu toga oni izgovaraju isključivo zarad svoje taštine i gordosti, kako bi zadovoljili vlastiti ego. Izgovarajući takve neistine, oni zapravo otkrivaju vlastite iskvarene naravi. Kad bi se oslobodio svih tih elemenata iskvarenosti, srce bi ti se pročistilo, a ti bi postepeno bivao sve čistiji i pošteniji. U stvarnosti, svi ljudi odlično znaju zbog čega lažu. Bilo radi lične koristi i gordosti, ili zarad taštine i statusa, oni pokušavaju da se nadmeću s drugima i da se pokažu drugačijima nego što zapravo jesu. Njihove laži, međutim, kad-tad bivaju razotkrivene i obznanjene, te oni naposletku gube svoj obraz, kao i svoje dostojanstvo i karakter. A sve je to posledica preteranog laganja. Previše je narastao broj tvojih laži. Svaka reč koju izgovoriš je razvodnjena i neiskrena, i nijedna se ne može smatrati istinitom ni poštenom. Iako ne smatraš da si zbog laganja izgubio obraz, duboko u duši osećaš stid. Savest te grize, imaš veoma loše mišljenje o sebi i pitaš se: ’Zašto živim ovako bednim životom? Je li zaista toliko teško govoriti istinu? Da li baš moram da pribegavam lažima zarad vlastite gordosti? Zašto me vlastiti život toliko iscrpljuje?’ Ti, zapravo, ne moraš da živiš iscrpljujućim životom. Kad bi uvežbao da budeš poštena osoba, mogao bi opušteno, slobodno i nesputano da živiš. Ti si, međutim, odlučio da laganjem podržavaš vlastitu gordost i taštinu. Shodno tome, tvoj je život samo jedno dosadno i bedno bivstvovanje, koje si sam proizveo. Govoreći laži, čovek možda može steći nekakav osećaj gordosti, ali šta taj osećaj gordosti zapravo predstavlja? To je samo jedna prazna i potpuno bezvredna ljuštura. Lagati znači rasprodavati vlastiti karakter i dostojanstvo. Time se čovek lišava svog dostojanstva i karaktera, a to se Bogu nimalo ne dopada i On se toga gnuša. Vredi li onda lagati? Ne vredi. Da li je laganje ispravan put? Ne, nije. Ljudi koji često lažu žive u skladu sa svojim sotonskim naravima i pod vlašću Sotone. Oni ne žive u svetlosti, niti u prisustvu Božjem. Neprestano smišljaš kako da nešto slažeš, da bi nakon toga morao da smisliš kako da tu svoju laž zataškaš. A ukoliko svoju laž ne uspeš dovoljno dobro da prikriješ i ona bude razotkrivena, moraš opet da razbijaš glavu kako bi ispeglao sve protivrečnosti i svoju laž učinio verodostojnom. Nije li zamorno živeti tako? Iscrpljujuće. Vredi li takav život? Ne, takav život ničemu ne vredi. Kakvog smisla ima razbijati glavu radi laganja, pa onda još i radi zataškavanja laži, a sve to zarad vlastite gordosti, taštine i statusa? Kad se naposletku budeš preispitao, pomislićeš: ’Koja je poenta svega ovog? Previše je iscrpljujuće lagati i onda te laži zataškavati. Nema svrhe da se i dalje ovako ponašam; biće mi mnogo lakše da naprosto postanem pošten čovek.’ Čezneš za time da postaneš pošten, ali ujedno na možeš da se odrekneš vlastite gordosti, taštine i ličnih interesa. Stoga ti jedino preostaje da sve to pokušaš lažima da sačuvaš. (…) U velikoj si zabludi ako misliš da lažima možeš da zaštitiš svoj ugled, status, taštinu i gordost za kojima čezneš. U stvari, laganjem ne samo da nećeš moći da sačuvaš svoju taštinu i gordost, svoje dostojanstvo i svoj karakter, već ćeš, što je još strašnije, propustiti priliku da istinu sprovedeš u delo i da postaneš pošten čovek. Čak i ako u datom trenutku nekako uspeš da zaštitiš svoj ugled, status, taštinu i gordost, to ćeš učiniti po cenu žrtvovanja istine i izdaje Boga. Time ćeš nepovratno izgubiti svaku mogućnost da te On spase i usavrši, što će biti tvoj najveći gubitak i nešto za čim ćeš celog života žaliti“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje“). Sve Božje reči su opisale moje stvarno stanje. Stalno sam lagala i obmanjivala da bih zaštitila svoju taštinu i gordost. Priređivala sam predstavu, što je bio iscrpljujući način života, koji je učinio da se osećam jadno. Kada sam počela da zalivam nove vernike, Čeng Lin je videla da moj razgovor nije loš i pitala me da li sam prethodno razgovarala sa starešinom. To je bilo zaista normalno pitanje. Mogla sam jednostavno da odgovorim sa „da“. Ali plašila sam se da bi me gledala sa visine kada bih rekla istinu. Imajući na umu svoju reputaciju, svesno sam izrekla laž. Takođe, kada nas je starešina pitao koliko pridošlica možemo da zalivamo svakog meseca, nisam odgovorila na osnovu svojih stvarnih sposobnosti. Plašila sam se da bi starešina rekao da sam nesposobna kada bih rekla mali broj, pa sam ga namerno „naduvala“. Zatim sam se plašila da neću moći to da obavim – iscrpljivao me je stres u mojoj dužnosti. Tako sam i zalivala nove vernike. Sa svojim površnim razumevanjem istine, bilo mi je potrebno više razgovora kako bih razrešila problem te pridošlice. Ali, razmišljala sam o tome šta bi starešina mislio o meni, pa sam rekla da mi je bio potreban samo jedan razgovor. Iznova sam lagala i obmanjivala kako bih zaštitila svoju taštinu i gordost, kako bi zadobila odobravanje drugih. Bila sam sklona da obmanjujem i lažem! Mislila sam da kada ne bih rekla istinu, starešina i ostali ne bi znali na kom su zapravo nivou moje veštine, i mogla bih da zaštitim svoj lik. Ali Bog sve vidi. Druge ljude mogu da prevarim, ali Boga nikada. Nakon nekog vremena, svako bi uvideo kakva sam. Videli bi da sam neko kome nedostaje istina-stvarnost i ko neprekidno laže. Zapravo sam se osećala grozno nakon što bih slagala. Plašila sam se dana kada će moja laž biti razotkrivena i kada će se pokazati kakva sam zapravo. Ne samo da bih izgubila obraz, već bi ostali sigurno prestali da mi veruju. Ta zabrinutost i nelagoda su me dugo mučili. Bilo je iscrpljujuće. Bila sam u mraku i bolu. Time što sam neprekidno lagala i varala, što nisam upražnjavala istinu ili bila iskrena osoba, ne samo da je moj život patio, već sam živela bez imalo dostojanstva, čega se Bog gadi. Pomislila sam na ono što je Gospod Isus rekao: „Samo recite ’da’ kada nešto tvrdite, i ’ne’ kada nešto poričete. Što je više od ovoga, od Zloga je“ (Matej 5:37). „Đavo je vaš otac i vi hoćete da udovoljavate njegovim željama. On je oduvek ubica ljudi i u istini se nije zadržao, jer u njemu nema istine. Kad govori laž, on pokazuje svoje pravo lice, jer je lažljivac i otac svih laži“ (Jovan 8:44). Bog voli iskrene ljude, a mrzi lažljive. Trebalo je da govorim i da se ponašam u skladu sa Božjim rečima, da stvari nazivam pravim imenom. Da znači da, a ne znači ne. Ali, ja sam iznova i iznova lagala kako bih zaštitia svoj lik. Kako se to razlikuje od đavola, Sotone? Đavo stalno laže – on nikada nema ništa istinito da kaže. I ja sam do tada prilično lagala. Kada se ne bih pokajala, bila sam sigurna da bi me Bog isključio. Lupala sam glavu zbog svojih laži i lažnih fasada kako bih zaštitila svoj lik i uživala u nekim neposrednim dobicima. Ali, kao rezultat toga, Bog je bio zgađen, odbijala sam ljude i patila sam. To je bilo idiotski.

Nastavila sam da razmišljam o sebi i pročitala sam nešto u Božji rečima. „Kad ljudi pribegnu lažljivosti, koje namere stoje iza toga? Koji cilj pokušavaju da postignu? Bez izuzetka, cilj je postizanje slave, bogatstva i statusa; ukratko, to čine iz ličnog interesa. A šta je glavni razlog težnji ka ostvarenju ličnog interesa? Razlog je u tome što ljudi svoje interese smatraju važnijim od bilo čega drugog. Upuštaju se u laži ne bi li izvukli korist i time se otkriva njihova lažljiva narav. Kako ovaj problem treba rešavati? Prvo moraš da raspoznaš interese i saznaš koji su, šta oni ljudima zapravo donose i kakve su posledice stremljenja ka njima. Ako to ne uspeš da shvatiš, neće biti tako lako napustiti ih. Ako ljudi ne razumeju istinu, onda im najteže od svega pada odricanje od sopstvenih interesa. To je stoga što su im životne filozofije: ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ i ’Ptica za hranu gine, a čovek za bogatstvo’. Očigledno je da žive samo za sopstvene interese. Ljudi misle da bez ličnog interesa – kad bi ga izgubili – ne bi mogli da prežive. Misleći da im je opstanak neodvojiv od sopstvenih interesa, većina ljudi ne vidi dalje njih. Lični interes stavljaju iznad svega drugog, za njega žive, pa bi tražiti od njih da od tog interesa odustanu bilo isto kao tražiti da odustanu od vlastitog života“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Poznavanje sopstvene naravi osnova je njene promene“). „Pretpostavimo da je lažljiva osoba svesna svoje lažljivosti, da voli da laže i da ne voli da govori istinu, i da u svojim odnosima s drugima uvek prikriva stvari, ali da u tome uživa, misleći u sebi: ’Ovakav život je sjajan. Druge neprestano obmanjujem, ali oni to isto meni ne mogu da učine. Kad je reč o mojim ličnim interesima, ponosu, statusu i sujeti, gotovo sam uvek zadovoljan. Stvari se odvijaju prema mojim planovima, besprekorno i kao podmazane, i niko to ne može da prozre.’ Da li je takva osoba spremna da bude poštena? Nije. Ta osoba smatra da su lažljivost i nepoštenje odraz inteligencije i mudrosti, da su to pozitivne stvari. Takve stvari ceni i ne može da podnese da bez njih ostane. ’Ovo je savršen način ponašanja i jedini okrepljujući način života’, misli u sebi. ’Ovo je jedini vredan način življenja, jedini način života koji navodi druge da mi zavide i da se na mene ugledaju. Bilo bi glupo i bezumno da ne živim prema sotonskim filozofijama. Uvek bih bio na gubitku – drugi bi me maltretirali, diskriminisali i odnosili se prema meni kao da sam sluga. Takav život je bezvredan. Nikada neću biti poštena osoba!’ Hoće li ovakva osoba odustati od svoje lažljive naravi i u praksi biti poštena? Naravno da neće. (…) U njima nema ljubavi prema pozitivnim stvarima, ne žude za svetlošću i ne vole put Božji niti istinu. Vole da slede ovozemaljske trendove, zaljubljeni su u slavu, dobit i status, vole da se izdvajaju u gomili, obožavaju slavu, dobit i status, i poštuju velike i slavne, dok u stvari poštuju demone i Sotone. Ono za čime streme u srcu nisu istina ni pozitivne stvari; umesto toga, duboko poštuju znanje. U svom srcu, oni ne odobravaju one koji streme ka istini i svedoče o Bogu; umesto toga, odobravaju ljude koji imaju posebne talente i darove i takvima se dive. U svojoj veri u Boga, oni ne idu putem stremljenja ka istini, već putem stremljenja ka slavi, dobiti, statusu i moći; nastoje da budu neko ko je izrazito prepreden, ko sjajnim lukavstvima ostvaruje pobede; pokušavaju da se ubace u gornje slojeve društva kako bi postali velike i poznate ličnosti. Žele da ih pozdravljaju sa divljenjem i da im ukazuju toplu dobrodošlicu gde god da se pojave; žele da ljudima budu idoli. Takve osobe žele da budu. A kakav je to put? To je put demona, put zla. Nije put kojim ide vernik u Boga. U svakom okruženju oni koriste Sotonine filozofije, njegovu logiku, svaku njegovu smicalicu i svaku prevaru, ne bi li zadobili poverenje ljudi, ne bi li naveli ljude da ih obožavaju i slede. Ovo nije put kojim treba da idu ljudi koji veruju u Boga; ne samo da takvi ljudi neće biti spaseni, već će ih zadesiti i Božja kazna – u to ne sme biti nikakve sumnje“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Čovek ne može biti spasen verovanjem u religiju niti učestvovanjem u verskim obredima“). Božje reči su mi pokazale zašto sam bila u stanju da lažem i varam neprestano i zašto se nikada nisam usudila da se otvorim i da budem iskrena osoba. To je zato što sam lažljive prirode. Imala sam odbojnost prema istini i nisam volela pozitivne stvari. Nije mi bio prioritet da tragam kako bih zadobila istinu, da budem neko do donosi radost Bogu. Umesto toga, cenila sam sotonističke filozofije, poput „svako za sebe“, „čovek bez ponosa, kao drvo bez kore“ i „ništa se značajno ne može postići bez laganja“, kao i svoj lik i svoje interese. Kada sam bila mala, imala sam rođaka koji je završio samo srednju školu, ali je govorio da je diplomirao na fakultetu. Kad god je bilo jasno da ne poseduje određenu veštinu, on bi sebe nahvalio, rekavši da je to studirao. Kada je lagao i glumio tako, ne samo da ga ljudi nisu gledali sa visine, već su se ugledali na njega i divili su mu se. To je uticalo na mene. Nisam toga bila svesna, ali u svom srcu sam odobravala te sotonističke pristupe. Mislila sam da laž ponekad zaista može da razreši neki problem. Ne samo da bi mogao da zadobiješ divljenje, već možda i ono što želiš. I tako sam nastavila da živim u skladu sa ovim pogledom nakon dolaska u Božju kuću. Kada bi se nešto umešalo u moj lik ili interese, nisam mogla ništa drugo do da lažem, varam i glumim. Čak i kada sam osećala krivicu nakon laganja, i dalje se nisam usuđivala da otvoreno razgovaram sa svima, plašeći se da kada bih bila iskrena, oni bi me prozreli i imali bi loše mišljenje o meni. Pomisao da se tako osramotim – bolje da me ubiješ! Draže mi je bilo da živim u mraku i bedi nego da izgovorim jednu iskrenu reč, i sve sam više lagala i obmanjivala. Upravo takva je Komunistička partija. Bez obzira koliko skandaloznih, zlih stvari uradi, nikada ih ne iznosi na svetlost dana, već obmanjuje svet svojim lažima. To njihov lik čini velikim, slavnim i ispravnim kako bi pogrešno naveli ljude, kako bi nasamarili običnog čoveka. To je tako ogavno i zlo. Zar suštinski nisam isto lagala i obmanjivala kao Komunistička partija? To me je podsetilo na Božje reči: „A kakav je to put? To je put demona, put zla. Nije put kojim ide vernik u Boga. U svakom okruženju oni koriste Sotonine filozofije, njegovu logiku, svaku njegovu smicalicu i svaku prevaru, ne bi li zadobili poverenje ljudi, ne bi li naveli ljude da ih obožavaju i slede. Ovo nije put kojim treba da idu ljudi koji veruju u Boga; ne samo da takvi ljudi neće biti spaseni, već će ih zadesiti i Božja kazna – u to ne sme biti nikakve sumnje.“ Bog je odan. Bog od nas zahteva da budemo iskreni kako bismo zadobili Njegovo spasenje na kraju. Ali Sotona koristi sve moguće filozofije i zablude kako bi nas iskvario i naveo na pogrešan put, stalno nas terajući da lažemo i varamo zbog naše reputacije i statusa, da sve više lažemo i obmanjujemo. Na kraju ćemo se spustiti u pakao i bićemo kažnjeni uz to. U tom trenutku sam jasno videla Sotonin lukav i zlobni motiv. Mrzela sam ga iz dubine duše i bila sam voljna da pokušam da budem iskrena.

Kasnije sam pročitala još nešto u Božjim rečima. „To što Bog traži da ljudi budu pošteni dokazuje da On zaista prezire i ne voli lažljive ljude. Božja odbojnost prema lažljivim ljudima je odbojnost prema njihovom načinu obavljanja stvari, prema njihovim naravima, njihovim namerama i njihovim metodama prevare; Bog ne voli ništa od toga. Ako su lažljivi ljudi u stanju da prihvate istinu, da priznaju svoje varljive naravi i spremni su da prihvate Božje spasenje, onda i za njih ima nade da će biti spaseni – jer se Bog prema svima odnosi jednako, kao i istina. Dakle, ako želimo da postanemo ljudi koji ugađaju Bogu, prvo što moramo da učinimo jeste da promenimo naša načela ponašanja. Ne možemo više da živimo po sotonskom načinu razmišljanja, ne može život više da nam se rukovodi lažima i prevarama. Moramo da odbacimo sve svoje laži i da postanemo pošteni ljudi. Tada će Bog na nas drugačije gledati. Ranije su se ljudi, živeći sa drugima, uvek oslanjali na laži, pretvaranja i prevare i koristili sotonski način razmišljanja kao osnovu svog postojanja, života i osnovu za svoje ponašanje. To je bilo nešto što je Bog prezirao. Ako ste među nevernicima iskreni, ako govorite istinu i ako ste poštena osoba, onda ćete biti klevetani, osuđivani i napušteni. Stoga slediš ovozemaljske trendove i živiš po sotonskom načinu razmišljanja; postaješ sve veštiji u laganju i sve više varaš. Takođe naučiš da koristiš podmukla sredstva kako bi postigao svoje ciljeve i zaštitio se. Postaješ sve uspešniji u Sotoninom svetu i samim tim padaš sve dublje i dublje u greh sve dok ne dođe do toga da više ne možeš da se izvučeš. U Božjoj kući stvari funkcionišu upravo suprotno. Što više lažeš i igraš se varljivih igara, to ćeš se više Božjem izabranom narodu smučiti i odreći će te se. Ako odbiješ da se pokaješ i još uvek se držiš sotonskog načina razmišljanja i logike, ako koristiš lukavstva i razrađene smicalice da se prerušiš i lažno predstavljaš, onda je vrlo verovatno da ćeš biti otkriven i eliminisan. To je zato što Bog prezire prevarante. Samo pošteni ljudi mogu da napreduju u Božjoj kući, a prevaranti će na kraju biti napušteni i eliminisani. Sve je to predodređeno od Boga“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Najosnovnija praksa pomoću koje čovek može da postane pošten“). „Prihvatanje istine i samospoznaja put su do rasta u životu i dostizanja spasenja. To je prilika da dođeš pred Boga i prihvatiš Njegovu proveru, sud i grdnju, i da zadobiješ istinu i život. Ako odustaneš od traganja za istinom zarad stremljenja ka slavi, dobitku, statusu i sopstvenim interesima, to je ravno odustajanju od prilike da prihvatiš Božji sud i grdnju i zadobiješ spasenje. Biraš slavu, dobit, status i sopstvene interese, ali odustaješ od istine i gubiš život i priliku za spasenje. Šta je bitnije? Ako odabereš sopstvene interese i odustaneš od istine, zar to nije budalasto? Prostim jezikom rečeno, to znači pretrpeti veliki gubitak zarad male prednosti. Slava, bogatstvo, status, interesi – sve je to privremeno i prolazno, dok su istina i život večni i postojani. Ako se ljudi oslobode iskvarenih naravi zbog kojih streme slavi, dobiti i statusu, onda postoji nada da će steći spasenje. Štaviše, istine koje ljudi zadobiju večne su; Sotona ih ne može oduzeti ljudima, niti to može iko drugi. Potpuno odbacuješ svoje interese, ali zadobijaš istinu i spasenje; to je tvoj rezultat, ti si ih za sebe zadobio. Kad ljudi odaberu da istinu sprovode u delo po cenu gubitka svojih interesa, tada stiču Božje spasenje i večni život. Takvi ljudi su najpametniji. Kad ljudi odustanu od istine zarad sopstvenih interesa, onda gube život i Božje spasenje; takvi su ljudi najnerazumniji“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Poznavanje sopstvene naravi osnova je njene promene“). Božje reči su me podsetile da samo iskrena osoba može biti spasena i može da uđe u nebesko carstvo. Obmanjive ljude Bog jednostavno razotkriva i isključuje. Koji put neko odabere i kakva je on osoba direktno utiče na njegovo krajnje odredište. Ali ja sam bila tako slepa. Umesto da volim istinu, samo sam se fokusirala na održavanje svog lika, do tačke da sam iznova lagala i glumila. Nakon toga nisam imala hrabrosti da iskreno govorim, niti sam se prethodno bavila čak ni najosnovnijim lažima. Svoju život-narav nisam promenila ni za jotu. Kada bih nastavila tako u svojoj veri, kako bi me Bog spasao? Videla sam da briga o reputaciji i stremljenje ka ličnom dobitku nemaju vrednost. Na taj način možeš da zadobiješ divljenje i podršku drugih, ali to nije vredno toga da se zgadiš Bogu zbog stalnog laganja i tako izgubiš šansu da budeš spasen.

U svojoj potrazi za putem kako da postanem poštena, u Božjim rečima sam videla sledeće: „Moraš tražiti istinu kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da se ne prerušavaš, oslobođen svake prevare i lukavstva, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš principijelno i prilično transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, svoj lik i status, niti moraš da zataškavaš ili prikrivaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš beskoristan trud. Ako ove stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma relaksiran, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Iz Božjih reči sam naučila da, ako želim da budem iskrena i govorim iskreno, kada su moja gordost ili interesi uključeni, prvo moram da se molim i prihvatim Božju proveru. Bez obzira kakve mane i nedostatke imam ili kakvu iskvarenost pokažem, ne mogu je sakriti ili maskirati. Jedino ako se otvorim i ogolim samu sebe mogu da razrešim, malo po malo, ovaj problem u vezi sa laganjem. Kakvu god iskvarenost da pokažem i kakve god mane i nedostatke da imam, Bog zapravo može da vidi savršeno jasno, tako da ne mogu da ih prikrijem lažima i pretvaranjem. Čak i ako me drugi ljudi u početku na poznaju dobro, vremenom će me svi jasno videti. I iako sam bila zadužena za rad na zalivanju, to sam prvi put radila i još uvek sam imala mnogo mana. Kada nisam dobro dokučila predstave ili probleme neke pridošlice, ili kada nisam mogla da jasno razgovaram o istini koju nisam znala dobro, traženje pomoći starešine je bio normalan pristup, nimalo sramotan. Trebalo je da se otvoreno suočim sa svojim neodostacima i da budem dovoljno hrabra da kažem istinu, da upražnjavam istinu i da budem iskrena. To je ispravan put napred. Srce mi se ozarilo kada sam pomislila na to. Molila sam se i pokajala sam se pred Bogom. Prestaću da govorim i da glumim radi svoje reputacije i interesa, već ću praktično postupati u skladu sa Božjim rečima. Kasnije sam videla sestru Čeng Lin i rekla sam joj sve o svojim problemima u vezi sa laganjem. Osećala sam se opušteno i slobodno. Znala sam da sam svesna svog lika i stalno sam brinula šta ljudi misle o meni. Kada bi se nešto desilo, težila sam da zaštitim svoju reputaciju i interese i nisam mogla a da ne slažem. Neprekidno sam se molila Bogu, tražeći Mu da pazi na moje srce, kako bih bila svesna kada sam htela da lažem i kako bih brzo promenila kurs i postala otvorena i poštena osoba.

Na jednom skupu sa jednim starešinom, on je zamolio sve da podele svoje mišljenje o problemima jednog novog vernika. Bila sam neverovatno nervozna. Starešina je bio prisutan. On je o istini i o načelima znao više od mene. Bilo bi odmah jasno da li mogu da identifikujem problem, da li sam u pravu ili nisam, kao i da li postoje odstupanja. Kada ne bih mogla da vidim srž problema ili da ga razrešim, šta bi starešina mislio o meni? Kako sam razmišljala o tome, postajala sam sve nervoznija i jednostavno nisam mogla da se smirim i da razmislim. Onda sam pomislila na Božje reči: „Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, svoj lik i status, niti moraš da zataškavaš ili prikrivaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš beskoristan trud. Ako ove stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma relaksiran, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Pomislila sam: „To je istina. Trebalo bi da budem iskrena i da govorim istinu. Da li mogu da vidim problem ili ne, ili da li grešim u vezi sa nečim i dalje bi trebalo da budem iskrena, da ništa ne zataškavam, prikrivam i da se ne pretvaram, niti da razmišljam o starešininom mišljenju o meni. Jedino je važno da upražnjavam istinu i da budem iskrena pred Bogom.“ Te misli su mi omogućile da se smirim. Nakon toga sam bila u stanju da podelim svoje mišljenje. Nakon što me je saslušao, starešina je u svom razgovoru dodao nešto što smo propustili. Mnogo sam zadobila iz te vrste razmene. Tokom zalivanja koje je usledilo, kada sam se susrela sa problemima koje nisam razumela, tražila sam tog starešinu, koji mi je pomogao oko stvari koje su mi nedostajale. Naučila sam zaista mnogo iz toga.

Kroz ovo iskustvo sam osetila kako je divno reći istinu, kao što nam Bog govori da radimo. Tako je opuštajuće i oslobađajuće. Više ne živim u nelagodi i bolu koji prouzrokuju laži. Veoma sam zahvalna Bogu! Da nisam bila razotkrivena u tim situacijama, ili da me Božje reči nisu osudile i otkrile, nikada ne bih imala takvo razumevanje niti bih se promenila.