U propovedima se često pominje neophodnost negovanja pravilnog crkvenog života. Dakle, zašto se crkveni život još nije poboljšao, već je i dalje ista stara stvar? Zašto ne postoji potpuno nov i drugačiji način života? Da li bi moglo biti normalno čoveku devedesetih da živi kao car iz minulih vremena? Iako su ono što ljudi sada jedu i piju poslastice koje su se retko probale u prethodnim epohama, u crkvenom životu nije bilo većih preokreta. Delovalo je to kao presipanje starog vina u nove flaše. Kakva je onda korist od Boga što toliko govori? Crkve se u većini mesta uopšte nisu promenile. Video sam to Svojim očima i jasno je u Mom srcu; iako nisam lično iskusio crkveni život, poznajem uslove crkvenih sabranja kao svoj džep. Nije tu bilo mnogo napredovanja. Vraćam se na onu izreku – to je kao da se staro vino presipa u nove flaše. Ništa se nije promenilo! Kada ih neko čuva, oni gore kao vatra, ali kada nema nikoga da ih podrži, oni su kao santa leda. Malo ko može da priča o praktičnim stvarima, a vrlo su retki oni koji mogu da preuzmu kormilo. Iako su propovedi uzvišene, retko ko je uspeo da uđe. Malo ljudi neguje reč Božju. Oni se rasplaču kada prihvate Božju reč, radosni su kada je odbace, a mlitavi su i bez sjaja kada odstupe od nje. Iskreno govoreći, vi jednostavno ne negujete reč Božju i reči iz Njegovih usta nikada ne vidite danas kao blago. Kada čitate Njegovu reč samo postajete uznemireni i osećate se napeto kada je pamtite, a kada je reč o sprovođenju Božje reči u delo, to je kao da pokušavate da podignete samog sebe povlačenjem za kosu – ma koliko se trudili, jednostavno ne možete prikupiti dovoljno energije. Uvek ste puni energije kada čitate Božju reč, a ipak zaboravni kada je primenjujete. U stvari, ove reči ne moraju da se izgovaraju tako pomno i da se ponavljaju tako strpljivo; ali činjenica da ljudi samo slušaju, bez sprovođenja Božje reči u delo, postala je prepreka za Njegovo delo. Ne mogu to da ne iznesem na videlo, ne mogu da ne pričam o tome. Primoran sam da to uradim; nije da uživam u otkrivanju slabosti drugih. Vi mislite da je vaša praksa manje-više primerena – da, kada su otkrivenja spremna i vaš ulazak je takođe spreman? Da li je to tako jednostavno? Vi nikada ne ispitujete temelje na kojima su vaša iskustva konačno izgrađena! Od ovog trenutka vaša okupljanja se apsolutno ne mogu nazvati pravim crkvenim životom i ni najmanje ne predstavljaju pravi duhovni život. To je samo okupljanje gomile ljudi koji uživaju u ćaskanju i pojanju. Strogo govoreći, u tome nema mnogo stvarnosti. Da razjasnimo dalje, ako ti ne primenjuješ istinu, gde je stvarnost? Nije li hvalisanje kada kažeš da razumeš stvarnost? Oni koji uvek obavljaju posao su arogantni i uobraženi, a oni koji uvek slušaju ćute i drže pognute glave, bez ikakve mogućnosti za obučavanje. Ljudi koji obavljaju poslove ne rade ništa osim što pričaju, nastavljaju i nastavljaju sa svojim bučnim govorima, a sledbenici samo slušaju. Nema preobražaja o kome bi se moglo govoriti; sve su to samo putevi prošlosti! Danas, tvoja mogućnost da se pokoriš, a ne usuđuješ se da se mešaš ili da deluješ kako god ti je volja, posledica je dolaska Božjih administrativnih odredbi; to nije promena kroz koju si prošao na osnovu iskustva. Činjenica da se danas više ne usuđuješ da radiš neke stvari koje krše upravne odluke je zbog toga što je Božje delo reči imalo jasan efekat i pobedilo je ljude. Neka Mi bude dopušteno da pitam nekoga: Koliko si od tvojih dostignuća danas zaradio znojem sopstvenog napornog rada? Koliko toga ti je direktno rekao Bog? Kako bi ti odgovorio? Da li bi ostao zaprepašćen i bez reči? Kako to da su drugi u stanju da govore o mnogim svojim stvarnim iskustvima da bite opskrbili onim što ti je neophodno, dok ti jednostavno uživaš u jelima koje su drugi skuvali? Zar se ne stidiš? Možete izvršiti ispitivanje u cilju utvrđivanja činjenica, ispitujući one koji su relativno dobri: Koliko istine razumeš? Koliko na kraju primenjuješ u praksi? Koga više voliš, Boga ili sebe? Da li češće daješ ili primaš? U koliko prilika si se, kada je tvoja namera bila pogrešna, pobunio protiv starog sebe i udovoljio Božjim namerama? Samo ovih nekoliko pitanja će zbuniti mnoge ljude. Za većinu ljudi, čak i ako shvate da je njihova namera pogrešna, oni i dalje svesno greše i nisu ni blizu toga da se pobune protiv sopstvenog tela. Većina ljudi dozvoljava da greh podivlja u njima ida upravlja svakim njihovim postupkom. Oni nisu u stanju da prevaziđu svoje grehe i nastavljaju da žive u grehu. Pošto smo došli u ovu sadašnju fazu, ko ne zna koliko je loših stvari uradio? Ako kažeš da ne znaš, onda lažeš kao pas. Iskreno govoreći, sve je to zbog nespremnosti da se pobuniš protiv starog sebe. Kakva je korist od izgovaranja tolikih pokajničkih „reči iz srca“ koje su bezvredne? Da li ti ovo pomaže da se razvijaš u svom životu? Može se reći da je spoznati sebe tvoj posao sa punim radnim vremenom. Ja usavršavam ljude kroz njihovo potčinjavanje i primenjivanje Božjih reči. Ako se samo odevaš Božjom rečju kao što se odevaš svojom odećom, samo da bi izgledao pametno i dopadljivo, zar time ne obmanjuješ i sebe i druge? Ako je sve što imaš razgovor, a nikada to ne primeniš u praksi, šta ćeš postići?

Mnogi ljudi mogu pomalo da pričaju o praksi i o svojim ličnim utiscima, ali većina toga je prosvetljenje koje su stekli na osnovu reči drugih ljudi. To uopšte ne uključuje ništa iz njihove lične prakse, niti uključuje ono što vide iz svojih iskustava. Ispitao sam ovu temu ranije; nemojte misliti da ja ništa ne znam. Ti si samo papirnati tigar, a ipak govoriš o zauzdavanju Sotone, o svedočanstvu pobede i o životu po Božjem liku? Sve su to besmislice! Da li misliš da su sve reči koje je Bog danas izgovorio zato da bi se ti divio? Tvoja usta govore o pobuni protiv starog sebe i primenjivanju istine u delo, ali tvoje ruke vrše druge radnje, a tvoje srce smišlja druge planove – kakva si ti to osoba? Zašto tvoje srce i tvoje ruke nisu jedno te isto? Toliko mnogo propovedanja pretvorilo se u prazne reči; zar to nije srceparajuće? Ako nisi u stanju da sprovedeš Božju reč u delo, to dokazuje da još nisi ovladao načinom na koji deluje Sveti Duh, da još nisi prihvatio delo Svetog Duha u sebi i da još nisi bio pod Njegovim vođstvom. Ako kažeš da si samo u stanju da razumeš reč Božju, ali nisi u stanju da je primeniš u delo, onda si ti osoba koja ne voli istinu. Bog ne dolazi da spasi ovakvu osobu. Isus je pretrpeo ogromnu patnju kada je bio razapet da bi spasao grešnike, da bi spasao siromašne i da bi spasao sve te ponizne ljude. Njegovo raspeće je služilo kao prinošenje greha kao žrtve. Ako ne možeš da primenjuješ Božju reč, onda treba da odeš što pre možeš; ne zadržavaj se u Božjoj kući kao parazit. Mnogim ljudima je čak teško da prestanu da rade stvari koje su nedvosmisleno opiranje Bogu. Zar oni ne traže smrt? Kako mogu da govore o ulasku u Božje carstvo? Da li bi imali smelosti da vide Božje lice? Jedeš hranu koju ti Bog obezbeđuje, radiš pogrešne stvari koje seprotive Bogu, zlonameran si, podmukao i spletkaroš, čak i dok ti Bog dozvoljava da uživaš u blagoslovima koje ti je dao – zar ne osetiš kako ti gore dlanovi kada ih primiš? Zar ne osećaš da ti lice crveni? Pošto si uradio nešto protivno Bogu, doveo do toga da se planovi „pokvare“, zar se ne osećaš uplašeno? Ako ne osećaš ništa, kako možeš govoriti o nekoj budućnosti? Već odavno za tebe nije bilo budućnosti, pa koja veća očekivanja još možeš imati? Ako kažeš nešto besramno, a ne osetiš prekor, a tvoje srce nije svesno toga, zar to ne znači da te je Bog već napustio? Govoriti i ponašati se snishodljivo i neobuzdano postalo je tvoja priroda; kako te ikada Bog može usavršiti ako ovako postupaš? Da li bi bio u stanju da prođeš svet uzduž i popreko? Koga bi ubedio? Oni koji poznaju tvoju pravu prirodu držali bi se po strani. Zar ovo nije Božja kazna? Sve u svemu, ako se samo priča, a nema primene, nema ni razvoja. Iako Sveti Duh možda deluje na tebe dok govoriš, ako ne primenjuješ to, Sveti Duh će prestati da deluje. Ako nastaviš tako dalje, kako može biti uopšte govora o budućnosti ili predavanju celog bića Božjem delu? Ti samo možeš da govoriš o prinošenju celog svog bića, a ipak Mu nisi dao svoje pravo bogoljubivo srce. Sve što On prima od tebe je verbalna predanost; Nije mu data tvoja namera da primenjuješ istinu. Da li bi ovo mogao biti tvoj stvarni rast? Ako bi tako nastavio, kada bi te Bog usavršio? Zar se ne osećaš zabrinuto zbog svoje mračne i sumorne budućnosti? Zar ne osećaš da je Bog izgubio nadu u tebe? Zar ne znaš da Bog želi da usavrši još novih ljudi? Da li se stare stvari mogu same održati? Danas ne obraćaš pažnju na Božje reči: Čekaš li da to sutra uradiš?