Počeo sam 2021. godine, ubrzo nakon što sam prihvatio Božje jevanđelje poslednjih dana. Jednom prilikom pozvao sam više od 20 drugova da slušaju propoved. Kroz čitanje reči Svemogućeg Boga i razmenu mišljenja i svedočenje o Njegovom delu poslednjih dana, svi oni su na kraju prihvatili Svemogućeg Boga. Bio sam izuzetno srećan i imao sam veru da nastavim sa širenjem jevanđelja.

Nedugo nakon što sam počeo da širim jevanđelje, narednik mog voda je počeo da me proganja. Rekao je da sam preterao sa svojom verom u Boga, a pred ostalim vojnicima je rekao i ovo: „Razmišljao sam da od tebe napravim narednika odreda, ali ti sada veruješ u Boga i ne slušaš me, pa ćeš zbog toga zažaliti! U budućnosti, od mene nećeš dobiti odsustvo čak i ako ti roditelji preminu.“ Čuvši ove reči narednika voda, neki drugovi su me ismevali: „Svi veruju u Budu; verujući u Boga, vređaš našu veru.“ Suočen sa podsmehom i ponižavanjem od toliko ljudi, počeo sam da osećam izvesnu slabost i žurno sam se povukao. Pronašao sam jedno tiho mesto, kleknuo sam i molio se Bogu: „Bože, narednik voda me je izgrdio i ponizio, a drugovi su mi se podsmevali. Tako sam slab; daj mi vere i snage. Znam da je reč o iskušenju i ne mogu da dozvolim da to utiče na mene i remeti moju dužnost.“ Ubrzo nakon toga, vojnici na liniji fronta su otišli u borbu, a trupe su pažljivo nadgledale vojničke prostorije. Jedne večeri sam se pripremao da zalivam nove vernike, ali mi je palo na pamet da nas odnedavno drže pod stalnim nadzorom i da će svako ko bude uhvaćen da se iskrada biti kažnjen. Pretukli bi ih i izgrdili ili bi ih vezali i ostavili da prenoće napolju. Ako narednik voda sazna da često izlazim napolje, bio sam zabrinut da će me sasvim sigurno ponovo izgrditi, pretući i poniziti. Pomišljajući na to, nisam se usuđivao da izlazim napolje i zalivam novopridošlice. Poverio sam svoje misli Karteru sa kojim sam zajedno radio. Karter mi je rekao: „Previše brineš o svom ugledu. Bog je za nas uredio ovakvo okruženje da vidi kako ga doživljavamo, da proveri da li možemo da izvučemo ikakvu pouku. Moraš da se više moliš Bogu i da više razmišljaš o sebi. Ako se rukovodiš svojom sujetom i samopoštovanjem i odustaneš od svoje dužnosti jer ne možeš da se nosiš sa podsmehom drugih, kakav je onda to problem? Ako ne odlaziš da zalivaš sve te novopridošlice u selu, zar se prema svojoj dužnosti ne odnosiš olako i neodgovorno?“ Poslao mi je i odlomak Božjih reči. „Kako se odnosite prema Božjim nalozima izuzetno je važno i to je jako ozbiljna stvar. Ako nisi u stanju da dovršiš ono što je Bog poverio ljudima, onda nisi dostojan da živiš u Njegovom prisustvu i treba da budeš kažnjen. Potpuno je prirodno i opravdano da su ljudi dužni da dovrše svaki nalog koji im Bog poveri. To je čovekova vrhovna dužnost, važna koliko i sam njihov život. Ako Božje naloge ne shvataš ozbiljno, činiš najtežu izdaju Boga. Tako postaješ još jadniji od Jude i treba da budeš proklet. Ljudi moraju detaljno da shvate kako da se ophode prema onome što im Bog poveri i u najmanju ruku moraju da razumeju da su nalozi koje On poverava ljudskom rodu uzdizanje i posebne naklonosti od Boga i da su to najslavnije stvari. Od svega ostalog se može odustati. I po cenu žrtvovanja sopstvenog života, čovek je dužan da ispuni Božji nalog“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako spoznati čovekovu prirodu“). Čitajući ovaj odlomak Božjih reči, shvatio sam da je stav preuzimanja odgovornosti za ispunjenje sopstvene dužnosti vrlo važan. Bog me je uzdigao i pružio mi priliku da obavljam svoju dužnost, zato moram da se držim svoje dužnosti i da je obavim najbolje što umem. Ja sam stvoreno biće, pojeo sam i popio toliko Božjih reči i razumeo sam Božju nameru i Njegove zahteve, a sada odustajem od svoje dužnosti čim sam naišao na neku poteškoću. Izdao sam Boga. Razmišljao sam o ovdašnjim običnim ljudima koji svakoga časa mogu da se suoče sa ratom, koji su svakodnevno u stanju strepnje. Bog me je smestio u ovo okruženje kako bih ovim ljudima, bez odlaganja, širio jevanđelje i valjano zalivao ove nove vernike, kako bi mogli da postave temelj za istiniti put, da zadobiju spasenje i da usred nesreće dobiju Božju zaštitu. Bog se nada da će videti moju odanost, nada se da ću imati veru i biti postojan u svom svedočenju i ne želi da me vidi kako posustajem u obavljanju svoje dužnosti, ali ja nisam mogao da podnesem da se suočim sa poniženjem, olako sam se poneo prema svojoj dužnosti i nisam preuzeo odgovornost. Ovo je izdaja Boga koja je ozbiljnija od Judine i zaslužujem da budem proklet. Videvši Božje reči, shvatio sam da bez obzira na situaciju, bez obzira na količinu patnje ili meru u kojoj sam ponižen, pa makar me to koštalo i života, moram da ispunim sve što mi je Bog poverio. Ovo su odgovornost i dužnost koje treba da ispunim. Nakon toga, sa dvojicom svoje braće sam se udružio da širimo jevanđelje i zalivamo novopridošlice. U jednom mesecu preobraćeno je 27 ljudi, koji su predati crkvi nakon toga. Bio sam veoma zahvalan na Božjem vođstvu i osetio sam spokoj u svom srcu.

Naše trupe su kasnije prebačene, pa sam premešten na drugo mesto. Među novopridošlicama, neki nisu znali da je narednik voda proganjao vernike u Boga, pa su i njemu pokušali da šire jevanđelje. Tada je narednik voda počeo da istražuje ko širi jevanđelje seljanima. Uplašio sam se: „Hoće li me razotkriti kako širim jevanđelje seljanima? Hoće li me komandant uhapsiti i poslati u zatvor? Tada bih sigurno prošao kroz patnju i poniženje. Bilo bi bolje da neko vreme sačekam dok ne popuste mere nadzora, pa da onda nastavim sa širenjem jevanđelja. Tako neću biti uhvaćen; ne želim da ponovo budem ponižen.“ U naredna tri dana nisam odlazio da širim jevanđelje. Iako sam na internetu svake večeri prisustvovao okupljanjima, osećao sam prazninu. Nisam osećao onu opuštenost kao kada sam ranije obavljao dužnost.

Nešto kasnije jedna od mojih sestara je došla da se raspita za moje stanje i poslala mi je odlomak Božjih reči. „Verujete da ste krajnje iskreni i odani prema Meni. Mislite da ste tako ljubazni, tako saosećajni i da ste Mi se toliko posvetili. Mislite da ste učinili više nego dovoljno za Mene. Ali da li ste ikada to uporedili sa svojim postupcima? Kažem da ste dosta nadmeni, dosta pohlepni, dosta površni; trikovi kojima Me obmanjujete dosta su lukavi i puni ste gnusnih namera i gnusnih metoda. Vaša odanost je suviše mlaka, vaša iskrenost suviše bedna, a vaša savest još oskudnija. (…) Dok obavljaš svoju dužnost misliš na sopstvene interese, sopstvenu bezbednost, kao i na članove svoje porodice. Šta si ikada uradio za Mene? Kada si uopšte pomislio na Mene? Kada si uopšte sebe po svaku cenu posvetio Meni i Mom delu? Gde je dokaz tvoje usklađenosti sa Mnom? Gde je stvarnost tvoje odanosti prema Meni? Gde je stvarnost tvoje pokornosti Meni?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Treba da tražiš način da budeš u skladu sa Hristom“). Pročitao sam Božje reči, a zatim sam razmišljao o sebi. Prethodno sam mislio da sam posvećen i da se dovoljno dajem za Boga. Nakon što sam počeo da verujem u Boga, uvek sam širio jevanđelje i to bih činio čak i na liniji fronta. Jednom prilikom sam se vraćao sa zalivanja novopridošlica i moj komandant je pomislio da sam neprijatelj, pa je već bio spreman da puca u mene. Srećom, jedan od moje braće je u trenutku primetio da sam to ja, pa komandant nije povukao oroz. Verovao sam da je ovakvo moje širenje jevanđelja i davanje za Boga, uz podnošenje patnje dok istovremeno zadobijam neke ljude, Bogu već pokazalo da sam odan i da On treba da bude zadovoljan. Dok zapravo uopšte nisam bio odan. Tokom obavljanja dužnosti, prvenstveno sam mislio na sopstveni ugled i interese. Plašio sam se da će me narednik voda pretući, izgrditi i poniziti ako me uhvati kako odlazim da širim jevanđelje; plašio sam se da ne ukaljam svoj obraz. Zato sam prestao da obavljam dužnost i više nisam ni širio jevanđelje ni zalivao novopridošlice. Narednik voda je istraživao ko širi jevanđelje seljanima, a ja sam se uplašio da bi mogao da otkrije da sam to ja i da će me onda uhapsiti i poslati u zatvor, pa sam zato ponovo prestao da obavljam dužnost. Svaki put iznova suočen sa ovim okolnostima, razmišljao sam jedino o svom ugledu. Kad god bi se nešto doticalo mog ugleda ili bi donosilo izvesno poniženje, svoju dužnost bih odgurnuo u stranu. Jedanput, dvaput, triput sam prestajao da obavljam svoju dužnost. Primetio sam da, iako sam spreman da se dajem za Boga, kad god su uključeni moji lični interesi, radije biram da zaštitim sebe, a da uopšte ne branim crkveni posao. Bio sam neodgovoran u obavljanju svoje dužnosti i nisam imao savest ni razum. Sada sam konačno prepoznao da nisam bio odan, da nisam bio dovoljno iskren prema Bogu, da sam bio previše sebičan i dostojan prezira!

U to vreme, pročitao sam odlomak Božjih reči i bio sam veoma nadahnut. „Širenje jevanđelja je odgovornost i obaveza svih. U bilo kojem trenutku, bez obzira na ono što čujemo, ili što vidimo, ili na kakvo ophođenje nailazimo, uvek moramo da se držimo odgovornosti širenja jevanđelja. Ni pod kojim uslovima ne smemo da odustanemo od te dužnosti zbog negativnosti ili slabosti. Dužnost širenja jevanđelja nije mirna plovidba, već plovidba prepuna opasnosti. Kada budete širili jevanđelje, nećete se sretati sa anđelima, niti s vanzemaljcima ili robotima. Sretaćete se samo sa zlom i sa iskvarenim ljudskim rodom, sa živim demonima, zverima – to su sve ljudi koji opstaju u ovom zlom prostoru, u ovom zlom svetu, ljudi koje je Sotona duboko iskvario i koji se opiru Bogu. Dakle, tokom širenja jevanđelja bez sumnje se nailazi na svakakve opasnosti, da ne spominjemo česte pojave kao što su sitne klevete, podsmeh i nesporazumi. Ako širenje jevanđelja zaista smatraš odgovornošću, obavezom i svojom dužnošću, onda ćeš biti u stanju da sve te stvari pravilno sagledaš, pa čak i da sa njima pravilno postupaš. Nećeš odustati od svoje odgovornosti i svoje obaveze, niti ćeš zbog toga odstupiti od svoje prvobitne namere da širiš jevanđelje i svedočiš za Boga i nikada nećeš ostaviti tu odgovornost po strani, jer je to tvoja dužnost. Kako treba shvatiti tu dužnost? Treba je shvatiti kao vrednost i prvu obavezu ljudskog života. U širenju dobre vesti o Božjem delu u poslednjim danima i širenju jevanđelja o Božjem delu nalazi se vrednost ljudskog života“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Širenje jevanđelja je obaveza koje se nijedan vernik ne može odreći“). Nakon čitanja Božjih reči, shvatio sam da širenje jevanđelja nije plovidba po mirnom moru. Kako imamo posla sa iskvarenim ljudskim rodom, pri širenju jevanđelja, zasigurno ćemo nailaziti na razne opasnosti: da budemo pretučeni i prekoreni, poniženi, ismevani i oklevetani – to je neizbežno. Širenje jevanđelja je nepokolebljiva dužnost svih onih koji veruju u Boga. Kakvi god progoni da ga zadese i ma koliko da ga drugi ponižavaju ili ismevaju, čovek ne sme da odustane od sopstvene dužnosti, a kada dođe odsudni čas, čovek će biti upamćen od Boga samo ako je svoje dužnosti obavljao kako treba. Dužnost i odgovornost koje mi je Bog poverio su od najveće važnosti i treba da napustim svoju sujetu i samopoštovanje i nastavim da širim jevanđelje i svedočim o Bogu, da što više ljudi dovedem pred Boga kako bih ispunio svoju odgovornost. To je najbolji način da se svedoči o Bogu i ponizi Sotona. Ma koliko da me narednik mog voda prekoreva ili ponižava, ma koliko da mi se drugovi podsmevaju, pa čak i da nameravaju da me privežu za drvo i obese, i dalje moram da širim jevanđelje i svedočim o Bogu.

U to vreme, naše trupe su ponovo prebačene na drugo mesto i nije bilo načina da izlazim i širim jevanđelje, pa sam sa nekoliko svoje braće u vojsci preko interneta širio jevanđelje. Na svom telefonu sam napravio grupu i u nju dodao ovu braću. Kada na to nisam obraćao pažnju, narednik voda je neočekivano uzeo moj telefon i rekao mi je: „Vratiću ti telefon ako mi se pismeno zakuneš da ne veruješ u Boga.“ Rekao sam mu: „Nisam uradio ništa pogrešno, zašto ste mi oduzeli telefon?“ Narednik voda reče: „Sa svojom verom si otišao predaleko. Narod Va veruje u svoju partiju – vera u Boga je zakonom zabranjena!“ I nakon što je to rekao, uzeo je lopatu i udario me. Narednog dana narednik voda je na mom telefonu otkrio istoriju razgovora između moje braće i mene, a pronašao je i Božje reči, kao i crkvene filmove i video priloge. Prijavio je to svojim nadređenima u štabu. Komandant mi je postavljao pitanja: „Gde si prihvatio Svemogućeg Boga? Koji je tvoj položaj u crkvi? Kome si sve širio jevanđelje? Koliko vernika ima među našim vojnicima?“ Bio sam uplašen dok su me ispitivali, a telo mi se pomalo treslo. Pomislio sam: „Budem li rekao istinu, tada ću poput Jude izdati Boga, a ako ne kažem, onda će komandant i ostali otići da pitaju ovu braću ko im je širio jevanđelje, pa ako im oni kažu da sam to bio ja, zadesiće me još gora sudbina.“ U svom srcu sam se neprekidno molio Bogu, tražeći Mu da me usmeri i pruži mi snagu da budem postojan u svom svedočenju, da bez obzira na količinu poniženja i patnje koje moram da podnesem, ne izdam svoju braću i sestre kao što je to Juda učinio. Zatim sam odgovorio: „Moja vera u Svemogućeg Boga označava okupljanje i obožavanje Boga.“ Nakon toga nisam odgovorio ni na jedno njihovo pitanje.

Na kraju su me poslali u pritvor. Mene i još trojicu ljudi lancima su vezali za noge. Dok smo jeli, spavali i išli u toalet, sva četvorica smo bili vezani, a tako vezanima bilo nam je teško i da hodamo. U srcu sam osetio izvesnu slabost: „Smešten sam u pritvor i privezan lisicama i okovima. Da me vide drugovi koji su nevernici, šta bi pomislili? Da li bi i oni rekli da sam otišao predaleko sa svojom verom u Boga?“ Dok sam razmišljao o ovim stvarima, osećao sam se postiđeno i kao da mi je ugled ukaljan. Bio sam na ivici nervnog sloma. Želeo sam da mi Bog pomogne da se oslobodim iz ovog okruženja i više nisam želeo da me ovako ponižavaju. Dok sam odlazio da jedem morao sam da nosim lisice, a ostali vojnici su mi se podsmevali: „Zašto ne tražiš od svog Boga da ti ukloni lisice?“ Jeo sam pokunjeno, ne usuđujući se da pridignem pogled i tiho sam se molio u srcu: „Bože, prolazim patnju. Previše sam mali rastom. Možeš li da me usmeravaš i daš mi veru i snagu kako bih mogao da se suočim sa poniženjem od drugih.“ Nakon molitve, osećao sam se snažnije i pomislio sam na himnu pod nazivom „Izbor bez kajanja“:

1  Kada Sotonina hapšenja i progoni hrišćana sve više podivljaju, kada grad ispuni mračni užas, a ja bežim gde mogu, kada ljudi nemilosrdno budu lišeni svojih prava, kada mi je jedino društvo duga noć ispunjena bolom, neću se pokolebati u svojoj veri u Boga, niti ću izdati Stvoritelja, jedinog istinitog Boga. Svemogući istiniti Bože, moje srce pripada Tebi. U zatvoru se može kontrolisati samo moje telo. Zatvor ne može da zaustavi moje korake kojima Te sledim. Bolna patnja, neravnine na putu, uz usmeravanje Tvojih reči, moje je srce bez straha, u društvu Tvoje ljubavi, srce mi je sito.

2  Kada pogubno mučenje Sotoninih đavola postane još i strože, kada se bol koji prži svaki put iznova ustremljuje na mene, kada patnja tela samo što ne dostigne granicu svoje izdržljivosti, u tom odsudnom trenutku, kada život samo što mi nije oduzet, nikada se neću prepustiti velikoj crvenoj aždaji, nikada neću biti Juda, beleg sramote na Bogu. Svemogući istiniti Bože, biću Ti odan sve do smrti. Sotona može samo da muči i uništava moje telo. Ne može da uništi veru i ljubav koje imam prema Tebi. Život i smrt će zauvek biti pod Tvojom vrhovnom vlašću. Svega ću se odreći da svedočim o Tebi. Ako mogu da svedočim o Tebi i da osramotim Sotonu, bespogovorno ću umreti.

Kako sam počastvovan što sledim Hrista i da težim ka tome da volim Boga u ovom životu! Srcem i dušom treba da uzvratim Božju ljubav; spreman sam da se svega odreknem kako bih svedočio o Bogu. Jer dok sam živ, prepuštanje celog mog bića Bogu odluka je za kojom neću zažaliti.

(„Sledi Jagnje i pevaj nove pesme“).

Ova pesma mi je pružila veru. Kako god se drugi odnosili prema meni, ne bih mogao da izdam Boga. Slediti Boga predstavlja izbor za kojim neću zažaliti tokom celog svog života. Moram da napustim svoj ugled i rizikujem sve kako bih bio postojan u svom svedočenju o Bogu.

U prošlosti sam stalno osećao da to što me proganjaju kao nekoga ko veruje u Boga predstavlja stvar poniženja, ali sam se kasnije setio odlomka Božjih reči koje su preokrenule moje gledište. Svemogući Bog kaže: „Ti si biće koje je stvoreno – naravno da treba da obožavaš Boga i da težiš ka smislenom životu. Ako ne obožavaš Boga, već živiš unutar svog prljavog tela, zar ti onda nisi samo zver u ljudskoj odeći? Budući da si ljudsko biće, treba da se daš Bogu i da istrpiš svu patnju! Treba da rado i uverljivo prihvatiš sitnu patnju kojoj si danas izložen i da živiš smislen život, poput Jova i Petra. Na ovom svetu, čovek nosi đavolju odeću, jede hranu koja dolazi od đavola, radi i služi pod đavoljom palicom i biva potpuno zgažen u njegovoj prljavštini. Ako ne možeš da dokučiš smisao života niti dobijaš istiniti put, kakav je onda značaj ovakvog života? Vi ste ljudi koji teže ka pravom putu, oni koji traže poboljšanje. Vi ste ljudi koji se dižu u narodu velike crvene aždaje, oni koje Bog naziva pravednima. Zar to nije život sa najviše smisla?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Primena (2)“). Iz Božjih reči sam shvatio da su đavoli koji su hapsili i proganjali hrišćane bili neprijatelji Božji, i da diktatorske vlade ljudima nisu dozvoljavale da veruju u Boga i da Ga slede, već da su im dozvoljavale samo da se klanjaju Budi i predsedniku i da veruju u partiju Ujedinjene države Va. Ljude su primoravali da se u izgradnji dobre budućnosti uzdaju samo u sebe i da svoju sudbinu promene kroz učenje i zarađivanje novca. Širenje Božjeg jevanđelja na takvom mestu vodiće u pravcu progona i prepreka. Oni koji veruju u Boga i šire jevanđelje na ovom mestu će se suočiti sa progonom, podsmevanjem, premlaćivanjem i prekorom, pa čak i sa zatvorom. Međutim, ovaj progon je radi pravednosti – ova patnja ima smisla. Ako, kada sam podvrgnut mučenju, podsmevanju i poniženju, osećam da sam ukaljao obraz i nikoga ne mogu da pogledam u oči, moj pogled na stvari je u tom slučaju pogrešan. Ja sam stvoreno biće, a vera u Boga i Njegovo obožavanje jesu nešto savršeno prirodno i opravdano. Širenje jevanđelja i svedočenje o Bogu jesu misija i odgovornost koje nam je poverio Stvoritelj i istovremeno su najpravednija stvar među celim ljudskim rodom. Biti izložen progonu u širenju jevanđelja nije pitanje poniženja – to je progon zbog pravednosti. Nalik Jovu i Petru. Kada se Jov suočavao sa kušnjama, porodičnu imovinu su mu pokrali razbojnici, deca su mu poginula, a on je dobio čir. Nevernici su mu se podsmevali, uz reči da je Bog u koga veruje lažan, a čak mu je i žena govorila da napusti Boga i umre, dok se on sve vreme molio Bogu, veličajući Njegovo ime i ostajući postojan u svom svedočenju o Njemu. I Petar je u svom širenju jevanđelja bio podvrgnut progonu, da bi na kraju naglavačke bio prikovan za krst, ali to nije osećao kao poniženje. Upravo suprotno, smatrao je da nije dostojan da bude razapet na krst. Bio je pripadnik iskvarenog ljudskog roda i nedostojan da poput Gospoda Isusa bude prikovan na krst, pa je odabrao da na krst bude prikovan naglavačke, jasno i glasno svedočeći o Bogu. Njihovi su životi imali najviši smisao; a najveća je čast da te Bog nazove pravednim. I ja sam razumeo Božju nameru. Previše sam brinuo o svom ugledu, a nisam se usuđivao da obavljam svoje dužnosti iz straha da ne budem ponižen. Uređujući ovakvo okruženje za mene, Bog mi je omogućio da prepoznam i razrešim sopstvenu iskvarenu narav i pogrešna gledišta na stvari unutar tih okruženja. Cilj je bio da budem usavršen i spasen, a to mi je pokazalo i da je vlada naroda Va demon koji prezire istinu i opire se Bogu i da, koliko god da me progone i ometaju, ne mogu pred njima da popustim. Bog je zadužen za ovaj svet i za ljudski rod i moja sudbina je u Njegovim rukama. Vlada nijedne zemlje ne može da mi promeni sudbinu niti budućnost. Ne treba da brinem. Koliko god da bude teško, uvek ću slediti Boga i biti postojan u svom svedočenju o Njemu. Nakon što sam to prepoznao, osetio sam da su vera u Boga i sva patnja toga bili vredni. Više se nisam plašio da će mi se drugi ljudi podsmevati i ponižavati me, a kada sam odlazio da uzmem hranu, nije me bilo stid da druge pogledam u oči. Često sam se molio Bogu i osećao da mi On pravi društvo i bio sam svakog dana sve srećniji.

Nakon pola meseca u pritvoru, ustanovljeno je da sam zaražen kovidom-19, pa su me prebacili u karantin sedišta brigade. Na putu do sedišta, prema meni su se odnosili gore nego prema nekom ubici. Na noge su mi stavili tri okova. Narednik voda i svi ostali su mi se podsmevali: „Zar ti ne veruješ u Boga? Pa, kako si onda dobio kovid-19? Kažeš da postoji Bog, a u ovom svetu zapravo nema nikakvog Boga.“ Nakon što sam čuo ove reči, nisam osećao takvu slabost. Koliko god da su mi se narednik voda i ostali podsmevali i kako god da su me svi drugi ljudi posmatrali, bio sam spreman da se pokorim. Zatim je narednik voda rekao da će me poslati u zatvor u odeljenju bezbednosti. Srce mi je preplavio strah jer su u tom odeljenju strogo postupali, a plašio sam se i da ću u zatvoru biti ponižavan. Osim toga, budem li u zatvoru, neću moći da idem kući. Tokom tog perioda bio sam zaključan u sobi. Nisam imao svoj telefon i nisam mogao da čitam Božje reči. Bila je tu neka gitara, pa sam samo nju mogao da sviram i da pevam himne. Žarko sam želeo da čitam Božje reči i molio sam Mu se, preklinjući Ga da me izbavi odatle. Nekoliko dana kasnije, pozajmio sam telefon od svog brata Ivana i odgledao sam film pod nazivom Moja priča, naša priča. Braću u tom filmu je uhapsila Komunistička partija Kine zato što su verovali u Boga i širili jevanđelje. Bili su podvrgnuti teškom mučenju i patnji, a mnogi ljudi su ih ponižavali. Osuđeni su na kaznu zatvora i u njemu su proveli mnogo godina; neki od njih su u zatvoru proveli više od 10 godina. Bili su lišeni slobode i svakodnevno su ih izrabljivali, ali su u zatvoru ipak mogli da se mole Bogu i da među sobom razmenjuju reči Božje. Imali su stav pokornosti prema Bogu i znali su da idu ispravnim putem u životu. Svi su imali veru i bili su postojani u svom svedočenju o Bogu. Posebno me je dirnulo kada sam ih čuo kako čitaju Božje reči. Zaista sam im se divio. Toliko su propatili, a i dalje su u svojoj veri mogli da budu postojani, da slede Boga i nikada ne odustanu. A kada sam ja iskusio poniženje, premlaćivanje i grdnje od drugih, nisam to mogao da podnesem. Plašio sam se da ću dospeti u zatvor i izgubio sam snagu volje čim sam malo propatio, želeći da me Bog izbavi iz takvog okruženja. Osećao sam da sam dužan Bogu i nadao sam se da će mi Bog pružiti još jednu priliku. Ma koliko godina proveo u zatvoru i kolika god da budu poniženja, pokoriću se i suočiti sa tim. Nakon više od 10 dana provedenih u karantinu, došlo je vreme da oni koji su se vratili sa linija fronta uzmu redovno odsustvo od mesec dana. Nisam očekivao da će vojska dozvoliti da i ja koristim to odsustvo. Jedan drug nevernik je rekao: „Vidite, Ajden je pogrešio i u postupku je prevaspitanja, a ispostavilo se da je dobio odmor ranije nego mi.“ Bio sam veoma zahvalan Bogu. Mislio sam da ću biti zatvoren na nekoliko godina i nisam očekivao da dobijem odmor i vratim se kući. Video sam čudesna Božja dela i video sam Njegovu svemoć i vladavinu. Pre odlaska, komandant mi je rekao da ne širim jevanđelje kad se vratim kući. Pomislio sam: „Dok sam u vojsci širio jevanđelje, kontrolisali ste me i tukli. Sada kada odlazim kući, imam tako dobru priliku da svedočim o Bogu – kako bih mogao da je propustim? Svu svoju energiju ću usmeriti na širenje jevanđelja; neću dozvoliti da išta od onoga što govorite na mene utiče.“ Kada sam stigao kući, počeo sam da okupljam svoju braću i sestre da odlazimo u selo i širimo jevanđelje. U to vreme, bilo je šestoro ljudi koji su prihvatili Božje delo poslednjih dana. Nešto više od 10 dana po povratku u vojsku, narednik voda me je prebacio na poziciju stražara na kontrolnom punktu. Bogu sam bio veoma zahvalan. Pre toga sam u vojsci bio vrlo zauzet, pa nisam imao mnogo vremena da širim jevanđelje. Nakon što sam dodeljen na tu poziciju, više nisam bio toliko zauzet, pa sam imao više vremena za širenje jevanđelja. Iako u vojsci proganjanje nikada nije sasvim prestajalo, ipak sam istrajavao u širenju jevanđelja i u svedočenju o Bogu i pred Boga sam dovodio sve više ljudi da dobiju Njegovo spasenje.

Tokom procesa širenja jevanđelja, iako sam donekle propatio, bio podvrgnut poniženju, premlaćivanju i prekorima, a takođe bio smešten u pritvor, uvideo sam sopstvenu iskvarenost i svoje nedostatke, kao i Božju ljubav. Bez obzira na okolnosti, svaki put su tu bile Božje reči da me usmeravaju, da me navedu da ostavim svoju sujetu i svoj ugled i da imam vere i snage da nastavim dalje. Kroz ova iskustva sam iz prve ruke saznao da patnja i proganjanje u ime širenja jevanđelja predstavljaju smislenu stvar. Slediti Boga, dati se za Njega i ispuniti svoju dužnost predstavljaju najsmisleniji život koji čovek može da ima.