Godine 2016, sestra Ding Žuej i ja sarađivale smo u nadzoru rada nekoliko crkava. Nedugo zatim, viši starešina je poslao Ding Žuej u jednu crkvu da se pobrine za neku prijavu tamo. Vrlo brzo se vratila. Mislila sam da je problem tamo komplikovan. Vratila se vrlo brzo – da li je rešila problem? Nije bilo iznenađujuće da je ubrzo stiglo pismo za Ding Žuej od višeg starešine. Ona nije bila u potpunosti rešila problem i neko je morao ponovo da se pobrine za to. Starešina je rekao Ding Žuej da porazmisli o sebi i nauči lekciju. Ding Žuej je bila prilično potištena kad je to pročitala i rekla je: „Ne mogu da rešim prave probleme i usporavala sam rad crkve.” Ja sam znala nešto o onom što je pisalo u toj prijavi. Bio je to prilično kompleksan problem. Uključivao je puno ljudi i zahtevao je razgovore u zajedništvu o mnogim stvarima. Sa onima koji su bili uključeni u to trebalo je razgovarati pojedinačno, tako da to nije moglo brzo da se završi u potpunosti. Pitala sam se da li je Ding Žuej gledala da što pre na to stavi tačku. Razmišljala sam o tome da joj to pomenem i da joj pomognem da razmisli o sebi i da spozna sebe. A onda sam pomislila da se ona već oseća loše, pa ako bih joj još ukazala na njene probleme, možda bi se postidela i postala još više negativna. A i šta ako bi rekla da nemam empatije i ako bi se udaljila od mene i stekla neke predrasude o meni? Tek odnedavno smo sarađivale, pa bi bilo teško nastaviti ako bi među nama nastale tenzije. U takvom trenutku, ako bih rekla nešto utešno i ohrabrujuće, smatraće me ljubaznom i lakom za saradnju. Zato sam je utešila: „Potpuno je normalno da pravimo greške i da ponekad nemamo uspeh u radu. Ne budi preoštra prema sebi. Kad sam ja počinjala da rešavam prijave, imala sam gore neuspehe od tebe.” Onda sam joj ispričala o svojim iskustvima sa neuspesima u radu. Taj zabrinuti pogled joj je odmah nestao sa lica i ozareno je rekla: „Brinula sam se šta ćeš misliti o meni. Nisam ni pomišljala da si tako draga osoba.” Bila sam zadovoljna sobom kad sam je čula da tako priča. Osetila sam da sam humana i puna razumevanja. Drugom prilikom, Ding Žuej mi je ispričala kako ranije ona i jedna sestra nisu mogle da sarađuju u poslu. Rekla je da je problem bio u toj drugoj sestri i činilo se da je zaista bila ljuta kad je govorila o tome. Primetila sam da je nekako sitničava i da nije svesna sebe. Setila sam se da sam ranije čula starešinu da priča o tome kako se one nisu dobro slagale. Ta druga sestra je imala nadmenu narav, ali je Ding Žuej volela da joj nalazi mane u radu, a kad bi se pojavile neke stvari, ona ih nije prihvatala od Boga. Ona bi se nadurila i ignorisala sve koji bi joj vređali ponos. Nije diskutovala o radu sa njima i iskaljivala je bes, a na taj način je usporavala napredak. Starešina je razgovarao sa njom, ali ona nije razmislila o sebi i nije ništa o sebi naučila. Ta druga sestra je imala probleme, ali su problemi Ding Žuej bili teži. Htela sam da joj ukažem na njene probleme. Ali sam onda pomislila da ako bih ih iznela, ne birajući reči, da li bi ona rekla da se prema njoj nepravedno ophodim? Zar ne bih onda izgubila dobar utisak koji ona ima o meni? Zato sam joj išla niz dlaku rekavši: „Sestra sa kojom si sarađivala takođe je imala neke probleme.”

Kasnije je dužnost Ding Žuej promenjena i ona je preuzela drugačiji posao. Ja sam dobila drugu saradnicu. Čim me je ugledala rekla je: „Kad sam čula da ću raditi s tobom, osetila sam veliki pritisak. Čula sam da imaš dobru ljudskost i da dobro sarađuješ sa svima. Ako naša saradnja bude naišla na probleme, biću potpuno razotkrivena. To će definitivno biti problem sa mojom ljudskošću.” Kad je to rekla, umesto da razmislim o sebi, samo sam ohrabrila samu sebe. Osećala sam da zaista imam dobru ljudskost. Jednom prilikom me je videla sestra koja sarađuje sa Ding Žuej i rekla mi: „Ona i ja ne sarađujemo baš dobro, ali ona uvek priča kako ste se vas dve dobro slagale. Pretpostavljam da sam ja zaista iskvarena.” Pomislila sam da ponos Ding Žuej to nije mogao da podnese jer je ova sestra bila previše otvorena, previše direktna u vezi sa problemima Ding Žuej. Dok sam sarađivala sa Ding Žuej, bila sam tolerantna i strpljiva po pitanju njenih problema i nisam se raspravljala sa njom. Aktivno sam diskutovala sa njom o svim problemima u radu i često tražila njeno mišljenje. To je sprečavalo bilo kakav konflikt. Nedugo zatim, čula sam starešinu da priča da je Ding Žuej prilično nadmena i da ne prihvata istine – nikad nije dobro sarađivala sa drugima. Otpuštena je jer se nije promenila nakon razgovora i nije bila efikasna u svojoj dužnost. Starešina je kasnije izneo moje probleme rekavši: „Kao starešina, bez obzira na to koliko je ozbiljan problem brata ili sestre, ako ga ne izneseš i ako taj neko ne bude orezan, već tetošiš vaš odnos, to je neodgovorno u tvom poslu! Takva si bila sa Ding Žuej. Ona ne može dobro da sarađuje ni sa kim drugim, ali voli da radi s tobom i govori da si ljubazna i puna razumevanja. Zar ne misliš da bi trebalo da razmisliš o tome?” Onda je drugi starešina rekao: „Svi oni koji su te procenjivali u poslednje vreme rekli su da si pozitivna, da si obzirna i prijatna. Za svakog ima mesta u tvom srcu i oni ne tragaju za istinom u stvarima. To je tvoj problem. Radeći tako, ti ne veličaš Boga i ne svedočiš o Njemu. Zar na taj način ne dovodiš ljude pred sebe?” Isprva mi je bilo teško da to prihvatim, plakala sam jer sam osećala da su nepravedni prema meni i nalazila sam izgovore u svom srcu. To što su drugi o meni lepo govorili značilo je da imam dobru ljudskost i da je sa mnom lako složiti se. Kako su mogli da kažu da dovodim druge pred sebe? Onda me je sestra sa kojom sam sarađivala takođe podsetila da bi trebalo da razmislim o sebi, pa sam se na kraju smireno pomolila Bogu i zamolila Ga da me prosveti da spoznam sebe.

Pročitala sam kasnije odlomak Božjih reči: „Kada komunicirate sa svojom braćom i sestrama, da biste od toga imali neke koristi, morate im otvoriti svoje srce i morate im se poveravati. Još je važnije da pred ljudima otvarate srce i da im se poveravate dok obavljate svoju dužnost; jedino tako ćete moći dobro da sarađujete s njima. (…) Kad komuniciraš s drugima, najpre moraš da im pokažeš svoje pravo srce i svoju iskrenost. Ako čovek, dok stupa u kontakt, razgovara i sarađuje s drugim ljudima, koristi reči koje su površne, bombastične, prijatne za uvo, laskave, neodgovorne i izmišljene, ili se pak drugima obraća samo zato da bi zadobio njihovu naklonost, to znači da su njegove reči lišene svake verodostojnosti i da u njima nema ni trunke iskrenosti. To je, naprosto, njegov način komunikacije s drugim ljudima, ko god da je u pitanju. Srce takvog čoveka nije pošteno. To nije pošten čovek. Zamisli da se neko nalazi u negativnom stanju i da ti iskreno kaže: ’Reci mi, zbog čega sam toliko negativan. Prosto ne mogu da shvatim koji je razlog tome!’ I zamisli da u svom srcu zapravo shvataš koji je njegov pravi problem, ali mu ipak kažeš: ’Nije to ništa. Nisi ti negativan; i ja se ponekad tako osećam.’ Mada su te reči veoma utešne za tu osobu, tvoj stav prema njoj je neiskren. Površan si prema njoj i uzdržavaš se od iskrenog razgovora samo zato da bi je utešio i da bi se ona osećala prijatnije. Na taj način joj ne pomažeš ozbiljno i ne izlažeš joj jasno njen problem kako bi ona mogla da prevaziđe svoju negativnost. Time nisi učinio ono što bi pošten čovek trebalo da učini. Sve zarad toga da bi je utešio i postarao se da među vama ne bude nikakvih otuđenja ni sukoba, bio si površan prema njoj – što nikako ne znači da si pošten čovek. Šta, dakle, kao pošten čovek, treba da činiš kad se nađeš u takvoj situaciji? Treba da toj osobi kažeš sve što si kod nje video i prepoznao: ’Reći ću ti šta sam video i šta sam iskusio. A ti sȃm odluči jesam li u pravu ili nisam. Ako nisam u pravu, ne moraš to da prihvatiš. A ako jesam, nadam se da ćeš prihvatiti ono što sam ti rekao. Ako kažem nešto što ne prija tvojim ušima i što te vređa, nadam se da ćeš to od Boga moći da prihvatiš. Cilj mi je i namera da ti pomognem. Sasvim jasno uviđam tvoj problem: pošto se osećaš poniženim i čini ti se da niko ne hrani tvoj ego, pošto smatraš da te svi gledaju s visine, da si napadnut i da niko nikad nije bio toliko nepravedan prema tebi, ti to ne možeš da prihvatiš i postaješ negativan. Šta misliš – nije li upravo to ono što ti se događa?’ Čuvši to, ta će osoba shvatiti da je problem baš u tome. A to je ujedno i ono što tebi leži na srcu, ali što nećeš izgovoriti ukoliko nisi pošten. Reći ćeš joj: ’I ja često zapadam u negativnost’, a kad ona na taj način sazna da svako može da bude negativan, pomisliće da je njena negativnost sasvim normalna i tako je, naposletku, neće ni prevazići. Ako si pošten čovek i ako drugima pomažeš svojim poštenim stavom i poštenim srcem, na taj ćeš im način pomoći da razumeju istinu i da prevaziđu svoju negativnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). „Mnogo je takozvanih ’dobrih ljudi’ na svetu koji govore visokoumne stvari – iako na površini ne deluje da su počinili nekakvo veliko zlo, oni su zapravo izuzetno lažljivi i prepredeni. Uvek znaju odakle vetar duva i izražavaju se uglađeno i sladunjavo. To su lažni dobri ljudi i licemeri – samo se pretvaraju da su dobri. Oni koji idu srednjim putem su najpodmukliji od svih. Nikoga ne vređaju, uglađeni su i markantni, vešto se snalaze u svim situacijama i niko ne primećuje njihove mane. Oni su kao žive Sotone!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino primenom istine čovek može da odbaci okove iskvarene naravi”). Iz toga sam naučila da ako samo pružam podršku i laskam u svojoj interakciji sa drugima, a ne ukažem im na probleme koje uočim, to onda nije istinsko pomaganje i oni od toga neće imati nikakve koristi. Bog kaže da je to zauzimanje neutralne pozicije i lukavo ugađanje drugima. To znači okretati se kako vetar duva, udovoljavati drugima i ne vređati nikoga. To je kao živi Sotona. Razmišljajući o sopstvenom ponašanju, shvatila sam da sam upravo ona vrsta osobe kakvu Bog razotkriva. Kad Ding Žuej nije rešila tu prijavu i kad je posao morao ponovo da se obavi, znala sam da je razlog taj što je htela što pre da se vrati. Trebalo je da joj ukažem na njen problem i da joj pomognem da razmisli o sebi. Ali sam se plašila da će reći da nisam obzirna i da mi nedostaje ljudskost. Zato sam je hrabrila i čak govorila o svojim neuspesima da bih je utešila. Kad sam joj sve to rekla, ona više nije bila potresena i nije razmišljala puno o svojoj iskvarenoj naravi. U redu je da se u razgovor uključe i neka lična iskustva kako bi se pomoglo drugima, ali svoje neuspehe i samospoznaju treba pre svega koristiti kako bismo ih vodili da promisle o sebi i nešto o sebi nauče. Ali to nije bilo ono što sam ja pokušavala da postignem deljenjem svojih ličnih neuspeha. Bilo je to tešenje ljudi kako bi osetili da su svi podjednako iskvareni i da su greške potpuno normalne. Suptilno sam im omogućila da sa sobom budu isuviše zadovoljni. To nije bilo svedočenje o Bogu, već navođenje na stranputicu. Kasnije sam uvidela da Ding Žuej ne može dobro da sarađuje sa drugima, ali uvek drugima nalazi mane. Nisam joj na to ukazala da bih mogla da sačuvam svoju reputaciju, već sam se i dalje slagala sa njom o problemima drugih. U interakciji sa njom, kad bih videla da je drska, pustila bih je da se izvuče. Posledica toga bila je da ona nije uviđala sopstvene probleme i da je dozvoljavala sebi da živi u iskvarenosti. Zar joj to nije škodilo?

Pročitala sam kasnije još jedan odlomak Božjih reči: „Mora da postoji standard za posedovanje dobre ljudskost. To ne podrazumeva hodanje putem umerenosti, nepoštovanje načela, nastojanje da se niko ne uvredi, ulagivanje svima i u svakoj situaciji, ne podrazumeva da se bude uglađen i dobar sa svima, niti nastojanje da se bude hvaljen od svih. To nije standard. Šta je, onda, standard? Standard podrazumeva sposobnost pokoravanja Bogu i istini, sposobnost pristupanja svojoj dužnosti i svim vrstama ljudi, događaja i stvari u skladu sa načelima i osećajem odgovornosti. To svi jasno mogu da vide i svima je to jasno u srcu. Povrh toga, Bog ispituje ljudsko srce i poznaje svačije stanje. Bez obzira na to o kome se radi, niko ne može da prevari Boga. Neki se ljudi stalno hvale da imaju dobru ljudskost, da nikada ne govore loše o drugima, da nikada ne škode tuđim interesima i tvrde da nikada nisu žudeli za tuđom imovinom. Kada nastane spor oko interesa, čak više vole da pretrpe gubitak, nego da se okoriste od drugih i svi misle da su dobri ljudi. Međutim, dok izvršavaju svoje dužnosti u Božjoj kući, prevrtljivi su i prepredeni i uvek smišljaju marifetluke u sopstvenu korist. O interesima Božje kuće nikada ne razmišljaju; ne odnose se prema stvarima koje Bog smatra hitnim kao da su hitne, niti razmišljaju kao što Bog razmišlja. Sopstvene interese nisu u stanju da ostave po strani da bi izvršavali svoje dužnosti. Sopstvenih interesa se nikada ne odriču. Čak i kada vide zle ljude kako čine zlo, ne razotkrivaju ih. Takvi ljudi nemaju nikakvih principa. O kakvoj je ljudskosti ovde reč? To nije dobra ljudskost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Istinski dobra osoba može da prihvati istinu i pokori se Bogu. Ona je odgovorna i nosi breme u svojoj dužnosti, pridržava se načela i štiti rad crkve. Takođe je i principijelna prema drugima. Kad vidi probleme i greške braće i sestara, može da ponudi odgovarajući razgovor i pomoć. Ako neko krši načela i ozbiljno prekida rad crkve, ona može da je oreže na odgovarajući način i da ne postupa po osećanjima i iz straha da će ih uvrediti, već da se pridržava načela i rada crkve. To znači biti istinski dobra osoba. Ranije sam smatrala da ako nekog ne orežem zbog njihovih grešaka, ako ne razotkrijem njegove nedostatke i ne osramotim ih, da to znači biti dobra, ljubazna osoba. Godinama, ma sa kim da sam radila, uvek sam birala reči koje su utešne i prijatne. Oduvek sam vodila računa da drugi osete da sam razumna i puna razumevanja, išla sam uz dlaku njihovom raspoloženju i govorila stvari koje gode srcu. Nisam direktno ukazivala na probleme drugih koje sam uočavala u njihovim dužnostima i čak sam govorila prijatne, utešne stvari kako bih ih zavarala ili sam im to saopštavala zaista nežno. Svi su me hvalili što imam dobru ljudskost i što sam laka za saradnju. Sebe sam videla kao dobru osobu i bila sam ponosna na to. Kroz otkrivenje Božjih reči shvatila sam da je to što sam godinama smatrala da sam dobra osoba bila zapravo Sotonina filozofija za ovozemaljsko ophođenje. Činilo se da imam dobru ljudskost – prilagođavala sam se i nikog nisam vređala. Ostajala sam u dobrim odnosima sa svima, ali sam u srcu razmatrala samo ličnu korist. Bila sam potpuno neodgovorna u vezi sa poslom i život-ulaskom drugih. Nisam bila ni približno dobra osoba. Bila sam sebična, podla i lažljiva osoba koja je ugađala ljudima, lažno dobar čovek. Kad pomislim na to kako sam se nekad hvalila da imam dobru ljudskost i kako sam sebe smatrala dobrom osobom, vidim da sam zapravo bila zaista besramna. Kad sam to shvatila, izgovorila sam molitvu: „Bože, Tvoje reči su mi pokazale šta je istinska dobra ljudskost. Želim da primenjujem istinu i budem neko sa dobrom ljudskošću.”

Kasnije mi je kao saradnice crkva dodelila Čen Lin i Li Jue da zalivamo nove vernike. Nedugo zatim, otkrila sam da je Li Jue površna i neodgovorna u svojoj dužnosti. Često se bavila ličnim stvarima i usporavala rad. Čen Lin i ja smo razgovarale s njom i rekle joj da treba da odredi prioritet stvarima kako posao u crkvi ne bi kasnio. Na moje iznenađenje, ona to nije prihvatila već je nalazila izgovore i razljutila sa. Čen Lin je u razgovor sa njom uključila i Božje reči i raščlanila njen problem, ali Li Jue nije bila svesna svojih postupaka. Rekla je da joj nedostaje rast i da ne može da to sprovede u delo. Videvši da tako postupa, pomislila sam da ako bih nastavila da detaljno analiziram njen problem, sigurno bi rekla da sam zahtevna, da nisam dobra osoba i da je kočim. Mislila sam da ne treba da je razotkrivam pa sam nastavila lepo da se slažem sa njom. Ljubazno sam je uveravala: „Tvoj rast je mali i mi to možemo da razumemo. Samo nemoj ubuduće da usporavaš rad.” Kad sam to rekla, prethodno natuštene obrve Li Jue su se opustile i videla sam da više nije bila tako uznemirena. Nakon toga je prema meni bila zaista druželjubiva. Ja sam bila veoma srećna i smatrala sam da sam odabrala dobar pristup za razgovor sa njom. Iako sam istakla njen problem, i dalje je imala lepo mišljenje o meni. I dalje nije preuzimala teret u svojoj dužnosti i postala je puna predrasuda prema Čen Lin, govoreći mi da je previše zahtevna. Čen Lin je kasnije ukazala na moj problem rekavši: „Znaš li kakva je bila priroda tvog razgovora sa Li Jue pre neki dan? Razgovarale smo s njom da bismo joj pomogle da spozna sebe, da razmisli o sebi i pokaje se. Ali ono kako si ti završila razgovor poništilo je rezultate čitavog razgovora koji smo prethodno vodile. To ne samo da joj nije pomoglo da razmisli, već ju je navelo da pomisli da si ti puna razumevanja, a da sam ja previše zahtevna prema njoj. Priroda takvog postupka je prekidanje i podrivanje i to joj nimalo nije bilo od pomoći.” Reči Čen Lin su me potpuno razorile iznutra. U svom bolu, došla sam pred Boga i pomolila se: „Bože! Suočena sa orezivanjem od strane ove sestre, uviđam da nisam shvatala ozbiljnost ovog problema. Ali znam da si sve na šta sam nailazila svakog dana Ti odobrio. Molim Te da me prosvetiš i povedeš me da spoznam sebe.”

Pročitala sam nakon toga odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Prva tehnika koju antihristi koriste za kontrolisanje ljudi jeste da pridobiju njihova srca. Koliko načina postoji da se pridobiju srca ljudi? Jedan od načina je da ih privuku sitnim uslugama. Antihristi ponekad ljudima daju neke lepe stvari, ponekad im udeljuju komplimente, ponekad im daju sitna obećanja. A ponekad, antihristi vide da neke dužnosti mogu omogućiti ljudima da budu u centru pažnje ili da drugi smatraju da ove dužnosti mogu doneti prednosti onima koji ih obavljaju, zbog čega će ih onda svi ceniti, pa ove dužnosti dodeljuju onima koje žele da pridobiju. (…) Neki ljudi su previše sentimentalni, pa su uvek sputani svojim osećanjima dok obavljaju svoju dužnost, te njihove starešine kažu: ’Razlog za to je što si mali rastom, u redu je.’ Neki ljudi su u obavljanju svoje dužnosti lenji i nelojalni, ali ih njihov starešina ne prekoreva, već im umesto toga govori milozvučne stvari koje oni žele da čuju na svakom koraku da bi im udovoljio i da bi ga oni nazvali dobrim, i da im pokaže kako je pun razumevanja i ljubavi. Takvi ljudi misle: ’Naš starešina je kao brižna majka. On nas zaista voli – zaista predstavlja Boga. On je zaista od Boga!’ Ovim se ćutke poručuje da njihov starešina može da deluje kao Božji glasnik, da može da predstavlja Boga. Da li je to cilj ovog starešine? Možda to nije najjasnije, ali jedan njegov cilj jeste očigledan: želi da ljudi kažu da je on divan starešina, da je obziran prema drugima, da saoseća sa ljudskim slabostima i da ima puno razumevanja za njihova srca. Kada crkveni starešina primeti da braća ili sestre površno obavljaju svoje dužnosti, možda ih neće prekoriti, iako bi trebalo. Kada jasno vidi da ispaštaju interesi Božje kuće, ne opterećuje se time niti postavlja bilo kakva pitanja i ne nanosi nikakvu uvredu drugima. On, u stvari, zapravo ne pokazuje obzir prema ljudskim slabostima, već su njegovi namera i cilj da pridobije srca ljudi. Potpuno je svestan da: ’Dok god se ovako ponašam i nikoga ne uvredim, misliće da sam dobar starešina. Imaće o meni dobro, visoko mišljenje. Odobravaće me i voleti.’ On ne mari za to koliko je štete naneto interesima Božje kuće, niti koliko je velikih gubitaka prouzrokovano život-ulasku Božjeg izabranog naroda, a ni u kojoj meri to ometa crkveni život; jednostavno je istrajan u svojoj sotonskoj filozofiji i nikoga ne vređa. U njegovom srcu nikada nema mesta za samoprekor. Kada primeti da neko izaziva prekidanje i ometanje, u najboljem slučaju će sa tom osobom prozboriti nekoliko reči o tome, umanjujući značaj problema i time završiti priču. Neće u zajedništvu razgovarati o istini, niti će toj osobi ukazati na suštinu problema, a još manje će detaljno analizirati njeno stanje i nikada neće u zajedništvu razgovarati o Božjim namerama. Lažni starešina nikada ne otkriva niti detaljno analizira greške koje ljudi često prave, kao ni iskvarene naravi koje ljudi često pokazuju. On ne rešava stvarne probleme, već, naprotiv, uvek popušta ljudima u njihovim pogrešnim postupcima i otkrivanju iskvarenosti, i bez obzira na to koliko su ljudi negativni ili slabi, lažni starešina to ne shvata ozbiljno. On samo propoveda neke reči i doktrine i govori nekoliko reči ohrabrenja kako bi se površno pozabavio situacijom i pokušao da održi harmoniju. Shodno tome, Božji izabrani narod ne zna kako da preispita i spozna sebe, ne postoji rešenje za iskvarene naravi koje pokazuje, te ljudi žive u okviru reči i doktrina, predstava i uobrazilja, bez ikakvog život-ulaska. U svojim srcima, oni čak veruju: ’Naš starešina ima još više razumevanja za naše slabosti nego Bog. Isuviše smo mali rastom da bismo ispunili Božje zahteve. Mi samo moramo da ispunimo zahteve našeg starešine; pokoravajući se našem starešini, mi se pokoravamo Bogu. Ako ikada dođe dan kada Višnji otpusti našeg starešinu, mi ćemo se oglasiti; da bismo zadržali svog starešinu i sprečili da ga otpuste, pregovaraćemo sa Višnjim i prisiliti ga da prihvati naše zahteve. Na taj način ćemo postupiti ispravno prema našem starešini.’ Kada u ljudskim srcima postoje takve misli, kada sa svojim starešinom uspostave takav odnos, pa se u njihovim srcima prema starešini pojavi ovakva vrsta zavisnosti, zavisti i obožavanja, oni sve više veruju u njega i uvek žele da slušaju njegove reči, umesto da traže istinu u Božjim rečima. Takav starešina je gotovo zauzeo Božje mesto u srcima ljudi. Ako je starešina voljan da održi takav odnos sa Božjim izabranim narodom, ako u svom srcu pronalazi zadovoljstvo u tome i veruje da Božji izabrani narod treba tako da postupa sa njim, onda nema razlike između takvog starešine i Pavla; taj starešina je već kročio na put antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Prva stavka: Oni pokušavaju da pridobiju srca ljudi”). Bog razotkriva antihriste kao neverovatno ogavne i zle. Da bi učvrstili svoje mesto u srcima drugih, oni nikad ne vređaju nikog. Ako primete da neko krši načela, oni ne razgovaraju sa njim o istini kako bi rešili problem ili ga razotkrili i stavili tačku na to. Umesto toga, oni govore lepe stvari kako bi zadobili njihovu podršku, kako bi ih drugi voleli, kako bi mislili da su puni ljubavi, razumevanja i praštanja. Ali se oni opiru Božjim rečima i zahtevima i ne vole ih. Ne sprovode ih u delo niti ulaze u njih. Na kraju, oni zapravo dovode druge pred sebe. Razmišljala sam o tome kako je priroda mojih postupaka bila baš kao u antihrista. Jasno sam uočavala greške u dužnostima braće i sestara, čak i neke koje su bile ozbiljne i koje su već uticale na rad. Zato je trebalo da ukažem na njih. Onda bi oni mogli da uvide suštinu problema i njegove ozbiljne posledice i da se brzo pokaju. Ali sam se ja plašila da ću razotkrivanjem problema da uvredim te ljude, pa sam se ulagivala njihovom telu, govoreći stvari koje lepo zvuče kako bih zadobila njihovu podršku. Na primer, Li Jue je bila površna i neodgovorna u svojoj dužnosti i odlagala je posao. Kad je Čen Lin razgovarala sa njom i razotkrila njen problem, ja nisam sa njom razgovarala kao saradnik koji bi doveo Li Jue do toga da spozna sebe, već sam se plašila da će steći neke predrasude o meni ako joj se obratim strogo, pa sam bila ljubazna da joj ne povredim osećanja. Zbog toga sam izgledala kao da imam više ljubavi od Čen Lin, da mogu da oprostim i tolerišem njene slabosti, zbog čega je Li Jue bila prijateljski raspoložena prema meni, ali je imala otpor prema Čen Lin i pokazivala je netrpeljivost prema Čen Lin. Takva sam bila i sa Ding Žuej. Uvidela sam njene probleme, ali umesto da razgovaram s njom i pomognem joj, da je vodim da razmisli i uvidi svoj problem, ja sam joj uvek povlađivala. Na taj način ja nisam veličala Boga niti sam svedočila o Njemu u svojoj dužnosti i nisam ispunjavala svoje obaveze. Bila sam starešina u crkvi, ali kad bih videla da braća i sestre krše načela zbog iskvarenosti, nisam razgovarala sa njima o istini kako bi se rešio problem, već sam se ulagivala njihovom telu govoreći im neke utešne stvari kako bih ih obmanula. Povlađivala sam njihovom životu u iskvarenosti, ugađala im i štedela ih. Priroda onog što sam radila bila je da sprečim druge da uđu u istina-stvarnost. Oni nisu znali istinu niti su imali razumevanje o Bogu, već su ih samo nervirali Božji zahtevi. Svi su mislili da sam ja sjajna i govorili da umem da praštam i da sam ljubazna i postajali su mi sve bliži. Zar to nije bilo navođenje ljudi na stranputicu? Shvatila sam da živim po sotonskoj filozofiji tako što sam bila fina i da sam činila samo zlo. Činilo se da se prema drugima dobro ophodim, ali sam zapravo štetila braći i sestrama i usporavala rad crkve. Pravila sam se da sam dobra. Koristila sam podmuklu taktiku kako bih zadobila poštovanje i divljenje drugih, kako bih sve dovela pred sebe. Išla sam putem antihrista. Tokom svih ovih godina, napustila sam svoj dom i posao kako bih obavljala dužnost. Mnogo sam patila, ali sam mnogo i radila. Nikad nisam ni pomislila da ću završiti na putu antihrista. Uvidevši da sam uvredila Božju narav, srce mi se steglo od straha. Još više mi je bilo muka od sebe same i bila sam zgrožena sobom. Kroz plač sam se pomolila: „O, Bože! Težila sam statusu i štitila svoje odnose sa drugima kako bih zadobila njihovu podršku. Takva moja narav Ti se grozi i ako budem kažnjena, to će biti znak Tvoje pravednosti. Bože, želim da se pokajem.”

Malo kasnije, Li Jue je i dalje otaljavala svoju dužnost i ništa nije postigla, a nije se ni promenila nakon razgovora. Ispričale smo našem starešini o njenim problemima. Nekoliko dana kasnije, starešina je prisustvovao našem okupljanju i govorio o problemima Li Jue. Ali Li Jue i dalje uopšte nije sebe shvatala. Starešina je pitao mene i Čen Lin da izrazimo svoje mišljenje: s obzirom na situaciju, da li bi Li Jue trebalo da bude otpuštena? To pitanje me je našlo pomalo nespremnu. Razmišljala sam kako da išta kažem kad Li Jue sedi tu. Ako kažem istinu i ako je otpuste, možda će me ona onda omrznuti. Osetila sam da ne bi trebalo da se izjasnim. U tom trenutku, osetila sam snažan nalet krivice. Shvatila sam da ponovo razmišljam o tome da zaštitim svoje mesto u srcima drugih. U srcu sam se tiho pomolila Bogu: „Bože, opet razmišljam o životu po sotonskoj filozofiji, štitim svoj ugled, pravim se fina. Molim Te da me povedeš da kažem istinu i ustanem protiv svojih pogrešnih motiva.” Nakon molitve, setila sam se odlomka Božjih reči: „Ako ti je srce sve poštenije i sve više okrenuto Bogu, ako znaš da štitiš interese Božje kuće dok obavljaš svoju dužnost i savest ti je uznemirena kada ne zaštitiš te interese, to je onda dokaz da je istina imala dejstvo na tebe i da je postala tvoj život. Jednom kada je istina postala život u tebi, kada primetiš nekoga ko je bogohulan prema Bogu, ko se Boga ne boji, površan je u obavljanju svoje dužnosti, ili ko prekida i ometa rad crkve, reagovaćeš u skladu sa istina-načelima i moći ćeš da takvu osobu prema potrebi prepoznaš i razotkriješ” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi pokazale da kad se stvari nagomilaju, moramo da stanemo na stranu Boga i podržimo rad crkve. Kad vidimo druge da krše načela i ometaju rad crkve, ne možemo da ih štitimo, već treba da sledimo istina-načela. To je istinsko ljudsko obličje koje Bog od nas traži da proživljavamo. Na osnovu ponašanja Li Jue, ona nije bila pogodna da nastavi da obavlja taj posao u to vreme. Nisam smela da se bojim da li ću je uvrediti, već sam morala da podržim rad crkve, da budem iskrena osoba i jasno iznesem svoj stav. I zato sam objasnila svoje viđenje stvari. Nakon što je sve odmerio, starešina je otpustio Li Jue.

Nakon toga mi je kao saradnica dodeljena sestra Vang Đa. Tokom zajedničkog rada, primetila sam da ona ponekad odlaže posao crkve iz ličnih razloga. Razgovarala sam sa njom o tome da rad mora da bude na prvom mestu. Nedugo zatim, čula sam našeg starešinu da kaže da će unaprediti Vang Đa da upravlja projektom. Pomislila sam: „Vang Đa ima kov i sposobna je tako da će dobro voditi taj posao. Ali kad su njene lične stvari u sukobu sa poslom, ona nekad ne stavlja dužnost na prvo mesto. Ako ne postane svesna tog problema, da li će posao kasniti ako ga ona bude vodila?” Kao njena saradnica, imala sam obavezu da razgovaram sa njom i ukažem joj na to. Ali sam oklevala kad god mi je to bilo navrh jezika. Već sam ranije pričala sa njom o toj vrsti problema. Ako bih to pomenula ponovo, da li bi ona rekla da ne želim da se ostavim tog problema, već da neprestano razotkrivam njene nedostatke? Shvatila sam da mi je stanje ponovo pogrešno i u sebi sam se pomolila. Pomislila sam na odlomak Božjih reči koji sam ranije pročitala: „Bog zahteva da ljudi govore istinu, da kažu ono što misle i da druge ne varaju, ne zavode na stranputicu, ne ismevaju, ne izvrgavaju ruglu, da im se ne rugaju i ne podsmevaju, da ih ne sputavaju, da ne razotkrivaju njihove slabosti i da ih ne povređuju. Zar nisu upravo to načela govora? Šta znači kada se kaže da ne treba razotkrivati tuđe slabosti? Znači da ne treba koristiti te slabosti protiv njih. Ne treba stalno isticati njihove greške iz prošlosti i njihove mane da bi se oni kritikovali i osuđivali. To je najmanje što bi trebalo da uradiš. Sa aspekta proaktivnosti, kako se konstruktivan govor izražava? On uglavnom ohrabruje, usmerava, vodi, ubeđuje, pruža razumevanje i utehu. S druge strane, u određenim, posebnim slučajevima, desi se da bude neophodno da se tuđe greške neposredno razotkriju i da se oni orežu, da bi stekli znanje o istini i želju za pokajanjem. Samo tako se postiže željeni efekat. Takav način praktikovanja je za ljude veoma koristan. On im zaista pomaže i konstruktivan je, zar ne? (…) A šta je, u kratkim crtama, načelo kojeg treba da se pridržavaš u govoru? Ovo: reci šta ti leži na srcu, govori o svojim istinskim iskustvima i reci ono što stvarno misliš. Takve su reči za ljude najblagotvornije, one ih opskrbljuju, pomažu im, pozitivne su. Nemoj pristati da izgovaraš one lažne reči, reči od kojih ljudi nemaju koristi i koje nisu poučne; tako ćeš izbeći da ljudima naškodiš, da ih spotičeš i gurneš u negativnost, a tvoje reči neće imati negativno dejstvo. Moraš da govoriš pozitivne stvari. Moraš da nastojiš da pomažeš ljudima koliko god možeš, da im budeš od koristi, da ih opskrbljuješ, da u njima probudiš istinsku veru u Boga; moraš da dozvoliš da ljudima pomognu tvoja iskustva sa Božjim rečima i tvoj način rešavanja problema i da oni iz toga mnogo dobiju, da im omogućiš da razumeju put doživljaja Božjeg dela i ulaska u istina-stvarnost, da im omogućiš da ostvare život-ulazak i da se njihov život razvije – a sve je to omogućeno time što iza tvojih reči stoje načela i što one ljude mogu da pouče” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Šta znači stremiti ka istini (3)”). U Božjim rečima sam našla i put primene. U svojoj interakciji sa drugima, moram da govorim istinu kako bi ljudi mogli da steknu znanja i prosvete se. Ne smem da im se rugam, da budem sarkastična i da im se podsmevam. Takođe sam shvatila da kad Bog kaže da ne razotkrivamo slabosti ljudi, to znači da ih ne blatimo, da im ne sudimo i ne osuđujemo ih. Ukazivanje na njihove probleme i razotkrivanje tih problema kako bi naučili lekciju nije razotkrivanje slabosti, već pomoć puna ljubavi. Vang Đa nije spoznala sebe i iznošenje njenog problema bilo joj je podsetnik i pomoć. Čak i ako to ne bi prihvatila odmah i mislila loše o meni, ja treba da postupim na odgovarajući način. Dokle god ona stremi ka istini, kasnije će tragati za istinom i promeniti se. Shvativši to, razgovarala sam sa Vang Đa o njenom problemu. Kasnije je Vang Đa u svom eseju napisala sledeće: „Da sestra sa kojom sam sarađivala nije razotkrila i raščlanila moj problem, ja ne bih promislila o sebi i ne bih uvidela ozbiljnost svog problema, a kamoli se pokajala i promenila.” Videvši da je Vang Đa došla do tog shvatanja, u srcu sam zahvalila Bogu. Božje reči su bile te koje su mi pomogle da uvidim pravu sliku svog izigravanja dobrice i da izmenim svoje pogrešno viđenje o stremljenju. Hvala Bogu na Njegovom spasenju!