Autorka: Georgina, Mjanmar

U avgustu 2021. godine, zalivala sam pridošlice u crkvi. Neko vreme sam putem interneta zalivala tri pridošlice. Ove tri pridošlice su bile veoma revnosne da prisustvuju okupljanjima, ali njihovo selo nije imalo internet, pa su morali da idu daleko u planine da bi uhvatili vezu, a ipak su i dalje prisustvovali svakom okupljanju. Dok sam ćaskala sa njima, saznala sam da u svakom od njihova dva susedna sela ima preko sto ljudi koji još nisu čuli Božje jevanđelje poslednjih dana. Osetila sam odgovornost da tim ljudima svedočim o Božjem delu poslednjih dana i da ih dovedem pred Boga. Tokom jednog okupljanja, razgovarala sam u zajedništvu sa tri ove pridošlice o Božjoj nameri da spase ljudski rod i pročitala sam im odlomak Božjih reči: „Događaće se svakakve nesreće, jedna za drugom, sve države i sva mesta iskusiće nesreće: kuga, glad, poplave, suša i zemljotresi su svuda. Ove nesreće se ne dešavaju samo na jednom ili na dva mesta, niti će se završiti za dan ili dva; naprotiv, širiće se na sve veća i veća područja i postajati sve teže. Tokom ovog vremena razne najezde insekata slediće jedna za drugom, a fenomen kanibalizma će se pojaviti svuda. Ovo je Moj sud nad bezbrojnim zemljama i narodima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 65. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Nakon čitanja Božjih reči, razgovarala sam u zajedništvu: „Božje reči se postepeno ispunjavaju, a katastrofe su iz dana u dan sve gore. Ne samo da druge zemlje doživljavaju katastrofe, već je i našu Državu Va takođe pogodila teška pandemija. Gradovi i sela su sada pod blokadom i mnogo ljudi je u karantinu. Neki su, nemajući hrane ni vode tokom karantina, skočili u smrt, a neki su se obesili jer nisu mogli da plate troškove karantina nakon što su se zarazili virusom. Neki koji su otišli da rade nisu mogli da se vrate kući zbog blokade, članovi njihovih porodica su umrli, a oni nisu mogli čak ni poslednji put da ih vide. Svakog dana, bezbroj ljudi se zarazi, a broj umrlih je neizmeran. Možda smo danas dobro, ali niko ne zna šta će se desiti sutra. Srećni smo što smo prihvatili Božje delo i čuli Njegove reči. Moramo brzo propovedati Božje jevanđelje našim porodicama, komšijama i prijateljima, kako bi i oni mogli čuti Božji glas, doći pred Njega, steći istinu i primiti Njegovo spasenje. Ako im sada ne podelimo jevanđelje i jednog dana se zaraze i preminu, zar se nećemo kajati? Ali tada, čak i da plačemo do besvesti, to će biti beskorisno. Da li ste voljni da propovedate jevanđelje svom selu?” Nakon što su ovo čuli, svi su pristali da to urade. Sledeće večeri, doveli su nekoliko mogućih primalaca jevanđelja. Među njima su bili sin seoskog starešine i računovođa koji je imao relativno visok ugled u selu. Propovednik jevanđelja je podelio s njima istinu o razlikovanju između istinitog Boga i lažnih bogova, i o tome kako se samo verovanjem u istinitog Boga može biti zaštićen u katastrofama, kao i o tome kako će oni koji veruju u lažne bogove samo upasti u katastrofe i na kraju u ognjeno i sumporno jezero. Neki od njih su, nakon čitanja Božjih reči, shvatili da je samo Svemogući Bog jedini istiniti Bog koji može spasti sav ljudski rod. Bili su srećni što čuju Božje reči i bili su ganuti do suza. Kasnije su doveli svoje rođake i prijatelje sa relativno dobrom ljudskošću da čuju Božje reči. Za nešto više od dvadeset dana, više od sto ljudi iz ova dva sela došlo je da istraži Božje delo poslednjih dana, a ja sam bila odgovorna za zalivanje više od šezdeset njih. Nikada nisam ni zamišljala da će toliko ljudi odjednom prihvatiti Božje delo poslednjih dana.

Kasnije je sve više ljudi iz dva sela dolazilo da istraži istiniti put. Okružni zvaničnik iz susednog sela saznao je da seljani prisustvuju našim okupljanjima i mobilisao je seosku miliciju da patroliraju i vrše inspekcije. Šesnaest pridošlica koje su tek počele da istražuju istiniti put uhapšeno je, a takođe su i kažnjeni novčano. Kako je milicija patrolirala danju i noću, seljani se nisu usuđivali da slušaju propovedi u selu, a neki su čak prestali da dolaze na planinu na okupljanja. Pošto selo nije imalo internet, osim ako pridošlice nisu pronašle način da se povežu na internet i kontaktiraju me, bilo je zaista teško kontaktirati ih. U tom trenutku sam osetila da je gotovo. Da ne govorim o propovedanju jevanđelja drugima, čak ni pridošlice koje su tek prihvatile Božje delo u poslednja dva dana možda neće moći da ostanu postojane. Baš tada, vođa tima za okupljanje otišao je na planinu da nađe pristup internetu i stupio je u kontakt sa mnom. Rekao je: „Situacija je trenutno zaista loša, a policija i milicija svakodnevno patroliraju svuda. Možemo li se okupljati samo jednom mesečno?” Pomislila sam u sebi: „To neće ići. Pridošlice imaju mali rast; ne razumeju mnoge istine i potrebni su im stalno zalivanje i podrška. Bez obzira na sve, moramo osigurati da pridošlice mogu da prisustvuju okupljanjima.” Vođa tima i ja pogledali smo dokumentarac „Onaj koji ima suverenost nad svime”. Rekla sam: „Kada je Mojsije izvodio Izraelce iz Egipta, pred njima je bilo Crveno more, a iza njih vojska koja ih je gonila. Nije bilo puta napred, ali su se utišali, molili Bogu, oslonili se na Njega i Bog im je otvorio put. Svedočili su Božjem autoritetu. Bog je razdvojio Crveno more, otkrivajući suvu zemlju u sredini. Izraelci su prešli Crveno more, dok su vojnici koji su ih gonili bili potopljeni u vodama. Ovo pokazuje da će Bog sigurno voditi one koje je odlučio da spase.” Zatim sam mu pročitala odlomak reči Svemogućeg Boga: „Svaki korak dela koje Bog vrši na ljudima spolja izgleda kao interakcija među ljudima, kao da je nastalo iz ljudskih uređenja ili ljudskog ometanja. Ali iza svakog koraka dela i svega što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i od ljudi traži postojanost u svedočenju za Boga. Uzmimo za primer Jova kada je bio na kušnji: Sotona se iza scene kladio sa Bogom, a ono sa čime se Jov suočio bili su ljudski postupci i ometanja od strane ljudi. Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja na vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – u pozadini toga se odvija borba” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Zatim sam razgovarala u zajedništvu: „Na površini izgleda da zvaničnik ometa našu veru u Boga, ali iza ovoga je Sotonino ometanje. Sotona ne želi da čujemo Božje reči, pa koristi zvaničnika da nas progoni i hapsi kako bi nas naterao da odustanemo od svoje vere. Baš kao kada je Jov iskušavan i kada je izgubio sve svoje bogatstvo, na površini je izgledalo da je to delo razbojnika, ali u stvarnosti, to je Sotona iskušavao i napadao Jova. Kada se Jov suočio sa svim tim kušnjama, nije se žalio na Boga, već je umesto toga slavio ime Boga Jahvea. Bez obzira na to kako je Sotona ometao Jova, ovaj nije napustio Boga, i na kraju je Sotona bio osramoćen i povukao se. Sada, suočeni sa ometanjem i progonom od strane zvaničnika, ako bismo bili sputani do te mere da slušamo Božje reči samo jednom mesečno, zar to ne bi značilo da je Sotonina spletka uspela? Ako istrajemo u okupljanju u ovakvoj situaciji, Sotona će biti osramoćen.” Nakon što je čuo moj razgovor u zajedništvu, vođa tima je rekao da je voljan da se vrati i pozove ove pridošlice na okupljanja. Kroz razgovor u zajedništvu vođe tima, pridošlice su rekle jedna za drugom: „Ništa se ne može dogoditi osim ako Bog to ne dozvoli.” „Da li ćemo biti uhapšeni ili ne, u Božjim je rukama.” „Sotona želi da iskoristi vladino ometanje da nas natera da napustimo svoju veru i odvuče nas u pakao. Na koji god način da nas progone, sigurno ćemo slediti Boga i nikada nećemo napustiti svoju veru.” Iako je situacija bila veoma neprijateljska, neke od revnosnijih pridošlica i dalje su pronalazile načine da dođu do internet signala kako bi prisustvovale okupljanjima. Međutim, pošto su njihova mesta okupljanja bila otkrivena, više se nisu mogli okupljati u grupama od šezdeset ili sedamdeset kao ranije i svako mesto okupljanja moglo je imati najviše oko dvadeset ljudi. Baš kada smo se pripremali da organizujemo manja okupljanja, naišli smo na novu teškoću. Budući da su pridošlice imale samo dve SIM kartice koje su mogle da pristupe internetu, ako bi se podelili u više grupa za okupljanja, ne bi bilo dovoljno SIM kartica za sve, pa neki seljani i dalje ne bi čuli Božje reči. Takođe, sa dvadeset ljudi koji koriste jedan telefon za okupljanja, kada je veza bila loša, neki ljudi nisu mogli jasno da čuju sadržaj razgovora u zajedništvu i okupljanja ne bi postigla dobre rezultate. Počela sam da se obeshrabrujem budući da su stvari delovale zaista teško. U to vreme sam mislila: „Kada bih samo mogla sama da odem tamo, onda bih mogla lično da ih zalivam.” Potom sam podelila svoje misli sa nadzornikom i nadzornik se složio da odem u lokalno područje.

Te večeri sam stigla u lokalni domaćinski dom. Baš tada su mi vođe tima pridošlica poslale poruku, pa sam ih zamolila da pozovu braću i sestre na okupljanje sledećeg dana u podne, rekavši im da pozovu što više ljudi mogu i da nađu skriveno mesto. Sledećeg dana stigli smo na dogovoreno mesto i bila sam zapanjena. Na moje zaprepašćenje, pojavila se grupa od preko šezdeset pridošlica i jedan po jedan su prilazili da mi pruže ruku i zagrle me, i svako se s uzbuđenjem predstavljao. Bili su kao jato radosnih ptica i tako nešto nikad ranije nisam videla. Nakon okupljanja tog dana, pozvali su pridošlice iz drugog sela da dođu i čuju jevanđelje. Trećeg dana, vođa tima poveo nas je dugom planinskom stazom i našli smo tiho, skriveno mesto. Došlo je oko pedeset pridošlica. Ali dok smo se okupljali, video nas je jedan nevernik koji je čuvao krave. Pomislila sam: „Hoće li me prijaviti? Hoće li zvaničnik ili policija doći da me uhapse?” Razmišljala sam o tome da pobegnem. Ali u tom trenutku, setila sam se odlomka Božje reči koji sam ranije pročitala: „Antihristi daju sve od sebe da zaštite svoju bezbednost. Oni razmišljaju na sledeći način: ’Moram sebi da osiguram potpunu bezbednost. Ko god da bude uhvaćen, to ne smem da budem ja.’ (…) Ako je neko mesto bezbedno, antihristi će u tom slučaju odabrati to mesto za rad i zaista će delovati vrlo preduzimljivo i pozitivno, razmećući se svojim velikim ’osećajem odgovornosti’ i svojom ’odanošću’. Ako obavljanje nekog posla podrazumeva preuzimanje rizika i ako postoji verovatnoća da će naići na opasnost, da će ih velika crvena aždaja otkriti, oni pronalaze izgovore i odbijaju ga, te traže priliku da pobegnu. Čim se pojavi neka opasnost ili na prvi nagoveštaj opasnosti, oni smišljaju svaki mogući način da se izvuku i napuste svoju dužnost, ne mareći za braću i sestre i brinući jedino o tome da se izvuku iz opasnosti. Moguće je da su se psihički već pripremili: čim se opasnost pojavi, odmah će napustiti sav posao koji rade, ne mareći za to kako teče crkveni rad, niti za štetu koja može biti naneta interesima Božje kuće, niti za bezbednost braće i sestara – jedino im je važno da pobegnu. Čak imaju i ’keca u rukavu’, plan da sebe zaštite: čim im pripreti opasnost ili budu uhapšeni, odaju sve što znaju, vade se i peru ruke od svake odgovornosti kako bi zaštitili svoju ličnu bezbednost. To je plan koji čuvaju spreman” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (2. deo)”). Antihristi mogu da obavljaju svoje dužnosti i da rade normalno kad nema opasnosti, ali kad se opasnost pojavi, prvo na šta pomisle je vlastita bezbednost. Oni svoju bezbednost smatraju najvažnijom stvari i nimalo ne vode računa o interesima crkve. Antihristi su izuzetno sebični i ogavni, i uopšte nemaju savesti ni razuma. Moje ponašanje je bilo baš kao ponašanje antihrista. U početku sam mogla da idem na planinu da se okupljam sa pridošlicama i činilo se da obavljam neki posao i trpim neke teškoće, ali čim je moja lična bezbednost bila ugrožena, htela sam da napustim svoju dužnost i pobegnem. Svoju bezbednost sam stavljala iznad svega i nikad nisam ni pomislila da prvo napravim neka uređenja za te pridošlice. Stoga bi mnoge pridošlice, kad bi bile uhapšene, verovatno otpale jer im je rast bio mali, a ja sam brinula samo o tome kako da sebe izvučem iz opasnosti. Bila sam zaista sebična! Razmišljajući o ovome, brzo sam smestila pridošlice na sigurno. Neki su se sakrili u jarke, neki u travu, a neki u šumu. Nakon što je pastir otišao, nastavili smo okupljanje i organizovali smo da neka braća stražare. Posle okupljanja, odredili smo vreme za sledeće okupljanje.

Kasnije je više od sto ljudi prihvatilo Božje delo poslednjih dana. U to vreme, pridošlice iz dva sela brojale su skoro dvesta. Toliko mnogo ljudi koji su dolazili da čuju Božje reči privuklo je još veću pažnju tog zvaničnika, pa je naredio nevernicima u selu, čak i učenicima osnovne škole, da patroliraju planinom. Zvaničnik je takođe rekao da će, ako pronađu naše mesto okupljanja, biti nagrađeni sa po sto juana. U to vreme, patrola je bilo ne samo u selu već i na planini. Tako se situacija stalno pogoršavala, ali svakog dana, pridošlice su nastavile da dovode svoje rođake i prijatelje da čuju Božje reči, pa su čak i seoski starešina i zamenik starešine iz oba sela došli da čuju Božje reči. Zbog progona od strane tog zvaničnika, morali smo neprestano da menjamo mesto našeg okupljanja. Ponekad smo se okupljali na njivama, ponekad na peščanim područjima, ponekad u šumama, a ponekad smo morali da putujemo daleko u planine da bismo se okupili. Kada sam išla da zalivam pridošlice, svakodnevno bih prolazila pored kuće zvaničnika. Nisam to mogla izbeći na svom putu i često sam brinula da će me zvaničnik i policija primetiti, a zatim iznenada presresti i uhapsiti tačno ispred kapije zvaničnika. Šta bih radila da me uhapse i da moja porodica sazna? Oni su već bili protiv moje vere; zar me neće još više progoniti ako saznaju da sam uhapšena? Pomisao kako se to dešava stalno mi je prolazila kroz glavu svakog dana i sama pomisao na to me je veoma plašila. Svakog dana kada sam išla da zalivam pridošlice, bila sam zaista na ivici živaca. Kada sam prolazila pored kuće zvaničnika, jedva sam se usuđivala i da dišem, i projurila bih na motociklu, ne usuđujući se čak ni da se osvrnem. Kada sam bila uplašena, tiho sam prizivala Boga u svom srcu. Setila sam se himne Božjih reči, „Ono što Bog usavršava jeste vera”: „U delu poslednjih dana od nas se zahtevaju najveća moguća vera i najveća moguća ljubav i možemo da posrnemo i zbog najmanje nepažnje, jer se ova etapa dela razlikuje od svih prethodnih: ono što Bog usavršava jeste vera ljudi, koja niti je vidljiva niti opipljiva. Ono što Bog radi jeste pretvaranje reči u veru, u ljubav i u život. Ljudi treba da stignu do nivoa na kome su pretrpeli stotine oplemenjivanja i na kome poseduju veru veću od Jovove, što od njih zahteva da podnesu neverovatnu patnju i svakojaka mučenja, a da se nikada ni u jednom trenutku ne okrenu od Boga. Kada budu bili pokorni do smrti, i kada budu imali veliku veru u Boga, onda će ova etapa Božjeg dela biti završena” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (8)”). Kada sam pevala ovu himnu, u sebi sam osetila snagu. Shvatila sam da je Bog dopustio da se ova situacija dogodi kako bi mi omogućio da iskusim Njegove reči i ojačam svoju veru u Njega. Pre dolaska u ovo selo, osećala sam da imam veliku veru u Boga, ali činjenice koje su me zadesile otkrile su moj pravi rast. Videla sam da je moja vera u Boga premala. Bog je koristio ovo okruženje progona da usavrši moju veru. Postala sam spremna da se oslonim na Boga da to iskusim. Kasnije je progon od strane tog zvaničnika postao još žešći. Rekao je seljanima da treba da prijave svakoga koga vide da se okuplja i da će dobiti nagradu od 500 juana za prijavljivanje jednog vernika, a 1.000 juana za dva. Mislila sam da su oni krajnje rđavi. Nismo počinili nikakav zločin verujući u Boga, a ipak su činili sve da nas uhvate. Zaista sam ih mrzela u svom srcu. Da nas ne bi otkrili, pomerili smo okupljanje sa 10 pre podne na 6 ujutru. Bio je decembar i bilo je veoma hladno, ali pridošlice su i dalje revnosno dolazile na okupljanja. Neki su imali preko 60 godina pa su ipak istrajavali u tome da se okupljaju, neki su dolazili sa celim porodicama, a neki su dolazili noseći bebe stare samo mesec dana na planinu na okupljanja. Videvši da aktivno učestvuju na okupljanjima, bila sam duboko ganuta i takođe sam se osećala posramljeno, misleći kako moja vera nije tako jaka kao njihova. Takođe sam mrzela taj sotonski režim, koji je, da bi sprečio ljude da čuju Božje reči, čak mobilisao sve u selima da patroliraju i prijavljuju vernike. Uprkos tome, rad na jevanđelju uopšte nije bio pogođen i jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana nastavilo je da se širi u ovom području. Takođe, patrole nas nijednom nisu pronašle. Zaista smo bili zahvalni Bogu na Njegovoj zaštiti!

Jednog dana moj neverujući muž iznenada se vratio kući iz vojske. Trebalo je da se vrati za Novu godinu, ali neočekivano, ovaj put se vratio ranije. Video je da nisam kod kuće i pozvao me je da pita gde sam otišla, rekavši mi da se odmah vratim kući sledećeg jutra čim svane. Sutradan, kad je video da se nisam vratila, poslao mi je poruku. U to vreme nisam imala internet i nisam mu odgovorila, pa se jako naljutio. Kasnije je moj muž neprestano zvao, nagovarajući me da se vratim kući, čak mi je pretio da će se razvesti od mene ako se brzo ne vratim. Osećala sam se slabom. Moja porodica se već protivila mojoj veri u Boga, a svekrva je često nagovarala muža da se razvede od mene. Ako se ne bih vratila kući, da li bi se moj muž stvarno razveo od mene? Srce mi je bilo ispunjeno bolom i pitala sam se: „Da li da jednostavno odem kući na nekoliko dana?” Ali znala sam da će mi, kad se jednom vratim, biti teško da ponovo odem. Ko bi zalivao ove pridošlice? Srce mi je bilo u velikim mukama i nisam mogla da zaustavim pritužbe koje su mi navirale u srce. „Zašto je Bog dopustio da mi se ovo desi? Moj muž me stalno tera da se vratim kući i kaže da će se, ako to ne uradim, razvesti od mene. Ali ako odem kući, kako ću i dalje moći da obavljam svoju dužnost?” U srcu sam neprestano razmišljala o tome koja je Božja namera. Dok sam promišljala, odjednom sam se setila Božjih reči: „U određivanju toga da li ljudi mogu da se pokore Bogu ili ne, ključno je da li imaju bilo kakve ekstravagantne želje ili skrivene motive prema Njemu. Ako ljudi uvek postavljaju zahteve prema Bogu, to dokazuje da Mu nisu pokorni. Bez obzira na to šta ti se desi, ako to ne prihvataš od Boga i ne tragaš za istinom, te uvek zastupaš sebe i uvek osećaš da si samo ti u pravu, te ako si iole u stanju da posumnjaš u to da je Bog istina i pravednost, onda ćeš biti u nevolji. Takvi su ljudi najviše nadmeni i najviše buntovni prema Bogu. Ljudi koji uvek zahtevaju nešto od Boga ne mogu Mu se istinski pokoriti. Ako Bogu postavljaš zahteve, to dokazuje da pokušavaš da se pogađaš sa Bogom, da si se opredelio za svoju volju i da postupaš u skladu s njom. To znači da izdaješ Boga i da si lišen pokornosti. Postavljanje zahteva prema Bogu samo po sebi znači lišenost razuma; ako zaista veruješ da je On Bog, onda se nećeš usuditi da Mu postavljaš zahteve – za šta svakako nisi ni podoban – bez obzira na to da li su oni opravdani ili ne. Ako istinski veruješ u Boga i veruješ da je On Bog, onda ćeš Ga samo obožavati i pokoravati Mu se – nema drugog izbora” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Ljudi previše zahtevaju od Boga”). Shvatila sam da sam bila baš onakva kakvu me je Bog razotkrio. Kada je Bog postavljao situacije koje su u skladu sa mojim željama, bila sam voljna da se pokorim, ali kada nisu odgovarale mojim željama, nisam bila voljna da se pokorim i stalno sam postavljala nerazumne zahteve Bogu. Mislila sam da, pošto obavljam svoju dužnost i propovedam jevanđelje, Bog treba da me čuva i štiti od progona i ometanja od strane mog muža i da ne dozvoli da se on rano vrati kući, jer više ne bih mogla da propovedam jevanđelje ako bi se on vratio kući. Htela sam da Bog sledi moje zahteve, a kada nije, žalila sam se da Njegova uređenja nisu prikladna i samovoljno sam se raspravljala s Njim. Bila sam uistinu nerazumna! Pre, kada sam bila u stanju da odem od kuće da bih propovedala jevanđelje, osećala sam da mi se rast povećao i da sam već postala sposobna da se pokorim Bogu. Sada sam konačno jasno videla svoj pravi rast. Iako ovo što me je zadesilo nije bilo u skladu sa mojim predstavama, bila je to dobra prilika da razumem sebe.

Razmišljala sam o tome kako ove pridošlice jako čeznu za Božjim rečima. Ma koliko bilo hladno, koliko je put bio dug, ili koliko je situacija bila strašna, oni su i dalje istrajavali u prisustvovanju okupljanjima. Ako se vratim kući, ko će ih zalivati? Ali ako se ne vratim, možda ću se suočiti sa razvodom. Baš kada sam se mučila da odlučim, setila sam se odlomka Božjih reči koji je nadzornik ranije podelio: „Da li si svestan tereta na svojim plećima, svog naloga i odgovornosti? Gde ti je osećaj za istorijsku misiju? Kako ćeš pravilno služiti kao gospodar narednog doba? Imaš li jak osećaj da si gospodar? Kako treba objasniti gospodara svih stvorenja? Da li je to zaista gospodar svih živih bića i svih materijalnih stvari na svetu? Koji su tvoji planovi za napredak naredne etape dela? Koliko ljudi čeka da ih kao pastir čuvaš? Da li je tvoj zadatak težak? Siromašni su, jadni, slepi i izgubljeni, jadikuju u tami – gde je put? Kako čeznu za svetlošću, poput zvezde padalice, da se iznenada spusti i rastera sile tame koje su ugnjetavale čoveka toliko godina. Ispunjeni žudnjom se nadaju i danonoćno čeznu za tim – ko može da zna ovo u potpunosti? Čak i na dan kada svetlost bljesne kraj njih, ovi ljudi koji duboko pate ostaju zarobljeni u mračnoj tamnici bez nade za oslobođenje; kada više neće plakati? Užasna je nesreća ovih krhkih duhova koji nikada nisu počinuli i dugo su tako bili sputani u tom stanju nemilosrdnim okovima i zamrznutom istorijom. I ko je čuo glas njihovog jauka? Ko je video njihovo jadno stanje? Da li ti je ikada palo na pamet koliko je ožalošćeno i zabrinuto Božje srce? Kako On može podneti da vidi kako nedužan ljudski rod, koji je stvorio Svojim sopstvenim rukama, trpi takvo mučenje? Ljudska bića su, na kraju krajeva, žrtve koje su otrovane. Pa, iako je čovek preživeo do dana današnjeg, ko je mogao znati da je Zli još odavno zatrovao ljudski rod? Da li si zaboravio da si jedna od žrtava? Zar nisi voljan da, iz svoje ljubavi prema Bogu, nastojiš da spaseš sve ove preživele? Zar nisi spreman da posvetiš svu svoju snagu da uzvratiš Bogu, koji voli ljudski rod kao Svoju krv i meso? Kako tačno shvataš to što te Bog upotrebljava da živiš svoj izuzetan život? Imaš li zaista rešenost i veru da živiš smislenim životom pobožne osobe koja služi Bogu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako bi trebalo da pristupiš svojoj budućoj misiji?”). Bog se pojavio i dela već toliko godina, ali mnogi ljudi još uvek ne znaju i obožavaju lažne bogove, živeći u Sotoninoj obmani. Mi, koji smo prvi primili Božje jevanđelje, imamo odgovornost da im svedočimo o Božjem delu kako bi što pre mogli čuti Božji glas i doći pred Boga. Sećajući se okupljanja sa ovim pridošlicama, kada smo im čitali Božje reči, bez obzira na godine ili pol, svi su imali čežnju u očima, kao da su upravo videli svetlost kako ulazi u mračni svet, kao da su veoma dugo čekali da svetlost dođe i konačno pronašli nadu. Čak i kad su se suočavali sa progonom od strane vlasti i rizikom da budu uhapšeni i novčano kažnjeni, čak i kad su morali da krenu na dug put, i čak i ako su neki od njih imali dete od samo mesec dana, nisu bili voljni da propuste nijedno okupljanje i želeli su da se okupljaju po ceo dan kako bi slušali Božje reči. Nisu se plašili vladinog progona, već su se plašili da neće moći da čuju Božje reči i da se okupljaju. Neke od pridošlica su rekle: „Sestro, ne plaši se. Vodićemo gerilski rat sa Sotonom. Ako oni odu na planinu, mi ćemo sići. Pronaći ćemo način da se okupljamo.” Čuvši ovo, bila sam zaista ganuta. Ako bih ih samo ovako ostavila, zbog čega ne bi mogli da čuju Božje reči, moja savest bi me optuživala. Razmišljala sam o tome kako je Bog izrazio toliko mnogo istina da pročisti i spase čovečanstvo, i kako sam uživala u zalivanju i opskrbi Božjim rečima, razumela mnoge tajne o istini i primila put da odbacim svoju iskvarenu narav. Bog mi je dao toliko mnogo i Njegova je ljubav tako velika! Stalno sam govorila da ću dobro obavljati svoju dužnost da bih uzvratila Božju ljubav i da neću razočarati Boga niti izneveriti Njegovu ljubav prema meni, ali pošto sam se plašila da će se muž razvesti od mene, želela sam da napustim svoju dužnost i ostavim pridošlice. Nisam ni pomislila na to šta bi se desilo kada bih otišla: zvaničnik bi nastavio da ih progoni, preteći im da će, ako budu uhvaćeni, biti novčano kažnjeni ili zatvoreni. Da li bi postali slabi i bojažljivi i ne bi se usuđivali da prisustvuju okupljanjima? Bez ikoga da ih zaliva, da li bi postali negativni i povukli se? Toliko su čeznuli za istinom da su, da bi čuli Božje reči, stizali na mesto okupljanja pre zore, čekajući me. Ako ne bi mogli da čuju Božje reči, da li bi bili mučeni i u bolu? Ako bih samo tako otišla, da li bih prema Bogu i prema njima postupala ispravno? Ako bih napustila ove pridošlice iz straha od razvoda, zbog čega bi postali slabi i otpali, ne bih mogla da pokažem svoje lice pred Bogom! Što sam više razmišljala o tome, više sam se osećala dužnom prema Bogu.

Kasnije sam se setila odlomka reči Svemogućeg Boga: „Kada Bog deluje – kada Bog brine o nekoj osobi i proučava je, i kada je smatra dostojnom i odobrava je, Sotona sve to prati u stopu, nastojeći da tu osobu zaludi i nanese joj veliku štetu. Pošto Bog želi da tu osobu zadobije, Sotona čini sve što je u njegovoj moći da Mu stane na put, koristeći razne ogavne metode da bi ometao i oštetio Božje delo, te tako ostvario svoj neizreciv cilj. Koji je to cilj? On ne želi da Bog ikoga zadobije; ljude koje Bog namerava da zadobije on bi da preotme, kako bi mogao da ih zaposedne, kontroliše i da ih uzme pod svoje da bi ga oni obožavali i da bi mu se pridružili u činjenju zla i opiranju Bogu. Nije li upravo to Sotonin zlokobni motiv? (…) Dok vodi bitku s Bogom i vuče se za Njim, Sotona je sebi postavio za cilj da poruši kompletno delo koje Bog želi da izvrši, i da zaposedne i kontroliše one koje Bog želi da zadobije. On želi da u potpunosti uništi one koje Bog želi da zadobije ili da ih poseduje i koristi ako ne budu uništeni. To je njegov cilj” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni IV”). Promišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da, kuda god da Božje delo pođe, sledi Sotonino ometanje. Bog je želeo da zadobije one koji su istinski verovali u Njega, ali Sotona je koristio vladu da ih progoni, ne štedeći nimalo truda kako bi ih sprečio da veruju u Boga. Kada je Sotona video da takav progon ne može postići svoj cilj, promenio je taktiku, navodeći mog muža da mi preti razvodom, pokušavajući da me natera da napustim selo, jer na taj način ne bi bilo nikoga da zaliva ove pridošlice. Sotonin cilj bio je da ih spreči u tome da čuju Božje reči i da ih natera da se postepeno povuku. To je uistinu ogavno i bestidno! Ako bih se vratila kući, zar ne bih upala u Sotonine zamke? Jasno videvši Sotoninu zlobnu nameru, odlučila sam da pravilno zalivam ove pridošlice. Zatim sam se pomolila Bogu: „O, Bože, neću otići kući. Osloniću se na Tebe da pridošlice u ova dva sela dobro zalijem. Čak i ako se muž razvede od mene, neću se vratiti.” Spremivši se za razvod, ono što nikada nisam očekivala bilo je da mi je baš sledećeg dana muž poslao poruku da se dobro brinem o sebi. Rekao je da, pošto je hladno, treba da nosim više odeće i da budem pažljivija kada propovedam jevanđelje. Takođe je rekao da mogu da se vratim kad god želim, pa mi je čak poslao 4.000 juana da kupim zimsku odeću. Zaista sam bila zahvalna Bogu!

Iako me muž više nije toliko sputavao, u danima koji su usledili progon od strane zvaničnika nije slabio, već je postajao sve ozbiljniji. Kasnije sam čula himnu pod nazivom „Sledeći Hrista, nikada se neću vratiti nazad, sve do same smrti”:

Sin čovečji poslednjih dana izražava istinu, budeći nebrojena srca. Vidim da su sve Božje reči istina, zato Ga sledim. Sotona, velika crvena aždaja, bezumno tlači i hapsi Božji izabrani narod. Oni koji slede Hrista i obavljaju svoje dužnosti čine to uz rizik po sopstveni život. Jednog dana mogu biti uhapšen i progonjen zbog svedočenja o Bogu. U svom srcu jasno razumem da je to progon zarad pravednosti. Možda ću jednoga dana biti uhapšen i dospeti u zatvor zato što propovedam jevanđelje. To je patnja koju je Bog odredio za one koji Ga slede. Ne znam koliko dugo još mogu da idem ovim putem propovedanja jevanđelja, ali dokle god živim, prenosiću Božje reči i svedočiću o Hristu. Ja dajem sebe jedino da bih stremio ka istini i ispunio Božji nalog. U ovom životu, to što sledim Hrista i svedočim o Njemu srce mi ispunjava ponosom. Čak i ako ne mogu da vidim dan kad će carstvo biti ostvareno, sasvim je dovoljno to što danas mogu da dam svedočanstvo i da posramim Sotonu. Bog je sa mnom u progonu i nevolji; On je moj oslonac. Možda će moj život nestati poput prolaznog vatrometa, ali umreti kao mučenik za Boga znači dati snažno svedočanstvo. Ponudio sam svoju skromnu snagu širenju jevanđelja carstva. Nemam pritužbi i ni za čim ne žalim. Zbog mogućnosti da svedočim za Boga, moj život nije bio uzaludan. To je Božja odredba i ja Mu prinosim hvalu i zahvalnost.

Božje reči se šire svuda po svetu; Hristovo carstvo se pojavilo među ljudima. Usred nesreća, Bog je načinio grupu pobednika i svi oni svedoče za Njega. Tama nestaje, a svanula je zora pravednosti. Bog je porazio Sotonu, veliku crvenu aždaju. Hvala Bogu, koji je zadobio slavu!

– „Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”

Bila sam uistinu ganuta i inspirisana nakon što sam poslušala ovu himnu. Iako bih mogla biti uhapšena i progonjena zbog zalivanja pridošlica u ova dva sela – čak i do smrti pre nego što vidim dan Božje slave – nikada zbog toga neću zažaliti. Kakva je čast moći prihvatiti Božje delo poslednjih dana i prenositi Njegovo jevanđelje carstva. Shvativši ovo, stekla sam još više vere da iskusim sve ono što će uslediti.

Zvaničnik je saznao da se okupljamo svakog jutra u 6, pa bi palio vatru u svom dvorištu u 5, čekajući nas. Kada sam prolazila motociklom pored njegove kuće, gasila bih svetla na motociklu ili bih ugasila motor i gurala ga, iz straha da me ne vidi. Nismo se usuđivali da palimo baterijske lampe kada smo išli na planinu, a ponekad, kada je padala kiša, okupljali bismo se u udaljenim domovima braće i sestara u selu. Da ne bismo bili otkriveni, kada su se okupljanja završavala, neka braća i sestre bi nosili drva za ogrev kući, dok bi drugi terali stoku nazad, a neki bi brali divlje povrće da ponesu kući. Iako bi zvaničnik palio vatru u svom dvorištu, čekajući nas, nijednom nismo bili otkriveni. Znala sam da je sve ovo u Božjim rukama i da je On zaslepio zvaničnikove oči. Činjenica da sam iskusila ovakvu situaciju pomogla mi je da steknem neko razumevanje Božje svemogućnosti i suverenosti. Kasnije su svi ljudi u ova dva sela, osim zvaničnika, njegove žene i nekoliko ljudi loše ljudskosti, prihvatili delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Čak su i brat, sestra, snaja i tast zvaničnika svi to prihvatili. Na kraju smo preko njih nastavili da propovedamo jevanđelje ljudima u drugom selu, i u to vreme, oko sedamdeset do osamdeset ljudi je prihvatilo Božje delo. Bez obzira na to kako nas je zvaničnik progonio, ove pridošlice su i dalje aktivno dolazile na okupljanja, a broj pridošlica je nastavio da raste. To je zaista bio rezultat delovanja Svetog Duha. Videla sam da, bez obzira na to koje metode Sotona koristi, ne može omesti širenje rada na jevanđelju.

Iako sam pretrpela neke fizičke teškoće, a takođe sam iskusila vladin progon i ometanje od strane muža, što je u to vreme bilo prilično bolno, tokom tog vremena mnogo sam stekla. Hvala Bogu!