Što se tiče ulaska u carstvo nebesko, mnogi ljudi misle: „Pošto verujemo u Gospoda i pošto su nam gresi oprošteni, kada Gospod dođe, On će nas uzneti pravo u Svoje carstvo.” Postoje i oni koji veruju da samo sveti mogu da vide Gospoda i oni razmišljaju ovako: „Mi i dalje ne možemo a da ne činimo grehe – nismo odbacili okove greha, pa, da li, onda, zaista možemo da stignemo u carstvo nebesko?” Kao odgovor na ovo pitanje, neko može da kaže: „Uprkos našoj grešnosti, Gospod Isus je naša večna žrtva za greh, pa će nam oprostiti, pod uslovom da Mu ispovedimo naše grehe. On nas onda neće videti kao grešne i moći ćemo da uđemo u Njegovo carstvo.” Ja, međutim, ne razmišljam tako, jer Biblija kaže: „Naime, ako svojevoljno grešimo i nakon što smo primili znanje o istini, nema te žrtve koja će ukloniti grehe” (Jevrejima 10:26). To dokazuje da je žrtva za greh konačna. Oni koji poznaju istiniti put, a ipak i dalje čine grehe, neće primiti Božje spasenje. Kako bi, onda, trebalo da uđemo u carstvo nebesko? To nikako nisam mogla da shvatim – tek kada sam pročitala reči Svemogućeg Boga, pronašla sam put pročišćenja i ulaska u Božje carstvo.

Rodila sam se u hrišćanskoj porodici i od malih nogu sam prisustvovala službama zajedno sa roditeljima. Takođe sam aktivno učestvovala u crkvenim aktivnostima. Kao odrasla, davala sam se za Gospoda sa još više žara. Ponekad bih pratila sveštenika kako bismo održali molitvene sastanke van grada. Ali, uprkos svom mom entuzijazmu, nisam uopšte bila zadovoljna službama. Sveštenikove propovedi su stalno bile na istu staru temu. Tu nije bilo nikakvog novog prosvećenja. Lično, često nisam bila u stanju da živim u skladu sa Gospodovim učenjem. Stalno sam bila upletena u krug činjenja greha i ispovedanja. Na primer, kada bih videla da je moja mama dala nekom mom bratu ili sestri poklone ili novac, a da meni retko daje išta, postala bih ljubomorna i ljuta i žalila bih se na nju. U svojoj crkvenoj službi, kad god bi mi sveštenik dao zadatke, pomislila bih da mora da mi je naklonjen i da na mene gleda s ljubaznošću. Ispunio bi me ponos i čak bih sa visine gledala na druge saradnike. Sveto pismo kaže: „Nastojte da budete u miru sa svima, i radite na svome posvećenju, bez kojeg niko neće videti Gospoda” (Jevrejima 12:14). Ali, mene su i dalje ispunjavali ljubomora, mržnja i snishodljivost. Nisam mogla da se dobro slažem sa svojom porodicom, a još manje da volim druge kao sebe i da dostignem sklad sa svim ljudima. Gospod je svet; da li bi neko poput mene mogao da primi Njegovu pohvalu i da stigne u Njegovo carstvo? Bila sam veoma zbunjena, pa sam tražila pomoć od sveštenika i drugih članova crkve. Ali, sveštenik je samo rekao: „Kao vernicima, nama su gresi oprošteni. Žrtva za greh Gospoda Isusa je delotvorna zauvek. Tako da, za sve naše grehe počinjene u prošlosti i u budućnosti, dokle god se molimo i ispovedamo Gospodu, On će nam bezuslovno oprostiti. Onda će nas Gospod videti kao bezgrešne i dozvoliće nam ulazak u Svoje carstvo. Moramo da imamo veru u Gospoda.” Međutim, te sveštenikove reči nisu razrešile moju zbunjenost. Gospod nam oprašta naše grehe, ali zašto Biblija takođe kaže: „Naime, ako svojevoljno grešimo i nakon što smo primili znanje o istini, nema te žrtve koja će ukloniti grehe” (Jevrejima 10:26)? To dokazuje da nam Gospod neće zauvek bezuzlovno opraštati naše grehe. Nisam zadobila nikakvo razjašnjenje i jedino sam mogla da se tešim tako što sam razmišljala ovako: Gospodova ljubav je bezgranična i beskonačna, pa je možda sveštenik u pravu. Dok god nastavim da se molim i ispovedam, Gospod mi neće zamerati zbog tih grehova, a kada dođe, uzneće me u carstvo nebesko. Nakon toga sam samo i dalje čitala Bibliju i prisustvovala službama, u nadi da ću stići u Gospodovo carstvo kada On dođe.

Kasnije sam upoznala dve sestre preko Interneta. Često smo pričale, ohrabrivale i motivisale jedna drugu u našoj veri i razmenjivale smo misli. Jednog dana, jedna od njih me je upitala: „Koja je tvoja najveća nada kao vernice?” Bez imalo oklevanja, rekla sam: „Da stignem u Božje carstvo, naravno!” Onda me je ona pitala: „Da li, onda, znaš kakva vrsta ljudi može da stigne u Božje carstvo?” Kada je to rekla, pomislila sam: „To je upravo ono što me zbunjuje. Sveštenik i članovi crkve svi kažu da verovanjem u Gospoda i time što smo kršteni u Njegovo ime, naši gresi bivaju oprošteni i možemo da uđemo u carstvo nebesko. Da li njeno pitanje znači da ona ima drugačije mišljenje?” Onda je ona rekla: „Nekada sam mislila da u našoj veri, dok god prihvatamo Gospodovo ime i molimo se i ispovedamo u Njegovo ime, Gospod će nam oprosti naše grehe. Onda, kada On dođe, uzneće nas u carstvo nebesko. Ali, kasnije sam shvatila da iako su naši gresi oprošteni time što verujemo u Gospoda, mi smo i daje skloni da činimo grehe i da Mu se opiremo. Na primer: Gospod zahteva da volimo druge kao sebe, da upražnjavamo strpljenje i da budemo so i svetlo kako bismo Ga veličali, ali mi se stalno uplićemo u rasprave oko beznačajnih, malih stvari. Krivimo Gospoda i izdajemo Ga kada se suočimo sa katastrofama i kušnjama. Mi samo radimo i dajemo se kako bismo primili blagoslove i ušli u Njegovo carstvo. To je pokušaj da se obavi razmena sa Gospodom. Živeti na taj način ni izdaleka nije u skladu sa Gospodovom namerom. Sveto pismo jasno navodi: ’Treba da budete sveti zato što sam ja svet’ (3. Mojsijeva 11:45). ’Zaista, zaista vam kažem, svako ko čini greh, rob je grehu. Rob ne pripada porodici zauvek, a sin pripada porodici zauvek’ (Jovan 8:34-35). Bog je svet i pravedan i carstvo nebesko je pod Njegovom vlašću. To je sveta zemlja. Bog neće dozvoliti poganima da ukaljaju Njegovu svetu zemlju. Oni koji stalno čine grehe, koji se opiru i bune protiv Boga su i dalje sluge greha i svakako ne mogu da stignu u Božje carstvo.” Nakon što sam saslušala sestrinu besedu, rekla sam: „U pravu si. U našoj veri, mi često lažemo i činimo grehe i ne možemo da se oslobodimo greha. Iskusila sam to duboko. To me je stalno zbunjivalo. Da li takvi zaista možemo da uđemo u Božje carstvo? Tražila sam savet od svog sveštenika i drugih članova crkve, ali nikada nisam dobila zadovoljavajući odgovor. Kroz tvoju besedu sam konačno zadobila izvesno razumevanje. Oni koji stalno čine grehe i koji nisu pročišćeni ne mogu da uđu u Božje carstvo. Ali i dalje ne razumem, zašto, kao vernici, nastavljamo da činimo grehe koje nam je Gospod oprostio?”

Kao odgovor na moje pitanje, ta sestra je pročitala nekoliko odlomaka reči Svemogućeg Boga: „Jer, sve to što je čovek mogao biti iskupljen, a njegovi gresi oprošteni, može se samo posmatrati tako da se Bog ne seća čovekovih prestupa i da prema njemu ne postupa u skladu s tim prestupima. Ukoliko, međutim, čovek, koji živi u telu od krvi i mesa, nije oslobođen greha, on samo može da nastavi da greši, beskrajno razotkrivajući svoju iskvarenu sotonsku narav. Život kojim čovek živi upravo je takav beskrajni ciklus sagrešenja i dobijanja oproštaja. Većina ljudi danju greši samo da bi se uveče ispovedala. Na taj način, iako će žrtva za greh za čoveka zauvek biti delotvorna, ona neće moći da ga izbavi iz greha. Delo spasenja dovršeno je samo polovično, jer čovek još uvek poseduje iskvarenu narav. (…) Čoveku nije lako da postane svestan svojih grehova; on nema načina da prepozna sopstvenu, duboko ukorenjenu prirodu, te mora da se osloni na sud putem reči da bi to postigao. Jedino će tako, od tog trenutka, čovek moći postepeno da se menja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tajna ovaploćenja (4)”). „Iako je došao među ljude i obavio mnogo posla, Isus je samo dovršio delo iskupljenja vascelog čovečanstva i služio kao čovekova žrtva za greh; On čoveka nije oslobodio njegove celokupne iskvarene naravi. Potpuno čovekovo spasenje od uticaja Sotone zahtevalo je od Isusa ne samo da postane žrtva za greh i da ljudske grehe ponese na Svojim plećima, ali je takođe zahtevalo od Boga još veće delo na čovekovom potpunom oslobađanju od njegove sotonski iskvarene naravi. I tako, nakon što su čoveku gresi oprošteni, Bog se ponovo ovaplotio kako bi čoveka uveo u novo doba, i otpočeo delo grdnje i suda. Ovo je delo čoveka uvelo u jedno više carstvo. Svi koji se pokore Njegovoj vrhovnoj vlasti uživaće u višoj istini i primiće veće blagoslove. Oni će zaista živeti u svetlosti, i zadobiti istinu, put i život” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Predgovor”). Nakon što je pročitala Božje reči, podelila je sa mnom besedu: „Tokom Doba blagodati, Gospod Isus je samo obavljao delo iskupljenja, ali ne i delo pročišćenja i promene. Svi znamo da su pri kraju Doba zakona u Starom zavetu ljudi bili u opasnosti da budu ubijeni pošto se nisu pridržavali zakona. Onda se Bog lično ovaplotio i bio razapet kao žtrva za greh ljudskog roda, čime je iskupio čoveka zbog njegovih grehova. Dok god su se ljudi ispovedali i pokajali pred Gospodom, njihovi gresi su mogli biti oprošteni i mogli su da uživaju u obilnoj blagodati, miru i sreći koje im je darovao Gospod. Taj oprost grehova znači da više nisu bili pogubljivani po zakonu. To ne znači da je čovek oslobođen od greha, a još manje znači da čovek više nikada neće počiniti greh. Naši gresi su oprošteni kroz našu veru, ali naša grešna priroda je i dalje duboko ukorenjena u nama. Puni smo sotonskih naravi poput nadmenosti, lažljivosti i zlobe. Na primer, čak se ponašamo u suprotnosti sa sopstvenom savešću, lažemo i varamo, kako bismo zaštitili sopstvene interese. Ako se ljudi ne ponašaju onako kako mi želimo, postajemo besni i prekorevamo ih. Nadmećemo se za status i tragamo za profitom, ljubomorni smo i svadljivi. Takođe, stremimo ka zlim ovozemaljskim trendovima i uživamo u telesnim uživanjima. Znamo da činjenje greha nije u skladu sa Gospodovom namerom i često stupamo pred Boga kako bismo se pokajali i ispovedili, ali onda samo nastavimo da činimo grehe. Sve to je posledica naše sotonske prirode. Ako ne razrešimo osnovni uzrok naše grešne prirode, onda će naši gresi biti kao korov koji je posečen u stabljici, odmah će ponovo izrasti iz korena. Stoga, Bog u poslednjim danima obavlja delo suda, čime temeljno razrešava našu grešnu prirodu, pročišćava i menja naše iskvarene naravi, kako više ne bismo činili grehe niti se opirali Bogu. To je jedini način da se bude dostojan carstva nebeskog.”

Nakon što sam saslušala sestrinu besedu, razumela sam da oprost naših grehova samo znači da nam je Gospod Isus oprostio naše grehe, a ne i da nismo grešni. To takođe ne znači da će nam Gospod oprostiti naše grehe bez ograničenja, kao što je tvrdio moj sveštenik. Beseda te sestre je bila tako praktična i u potpunosti u skladu sa Biblijom: „Naime, ako svojevoljno grešimo i nakon što smo primili znanje o istini, nema te žrtve koja će ukloniti grehe” (Jevrejima 10:26). Ono što je sveštenik rekao me je nekada ostavljalo tako zbunjenom. Gospod je svet. Da li će nas zaista odvesti u Svoje carstvo čak i ako stalno činimo grehe? Nisam mogla da shvatim, pa sam samo verovala tome što je sveštenik rekao i nastavila sam da proučavam Bibliju, da se molim i da se ispovedam i da se nadam, kada Gospod dođe, da On neće gledati na naše grehe, već da će nas odvesti prvo u Svoje carstvo. Sada kada razmislim o tome, to je bila zaista nategnuta predstava. Ta sestra je rekla da će Gospod, po Svom povratku, obaviti delo suda kako bi pročistio čoveka, pa sam je žurno upitala kako će tačno Bog obaviti to delo. Strpljivo je odgovorila: „Biblija sadrži mnoga proročanstva u vezi sa tim. Na primer: ’Imam još mnogo šta da vam kažem, ali sada bi to bilo previše za vas. A kada dođe on, Duh istine, uputiće vas u svu istinu’ (Jovan 16:12-13). ’Ko mene odbacuje i ne prihvata moje reči, ima jednog za sudiju. To je reč koju sam govorio; ona će mu suditi u Poslednji dan’ (Jovan 12:48). Ovi stihovi pokazuju da će, u poslednjim danima, Bog izraziti istinu da bi sudio ljudskom rodu i pročistio ga. Gospod Isus se sada vratio kao ovaploćeni Svemogući Bog poslednjih dana. On izražava istinu i obavlja delo suda, počinjući od Božje kuće kako bi razrešio čovekovu grešnu prirodu i sotonske naravi i, konačno, izbavio ljudski rod od Sotoninog uticaja.” Onda mi je pokazala videa čitanja Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Hristos poslednjih dana koristi razne istine kako bi čoveka podučio, kako bi razotkrio njegovu suštinu, te detaljno analizirao čovekove reči i dela. Te reči sadrže različite istine, poput one o čovekovoj dužnosti, o tome kako čovek treba bude pokoran Bogu, o tome kako treba da bude odan Bogu, o načinu na koji bi čovek trebalo da proživi normalnu ljudskost; kao i mudrost i narav Božju, i tome slično. Sve te reči upućene su čovekovoj suštini i njegovoj iskvarenoj naravi. Posebno su reči koje razotkrivaju kako se čovek gnuša Boga i odbacuje Ga izgovorene na način da je čovek otelotvorenje Sotone i neprijateljske sile uperene protiv Boga. Dok obavlja Svoje delo suda, Bog ne razjašnjava čovekovu prirodu u samo nekoliko reči, već je razotkriva i dugoročno orezuje. Svi ti različiti metodi razotkrivanja i orezivanja ne mogu da se zamene običnim rečima, već istinom koje je čovek u potpunosti lišen. Samo metodi poput navedenih mogu se nazvati sudom, a samo takvim sudom čovek može biti potčinjen i potpuno uveren po pitanju Boga i, povrh toga, može steći istinsko znanje o Njemu. Delo suda donosi čoveku shvatanje pravog lica Božjeg i istinu o njegovoj sopstvenoj buntovnosti. Delo suda dozvoljava čoveku da u dobroj meri stekne razumevanje Božjih namera, svrhe Božjeg dela, te njemu neshvatljivih tajni. Takođe mu dozvoljava da prepozna i spozna sopstvenu iskvarenu suštinu i osnovne uzroke te iskvarenosti, kao i da otkrije sopstveno ruglo. Svi ovi efekti nastaju delom suda, jer je suština ovog dela zapravo delo otvaranja istine, puta i života Božjeg svima onima koji u Njega veruju. To delo je delo suda koje Bog obavlja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Hristos obavlja delo suda pomoću istine”). „Posredstvom dela suda i grdnje, čovek će u potpunosti spoznati svoju prljavu i iskvarenu suštinu, te će moći da se u celosti promeni i da postane čist. Jedino na taj način čovek može postati dostojan povratka pred Božji presto. Celokupno današnje delo obavlja se zarad čovekovog očišćenja i promene; posredstvom suda i grdnje rečima, kao i putem oplemenjivanja, čovek može da se reši svoje iskvarenosti i postane čist” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tajna ovaploćenja (4)”).

Ta sestra mi je besedila nakon videa: „U poslednjim danima, Svemogući Bog uglavnom koristi istinu da bi sudio i razotkrio iskvarenu sotonsku prirodu ljudskog roda i razne sotonske naravi koje se opiru Bogu i čine grehe prema Njemu. U isto vreme, On takođe razjašnjava sve istine koje bi trebalo da primenjujemo u svojoj veri – na primer, kako da stvorimo normalan odnos sa Bogom, kako da proživimo normalnu ljudskost, kako da volimo Boga i da Mu se pokorimo, kako da verujemo u Boga i da mu verujemo u skladu sa Njenovim namerama, i još mnogo toga. Kroz sud i grdnju Božjih reči, možemo da vidimo koliko duboko nas je Sotona iskvario i kako smo prepuni sotonskih naravi, poput nadmenosti, lažljivosti i zlobe. Mi ne proživljavamo ni najmanju prividnost ljudskosti, već smo otelotovrenja Sotone i nedostojni smo da živimo pred Bogom. Možemo, takođe, da spoznamo Božju pravednu narav, koja ne podnosi bilo kakvu uvredu, da počnemo da mrzimo i preziremo sebe i da se pokajemo Bogu. Onda naše iskvarene naravi mogu postepeno da se promene i imaćemo izvestan strah od Boga i pokornost Njemu.” Nakon toga, nastavila je da sa mnom deli neka svoja iskustva. Rekla je da je prethodno, u svojoj veri u Gospoda, mislila, pošto se davala, odustala od mnogo toga, iskusila teškoće i platila cenu za Gospoda, da najviše voli Gospoda i da je bolja od drugih ljudi. To je koristila kao zalog i s visine je gledala na druge, mislivši da je najpodobnija da bude krunisana i nagrađena. Nakon što je primila delo poslednjih dana Svemogućeg Boga, pročitala je Božje reči koje sude ljudskom rodu i razotkrivaju ga. Videla je sledeći odlomak: „Za vas bi bilo najbolje da više truda uložite u istinu o sopstvenoj spoznaji. Zašto niste naišli na Božju naklonost? Zašto Mu je vaša narav odvratna? Zašto vaš govor izaziva Njegovo gnušanje? Čim ste pokazali malo odanosti, već izgovarate hvalospeve o sebi i zahtevate nagradu za maleni doprinos; nakon što ste pokazali tek malo pokornosti gledate na druge sa visine i postajete prezrivi prema Bogu čim ste obavili neki sićušan zadatak. (…) Znajući sasvim dobro da verujete u Boga, svejedno ne možete biti u skladu sa Bogom. Znajući sasvim dobro da niste dobri ni za šta, uporno se i dalje hvališete. Zar ne osećate da vam je razum propao do te mere da više nemate samokontrolu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji nisu u skladu sa Hristom zasigurno su Božji protivnici”). Osećala se mučno i posramljeno nakon što je pročitala to. Shvatila je da to što je dosledno veličala sebe i bila snishodljiva prema drugima, što je verovala da je dostojna da bude krunisana, u potpunosti bilo zbog njene nadmene sotonske prirode. Shvatila je da se nije davala da bi se pokorila Bogu, već da bi primila blagoslove i obavila razmenu sa Bogom. Spoznala je svoju nadmenu, sotonsku narav, kao i nečistoću svoje vere. Videla je da je puna sotonskih naravi, a ipak je besramno i nerazumno očekivala da bude blagoslovena i zadobije ulazak u carstvo nebesko. Počela je da mrzi i prezire sebe i više nije mislila da je bolja od bilo kog drugog. Nije se usuđivala da se hvali svojom ljubavlju prema Bogu niti da zahteva da je On nagradi i kruniše. Umesto toga, bila je svesna da bi trebalo da prihvati sud i grdnju Božjih reči u dobroj veri, da traga da odbaci svoju iskvarenu narav i da dâ sve od sebe da ispuni svoju dužnost kao stvoreno biće. Nakon što sam čula njenu besedu, bolje sam razumela kako Bog obavlja Svoje delo suda u poslednjim danima. Mislila sam da mi je njeno iskustveno svedočenje veoma praktično i korisno. Pomislila sam na to kako sam i ja ista – sveštenik mi je bio naklonjen i poveravao mi zadatke, pa sam i sama verovala da sam bolja od svoje braće i sestrara i gledala sam na njih s visine. Kod kuće sam stalno mislila da bi tuđi životi trebalo da se vrte oko mene. To je bila moja sopstvena nadmena narav. Shvatila sam da i ja mogu biti pročišćena i promenjena kroz Božji sud i grdnju u poslednjim danima. Pričale smo do kasno u noć i zadobila sam dosta duhovnog izdržavanja i zadovoljstva.

Kasnije sam mnogo čitala reči Svemogućeg Boga i otkrila da Božje reči ne samo da otkrivaju istinu iza iskvarenosti ljudskog roda i tajne Božjeg dela, već i da detaljno opisuju kako da odbacimo iskvarene naravi, kako da živimo smisleni život i mnoge druge aspekte istine. Shvatila sam da su reči Svemogućeg Boga istina i da su Božji glas. Postala sam potpuno sigurna da je Svemogući Bog zapravo Gospod Isus koji se vratio i zvanično sam prihvatila delo poslednjih dana Svemogućeg Boga. Gledam na te godine verovanja u Gospoda dok sam živela u grehu, nemoćna da se izvučem iz njegovih kandži – bila sam tako zbunjena u vezi sa tim kako da uđem u carstvo nebesko. Sada sam konačno otkrila put do pročišćenja i carstva nebeskog! Hvala Svemogućem Bogu!