Autorka: Čensijao, Kina

U drugoj polovini 2006. godine, prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Prisustvujući okupljanjima i čitajući Božje reči, shvatila sam da je ljudska bića stvorio Bog i da naš životni dah potiče od Njega. Kasnije sam počela da u crkvi obavljam svoje dužnosti najbolje što sam umela i život mi je postao mnogo ispunjeniji. Isprva je moj muž znao da verujem u Boga, ali me nije progonio, već je govorio da svako ima pravo na svoju veru. Kasnije je video kako KPK na internetu kleveta i opanjkava Crkvu Svemogućeg Boga, pa je počeo da staje na put mojoj veri.

U drugoj polovini 2009. godine, po povratku s jednog okupljanja, kod kuće sam zatekla svog dedu, ujaka i ujnu. Po izrazima njihovih lica, shvatila sam da su došli zbog moje vere u Boga. Moj najstariji ujak me je optužio: „Zar ti ne znaš da država zabranjuje verovanje u Boga i da bi mogli da te uhapse? Ako te budu uhapsili, osudili na robiju i mučili, s tobom će biti svršeno!” Uključio se i ostatak rodbine i svi su se slagali s njim. Tada mi je ujak zapretio: „Ti naprosto nećeš da nas poslušaš, zar ne? Dobro! Ako mi ne možemo da te zaustavimo, pustićemo da se zakon pozabavi tobom! Poslaćemo te u policijsku stanicu!” Kad sam čula da će me poslati u policijsku stanicu, zbilja sam se zabrinula. Pomislila sam: „Šta ako me stvarno pošalju na robiju? Sinčić mi je još uvek tako mali – ko će brinuti o njemu? Ako dođe policija i ako komšije to vide, šta će misliti o meni? Možda bi trebalo da rodbini naprosto kažem da ću prestati da verujem, samo da mi što pre odu iz kuće.” I tako sam im rekla kako više neću da verujem. Čim sam to kazala, prestali su da vrše pritisak na mene. Istog trenutka sam zažalila što sam to rekla. Ali kad sam pomislila na to koliko je put vere težak, kao i na progon i uvrede od strane članova moje porodice, osetila sam u sebi neku unutrašnju slabost. Stoga sam se pomolila Bogu, tražeći od Njega da mi da snagu i veru da nastavim dalje. Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči koji me je duboko dirnuo. Svemogući Bog kaže: „Ne postoji ni jedna jedina osoba među vama koju štiti zakon – vas, umesto toga, zakon kažnjava. Još veća je teškoća to što vas ljudi ne razumeju: bilo da su u pitanju vaši rođaci, roditelji, prijatelji ili kolege, niko od njih vas ne razume. Kad vas Bog ’napusti’, za vas je nemoguće da nastavite život na ovom svetu, pa ipak, ljudi ne mogu da podnesu da budu daleko od Boga. Ovo je značaj Božjeg osvajanja ljudi i jeste slava Božja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Nakon čitanja Božjih reči, suze su mi potekle niz obraze. Osetila sam da je Bog tu kraj mene i da me teši. Bog nije gledao na moju slabost i nerazumnost, i On zna da ćemo biti kažnjeni po zakonu, da će nas naše porodice pogrešno razumeti zbog naše vere u Njega, te da ćemo mi zbog toga patiti. Bog nas zbilja razume. Pročitavši ove Božje reči, povratila sam veru i čvrsto odlučila da, ma šta da se desi, nikada neću poreći Boga i da Ga neću izdati, već da ću Ga svim srcem slediti i obavljati svoju dužnost. Ali muž je i dalje nastavio da me proganja.

U martu mesecu 2013. godine, nakon propovedanja jevanđelja vratila sam se kući oko devet sati uveče. Kad je muž video da sam došla, rekao je da ide da kupi cigarete. Iznenada se vratio sa četvoro policajaca. Glavni policajac me je ispitivao gde sam sve išla u poslednje vreme, ali ja mu ništa nisam rekla. Optužili su me za „učešće u kultnoj organizaciji i za ometanje organa reda” i stavili mi lisice na ruke. Zatim su me odveli u policijsku stanicu. U sobi za ispitivanje, počeli su da me ispituju u vezi moje vere u Boga. Kad su videli da od mene neće izvući željene informacije, počeli su da mi se umiljavaju: „U koju školu ide tvoj sin? Kakve ocene ima? Vlasti se protive tvojoj veri, pa ako nastaviš s tom svojom verom, upropastićeš budućnost svome sinu!” Kad sam čula šta su policajci rekli, pomislila sam: „Sotona zna da se najviše brinem za svog sina i stoga mi preti njegovom budućnošću. Hteo bi da ja poreknem i izdam Boga. Ne smem da upadnem u Sotoninu zamku!” Upozorila sam samu sebe: „Nikako ne smem upasti u njihovu zamku.” Videvši da ne reagujem, policija je dovela moju najdražu tetku da pokuša da me ubedi. Shvativši da je moja tetka na strani policije, obuzeo me je bes. Pomislila sam: „Zar nas dve ranije nismo zajedno čitale Božje reči? Ti znaš da vernici nisu onakvi kakvim ih policija predstavlja. Sada, kad su me uhapsili, ti ne samo što odbijaš da se zauzmeš za ispravnu stvar, već još staješ na njihovu stranu!” Pre no što je i završila s pričom, ljutito sam joj rekla da ode. Kasnije su policajci nekoliko minuta pričali napolju s mojim mužem, a zatim su me na silu ugurali u policijski auto.

Negde oko deset sati uveče, policija me je poslala u duševnu bolnicu. Čim sam izašla iz auta, dvojica policajaca tridesetih godina zgrabili su me za ruke i ugurali me u bolničku kancelariju, gde su me predali direktoru. Meni ništa nisu rekli, niti su me pregledali, nego su mi samo vezali ruke konopcem i ugurali me u prostoriju s gvozdenim vratima. Osećala sam se kao u kavezu i potpuno prepuštena njima na milost i nemilost. Nisam znala šta nameravaju da mi urade. Bila sam nervozna i uplašena, pa sam se tiho pomolila Bogu, tražeći od Njega da me usmeri. Čim sam zakoračila u tu prostoriju, zapahnuo me užasan smrad, od kojeg sam osetila mučninu i nagon za povraćanjem. Pomislila sam: „Kako neko može da živi na jednom ovakvom mestu?” Uveli su me u prostoriju u kojoj su držali psihijatrijske pacijentkinje, a onda me je dvoje ljudi agresivno vezalo za krevet, tako što su mi ručne zglobove privezali sa obe strane uzglavlja, a noge zajedno uvezali na drugoj strani kreveta. Šest-sedam pacijentkinja stajalo je oko kreveta i zurilo u mene, nekima je kosa bila raščupana, a druge su me odsutno gledale. U sebi sam pomislila: „Zar ovo nije mesto za ludake? Šta ću ja ovde?” Pre nego što sam mogla da razmislim o tome, direktor je uzeo špric i spremio se da me ubode njime. Kad sam ugledala crvenu tečnost u špricu, preplavio me je strah, jer nisam imala pojma kakav to lek hoće da mi ubrizgaju. Da li ću od toga izgubiti razum? Rekla sam: „Nisam bolesna; ja nisam luda. Zašto mi dajete injekciju?” Pokušala sam da se oduprem, ali nisam mogla jer sam bila vezana. Direktor me je na silu ubo u stražnjicu i povikao: „Zaveži! Ako nisi luda, šta si onda?” Setila sam se kako je jedna od metoda koje KPK koristi da bi naudila pripadnicima Božjeg izabranog naroda u tome da im ubrizgavaju lekove kako bi kod njih izazvali nervni slom, tako da više ne mogu da veruju u Boga. Zbilja sam bila nervozna i uplašena. Hoću li od ove injekcije izgubiti razum? Ako poludim, neću moći da verujem u Boga. Tako bespomoćna, nisam mogla a da ne zaplačem nekontrolisano. U srcu sam se tiho pomolila Bogu: „Bože, ne znam kakvu su mi to injekciju dali i plašim se da ću poludeti. Molim Te, zaštiti me.” Nakon molitve, shvatila sam da je to da li ću poludeti ili ne sada u Božjim rukama i srce mi se donekle umirilo. Oko jedan sat ujutro, bolničarka mi je konačno popustila poveze na rukama i nogama, pa sam utonula u maglovit san.

Sledećeg jutra, probudila sam se oko pet sati i videla kako se oko mog kreveta okupilo nekoliko pacijentkinja. Jedna od njih je pružila ruku i pukišala da me uštine za uvo. Ta scena me je ispunila stravom, pa sam brzo navukla ćebe preko glave i čvrsto se sklupčala. Od straha mi se koža na glavi naježila i pomislila sam: „Nekada sam na ulici izbegavala mentalne bolesnike, a sada živim s njima. Kako uopšte da prebrodim sve ovo? Nemam pojma ni koliko dugo ću biti zaglavljena u ovom paklu.” Stoga sam se pomolila Bogu. Pomislila sam na Danijela, koji je bio bačen u lavlju jazbinu. Molio se Bogu i Bog je bio uz njega. Lavovi se nisu usudili da mu naude. Naposletku je Danijel izašao iz lavlje jazbine bez ijedne ogrebotine. Molio se Bogu i video je Božja dela. Morala sam i ja da se molim Bogu i da se oslonim na Njega da bih ovo iskusila. S tom mišlju, moj strah je malo uminuo. Posle doručka sam čula kako nas bolničar proziva da nam da lek i srce je ponovo počelo ubrzano da mi kuca: „Nisam bolesna – hoću li od tog leka poludeti ili potpuno otupeti? Da li ću se na kraju potpuno osramotiti, kao neki od onih ludaka na ulici?” Videla sam kako na silu daju lek nekoj devojčici od dvanaest ili trinaest godina, što me je potpuno prestravilo. Brzo sam se sakrila u poslednjoj sobi, ali bolničar me je i tamo pronašao i rekao mi da uzmem lek. Grubo mi je rekao: „Sad kad si ovde, tretiraćemo te kao pacijentkinju, pa bila ti bolesna ili ne bila!” I dalje sam odbijala da odem i da uzmem lek. Posle nekog vremena, došao je neko sa konopcem i spremao se da me veže, da bi mi onda zapretio: „Ti, dakle, nećeš da uzmeš lek? U tom slučaju ćemo te vezati i na silu ti ga ubaciti u grlo! Hoćeš li, dakle, da ga uzmeš milom ili silom?” Osetivši se bespomoćno i nemoćno, pomolila sam se Bogu. Prisetila sam se Božjih reči: „Vraćaj se sada često u prisustvo Svemogućeg Boga. Traži Mu sve. Sigurno će ti dati otkrivenja i, u ključnim trenucima, On će te zaštititi. Ne boj se! On već poseduje celo tvoje biće! Uz Njegovu zaštitu i brigu, čega imaš da se plašiš? (…) Nebo se začas može promeniti. Čega imaš da se plašiš? Samo malim pokretom Njegove ruke nebo i zemlja će u trenu biti uništeni. Kakvu korist ima čovek od brige? Zar sve nije u Božjim rukama?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 42. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi dale veru i snagu. Zar nije sve u Božjim rukama? Moj život je takođe u Božjim rukama, a i to da li ću nakon uzimanja ovog leka poludeti takođe zavisi od Boga, jer bez Božje dozvole ja neću mentalno oboleti. Zahvaljujući takvom razmišljanju, srce mi se umirilo. Bolničar mi je pružio šest-sedam pilula, koje sam, ustežući se, ipak popila. Kasnije nam je bolničar ponovo rekao da stanemo u red za uzimanje lekova, a ja sam htela da bacim lekove kad oni ne budu obraćali pažnju. Međutim, vrlo su pomno motrili na nas. Jedna osoba je delila lekove, a druga vodila računa da ih svako od nas zaista i popije. Jedna pacijentkinja nije uzela lek onako kako su joj naredili, pa su je zato udarili po glavi velikim svežnjem ključeva, a zatim je žestoko izudarali pesnicama i nogama. Znala sam da će me, ako ne uradim kako kažu, ili prebiti ili na silu naterati da ga popijem. Osetila sam se bespomoćno i nisam imala drugog izbora nego da popijem lek. Pomislila sam kako ja samo verujem u Boga i sledim Ga, a policija me je ipak prisilno poslala u psihijatrijsku ustanovu, gde su me tretirali kao ludu ženu iako nisam bila luda i mučili me davajući mi na silu injekcije i lekove. Ti su ljudi uistinu bili zlonamerni! Tamo sam dvaput dnevno morala da uzimam lekove. Užasno sam se osećala i nisam imala pojma šta će se sa mnom desiti posle tolikih lekova. Kad sam se osećala usamljeno i bespomoćno, setila sam se nekih himni koje sam ranije naučila, pa sam ih u sebi pevušila: „Iako je put ljubavi prema Bogu prepun prepreka, zadobiću veru postupajući na osnovu Njegovih reči. Koliko god bile velike nedaće, biću odan sve do smrti, zauvek ću voleti Boga i svedočiti za Njega!” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”, „Bog je bio s nama sve do današnjeg dana”). „Božje reči imaju veliki autoritet i predvode nas da prevaziđemo nedaće. Usmeravaju nas i štite u svakom trenutku, navodeći nas da još više osetimo Božju milinu i divotu. Naša vera se usavršava u nevolji; spoznajemo Božju mudrost i Božju svemoć. Kakve god kušnje da nas snađu, naše bogoljubivo srce nikada se neće promeniti” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”, „Božje reči su osvojile naše srce”). Što sam više pevala, to sam se iznutra osećala snažnijom i moja vera je ojačala. Iako sam se nalazila u psihijatrijskoj ustanovi, pod njihovom kontrolom, lišena slobode, i mada su me svakodnevno prisiljavali da uzimam lekove i mučili me lekovima, ja sam i dalje osećala da me Bog nije napustio. Ma šta da se ubuduće bude dešavalo, iskusiću to oslanjajući se na Boga i nikada neću ostaviti ili izdati Boga.

Posle mesec dana, počela je da me muči užasna nesanica. Nisam mogla da spavam ni noću ni danju, bila sam razdražljiva, nisam mogla da se smirim i činilo mi se kao da će mi srce iskočiti iz grudi. Tokom dana bih sela na par minuta, a onda osetila potrebu da ustanem i hodam, ali bih već nakon nekoliko minuta hodanja ponovo poželela da sednem. Isto se dešavalo i noću; posle nekoliko minuta sna htela bih da opet ustanem, pa sam, dok su svi ostali spavali, sama šetala po hodniku. Jedva sam disala, u glavi mi je bilo mutno i činilo mi se kao da sam na ivici nervnog sloma. Kad sam videla kako mentalni bolesnici ne spavaju ni danju ni noću i povazdan viču kad ih spopadne napad, u sebi sam pomislila: „Da li me muči nesanica zato što počinjem da ludim? Ako zaista budem poludela, neću više moći da verujem u Boga, a kakvog će smisla onda imati da nastavim da živim? Možda bi naprosto trebalo da umrem; tada bar ne bih više morala da trpim ovu torturu.” U svem tom bolu, došla sam pred Boga i pred Njim otvorila svoje srce: „Bože, osećam se kao da ću doživeti nervni slom i srce me jako boli. Molim Te, zaštiti moje srce, jer ne mogu da Te ostavim.” Nakon molitve, setila sam se nekih Božjih reči: „Ako ne možeš da svedočiš pred Sotonom, Sotona će te ismevati, ophodiće se prema tebi s podsmehom, kao da si igračka, i često će te praviti budalom i izluđivati te” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Kad bih izgubila veru u Boga i odlučila da umrem jer ne mogu da podnesem ovu mentalnu torturu, onda bi Sotonine spletke urodile plodom. Sotona žudi za tim da ja postanem negativna, slaba i da se udaljim od Boga. Naprosto ne smem da nasednem na Sotonine trikove i spletke. Bez obzira na to da li ću zbilja poludeti ili ne, nisam smela da tražim smrt. Morala sam da živim pravilno i da verujem da je sve u Božjim rukama. Postepeno sam mogla da zaspim i nisam više osećala nemir.

Dani su prolazili, a još mi niko nije govorio dokle ću ostati tu. Svakog dana sam boravila među tim ludacima i činilo mi se da vreme prolazi brzinom puža. Kad bi svanulo, jedva sam čekala da padne noć, a kad bi pala noć, jedva sam čekala da ponovo dođe jutro. Kasno noću, sećala sam se vremena kad sam obavljala svoju dužnost i okupljala se sa svojom braćom i sestrama. Ponekad sam čak i sanjala kako sam opet s njima, ali onda bih se probudila i videla da sam i dalje zatvorena u duševnoj bolnici i zažalila bih što sam se uopšte probudila iz tih snova. Jednoga dana, videla sam direktora kako šeta po dvorištu, pa sam ga upitala: „Kada ću moći da izađem?” Direktor je grubo odgovorio: „Ko ti je rekao da poveruješ u Boga? Ti veruješ u Boga, a to je nešto čemu se vlasti protive. Načisto si poludela!” Nisam mu direktno odgovorila na to. Htela sam samo da saznam koliko dugo ću još biti zatvorena ovde, pa sam mu ponovila pitanje. Direktor je ljutito uperio prstom u mene i zapretio mi: „Ako me budeš još jednom pitala, zatvoriću te na dve godine!” Kad sam čula kako kaže da sam poludela i da će me zatvoriti na dve godine, još više sam se uznemirila. Nisam htela da ostanem ovde ni jedan jedini dan, pa kako ću onda izdržati dve godine? Ako se nastavi ovako, čak i ako ne budem poludela, oni će nastaviti da me muče sve dok ne izgubim razum, pa neću više moći da verujem u Boga. Zar to onda neće biti moj kraj? Bila sam očajna, pa sam u svom srcu pozvala Boga i ispričala Mu o svom stanju i svojim teškoćama. Kasnije sam se setila kako je prorok Jeremija preneo Božju volju. Zar nije kralj za njega rekao da je poludeo? Zar ljudi nisu govorili da je Noje lud kad je počeo da gradi barku? Pa zar i za mnoge druge iskrene vernike i obožavaoce Boga đavoli nisu govorili da su poludeli zato što veruju u Boga? Samo bi đavoli izgovorili tako đavolske reči! Pomislila sam na Noja koji je, čuvši Božje reči, duže od sto godina gradio barku, trpeći pritom ljudske klevete i podsmehe. Ali Noje se nikada nije žalio, niti su na njega uticali svetovni ljudi i dovršio je gradnju barke onako kako mu je Bog zapovedio, čime je ispunio Božji nalog. A ja sam postala negativna i uznemirena čim sam čula kako direktor kaže da sam poludela i da će me zatvoriti na dve godine. Zar se nisam ponela kao slabić i upala u Sotoninu zamku? Razmišljajući o tim stvarima, više se nisam osećala toliko loše. Ma koliko dugo da me budu držali ovde i ma šta da mi se desi, ja ću se bespogovorno pokoriti.

Posle tri meseca, muž je došao da me obiđe i kazao mi: „U policiji su rekli da možeš da izađeš čim budeš potpisala izjavu da ne veruješ u Boga.” Zaista sam želela da napustim to pakleno mesto, ali sam se plašila da će me prisiliti da potpišem izjavu da se odričem Boga. Kad bih je potpisala i izdala Boga, time bih bila trajno ukaljana i Bog bi me s gnušanjem odbacio. Ma šta da se desi, nisam mogla da potpišem takvu izjavu, pa sam se pomolila Bogu: „Bože, ja ne želim da Te izdam. Ali slaba sam i nemoćna i zbilja se brinem da će me zatvoriti ovde. Verujem, Bože, da je sve u Tvojim rukama, pa i to da li ću izaći ili neću takođe zavisi od Tebe. Voljna sam da se ugledam na Tebe i da se oslonim na Tebe i molim se da me Ti povedeš i da mi stvoriš izlaz.” U to vreme, svakodnevno sam se za to molila. Posle nekoliko dana, za vreme obroka, direktor mi je iznenada rekao: „Kupi svoje prnje i beži kući.” Nije ni tražio od mene da potpišem izjavu. Bila sam presrećna pošto sam znala da je Bog čuo moju molitvu. Bog je znao da mi je rast isuviše mali, pa se smilovao na mene i otvorio mi izlaz odavde. Ja sam Mu se u srcu neprestano zahvaljivala!

Kad sam izašla iz duševne bolnice, muž me je, plašeći se da ću ponovo početi da verujem u Boga, poslao u kuću mojih roditelja i rekao mojoj majci i bratu da me drže na oku. Kad je uvideo da ne mogu da me spreče u tome, naterao me je da idem s njim da radim van grada, a pošto sam ja to odbila, naljutio se i rekao mi: „Nećeš da ideš sa mnom zato što želiš da nađeš druge vernike, zar ne? Jednog od ovih dana poslaću te nazad u ludnicu da te pretvore u pravu ludaču!” Kad sam čula šta muž govori, osetila sam se krajnje bespomoćno i jadno. Nikad ne bih od njega očekivala da bude toliko bezdušan da mi tako nešto kaže. Nisam mogla a da ne pomislim na Božje reči: „Danas, oni koji streme i oni koji ne streme jesu dve vrste ljudi, čija su odredišta različita. Oni koji streme ka spoznaji istine i primeni istine jesu oni kojima će Bog doneti spasenje. Oni koji ne poznaju istiniti put jesu demoni i neprijatelji; oni su potomci arhanđela i biće podvrgnuti uništenju. Čak i oni koji pobožno veruju u nejasnog boga – nisu li oni takođe demoni? Ljudi koji poseduju dobru savest, ali ne prihvataju istiniti put, jesu demoni; njihova se suština opire Bogu. Oni koji ne prihvataju istiniti put jesu oni koji se opiru Bogu, te će takvi ljudi, čak i ako istrpe veliku patnju, ipak biti uništeni. Svi oni koji ne žele da ostave svet, koji ne mogu da podnesu rastanak od svojih roditelja i koji ne mogu da se liše svojih telesnih naslada, buntovni su prema Bogu i svi će biti podvrgnuti uništenju. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga jeste demon i, još i više, biće uništen” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Moj muž je poverovao u neosnovane glasine KPK i podstrekavao je članove porodice da me progone i napadaju. Čak se uortačio s policijom kako bi me poslali u duševnu bolnicu, tretirajući me kao neku ludu ženu. Nije ga bilo briga hoću li živeti ili umreti. Sad me je terao da idem s njim da radim, pokušavajući da me natera da se udaljim od Boga i da Ga izdam, jer će me u suprotnom poslati nazad u duševnu bolnicu da naprave od mene pravu ludaču. Moj muž nije mario za sve ove godine našeg braka i samo je smišljao svakakve načine kako da me spreči da verujem u Boga. Njegova je suština takva da mrzi Boga. On je đavo i neprijatelj Božji. Već četrnaest godina sam u braku s njim, a pre no što sam pronašla Boga, za porodicu sam radila do iznemoglosti, ne samo vodeći računa o deci, nego i zarađujući novac za izdržavanje porodice. Muž je uvideo da sam mu od koristi, pa se dobro brinuo o meni, ali sada, kad sam pronašla Boga, plašio se da ću biti uhapšena i da neću moći da zarađujem novac za izdržavanje porodice, a to se ticalo njegovih ličnih interesa. Zato je svaki put iznova koristio zlonamerne metode u nastojanju da me progoni, nanoseći mi veliku štetu, kako telesno tako i mentalno. Postalo mi je jasno da me on nikada nije iskreno voleo, već me je samo iskorišćavao. Moj muž je verovao đavolskim rečima KPK i sledio je KPK, dok sam ja verovala u Boga i htela da stremim ka istini i da obavljam svoju dužnost. Naši su se putevi potpuno razlikovali. Bili smo potpuno različiti ljudi i, uprkos tome što smo živeli zajedno, nismo imali zajednički jezik. Htela sam da se razvedem od njega, ali sam takođe pomislila: „Sin mi je još uvek jako mali – šta će se desiti s njim ako se razvedemo i ja odem od kuće? Muž mi neće dati kuću, pa kako ću onda ubuduće živeti? Ako se ne razvedemo, on će me naprosto prisiliti da prestanem da verujem u Boga, pa treba li onda da idem da radim s njim?” Tokom tog perioda, molila sam se Bogu u vezi s tim: „Bože, suočena s progonom od strane muža, ne znam kojim putem da krenem. Molim Te, usmeri me i daj mi odlučnost da istrpim patnju.”

Jednoga dana, čula sam himnu Božjih reči:

Posveti celo svoje biće Božjem delu

1  Sada je vreme u kome Moj Duh obavlja veliko delo i vreme kada započinjem Svoje delo među neznabožačkim narodima. Povrh toga, sada je vreme kad Ja razvrstavam sva stvorena bića, smeštajući svako od njih u odgovarajuću kategoriju, kako bi Moje delo moglo da se odvija znatno brže i moglo bolje da ostvaruje rezultate. I zato, ono što i dalje tražim od tebe jeste da celo svoje biće daš Mom celokupnom delu i da, još i više, jasno raspoznaš i tačno vidiš sve delo koje sam obavio na tebi i da uložiš svu svoju energiju da bi Moje delo moglo da ostvari veće rezultate. To je ono što moraš da razumeš.

2  Prestani sa međusobnim nadmetanjem, traženjem rezervnog plana ili traganjem za udobnošću svog tela, kako ne bi odlagao Moje delo i ometao svoju divnu budućnost. Umesto da te to zaštiti, samo bi ti donelo uništenje. Zar to ne bi bilo budalasto sa tvoje strane? Ono čemu se danas prepuštaš jeste upravo ono što uništava tvoju budućnost, dok je bol koji danas izdržavaš zapravo ono što te štiti. Nužno je da budeš potpuno svestan ovih stvari, kako bi izbegao da postaneš žrtva iskušenja iz kojih ćeš se teško izvući i kako ne bi zalutao u gustu maglu iz koje nikada više ne možeš da pronađeš sunce. Kad se gusta magla raščisti, naći ćeš se usred suda velikog dana.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo širenja jevanđelja istovremeno je i delo spasavanja čoveka”

Božje reči su me nadahnule i dale mi hrabrost i put primene. Nisam mogla da zajedno s mužem odem da radim u drugom gradu samo zato što sam zabrinuta za sina i za svoje telo, jer u tom slučaju ne bih mogla da prisustvujem okupljanjima ni da obavljam dužnost, pa bih se tako udaljila od Boga i izgubila mogućnost da budem spasena. Kad bih to učinila, kasnije bih zbog toga zažalila. Svačija sudbina je pod Božjom suverenošću, a isto važi i za sudbinu mog sina. Bog je već predodredio kako će on živeti i s kakvom će se patnjom suočiti, tako da se bespotrebno brinem i sekiram oko toga. Čak i ako bih ostala kraj njega, ne bih mogla da mu ublažim patnju. Takođe sam razmišljala o tome kako je budućnost mog života u Božjim rukama; morala sam da se oslonim na Boga da bih to iskusila i da bih se pokorila Njegovoj suverenosti i uređenjima.

U februaru 2014. godine, ponovo sam počela da obavljam dužnost u crkvi. Jednoga dana, muž me je pozvao da krenem s njim na put, ali ja sam to odbila, a on mi je rekao: „Ako ne pođeš sa mnom, ova kuća više neće biti tvoja, niti ćeš biti žena koja sedi sa mnom u kolima.” Hteo je da mi kaže da će se razvesti od mene. Bila sam slomljena i ujedno sam pobesnela i znala sam da je došao čas da donesem odluku. Ali kad sam pomislila da ću sve što imam u kući ostaviti njemu, bila sam pomalo nevoljna, pa sam se pomolila Bogu, tražeći od Njega da me usmeri. Baš u to vreme, objavljene su najnovije Božje reči. Pročitala sam te reči Božje i zadobila sam put primene. Svemogući Bog kaže: „Ako želiš da veruješ u Boga i želiš da zadobiješ Boga i zadobiješ Njegovo zadovoljstvo, onda moraš da podneseš neku muku i uložiš neki napor, inače nećeš moći da zadobiješ te stvari. Iako ste slušali mnoge propovedi, samo slušanje ne znači da su one tvoje; moraš da ih upiješ i pretvoriš u nešto što pripada tebi. Moraš da ih usvojiš u svom životu i uneseš u svoje postojanje, dopuštajući da ove reči i propovedi vode pravac tvog življenja, da prožmu tvoj život vrednošću postojanja i smislom življenja. Na taj način, biće vredno da slušaš ove reči. Ako reči koje govorim ne donesu preokret u tvom svakodnevnom životu ili ne dodaju vrednost postojanja tvom životu, onda ih slušaš uzalud. Ovo razumete, zar ne? Pošto ste to razumeli, ostalo je na vama. Morate da uložite neki napor! Morate sve da shvatite ozbiljno! Ne budite smeteni; vreme leti! Većina vas već veruje u Boga više od decenije. Osvrnite se na to vreme: koliko ste zadobili? Koliko vam je još decenija ostalo u ovom životu? Nemate mnogo vremena. Da ne pominjemo da li te Božje delo čeka, da li ti je On ostavio priliku, ili da li će ponovo obavljati isto delo – ostavi te stvari za sada po strani. Možeš li da premotaš proteklih deset godina svog života? Svakim danom koji prođe, i svakim korakom koji napraviš, imaš jedan dan manje. Vreme nikoga ne čeka! Prema verovanju u Boga moraš da se odnosiš kao prema glavnoj stvari u svom životu, važnijoj od hrane, odeće ili bilo čega drugog – na taj način ćeš požnjeti rezultate. Ako veruješ samo u slobodno vreme, i ne posvećuješ se verovanju, i uvek si smeten, onda nećeš ništa zadobiti” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni X”). U ovim Božjim rečima osetila sam Njegovu hitnu nameru. Bog se nada da možemo da otpustimo telesna zadovoljstva, da svoje srce predamo Njemu i da ispunimo svoje dužnosti stvorenih bića. Tek tada će naš život imati smisao. Razmišljajući o tome, shvatila sam da, iako već dugi niz godina verujem u Boga, zbog progona od strane muža nisam mogla da idem na okupljanja, niti da normalno obavljam svoje dužnosti, te da sam, iako sam jela i pila Božje reči, sve to radila samo površno i da nisam bila ozbiljna u svojoj veri. Verovanje u Boga nikad nisam smatrala najvažnijom stvari u životu i propustila sam brojne prilike da zadobijem istinu. Budući da sam još uvek bila mlada, morala sam da cenim dragoceno vreme da bih stremila ka istini i da bih zadobila istinu. Ako budem i dalje tragala za telesnim zadovoljstvima i ako u Boga budem verovala tako smeteno kao dosad, na kraju ću ostati bez ičega. Nisam mogla da i dalje sedim na dve stolice i da pokušavam da sačuvam porodicu i svoje telo dok ujedno želim da zadobijem istinu i spasenje. Morala sam da se prema verovanju u Boga odnosim kao prema najvažnijoj stvari kojoj treba stremiti, jer jedino zadobijanjem istine život ima smisao. Jednoga dana, kad sam se vratila kući posle okupljanja, muž me je pitao: „Hoćeš li ti i dalje da veruješ u Boga? Ako je tako, gubi mi se iz kuće i ne vraćaj se više! I nemoj ni da pomišljaš da ćeš dobiti našeg sina ili kuću!” Kad sam čula da muž neće da mi da ni sina ni kuću, osećaj je bio kao da mi neko otkida meso s tela; bilo je tako bolno. Tiho sam se pomolila Bogu, tražeći od Njega da me usmeri, tako da ne nasednem na Sotonine trikove. Nakon molitve, srce mi se polako smirilo i mužu sam smirenim glasom rekla: „Ako se zaista tako osećaš, treba da se razvedemo i da krenemo svako svojim putem.” Već narednog dana otišli smo u opštinu da obavimo postupak razvoda braka, a kad sam izašla iz zgrade opštine, osetila sam se istinski slobodno. Konačno sam mogla slobodno da verujem u Boga i da obavljam svoje dužnosti.

Prisećajući se ovog iskustva, kad sam osećala bol i slabost, Bog je bio taj koji mi je dao veru i Njegove reči su me vodile kroz te dane agonije. Osetila sam da je Bog uvek bio uz mene i da me nikada nije napustio, a i moja vera u Boga je ojačala. Iako su mi progon od strane muža i mučenje od strane zlih đavola KPK-a naneli mnogo patnje, nakon što sam to doživela, jasno sam uvidela demonsku suštinu svog muža i KPK-a. Više nisam bila tako zbunjena, slaba i nesposobna da razlikujem ispravno od pogrešnog kao pre; moja odlučnost da sledim Boga postala je još čvršća i osećala sam da je podnošenje takve patnje imalo smisla. To su bile stvari koje ne bih mogla da zadobijem u nekom lagodnom okruženju. Hvala Bogu!