U jesen 2023. godine, starešina mi je dodelila dužnost propovedanja jevanđelja. Pošto nisam imala iskustva u propovedanju jevanđelja, starešina je uredila da sarađujem sa jednom sestrom radi obuke. Iako mi je mnogo toga nedostajalo, kad god bih naišla na probleme koje nisam mogla da rešim, dolazila bih pred Boga da se molim i tražim, a takođe bih razgovarala u zajedništvu i diskutovala sa braćom i sestrama. Nakon što sam se neko vreme obučavala, ostvarila sam određeni napredak. Krajem godine, starešina mi je dodelila da preuzmem odgovornost za rad na jevanđelju u jednoj crkvi. Bila sam prilično srećna i osećala sam da me starešina ceni, i činilo se da imam određeni kov.

Jednom prilikom sam otišla sa sestrom Han Ting da propovedam Sijao Fang. Ona je verovala u Gospoda više od dvadeset godina. Nakon što je saslušala naše svedočenje o Božjem delu poslednjih dana, iznela je neke religijske predstave. Pošto sam se već opremila rešenjima za te religijske predstave kada sam pisala svoje propovedi, kada sam razgovarala u zajedništvu, moja beseda je bila prilično jasna i precizna. Na kraju, čitajući reči Svemogućeg Boga, uverila se u Božje delo poslednjih dana. Tokom tog perioda, Han Ting je često govorila drugoj braći i sestrama: „Mnogo sam dobila propovedajući jevanđelje sa Lu Si. Ubuduće, svi treba da propovedamo jevanđelje baš kao ona. O svakom aspektu istine treba detaljno razgovarati u zajedništvu, kako bi se problem delotvorno rešio.” Čuvši ove reči od sestre, osećala sam se veoma zadovoljno. Kasnije me je starešina zamolila da podelim svoje iskustvo propovedanja jevanđelja, ovog puta tokom okupljanja, i videvši zavidne poglede prisutnih sestara, osećala sam se još ponosnije u srcu. Posle toga, ocene da je moja beseda o istini jasna i detaljna delovale su kao oreol koji me okružuje i uživala sam u takvim pohvalama, osećajući da se moja samovrednost ispoljava. Ali na kraju krajeva, tek kratko vreme sam propovedala jevanđelje i još uvek je bilo mnogo aspekata istine koje nisam razumela i o kojima nisam mogla jasno da komuniciram, pa sam u srcu imala određene brige. Plašila sam se da u budućnosti možda neću dobro besediti i da će braća i sestre tada prozreti da sam naprosto površna i da ne razumem mnoge istine, te da me više neće visoko ceniti. Zato sam požurila da se opremim i dopunim, tražeći Božje reči i relevantne filmove i video-zapise da gledam, misleći da ću, ako razumem više istina, moći detaljnije da komuniciram i da ću moći da zadržim dobru ocenu svih o meni. Kasnije, kada sam razgovarala i diskutovala sa timom o pitanjima mogućih primalaca jevanđelja, ako je istina o kojoj smo besedili u vezi sa njihovim pitanjima bila nešto što mi je poznato, besedila bih bez oklevanja; ali ako je istina bila nešto što mi nije poznato i nisam odlučila na šta da se fokusiram ili koji pristup da koristim u besedi, osećala bih se nemirno. Plašila sam se da će mojoj besedi nedostajati detalja i jasnoće i da će me svi videti onakvu kakva zaista jesam, te da će onda prethodna slika o mojoj jasnoj i detaljnoj besedi biti znatno umanjena. Sećam se kako se tokom jedne diskusije dogodilo da vizija istine o kojoj je trebalo govoriti bude nešto što nisam razumela. Da bih sprečila da svi vide moje nedostatke, pustila sam druge da prvo besede. Rekla sam: „Hajde da svi razmenimo ideje i zajedno vežbamo razgovor u zajedništvu. Skladna saradnja će olakšati primanje dela Svetog Duha.” Braća i sestre su tada počeli da besede i da diskutuju, a ja sam se trudila da saberem misli, planirajući da na kraju dam dubokouman zaključak. Ali pošto nisam u potpunosti razumela relevantne istine, moja beseda je bila nejasna i nepraktična, i što sam više govorila, postajala je suvlja. Videvši da braća i sestre ne reaguju, osećala sam se veoma neprijatno. Posle okupljanja, osećala sam nelagodu dok sam se vraćala. Misleći da očigledno ne znam kako da komuniciram, a da bih sačuvala obraz, pretvarala sam se da razumem i terala sebe da nešto kažem čak i kada nisam imala šta, i osećala sam nemir u sebi. Shvatila sam da moje stanje nije ispravno. Ali naprosto sam zanemarila da razmislim o sebi čim sam se zaokupila svojom dužnošću.

Jednog dana, tokom procesa propovedanja jevanđelja, mogući primaoci jevanđelja postavili su mnoga pitanja, a ja nisam mogla da pronađem pravi fokus i ključne tačke. Usled toga, moja beseda je bila veoma neuređena i nije urodila plodom. Kasnije je moja saradnica, sestra Čen Hong, ukazala na moje nedostatke. Nakon što sam ovo čula, osetila sam veliku uznemirenost: „Moja sestra je otkrila da je moja beseda neuređena i ako članovi tima takođe saznaju, neće me hvaliti niti ceniti kao pre. Apsolutno ne smem dozvoliti da drugi saznaju za ovu grešku.” Kasnije, kada sam se okupila sa timom, da bih prikrila svoj problem, oslonila sam se na relevantna načela i rekla: „Kada propovedamo jevanđelje, treba da besedimo u skladu sa teškoćama ili pitanjima druge osobe, ali problemi mogućeg primaoca jevanđelja ne mogu se odmah razumeti, pa možemo samo neobavezno da razgovaramo, a tokom razgovora, neizbežno je da se stvari pomalo rasprše, ali krajnji cilj je da pronađemo njihov problem i da ga konkretno rešimo.” Kada sam videla sestre kako klimaju glavom, moje uznemireno srce konačno je osetilo olakšanje. Posle toga, kada sam propovedala jevanđelje, plašila sam se da ću ponovo pogrešiti i osramotiti se, pa sam rekla svojoj saradnici: „Ti preuzmi vođstvo u govoru. To će ti dati priliku da se obučiš, a ako nešto propustiš, ja ću dopuniti.” Zato sam pažljivo slušala sa strane i progovorila bih tek nakon što bih stekla jasno razumevanje. Na taj način sam mogla da izbegnem greške i moja prethodno dobra slika ne bi bila narušena. Tokom tog perioda, uvek bih nalazila razne izgovore da prikrijem svoje nedostatke i bila sam prestravljena da ću izgubiti dobru sliku o sebi u očima drugih. Dok sam hodala, stalno sam razmišljala o svojim potencijalnim nedostacima ili trenucima u kojima sam se možda osramotila tokom dana, osećala sam se potisnuto i iscrpljeno, a um mi je bio smušen. Takođe nisam mogla da komuniciram o bilo kakvim novim uvidima kada sam propovedala jevanđelje. Jednog dana sam pročitala u Bibliji da je Gospod Isus rekao: „Jer ko ima, njemu će se dodati i izobilovaće, a onome koji nema, oduzeće se i to što ima” (Matej 13:12). U tom trenutku sam konačno shvatila da mi je Bog, pošto sam težila ugledu i statusu, sakrio Svoje lice, izgubila sam delo Svetog Duha i nisam mogla čak ni da izvršim ono što sam ranije mogla. Molila sam se Bogu: „Bože, u poslednje vreme, kada propovedam jevanđelje, stalno se plašim da se ne osramotim i rekla sam mnogo toga da prikrijem svoje nedostatke. Ne znam koja me je iskvarena narav navela na to. Bože, molim Te, prosveti me da bih istinski razumela sebe.”

Posle toga sam pročitala Božje reči: „U svakodnevnom životu, ljudi često pričaju besmislice, lažu i izgovaraju reči u kojima se ogleda njihova neukost, glupost i njihov odbrambeni stav. Većinu toga oni izgovaraju isključivo zarad svoje taštine i gordosti, kako bi zadovoljili vlastiti ego. Izgovarajući takve neistine, oni otkrivaju vlastite iskvarene naravi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). „Koja su stanja rđava kada se manifestuju? Da li je rđava narav kada ljudi koriste uzvišene izjave da sakriju rđave i sramotne namere koje leže duboko u njihovom srcima, a zatim teraju druge da veruju da su te izjave veoma dobre, otvorene i legitimne, i na kraju postižu svoje skrivene motive? Zašto se to zove rđavost, a ne lažljivost? U smislu naravi i suštine, lažljivost nije toliko loša. Biti rđav je ozbiljnije nego biti lažljiv. Rđavost je ponašanje koje je podmuklije i podlije od lažljivosti, te je prosečnom čoveku teško da to prozre. (…) Rđavi ljudi, vođeni lažljivošću, služe se drugim načinima kako bi prikrili svoju lažljivost, svoje grehe i kako bi sakrili svoje tajne namere, ciljeve i sebične želje. To je rđavost. Štaviše, oni će se služiti različitim načinima da te namame, iskušavaju i zavedu, navodeći te da slediš njihove želje i da udovoljiš njihovim sebičnim požudama kako bi ostvarili svoje ciljeve. To je sve rđavost. To je autentična sotonska narav. Da li ste pokazali neko od tih ponašanja? Koji od aspekata rđave naravi ste više pokazali: iskušavanje, namamljivanje ili korišćenje laži da biste prikrili druge laži? (Imam osećaj da sam pomalo pokazao sve ove aspekte naravi.) Osećate da ste pomalo pokazali sve ove aspekte naravi. Drugim rečima, emotivno osećate da jeste i niste pokazali ova ponašanja. Ne možete da pružite nikakve dokaze. Da li u svakodnevnom životu primećujete da ste otkrili rđavu narav prilikom suočavanja sa nečim? Zapravo, ove stvari postoje unutar svačije naravi. Na primer, postoji nešto što ne razumeš, ali ne želiš da drugi znaju da ne razumeš, pa se služiš raznim načinima da ih navedeš na pogrešan put da misle da razumeš. To je prevara. Takva prevara je manifestacija rđavosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino samospoznaja može da pomogne u težnji istini”). Iz Božjih reči sam shvatila da kad neko očigledno ima mnogo nedostataka, te zato što brine da će njihovo razotkrivanje narušiti njegovu sliku, koristi pozitivne izgovore da se prikrije, navodeći druge da pogrešno misle da sve razume kako bi stekao njihove pohvale i divljenje, to je otkrivenje rđave naravi. Bog je razotkrio upravo moje stanje. Razmišljala sam o tome kako sam, kada sam ranije propovedala jevanđelje, ponekad mogla da besedim o istini sa jasnim razmišljanjem i detaljima, i to je bilo zato što sam pisala propovedi o tim temama i opremila se relevantnim istinama, a ne zato što sam imala jasno razumevanje svakog aspekta istine. U stvarnosti, tek sam počela da se obučavam u propovedanju jevanđelja i još uvek nisam razumela mnoge istine o vizijama i nisam znala kako da rešim mnoge predstave i pitanja mogućih primalaca jevanđelja. Ali brinula sam se da će braća i sestre jasno videti moj pravi rast i da me više neće hvaliti. Da bih sačuvala obraz i zaštitila svoj ugled, koristila sam određene izgovore da prikrijem svoje nedostatke, i kad god bih naišla na aspekt istine koji nisam razumela, koristila sam podsticanje razmene ideja i negovanje skladne saradnje kao izgovor da druge sestre prvo govore, a onda bih ja na kraju sumirala, navodeći ih da pogrešno veruju da veoma dobro razumem taj aspekt istine. Jasno je da nisam imala jasno razumevanje istine i moja beseda je bila neuređena. Da bih prikrila svoje nedostatke, pravdala sam se, govoreći da pokušavam da razumem pitanja mogućih primalaca jevanđelja i da je zato moja beseda neizbežno neuređena, i koristila sam to kao sredstvo da zaludim sestre. Da bih izbegla da se ponovo osramotim dok propovedam jevanđelje, koristila sam isti trik. Pod izgovorom da puštam svoju saradnicu da se više obučava, pustila sam je da prva govori, navodeći sestre da misle da zapravo mogu dobro da besedim i da im samo dajem priliku da se obuče. Na površini, ono što sam govorila delovalo je ispravno i u skladu sa načelima, kao da mislim na druge, ali zapravo mi je cilj bio da prikrijem činjenicu da ne razumem istinu, kako bih sačuvala svoj ugled. Bila sam tako zlobna i vredna prezira! Koristila sam te metode da bestidno varam i ljude i Boga. Bila sam tako lažljiva i rđava! Shvativši to, nisam više želela da varam, a još manje sam želela da se ophodim ili postupam na tako prljav način. Osećala sam gađenje prema sebi, a to je takođe navelo Boga da me se gnuša. Razmišljajući o tome kada sam tek počela da se obučavam u ovoj dužnosti, kad god sam imala nedostatke, bila sam u stanju da tražim i komuniciram sa svojom braćom i sestrama. Pa zašto sam onda, nakon što sam primila pohvale od drugih, počela da brinem o razotkrivanju svojih nedostataka? Posle toga sam počela da tražim relevantne odlomke Božjih reči da rešim ovaj problem.

Pročitala sam Božje reči: „Mnogim ljudima, koji u određenoj oblasti u sekularnom svetu postignu izvestan uspeh i postanu poznati, slava i dobitak udare u glavu, pa počnu da o sebi imaju visoko mišljenje. U stvari, divljenje, pohvala, potvrda i priznanje koje dobijaš od drugih ljudi samo su privremene počasti. Oni ne predstavljaju život, niti i najmanje znače da neko ide ispravnim putem. Nisu ništa više od privremenih počasti i slave. Kakva je to slava? Je li stvarna ili prazna? (Prazna je.) Ona je poput zvezde padalice, zasija i ugasi se. Nakon što ljudi steknu takvu slavu, počasti, aplauze, lovorike i pohvale, i dalje moraju da se vrate stvarnom životu i da žive kao što treba da žive. Pojedini ljudi to ne uviđaju, već žele da im takve stvari ostanu zauvek, što je nerealno. Zbog toga kako se u tom trenutku osećaju, ljudi žele da žive u ovakvom okruženju i ambijentu; žele da zauvek uživaju u tom osećanju. Ako u njemu ne mogu da uživaju, tada kreću pogrešnim putem. Neki pribegavaju različitim metodama, kao što su opijanje i korišćenje droge, kako bi obamrli: tako ljudi koji žive u Sotoninom svetu pristupaju slavi i dobitku. Jednom kada čovek postane poznat i stekne određenu slavu, sklon je da izgubi sopstveni smer, ne zna kako treba da se ponaša, niti šta treba da radi. Glava mu je u oblacima i ne može da se spusti na zemlju – a to je opasno. Da li ste se ikada našli u takvom stanju ili ste se tako ponašali? (Da.) Čime je to izazvano? Činjenicom da ljudi imaju iskvarenu narav: previše su sujetni, previše nadmeni, ne mogu da podnesu iskušenje ni pohvale, i ne tragaju za istinom niti je razumeju. Samo zbog nekog sitnog postignuća ili slave koju su stekli, sebe smatraju jedinstvenim; smatraju da su postali velikani ili superheroji. Smatraju da bi bio pravi zločin kada o sebi ne bi imali visoko mišljenje usred sve te slave, dobitka i sjaja. U svim vremenima i na svakom mestu, ljudi koji ne shvataju istinu skloni su da o sebi imaju visoko mišljenje. Kada o sebi izgrade previsoko mišljenje, hoće li im biti lako da se spuste na zemlju? (Neće.) Nije bez razloga to što donekle razumni ljudi o sebi nemaju visoko mišljenje. Kada nešto tek treba da postignu, kada nemaju ništa da ponude i niko u grupi na njih ne obraća nikakvu pažnju, čak i da to žele, o sebi ne mogu imati visoko mišljenje. Možda jesu pomalo nadmeni i narcisoidni, ili možda pomišljaju da su donekle talentovani i od drugih bolji, ali nisu skloni da o sebi imaju visoko mišljenje. U kojim to okolnostima ljudi o sebi imaju visoko mišljenje? Kada ih zbog nekog postignuća drugi ljudi hvale. Misle da su bolji od drugih, da su drugi ljudi obični i neugledni, da jedino oni imaju značajan status, te da sa drugima nisu u istoj klasi i na istom nivou, već da su iznad njih. Tako se uzdižu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Božje reči su me veoma dirnule. Ja sam upravo osoba koju Bog razotkriva. Razmišljala sam o tome kako sam, pre nego što sam dobila pohvale braće i sestara, kada bih naišla na probleme koje nisam razumela, mogla da dođem pred Boga i više tražim, i mogla sam da razgovaram u zajedništvu sa braćom i sestrama, ali kada sam preobratila sestru Sijao Fang i svi su ocenili da je moja beseda o istini jasna i detaljna i da mogu da rešim probleme mogućih primalaca jevanđelja, malo sam poletela, osećajući da mi je vrednost odjednom porasla. Kasnije su i drugi mogući primaoci jevanđelja rekli da je moja beseda o istini jasna, pa sam još više mislila da nisam obična osoba i da, ma kakve predstave i probleme imali mogući primaoci jevanđelja, moram da budem u stanju da besedim i da ih rešim, kao i da moram besediti jasno i detaljno, kako bih bila dostojna pohvala braće i sestara. Zato, kada sam nailazila na probleme koje sam razumela i koji su mogli da pokažu moju superiornost, mogla sam normalno da besedim, a kada sam nailazila na probleme o kojima nisam bila načisto i mogla sam da podelim samo nekoliko jednostavnih i opštih reči, što nije pokazivalo moju superiornost, koristila sam lukavstva i trikove da prikrijem svoje nedostatke, pa sam čak nalazila izgovore da izbegnem da besedim. Razmišljajući o tome kako sam, otkako sam dobila pohvale od svih, sebe visoko postavila, nisam želela da braća i sestre vide moje nedostatke, uvek sam nosila masku i pretvarala sam se da sam neko ko razume istinu, kako bih dokazala da su pohvale braće i sestara o meni zaslužene. Da bih održala svoj ugled i status, živela sam u velikom bolu i patnji, nisam dobro obavljala svoju dužnost, i izgubila sam delo Svetog Duha. Videla sam da nisam fokusirana na svoj pravi posao, da sam veoma nadmena i sujetna. U srcu sam se molila Bogu: „Bože, zaista sam bila glupa i nerazumna. Ja sam samo iskvarena osoba, moj rast je žalosno mali, mnoge istine ne razumem, a ipak sam uvek želela da se prikrivam i pretvaram, da me ljudi visoko cene i hvale, baš sam besramna! Bože, ne želim više da me muče ugled i status, molim Te, prosveti me da bih mogla da spoznam svoje probleme.”

Kasnije, da bih rešila osnovni problem prikrivanja i pretvaranja, pročitala sam mnogo Božjih reči, od kojih je jedan odlomak posebno odgovarao mom stanju. Svemogući Bog kaže: „Nasrtanje na reputaciju ili status i njihovo oduzimanje za antihriste predstavlja ozbiljniji problem od pokušaja da im neko oduzme život. Koliko god propovedi da čuju, odnosno koliko god Božjih reči da pročitaju, neće osetiti tugu ni žaljenje zato što nikad nisu primenjivali istinu i što su krenuli putem antihrista, kao ni zbog toga što poseduju priroda-suštinu antihrista. Umesto toga, oni uvek razbijaju glavu tražeći načine da steknu status i da povećaju svoju reputaciju. Može se reći da je sve ono što antihristi rade u cilju toga da bi se pokazivali pred drugima, i to ne rade pred Bogom. Zašto ovo kažem? Zato što su takvi ljudi u toj meri zaljubljeni u status da ga posmatraju kao svoj sopstveni život, kao svoj životni cilj. Povrh toga, budući da toliko vole status, oni nikada ne veruju u postojanje istine, pa bi se čak moglo reći da nimalo ne veruju u Božje postojanje. Prema tome, kako god da antihristi kalkulišu da bi stekli reputaciju i status, i kako god da pokušavaju da lažnim prikazivanjem obmanu ljude i Boga, u dubini srca nemaju ni svesti ni prekora, a kamoli ikakve strepnje. U svom neprestanom stremljenju ka reputaciji i statusu, oni takođe bezobzirno poriču ono što je Bog učinio. Zašto to kažem? U dubini svog srca, antihristi veruju u sledeće: ’Reputacija i status se u celini stiču sopstvenim naporima. Samo se sticanjem čvrstog uporišta među ljudima i zadobijanjem reputacije i statusa može uživati u božjim blagoslovima. Život ima vrednost jedino ako ljudi zadobiju apsolutnu moć i status. Jedino se tako živi kao čovek. Nasuprot tome, bilo bi beskorisno živeti na način o kome se govori u reči božjoj – u svemu se pokoravati božjoj suverenosti i uređenjima, dragovoljno stajati u položaju stvorenog bića i živeti poput normalne osobe – niko se na takvu osobu ne bi ugledao. Čovekovi status, reputacija i sreća moraju se osvojiti kroz njegove sopstvene napore; za njih se mora boriti i moraju se dograbiti uz pozitivan i preduzimljiv stav. Niko drugi ti ih neće dati – pasivno čekanje može dovesti jedino do neuspeha.’ To je način na koji antihristi kalkulišu. To je narav antihrista. (…) U svom srcu, antihristi čvrsto veruju da jedino uz reputaciju i status imaju dostojanstvo i da su istinska stvorena bića, te da će jedino uz status biti nagrađeni i krunisani, podobni za Božje odobravanje, da će sve zadobiti i biti prava ličnost. Kako antihristi vide status? Oni ga vide kao istinu; posmatraju ga kao najviši cilj kome ljudi treba da streme. Zar to nije problem? Ljudi koji su u stanju da na ovaj način budu opsednuti statusom pravi su antihristi. Od iste sorte ljudi su kao i Pavle” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (3. deo)”). Nakon čitanja ovog odlomka Božjih reči, osećala sam da me one osuđuju. Antihrist posebno ceni ugled i status, verujući da samo onaj ko ima status i koga ljudi visoko cene i podržavaju živi dostojanstveno i vredno, a da je život bez ugleda i statusa, kada te ljudi omalovažavaju, bedan. Da bi sačuvao svoj ugled i status, ma koliko zla učinio, on čini sve da to prikrije, koristeći različita sredstva da ulepša sebe i stvori o sebi uzvišenu sliku. Pogledavši sebe, videla sam da je moje ponašanje isto kao ponašanje antihrista. Kada sam dobila pohvale i odobravanje braće i sestara, osećala sam se počastvovano i kao da moj život ima vrednost, pa sam želela da uvek uživam u osećaju da me hvale. Kada sam otkrila nedostatke, plašila sam se da će me braća i sestre prozreti i da će mi ugled biti ugrožen, pa sam koristila različite izgovore da prikrijem i ulepšam sebe, da zavedem ljude i obmanem ih. Sećam se da sam, kada sam išla u školu, pošto sam dobro učila, postala predsednik razreda, drugovi su me hvalili, a nastavnici su govorili da imam mnogo potencijala za učenje. Bila sam presrećna, i dok sam hodala školskim dvorištem, osećala sam se kao da mi oreol lebdi iznad glave. Da bih zadržala tu počast, još više sam učila. Ali kada sam pogrešila na ispitu, iako očigledno nisam znala da uradim zadatak, plašila sam se da će nastavnici i drugovi shvatiti da nisam ništa posebno, pa sam lagala da nisam pažljivo pročitala zadatak i da sam bila nemarna, kako bi nastavnici i drugovi pomislili da zapravo znam i da me i dalje visoko cene. Sada kada sam propovedala jevanđelje i postigla neke rezultate, dobila sam dobre ocene od braće i sestara, pa sam se veoma plašila da ću izgubiti postojeći oreol, te sam se iz petnih žila trudila da prikrijem činjenicu da ne razumem istinu, ne prezajući ni od toga da koristim ogavna i zla sredstva da zaludim braću i sestre, da prevarim braću i sestre kako bi me visoko cenili i divili mi se, postajući sve licemernija i lažljivija, živeći bez ikakvog ljudskog obličja. Videla sam da previše cenim ugled i status, da idem putem antihrista, i da će me, ako se ne pokajem, na kraju Bog razotkriti i isključiti.

Posle toga sam tražila put primene, Pročitala sam Božje reči: „Kako treba da primenjuješ da bi bio svakodnevna, obična osoba, normalna osoba? Prvo treba da porekneš i otpustiš sve ono čega se držiš i smatraš da je veoma dobro i vredno, kao i onih površnih, lepih reči koje drugi koriste kada ti se dive i hvale te. Ako ti je u srcu jasno kakva si osoba, kakva je tvoja suština, koje su ti slabosti i kakvu iskvarenost otkrivaš, treba to otvoreno da podeliš u zajedništvu sa drugima, da bi oni mogli da vide kakvo je tvoje pravo stanje, kakve su ti misli i stavovi, da bi znali kakvo znanje imaš o takvim stvarima. Šta god da radiš, ne pretvaraj se i ne maskiraj se, ne skrivaj sopstvenu iskvarenost i slabosti od drugih, kako niko ne bi znao za njih. Takvo lažno ponašanje je prepreka u tvom srcu, a takođe je i iskvarena narav i može da spreči ljude da se pokaju i promene” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). „Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili ulepšavaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon čitanja Božjih reči, srce mi se razvedrilo. Tek sam kratko vreme vežbala propovedanje jevanđelja, nemoguće je da razumem svaki aspekt istine. Čak i ako bih koristila ogavna sredstva da održim svoj ugled, šta bih time postigla? Takvo visoko mišljenje stiče se prevarom, u tome nema ni trunke ličnog dostojanstva i zbog toga bih živela tako mračno i prljavo! Osim toga, prikrivanje i pretvaranje mogu samo privremeno da prevare ljude, vremenom će me braća i sestre raspoznati i videti moj pravi rast. Takvim prikrivanjem i pretvaranjem, ne samo da neću moći da nadoknadim nedostatke u istini i da napredujem, što je najvažnije, uvrediću Boga i izazvaću Njegovo gnušanje. Bog uređuje okruženja da razotkrije moje nedostatke nadajući se da ću moći ispravno da se suočim sa svojim problemima, da budem prizemna osoba i da radim stvari kako treba, a kada naiđem na nešto što ne razumem, da to iskreno kažem i da zajedno sa braćom i sestrama tragam i razgovaram u zajedništvu. Samo živeći na takav način mogu imati lično dostojanstvo, biti otvorena i poštena u ophođenju i postupanju, steći divljenje braće i sestara, kao i dostići Božje odobravanje. Razmišljala sam o tome kako sam ranije, čak i ako sam postigla neke rezultate u propovedanju jevanđelja, sve to bilo zahvaljujući prosvećenju i usmeravanju Svetog Duha i ja nemam čime da se hvalim, ali nisam imala nimalo razuma, nisam znala koliko vredim i još sam želela da me ljudi stalno visoko cene i hvale, bila sam previše nadmena i besramna! Sada sam shvatila da ako mogu da budem poštena osoba i da živim pred Bogom, da se iskreno suočim sa svojim nedostacima, lako ću steći Božje usmeravanje. Sada još uvek ima previše istina koje ne razumem i u daljem obavljanju dužnosti treba neprestano da se opremam i dopunjujem, tako će istina postajati sve jasnija, a dužnost ću moći sve bolje da obavljam. Posle toga, kada sam videla sestre, otvorila sam se i razotkrila sve svoje prethodne načine pretvaranja i rekla sam da su moje prethodno propovedanje jevanđelja i beseda o istini bili jasni jer sam pisala propovedi na tu temu, a ubuduće ću u propovedanju jevanđelja morati da sarađujem sa svima i da se međusobno dopunjujemo. Sestre su, čuvši me kako to govorim, klimnule glavom u znak slaganja. Osetila sam veliko olakšanje u srcu.

Jednom prilikom sam sa sestrom Liu Sin razgovarala u zajedništvu kako bismo rešile predstave jednog mogućeg primaoca jevanđelja. Znala sam da treba da besedim o istini u vezi sa ovaploćenjem, ali nisam imala detaljnu ideju kako da besedim na način da to bude jasno i da reši osnovni problem, pa sam se zabrinula da će me Liu Sin prozreti i pomisliti da nisam ništa posebno. Da bih prikrila svoje nedostatke, pomislila sam: „Da li da nađem neki izgovor i kažem Liu Sin da mogu da besedim samo o opštim crtama, da ne mogu previše detaljno, jer ako budem previše detaljna, to će ograničiti njene ideje, tako Liu Sin neće primetiti da ni ja zapravo ne mogu jasno da besedim o ovom aspektu istine.” Tada sam shvatila da opet tražim neke zvučne izgovore da prikrijem sebe, i da iako bih tako sačuvala obraz i zadovoljila trenutnu sujetu, to mi ne bi pomoglo da razumem relevantnu istinu i da se oslobodim sputanosti ugledom i statusom. Zato sam se molila Bogu da se pobunim protiv sebe i da iskreno kažem Liu Sin. Posle toga smo zajedno gledale relevantne Božje reči i filmove da se opremimo istinom, razgovarale smo sa mogućim primaocem jevanđelja i čitale mu Božje reči i na kraju je taj primalac jevanđelja prihvatio Božje delo poslednjih dana. Osetila sam da mi je, kada ne koristim lukavstva da se pretvaram, srce veoma lako i oslobođeno. Iako moj ponos nije bio zadovoljen, mogla sam zajedno sa sestrom da tragam za istinom i uđem u istinu, ne samo da sam malo bolje razumela istinu o vizijama, već je i propovedanje jevanđelja postiglo dobre rezultate.

Kasnije sam svesno primenjivala istinu, a kada sam u propovedanju jevanđelja imala nedostatke i manjkavosti, molila sam se Bogu, otvarala se i razotkrivala pred braćom i sestrama, slušala njihove predloge i osećala sam da tako živim otvoreno i časno, sa dostojanstvom. U tom procesu, oslanjajući se na Boga, komunicirala sam o nekoj novoj svetlosti i sve sam jasnije razumela istinu. Osetila sam ono što je Bog rekao: „Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili ulepšavaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Hvala Svemogućem Bogu!