U januaru prošle godine starešina je uredio da Li Sin i ja obe budemo nadležne za crkveni rad na tekstovima. Budući da sam ja tek započela sa obukom, Li Sin mi nije dodeljivala puno posla a kada bih naišla na poteškoće i probleme, razgovarala bi sa mnom u zajedništvu na osnovu načela. Nisam morala mnogo da brinem i posao nije bio toliko stresan. U martu sam izabrana za crkvenog starešinu i osetila sam veće breme na svojim plećima. Obavljajući dužnosti starešine, morala sam da budem zadužena za celokupan rad crkve i da se bavim svim vrstama problema i rešavam ih i u sebi sam stalno osećala pritisak. U početku sam često dobijala pisma od višeg starešine u vezi sa izvršavanjem poslova, kao što su zalivanje i jevanđeoski rad, uklanjanje i izopštavanje ljudi, rad na tekstovima, negovanje ljudi i tako dalje. Morala sam da joj detaljno odgovaram navodeći kako je svaki pojedinačni zadatak planiran i uređen, koja su se odstupanja ili problemi u radu pojavili, kako ih ubuduće rešavati, itd. Budući da sam bila zadužena za veliki deo posla, ponekad bih, čim izvršim jedan zadatak, morala ići do crkve da izvršim drugi. Svakog dana je bilo puno posla koji je čekao da se obavi. Nakon što sam neko vreme tako radila, poželela sam da zastanem i malo odmorim, pogledam koji video-snimak sa iskustvenim svedočenjem i slušam himne kako bih se opustila. No, uzimajući u obzir da je bilo puno posla koji je hitno trebalo izvršiti, bila sam nezadovoljna, misleći kako nemam nikakvu slobodu baveći se ovom dužnošću. Jednom je viši starešina uvidela da rad na čišćenju u crkvi sporo napreduje i da nekoliko dokumenata po pitanju uklanjanja ljudi nije dostavljeno, pa me je orezala govoreći da nemam osećaj da treba da ponesem breme u svojoj dužnosti. U to vreme sam želela da je ubedim da greši, ali sam znala da je u pravu što me je orezala i da treba to da prihvatim i tome se pokorim. Posle toga sam otišla u crkvu da prikupim te procene i nakon što sam nekoliko nedelja radila na tome, konačno sam materijal dovela u red. Odmah nakon toga sam morala da požurim da isproveravam i izvršim nekoliko drugih zadataka. Tokom tog perioda, često sam zauzeta trčala naokolo od jutra do mraka. Stalno sam bila rastrzana i prilično umorna. Razmišljala sam: „Kada ću moći da se propisno odmorim? Biti zauzet ovako po ceo dan zaista dovodi do osećaja represije.” Dok sam obavaljala dužnost u vezi sa tekstovima, moj obim rada nije bio toliki. Imala sam Li Sin pored sebe s kojom sam delila teret i nisam osećala bilo kakav stres. Jako su mi nedostajala ta vremena. Otkako sam preuzela dužnosti starešine, bila sam vredna kao mrav svakog dana, pa sam sve više imala osećaj represije i nisam želela da nadalje obavljam tu dužnost. Međutim, imala sam osećaj da je razmišljanje na taj način pokazalo da mi nedostaje razuma. Braća i sestre bi definitivno pomislili da nisam u stanju da se nosim sa stresom ili da podnsesem patnju. Ništa nisam mogla da preduzmem; morala sam da ostanem kooperativna.

Kasnije se crkva suočila sa hapšenjima od strane Komunističe partije, pa smo morali da se pozabavimo određenim problemima koji su usledili. Sestra koja mi je bila saradnica i ja smo bile pretrpane poslom, pa nisam uopšte obraćala pažnju na posao zalivanja za koji sam bila zadužena. Razmišljala sam u sebi: „Moram da nađem vremena da upitam radnike zadužene za zalivanje kakva je situacija.” Ali sam onda pomislila koliko sam zauzeta oko rešavanja problema koji su usledili nakon hapšenja. Rezultati zalivanja ne mogu odmah značajno napredovati a pritom, imam i drugog posla. Bolje da prvo to završim i onda proverim šta se dešava sa zalivanjem. Viši starešina mi je poslala pismo da me podseti da ne mogu da zapustim drugi posao samo zato što se bavim onim što je usledilo nakon hapšenja i napravila je određeni plan koji se ticao rada na zalivanju. Nisam mogla a da ne osetim otpor, misleći: „Već sam zadužena za toliko posla a ona mi sad dostavlja još zahteva. Nema šanse da ću imati vremena da sve to završim! Zašto niko ne pokaže razumevanje za poteškoće kroz koje ja prolazim? Imam samo dve ruke i dve noge; kako mogu da radim toliko poslova istovremeno?” Osećala sam se pomalo iziritirano i sputano i čak nisam želela da pogledam šta je starešina napisala. Ali sav taj posao je i dalje morao da bude urađen. Ukoliko se novi vernici povuku jer nisu na vreme zalivani, to bi bio prestup. Ne bih bila samo orezana; mogla bih da budem i smenjena. Potom sam otišla da vidim kako napreduje zalivanje i koje probleme novi vernici imaju, ali pošto nisam imala želju da preuzmem inicijativu, površno sam proverila kako posao teče i samo pretrčala preko njega kako bih starešini mogla da podnesem izveštaj. Tokom tog perioda sam spolja gledano non-stop bila zauzeta poslom, ali sam zapravo bezvoljno prelazila sa jednog zadatka na sledeći. Kada god bih izvršavala neki posao, nešto je uvek nedostajalo ili manjkalo, pa se taj posao morao ponovo raditi. Svaki dan sam provodila utučena i premorena i rezultati rada su bili u opadanju. Sestra, moja saradnica, rekla je da nisam imala osećaj za breme a ja sam osećala da mi se čini nepravda i razmišljala: „Nadležna sam za sav taj posao i svaki dan radim po čitav dan. Kako možeš da kažeš da nemam osećaj da ponesem breme, da nisam marljiva? Previše toga zahtevaš od mene!” Što sam više razmišljala, to sam više bila uznemirena i mislila kako zaista više ne mogu da obavljam tu dužnost. Umesto da podnosim sav taj bol, bilo bi bolje da dam ostavku i odem da obavljam neku dužnost koja nije zahtevna; tada ne bih imala osećaj represije u toj meri. Bila sam preopterećena negativnošću. Jedne noći sam došla pred Boga i pomolila Mu se: „Bože, podnosim veliku bol i mislim da ne mogu više. Ne znam koju lekciju bi trebalo da naučim. Molim te prosveti me i vodi kako bih bila u stanju da shvatim svoj problem.”

Nakon što sam se pomolila, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Šta znači nemoć da radiš ono što ti se prohte? To znači nemoć da postupaš prema svakoj želji koja ti prođe kroz misli. Sposobnost da rade šta požele, kad to požele i kako to žele predstavlja zahtev koji ovi ljudi imaju kako u svom poslu tako i u životu. Međutim, iz raznih razloga, obuhvatajući zakone, životne sredine, odnosno pravila, sisteme, odredbe i disciplinske mere neke grupe i tome slično, ljudi ne mogu da postupaju shodno sopstvenim željama i uobraziljama. Shodno tome, u dubini srca osećaju se sputano. Iskreno rečeno, do ove sputanosti dolazi zato što se ljudi osećaju ogorčeno – neki čak osećaju da im je naneta nepravda. Nemoć da čovek radi ono što mu se prohte, nazovimo to običnim rečima, znači da čovek ne može da postupa shodno svojoj volji – znači da čovek ne može da bude samovoljan ili da sebi slobodno povlađuje usled raznih razloga i ograničenja različitih objektivnih okruženja i stanja. Na primer, neki su ljudi uvek površni i iznalaze načine da zabušavaju dok obavljaju svoje dužnosti. Crkveni posao ponekad zahteva užurbanost, ali oni naprosto žele da rade kako im se prohte. Ako se nekoliko dana fizički ne osećaju sasvim dobro ili su loše volje i neraspoloženi, neće biti spremni da podnose muke i da plate cenu za obavljanje crkvenog posla. Naročito su lenji i željni udobnosti. Kad im nedostaje motivacija, telo im postaje tromo i nevoljni su da se pokrenu, ipak, plaše se da će ih starešine orezivati i da će ih braća i sestre nazvati lenjim, pa im nema druge nego da nevoljno obavljaju posao zajedno sa svima drugima. Međutim, zbog toga će se osećati krajnje nenaklonjeno, nesrećno i nevoljno. Osećaće da im je naneta nepravda, osećaće se uvređeno, iznervirano i iscrpljeno. Oni žele da postupaju shodno svojoj volji, ali se ne usuđuju da se odupru ili da se usprotive zahtevima i odredbama Božje kuće. Shodno tome, s vremenom u njima počinje da nastaje određena emocija – sputanost. Kad ta emocija sputanosti u njima pusti koren, postepeno će početi da deluju bezvoljno i slabo. Poput mašine, više neće imati jasno razumevanje o onome što rade, već će i dalje svakodnevno raditi ono što im se kaže, na način kako im je rečeno. Iako će spolja posmatrano nastaviti da svoje zadatke obavljaju bez zaustavljanja, bez zastajkivanja, ne iskačući iz okruženja obavljanja svojih dužnosti, u srcu će se ipak osećati sputano, i smatraće da im je život iscrpljujuć i pun nepravde” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Videvši šta su Božje reči razotkrile, shvatila sam da je to što sam stalno imala osećaj represije i bola dok sam obavljala svoju dužnost bilo zapravo prvenstveno zato što nisam želela da me neko kontroliše već zato da radim kako je meni volja. Kada god sam se suočavala sa okolnostima koje mi se nisu dopadale, kada nisam mogla da radim ono što želim i kada sam se u svemu suočavala sa ograničenjima, to bi podsticalo moj osećaj represije. Kada sam tek započela sa obavljanjem dužnosti u vezi sa tekstovima, starešina nije zahtevao puno toga od mene i Li Sin je bila tu da me usmerava dok izučavam tu veštinu. Kada bi se pojavile poteškoće, Li Sin bi odmah razgovarala sa mnom i pomogla mi. Pored toga, tu se radilo o relativno lakom poslu i uopšte nisam bila pod stresom, pa mi se dopadalo da na taj način obavljam svoju dužnost. No, otkako sam počela sa dužnostima starešine, bila sam nadležna za veliki deo posla i morala sam da se bavim svim vrstama zadataka u crkvi i da ih pažljivo nadgledam. U svakoj stvari sam morala praktično da učestvujem i rešavam je. Kasnije, kada se crkva suočila sa hapšenjima, trebalo je da se pozabavim onim što je usledilo i bila sam još više zauzeta. Kako bih malo ublažila svoj stres, poželela sam da odložim posao zalivanja, ali viši starešina ni najmanje nije popuštala sa nadgledanjem ovog posla. To je uništilo moj plan i moje telo je moralo još da pati, pa nisam bila u stanju da se pokorim. No, bojala sam se da bi drugi rekli da nisam mogla da podnesem patnju ako ne obavim posao i još više toga da novi vernici ne bi bili zalivani kako treba i da bih za to morala da preuzmem odgovornost, pa sam se nerado pokorila. Međutim, i dalje sam se osećala uznemireno i sve sam radila rasejana. Bila sam površna u obavljanju svoje dužnosti, samo pretrčavala preko nje i radila ono što se od mene tražilo. Kao rezultat toga sam prekidala i ometala rad. Sestra koja mi je bila saradnica me je prozvala zbog toga i ja sam postala još ogorčenija i svojevoljnija. Čak sam želela da prihvatim krivicu i podnesem ostavku na svoju dužnost. Bila sam toliko nerazumna! Nakon toga sam uvidela da je problem koji imam prilično ozbiljan, pa se nisam usuđivala da i dalje budem toliko nepopustljiva.

Posle toga sam pročitala ove Božje reči: „U društvu, koji su to ljudi koji se ne posvećuju svom pravom poslu? To su gotovani, budale, zabušanti, huligani, siledžije i besposličari – takvi ljudi. Oni ne žele da nauče nikakve nove veštine niti da steknu ikakve sposobnosti, ne žele da grade ozbiljnu karijeru niti da pronađu posao kako bi preživeli. Društvo na njih gleda kao na gotovane i besposličare. Ubacuju se u crkvu, a zatim žele da zabadava dobiju nešto i da steknu svoj deo blagoslova. Oni su oportunisti. Ti oportunisti nisu nikad spremni da izvršavaju svoje dužnosti. Ako se stvari ne odvijaju po njihovom, čak i u najmanjoj meri, osećaju se sputano. Uvek žele da žive slobodno, ne žele da obavljaju nikakav posao, a ipak bi da jedu finu hranu i lepo se oblače, da jedu šta požele i spavaju kad im se prohte. Bude li takav dan došao, smatraju da će to sigurno biti divno. Ne žele da istrpe ni najmanju teškoću i žude za životom u uživanju. Takvim ljudima je iscrpljujuće čak i da žive; sputani su negativnim emocijama. Često se osećaju umorno i zbunjeno jer ne mogu da rade šta im se prohte. Ne žele da se posvete svom pravom poslu niti da se pozabave onim pravim stvarima. Ne žele da se drže posla i da ga stalno izvršavaju od početka do kraja, posmatrajući ga kao svoju profesiju i dužnost, kao svoju obavezu i odgovornost; ne žele da ga završe i postignu rezultate, niti da ga izvrše na najbolji mogući način. Nikada na taj način nisu razmišljali. Žele samo da postupaju površno i da svoju dužnost koriste kao način da zarade za život. Kad se suoče sa manjim pritiskom ili sa nekim oblikom kontrole ili kad se od njih zahteva nešto viši standard, odnosno kad ih nateraju da preuzmu malo odgovornosti, osećaju se neprijatno i sputano. U njima nastaju ove negativne emocije, život im deluje isrcrpljujuće i očajni su. Jedan od osnovnih razloga zašto im život deluje iscrpljujuće je taj što takvim ljudima nedostaje razum. Razum im je oštećen, po ceo dan se prepuštaju fantazijama, žive u snu, u oblacima, uvek zamišljajući najluđe stvari. Zato je njihovu sputanost vrlo teško rešiti. Nisu zainteresovani za istinu, oni su bezvernici. Jedino što možemo jeste da ih zamolimo da napuste Božju kuću, da se vrate u svet i da pronađu sopstveno lagodno i udobno mesto” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Ovaj odlomak Božjih reči me je veoma ganuo. Bog je razotkrio da je osnovni uzrok tome da neko ima osećaj represije taj što želi da povlađuje svom telu i ne želi da ga proveravaju ili da malo pati. Takvi ljudi, čim nisu u stanju da zadovolje svoje telesne želje, imaju osećaj represije i boluju. Nikada ne razmišljaju o tome da se bave svojim pravim poslom i da ispunjavaju svoje dužnosti, stalno želeći da u crkvi ništa ne rade. Ljudi koji istinski streme ka istini i vode računa o svom pravom poslu, vide svoju dužnost kao svoju odgovornost i obavezu. Ne razmišljaju mnogo o tome što će im telo patiti ili što će podneti određeni stres zarad valjanog obavljanja svoje dužnosti. Znaju da će, samo ukoliko obavljaju svoju dužnost kako treba, njihov život imati vrednost i smisao i budući da je njihovo stremljenje pozitivno, ne osećaju uznemirenost niti boluju. Bogu se dopadaju takvi ljudi i blagosilja ih. Dobrano sam bila svesna da je to što sam mogla da preuzmem dužnosti starešine bila posebna Božja blagodat. Međutim, pošto sam bila nadležna za veći deo posla i morala da se bavim raznim zadacima i pošto me je viši starešina isto tako proveravala i nadgledala, imala sam manje prilika da uživam u komforu. Zbog toga sam mislila da je obavljanje ove dužnosti preteško i izaziva osećaj represije a ja sam priželjkivala da svaki dan provedem opušteno bez stresa. Pomislila sam na one siledžije, bandite, vucibatine i nitkove u društvu. Oni nikada ne razmišljaju o pravim stvarima, posvuda cunjaju besciljno i varaju ljude zbog hrane i pića, zabušavajući na svom poslu. Ljudi poput njih žive bez integriteta ili dostojanstva i drugi ih gledaju sa visine kuda god da pođu. Oni predstavljaju najniži sloj ljudi. Međutim, ja sam oduvek stremila ka telesnom komforu u svojoj dužnosti i nisam razmišljala o tome da nastavim da napredujem. Nisam želela malo da patim i u suštini sam bila neko ko ne obraća pažnju na pravi posao i samo želi besplatan ručak u Božjoj kući. Iako biti starešina znači malo više se umarati, svaki dan čovek dolazi u kontakt sa više ljudi i stvari i ima više prilika za praktikovanje. Na primer, za posao čišćenja u crkvi, pojedinac mora biti opremljen istinom za razaznavanje drugih. Što se tiče posla zalivanja, budući da novi vernici nemaju stabilan temelj, čovek mora da poseduje istinu u vezi sa vizijom kako bi ih zalivao i pružao im podršku. Isto tako, izvršavanje drugih poslova se dotiče relevantnih istina-načela. To je nešto što neko ne može zadobiti tako što naprosto obavi neku jednostavnu dužnost. Međutim, ja nisam cenila te prilike koje mi je Bog pružio da zadobijem istinu i stalno sam mislila kako sam prezauzeta i premorena obavljajući dužnosti starešine, bez mogućnosti da živim kako mi je drago. Kada je viši starešina nadgledala moj rad, opirala sam se i bila površna kada bih izvršavala posao i usporavala bih napredak u radu. Nisam razmišljala o sebi, živela sam sa osećanjem represije i čak želela da svoju dužnost ostavim iza sebe. Zaista nisam imala nimalo savesti niti razuma! Posebno sam se osećala uznemireno kada bih pročitala ove Božje reči: „Nisu zainteresovani za istinu, oni su bezvernici. Jedino što možemo jeste da ih zamolimo da napuste Božju kuću, da se vrate u svet i da pronađu sopstveno lagodno i udobno mesto.” Kao da me je Bog razotkrivao pred samom sobom. Bog definiše takve ljude kao bezvernike i prezire ih i gnuša ih se. Da moj stav prema mojoj dužnosti ostane nepromenjen, Bog bi me pre ili kasnije razotkrio i uklonio. Kada sam to prepoznala, bila sam pomalo uplašena i nečujno sam se pomolila Bogu u svom srcu: „Bože, ne želim više da besciljno lutam kao do sada. Želim da budem neko ko ima normalnu ljudskost, ko ima zdrav razum i bavi se svojim pravim poslom. Molim te vodi me u dubljoj spoznaji sebe.”

Dok sam tragala, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Šta izaziva ljudsku sputanost? To svakako nije zbog fizičkog zamora, pa prema tome šta je izaziva? Ako ljudi neprekidno traže fizičku udobnost i sreću, ako stalno streme fizičkoj sreći i udobnosti, i ne žele da pate, čak i najmanja fizička patnja, kad pate nešto više od drugih, odnosno ako se osećaju malo više prezaposlenim nego inače, tada bi ih navela da se osećaju sputano. To je jedan od uzroka sputanosti. Ako manju količinu fizičke patnje ljudi ne smatraju nečim naročitim i ako ne streme fizičkoj udobnosti, već umesto toga streme ka istini i traže da ispune svoje dužnosti kako bi udovoljili Bogu, oni tada često neće osećati fizičku patnju. Čak i ako se povremeno osećaju pomalo prezauzeto, izmoreno ili istrošeno, nakon što odu na spavanje, probudiće se osećajući se bolje, pa će nastaviti sa svojim poslom. Težište će im biti na njihovim dužnostima i na njihovom poslu; manji fizički zamor neće smatrati velikim problemom. Međutim, kad problem nastane u ljudskom razmišljanju i ljudi stalno streme fizičkoj udobnosti, kad se njihovom fizičkom telu u bilo kom trenutku nanese manja nepravda ili ne mogu da pronađu zadovoljstvo, u njima će nastati određene negativne emocije. (…) Ona se povodom ovih stvari često oseća sputano i nije spremna da prihvati pomoć od braće i sestara ili da je starešine nadziru. Ako pogreši, drugima neće dozvoliti da je orezuju. Ne želi da je ni na jedan način ograničavaju. Ta osoba razmišlja: ’Verujem u Boga kako bih mogao da nađem sreću, pa zašto bih onda sebi otežavao stvari? Zašto bi mi život bio toliko iscrpljujuć? Ljudi treba da žive srećno. Ne treba toliku pažnju da posvećuju tim propisima i tim sistemima. U čemu je svrha da ih se uvek pridržavamo? Sada, ovoga časa, radiću ono što poželim. I niko od vas tome ne treba da prigovara.’ Takva je osoba naročito samovoljna i raskalašna: sebi ne dozvoljava da trpi ikakva ograničenja, niti i u jednom radnom okruženju želi da se oseća sputano. Ne želi da se pridržava propisa i načela Božje kuće, nije spremna da prihvati načela kojih ljudi treba da se drže u svom ponašanju, pa čak ne želi ni da se pridržava onoga što joj savest i razum nalažu da uradi. Želi da radi kako se njoj prohte, da radi sve ono što nju usrećuje, sve ono od čega će imati koristi i zbog čega će joj biti prijatno. Veruje da bi životom pod ovim ograničenjima narušila svoju volju, da bi time na neki način zlostavljala samu sebe, da bi prema sebi bila previše stroga i da ljudi tako ne treba da žive. Smatra da ljudi treba da žive slobodno i oslobođeno, da obilato ugađaju svom telu i prohtevima, baš kao i svojim idealima i željama. Smatra da treba da se prepusti svim svojim idejama, da kaže ono što poželi, radi šta god zaželi i odlazi kuda god želi, bez obaveze da razmišlja o posledicama ili o osećanjima drugih ljudi, a naročito bez ikakve obaveze da razmišlja o sopstvenim odgovornostima i obavezama ili o dužnostima koje vernici treba da obavljaju, o istina-stvarnostima kojih treba da se pridržavaju i da ih prožive ili o životnom putu koji treba da slede. U društvu i među drugim ljudima, ova grupa ljudi uvek želi da radi šta im se prohte, ipak, kud god da odu, to ne mogu da dobiju. Veruju da Božja kuća stavlja u prvi plan ljudska prava, da ljudima daje potpunu slobodu i brine o ljudskosti, o tolerantnosti i trpeljivosti prema ljudima. Smatraju da nakon što su došli u Božju kuću treba da im bude omogućeno da se slobodno prepuštaju svom telu i željama; ipak, pošto Božja kuća ima upravne odluke i propise, i dalje ne mogu da rade šta im se prohte. Stoga se ova negativna emocija sputanosti kod njih ne može razrešiti čak ni onda kad se priključe Božjoj kući. Oni ne žive da bi ispunili ikakvu odgovornost, obavili ijednu misiju niti da bi postali pravi ljudi. Njihova vera u Boga nije u tome da ispunjavaju dužnost stvorenog bića, da dovrše svoju misiju i postignu spasenje. Nezavisno od toga među kakvim ljudima se nalaze, bez obzira na to u kakvom su okruženju ili kojom profesijom se bave, krajnji im je cilj da pronađu i zadovolje sebe. Oko toga se vrti cilj svega onoga što oni rade, a ugađanje samom sebi je njihova doživotna želja i cilj njihovog stremljenja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Ranije sam uporno verovala da je do mog osećaja represije došlo jer sam bila prezauzeta svojim dužnostima starešine i da su uzrok tome bili stres i poteškoće. Kroz razotkrivanje Božjih reči, konačno sam uvidela da je problem bio u mojim mislima i gledištima prilikom mog stremljenja što je izazivalo moj osećaj represije. Oduvek sam želela da u svojoj dužnosti radim sve što mi godi i kada bih se suočila sa bilo kakvim stresom i poteškoćama ili kada nisam bila u stanju da zadovoljim svoje telo, živela bih unutar tog osećaja represije. To je bilo zato što sam bila pod uticajem otrova koji je Sotona usadio u mene poput „Iskoristi dan za zadovoljstvo, život je prekratak” i „Današnje vino pij danas”, razmišljajući da ljudi sebi u životu treba da ugađaju. U prošlosti, dok sam bila učenik i bližili su se prijemni ispiti za srednju školu, škola nam je dala nekoliko dana slobodno kako bismo prošli kroz svoje lekcije. Moji školski drugovi su osećali pritisak zbog manjka vremena i obavljali poslednje pripreme pre ispita, no ja nisam želela da se naprežem na taj način, misleći da rezultati mojih ispita nisu u toj meri bitni i da nema potrebe da se umaram. Provela sam to vreme u izlasku sa nekoliko bliskih prijatelja, bez nervoze koju ljudi imaju pre ispita. Kad sam počela sa svojom karijerom, takođe sam odluke donosila dajući prednost telesnim potrebama. Jedna kompanija je imala striktne zahteve za svoje zaposlene i ja sam se osećala uznemireno i sputano i čak predala svoju ostavku i otišla. Smatrala sam da čovek treba da živi na taj način, slobodno i bez poteškoća. Nakon što sam počela da verujem u Boga, držala sam se ovih stanovišta u svom stremljenju, želeći da obavljam neku opuštajuću dužnost, bez stresa. Kada bi bilo nešto više posla u mojoj dužnosti i više stresa, to bi mi izazivalo osećaj represije, pružanja otpora, toga da budem površna i bezvoljno obavljam svoju dužnost. U meni nije bilo nikakve ljudskosti. Bilo mi je dobro poznato da Komunistička partija sada mahnito hapsi i progoni Božji izabrani narod. Viši starešina je, uzimajući u obzir da su novi vernici bili mali rastom, rekla da treba da istupimo sa zalivanjem i davanjem podrške, kako bi oni mogli da puste korene na istinitom putu što je pre moguće. Proveravajući posao zalivanja i nadgledajući malo pomnije, starešina je u potpunosti preuzela odgovornost za živote novih vernika i vodila računa o Božjoj nameri. To je ono što je starešina trebalo da radi. Ali budući da je moje telo trebalo više da pati i plati veću cenu, ja sam se opirala i žalila, ne shvatajući ozbiljno posao zalivanja. To je dovelo do toga da je život pojedinih novih vernika trpeo štetu jer nisu bili zalivani na vreme. Za ljude koji vole istinu i imaju osećaj odgovornosti, kada se radi o njihovom nalogu koji su dobili od Boga, oni prvo pomisle na to kako da vode računa o Božjoj nameri i kako da ispune Njegove zahteve. Bez obzira sa koliko se velikim poteškoćama ili stresom susretali, u stanju su da se sa tim suoče na proaktivan način, izvršavajući svaki zadatak s ozbiljnošću i odgovorno. Poredeći ih sa sobom, ja sam obavljala dužnosti starešine, a opet nisam preuzimala odgovornost u svom poslu i svoje zadatke sam bezvoljno izvršavala. Tretirajući svoju dužnost na taj način, nisam bila dostojna ičijeg poverenja i odbacila sam svoj integritet i dostojanstvo. Da sam nastavila sa svojim nepokajničkim stavom prema Bogu, znatno bih odložila crkveni rad i Bog bi me osudio i uklonio! Da nisam ovako razotkrivena, ne bih prepoznala ta pogrešna gledišta u svom stremljenju za sve ove godine i mislila bih da je takvo stremljenje prilično oslobađajuće i lagano. Zaista sam bila toliko glupa i smešna.

Kasnije sam pronašla put primene u Božjim rečima. Svemogući Bog kaže: „Svi oni koji istinski veruju u Boga jesu pojedinci koji se posvećuju svom pravom poslu, svi su spremni da obavljaju svoje dužnosti, kadri su da prihvate deo posla i dobro ga izvrše shodno svom kovu i propisima Božje kuće. Naravno, isprva može biti izazovno uklopiti se u ovakav život. Možeš da osetiš fizičku i psihičku iscrpljenost. Međutim, ako zaista imaš rešenost da sarađuješ i spremnost da postaneš normalna i dobra osoba i postigneš spasenje, onda moraš da platiš neku cenu i dozvoliš Bogu da te dovede u red. Kad osetiš poriv da budeš samovoljan, protiv toga moraš da se pobuniš i da to otpustiš, postepeno smanjujući svoju samovolju i sebične želje. Moraš da tražiš Božju pomoć u ključnim stvarima, u odsudnim trenucima i u najvažnijim zadacima. Ako zaista imaš rešenost, onda treba da tražiš od Boga da te grdi i disciplinuje, i da te prosveti, kako bi mogao da shvatiš istinu, jer ćeš tako postići bolje rezultate. Ako zaista imaš rešenost i moliš se Bogu u Njegovom prisustvu i preklinješ Ga, Bog će delovati. On će promeniti tvoje stanje i tvoje misli. Ako Sveti Duh obavi manji posao, malo te pokrene i malo te prosveti, srce će ti se promeniti i tvoje će se stanje preobratiti. Kad dođe do ovog preobražaja, osetićeš da živeti ovako nije sputavajuće. Tvoje stanje i emocije sputanosti će se preobratiti i ublažiti i biće drugačiji nego ranije. Osetićeš da ovakav život nije zamoran. Pronaći ćeš zadovoljstvo u obavljanju svoje dužnosti u kući Božjoj. Osetićeš da je dobro živeti, ponašati se i obavljati svoju dužnost na ovaj način, trpeti teškoće i platiti cenu, poštovati pravila i izvršavati stvari na osnovu načela. Osetićeš da je to život kakav normalni ljudi treba da imaju. Kad živiš prema istini i svoju dužnost dobro obavljaš, osetićeš da ti je srce postojano i spokojno i da tvoj život ima smisla” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Iz Božjih reči sam uvidela da Bog voli ljude koji istinski veruju u Njega i bave se svojim pravim poslom. Bez obzira sa kojom vrstom poteškoća ili stresa se ovi ljudi suočavali u svojoj dužnosti, mogu da preuzmu svoje odgovornosti i obaveze kao odrasle osobe i prihvate ih, pokore im se, ne pokušavajući da pobegnu i ponašaju se u skladu sa načelima i zahtevima Božje kuće. Kada nisu u stanju to da urade, ti ljudi će se moliti i osloniti na Boga i tragati za istinom. Zbog svog stremljenja i cene koju plaćaju, Bog će ih prosvetiti i voditi. To su ljudi čiji životi imaju vrednost. Poredeći to sa mojim izvršavanjem dužnosti, kada bih doživela i najmanju poteškoću ili stres, živela bih unutar svoje represije, ne tragajući za Božjom namerom i čak želeći da izbegnem svoju dužnost. Apsolutno nisam bila neko ko je vodio računa o Božjoj nameri. Ranije, dok sam obavljala jednostavniju dužnost i od mene se nije puno zahtevalo, to je bilo zato što sam bila isuviše mala rastom i tek sam počela sa obukom. Sada sam obavljala dužnosti starešine i teret na mojim plećima je bio teži, pa se prirodno od mene više tražilo. To je kao kada u porodici dete dovoljno poraste da nešto radi i preuzme kućne obaveze; njegovi roditelji će zasigurno zahtevati više od njega. Ukoliko se boji da će patiti i ne bavi se svojim pravim poslom, onda on ne poseduje nikakvu ljudskost i definitivno se neće dopadati svojim roditeljima. Bog mi je pokazao naklonost time što mi je dodelio jednu tako važnu dužnost i stavio teže breme na moja pleća. On je imao nameru da mi podari da razumem više istina i da moj život brže napreduje, da preuzmem teret svojih odgovornosti kao odrasla osoba i budem neko ko ima savest i razum. Nakon što sam razumela Božju nameru, osetila sam se daleko slobodnijom. Nisam mogla da ostanem nedostojna Božje promišljenosti. Iako sam imala više posla i stresa, morala sam da ispravim svoj stav prema sopstvenoj dužnosti i uložim trud u istina-načela, više tragam sa svojom saradnicom i višim starešinom kada mi nešto nije jasno dok polako nadoknađujem ono u čemu sam manjkala i ispunjavam Božje zahteve.

U septembru je situacija sa hapšenjima Komunističke partije postajala sve ozbiljnija i mogli smo da radimo samo u tajnosti. Uprkos tome, trebalo je da se i dalje bavim problemima o kojima su braća i sestre izveštavali i tragam za rešenjima na svakodnevnom nivou, uporedo sa poslom za koji je viši starešina tražila da ga hitno izvršimo. Ograničenja koja su ove okolnosti nametnule su imala uticaj na naše izvršavanje različitih zadataka i naše rukovanje problemima i njihovo rešavanje. Ove su me stvari svakodnevno zabrinjavale i to je psihički bilo veoma zahtevno. Štaviše, viši starešina bi nam po ubrzanom postupku slala pisma da proveri kako različiti zadaci napreduju. Ponovo sam počela da se opirem i u sebi razmišljam: „Starešina vrši nadzor nad radom isuviše detaljno i prečesto. Isprva sam mislila da će rad u tajnosti značiti da mogu malo da se odmorim, ali ne samo da se obim posla nije smanjio, nego je zapravo porastao. Sada nemam bilo kakvu priliku da udovoljim svom telu. Biću pod tolikom represijom budem li morala da ovako nastavim da obavljam svoju dužnost u budućnosti!” Uočila sam još jednom da nisam u dobrom stanju i žurno sam došla pred Boga, dozivajući Ga i tražeći od Njega da zaštiti moje srce. Kasnije sam pročitala Božje reči: „Kao odrasla osoba, treba da se nosiš sa ovim stvarima – bez prigovaranja ili opiranja, i naročito bez njihovog izbegavanja ili odbacivanja. (…) Bilo da je to u društvu ili u Božjoj kući, svima je isto. Ovo je odgovornost koju treba da izdržiš, teško breme koje odrasla osoba treba da nosi, stvar koju treba da prihvatiš i ne treba da je izbegavaš. Ako uvek pokušavaš da sve to izbegneš ili odbaciš, onda će tvoje emocije sputanosti izaći na videlo i uvek će te uplitati u svoju mrežu. Međutim, ako sve ovo možeš pravilno da shvatiš i prihvatiš, i to posmatraš kao neophodni deo svog života i postojanja, onda ove stvari ne treba da budu razlog zbog koga ćeš razvijati negativne emocije” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, znala sam da biti neko ko može da preuzme stvari i biti odgovorna osoba nije jednostavna, laka stvar; da želim da neprestano izbegavam ovu vrstu okolnosti, i dalje bih bila sputana ovom emocijom represije. Starešina je nadgledala rad kako bih ja mogla da obavljam svoju dužnost valjano. Budući da sam imala iskvarene naravi i da sam često bila površna u svojoj dužnosti, samo se uz nadzor starešine nisam usuđivala da živim po tim naravima i radim što mi godi. To bi pomoglo da valjano izvršavam svoju dužnost. Mislila sam kako ne mogu da nastavim da živim sa svojom emocijom represije kao ranije; trebalo je da očvrsnem svoj stav i suočim se sa nadzorom starešine na ispravan način. Jednom kada sam počela da razmišljam na ovaj način, moje stanje je krenulo na bolje. Nakon toga sam normalno obavljala različite zadatke, dajući sve od sebe da doprinesem onim što mogu da smislim ili uradim. Kada nisam mogla nešto da dovršim, odmah bih pisala starešini tragajući kako to da rešim. Sada, iako i dalje postoji veliki broj poteškoća i mnogo stresa u mom radu, više nemam osećaj represije i ne bolujem; naprotiv, moj osećaj odgovornosti je porastao. Pod vodstvom Božjih reči sam se oslobodila represije i ponela svoje odgovornosti kao odrasla osoba. Hvala Bogu!