Otkad znam za sebe, gledala sam majku kako se brine o svojoj majci u njenom svakodnevnom životu. Često joj je donosila pripremljene obroke, a s vremena na vreme mi je pričala kako se brinula i o očevim roditeljima kada su bili bolesni i vezani za krevet. Takođe me je učila da budem odana roditeljima. U školi su nas učitelji takođe učili da poštujemo roditelje, jer samo ako se tako ponašamo imaćemo savest. Kada bi ljudi oko mene govorili o nekome ko nije odan svojim roditeljima, optuživali bi takve da nemaju savesti, da su odrođeni. Učenje moje majke rečima i primerom, obrazovanje u školi i komentari ljudi oko mene, sve me je to navelo da osećam da samo oni koji poštuju roditelje imaju savest. Nepokazivanje odanosti roditeljima smatralo se sramotnim ponašanjem, i drugi bit te zbog toga korili i prezirali. Kada sam odrasla, iako sam se udala za čoveka koji je živeo stotinama kilometara daleko, i dalje sam nalazila vremena da odem i posetim majku, razgovarala bih s njom i obavljala kućne poslove koliko sam mogla.

Godine 2012. prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. U skladu sa potrebama dužnosti, kasnije sam otišla od kuće da bih je obavljala. Pošto sam u to vreme bila veoma zauzeta dužnošću, retko sam imala vremena da posećujem majku. Početkom 2022. godine saznala sam da se majka okliznula dok je hodala i slomila ruku. Htela sam da se vratim da je posetim, ali zbog pandemije svi putevi su bili zatvoreni. U to vreme sam takođe bila prilično zauzeta svojom dužnošću, a povratak na nekoliko dana odložio bi posao, pa se nisam vratila da je posetim. Majka me je često preko telefona kritikovala što skoro nikada ne dolazim kući, a i snaja me je oštro kritikovala, govoreći: „Druge ćerke se sve vrate da paze bolesne majke. Zar si ti baš toliko zauzeta?” i rekla mi je još neke ružne reči. Osećala sam se veoma nelagodno i prekorevala sam sebe, misleći: „Majka mi je bolesna, a ja čak ne mogu da budem pored nje i da se o njoj brinem. Uzalud me je odgajila!” U to vreme moje stanje nije bilo dobro i bila sam prilično pasivna u obavljanju svoje dužnosti. Čak sam pomislila da ću se, ako jednog dana budem smenjena, vratiti i pokazati svojoj majci pravu odanost i time joj se odužili.

U novembru 2023. godine majka je imala bolove u nozi i bila joj je potrebna hospitalizacija. U to vreme, crkvi je hitno bilo potrebno nekoliko dobrih propovedi za propovedanje jevanđelja. Bila sam vođa tima i veoma zauzeta poslom, pa nisam mogla da odem kući da se o njoj brinem. Kada sam pozvala majku, snaja me je ponovo oštro kritikovala, govoreći: „Koliko si ti zauzeta kad ne možeš ni da se vratiš da neguješ majku! Da joj je ćerka tu da s njom porazgovara, ne bi bila tako usamljena. Kako ćerka da se ne vrati kad joj je stara majka u bolnici?” Čuvši snajine reči, osećala sam se kao da mi je neko zario nož u srce. Pomislila sam na majku kako sama leži u bolničkom krevetu, a ja nisam bila u stanju da budem kraj nje da je negujem, ili bilo šta što bi ćerka trebalo da uradi. Uopšte nisam ispoljavala odanost roditeljima! Što sam više razmišljala o tome, to sam bila više uznemirena. Pustila sam snaju da me kritikuje, dok su mi se suze skupljale u očima. Pomislila sam: „Nije majci bilo lako da me odgaji. U svakom pogledu se o meni brinula s najvećom pažnjom. Ali sada je bolesna, a ja ne mogu da budem s njom. Majka me je uzalud odgajila!” Nedugo zatim sam dobila još jedno pismo u kojem je pisalo da je majka imala tešku saobraćajnu nesreću. Malo sam se šokirala kada sam videla pismo. Nisam znala kako je majka. Imala je već preko sedamdeset godina. Može li to da podnese? Hoću li ikada više moći da vidim majku? Zaista sam želela da se vratim i da je vidim. Međutim, u to vreme se desila preraspodela osoblja i ja sam bila jedina zadužena za rad tima. Ako odem, posao će kasniti, ali ako ne odem, neću imati mira. U srcu sam osećala pometnju, i nisam mogla da zaustavim suze. Kada sam pomislila na majku kako leži u bolničkom krevetu posle saobraćajne nesreće, osetila sam da bih bila bez savesti kada se ne bih vratila. Cela porodica bi me korila, a svi u selu bi rekli da sam odrođeno i nezahvalno stvorenje. Kada sam to pomislila, više nisam mogla mirno da sedim. Nakon što sam završila posao za taj dan, iste noći sam kupila voznu kartu kako bih se vratila i posetila majku. Kada sam stigla u bolnicu, videla sam da majka nije životno ugrožena, i konačno sam osetila olakšanje. Kada su ljudi iz sela videli da sam se vratila, svi su se nasmešili i rekli: „Stigla si! Dobro je što si se vratila. Idi, dobro se pobrini za majku. Dugo te nismo videli. Zaista je bilo vreme da se vratiš.” Čuvši te reči, osetila sam malu utehu. Tih dana sam svakodnevno bila veoma zauzeta trčeći tamo-amo, pa se i osećaj duga prema majci smanjio. Međutim, onda sam pomislila na to da sam u zakašnjenju sa svojom dužnosti, pa sam osetila samoprekor. Videvši da se majčino stanje donekle popravilo, brzo sam sela na voz i vratila se da obavljam svoju dužnost.

Kada sam stigla tamo, počela sam da se pitam: „Svaki put kada su u sukobu obavljanje moje dužnosti i odanost roditeljima, srce mi se cepa i osećam bol. Sigurno ne mogu svaki put da ostavim svoju dužnost po strani i odložim posao? Koji aspekt istine treba da tražim i da u njega uđem?” Kasnije sam pročitala Božje reči: „Odnos prema roditeljima je najteži odnos s kojim čovek može emotivno da se izbori, ali njime zapravo i nije potpuno nemoguće upravljati. Taj odnos se može pravilno i racionalno tretirati jedino na osnovu razumevanja istine. Ne treba polaziti sa stanovišta osećanja, niti iz perspektive ili uvida svetovnih ljudi. Umesto toga, prema roditeljima treba ispravno postupati u skladu s Božjim rečima. Kakva je zapravo uloga roditelja, šta deca uistinu znače svojim roditeljima, kakav stav deca treba da imaju prema roditeljima i kako ljudi treba da tretiraju i rešavaju odnose između roditelja i dece? Sva ova pitanja ne treba posmatrati sa stanovišta osećanja, niti treba podleći uticajima nekih pogrešnih ideja ili preovlađujućih sentimenata, već im treba pravilno prilaziti na osnovu Božjih reči. (…) na odlazak od kuće radi obavljanja svojih dužnosti većina ljudi se odlučuje delom zbog sveukupnih objektivnih okolnosti, usled kojih su prinuđeni da napuste svoje roditelje; oni ne mogu da ostanu kraj njih da bi brinuli o njima i da bi im pravili društvo. Nije reč o tome da oni svojevoljno odlučuju da napuste roditelje; u pitanju je objektivan razlog. Kao drugo, subjektivno govoreći, ti ne odlaziš da obavljaš svoju dužnost zato što si želeo da napustiš roditelje i da pobegneš od svojih obaveza, nego zbog Božjeg poziva. Da bi sarađivao u Božjem delu, da bi prihvatio Njegov poziv i da bi obavljao svoju dužnost stvorenog bića, ti nisi imao drugog izbora osim da napustiš svoje roditelje; nisi mogao da ostaneš kraj njih da bi im pravio društvo i brinuo o njima. Ti ih nisi napustio da bi izbegao svoje obaveze, zar ne? Napustiti roditelje da bi izbegao obaveze i biti prinuđen da ih napustiš da bi odgovorio na Božji poziv i obavljao svoje dužnosti – nisu li to dva po prirodi različita izbora? (Jesu.) Ti si, u svom srcu, emotivno privržen svojim roditeljima i misliš na njih; tvoja osećanja nisu prazna. Ako bi objektivne okolnosti to dozvoljavale i ako bi bio u stanju da ostaneš kraj njih i da istovremeno obavljaš svoje dužnosti, ti bi tada hteo da ostaneš kraj njih, redovno bi brinuo o njima i ispunjavao svoje obaveze. Ti, međutim, zbog objektivnih okolnosti moraš da ih napustiš; ne možeš da ostaneš s njima. Nije da ti ne želiš da ispuniš obaveze koje imaš kao njihovo dete, već ti ne možeš da ih ispuniš. Zar to nije po prirodi drugačija stvar? (Jeste.) Ako si svoj dom napustio samo da ne bi bio odan roditeljima i da ne bi ispunjavao svoje obaveze, to je odrođeno ponašanje, lišeno svake ljudskosti. Roditelji su te odgojili, a ti si jedva dočekao da raširiš krila i da što pre odlepršaš u samostalan život. Ne želiš da se viđaš s roditeljima i uopšte ne obraćaš pažnju kad čuješ da se suočavaju s nekim poteškoćama. Iako bi mogao da im pomogneš, ti to ne činiš; praviš se da ne čuješ i puštaš druge da o tebi pričaju šta god hoće – jednostavno, ne želiš da ispunjavaš svoje obaveze. To znači biti odrođen. Ali, da li je to sada slučaj? (Nije.) Mnogi ljudi su napustili svoj okrug, grad, pokrajinu, pa čak i državu, da bi obavljali svoje dužnosti; oni su već daleko od svog zavičaja. Nadalje, njima iz raznoraznih razloga nije zgodno da ostanu u kontaktu sa svojom porodicom. O trenutnom stanju svojih roditelja oni se povremeno raspituju kod ljudi koji dolaze iz njihovog rodnog grada, pa osećaju olakšanje kad čuju da su im roditelji još uvek zdravo i dobro. U stvari, ti nisi odrođen; još uvek nisi došao dotle da ti nedostaje ljudskosti, da čak i ne želiš da brineš o roditeljima niti da ispuniš obaveze koje imaš prema njima. Budući da si ovu odluku morao da doneseš iz raznih objektivnih razloga, ti nisi odrođen” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da je glavni razlog što sam se osećala odrođeno kada nisam mogla da se brinem o majci i budem kraj njene bolničke postelje, zapravo nedostatak čistog shvatanja onoga što znači biti odan i biti odrođen. Uvek sam mislila da, ako ne mogu da budem pored roditelja da ih negujem kada su bolesni, to znači da nisam odana i da nemam savesti. Kada su me članovi porodice kritikovali, još sam i više osećala da sam odrođena. Zato sam živela sa osećajem zaduženosti i samoprekora. Nakon čitanja Božjih reči, konačno sam shvatila da je moje gledište bilo pogrešno. Da li je neko odan ili ne, ne definiše se spram toga može li on da bude pokraj svojih roditelja, da im pravi društvo i brine se o njima. Na primer, neka braća i sestre žele da budu sa svojim roditeljima i da im budu odani, ali su zbog progona KPK bili primorani da napuste dom da bi obavljali svoje dužnosti, inače bi bili u opasnosti da budu uhapšeni i zatvoreni. Iako su napustili svoje rodno mesto, u srcu se i dalje brinu za svoje roditelje i žele da ispune svoje odgovornosti prema njima, ali objektivne okolnosti to ne dozvoljavaju. Za njih se ne može reći da su odrođeni. Drugi primer su učenici i apostoli u Dobu blagodati. Oni su odlučno izabrali da napuste dom kako bi širili jevanđelje Gospoda Isusa. Preplovili su okeane da bi svuda propovedali jevanđelje, i još manje su bili u stanju da ostanu sa roditeljima i brinu se o njima. Međutim, oni su sledili Božju volju, kako bi omogućili da više ljudi primi Božje spasenje, a to što su radili bilo je nešto najpravednije i najsmislenije. Ne možemo da kažemo da su bili odrođeni. Nisam mogla često da se vraćam da posetim majku i budem s njom, ne zato što nisam želela da ispunim svoje odgovornosti kao njena ćerka, već zato što sam bila zauzeta svojim dužnostima. To je zato da bih mogla što brže da procenim i odaberem dobre propovedi kako bih pomogla u širenju jevanđelja i dovela više ljudi pred Boga. To je vredna i smislena stvar, i ne može se reći da predstavlj odrođenost. Neka deca imaju sposobnost i energiju da se brinu o roditeljima, ali počnu da ih odbacuju s prezirom kada vide da su ostarili i postali beskorisni, pa ih ignorišu. To je istinski nedostatak savesti. To je ravno izdaji. Bila sam zauzeta svojom dužnošću i nisam imala vremena da se brinem o majci. To je potpuno drugačije prirode od zanemarivanja roditelja u situaciji kada uslovi to dozvoljavaju i ne mogu se stavljati u isti koš. Nisam gledala na stvari prema Božjim rečima i mislila sam da sam odrođena jer nisam ostala pokraj majke da je negujem, pa sam često osećala da joj dugujem i sebe krivila. Bila sam tako smetena!

Kasnije sam pročitala još Božje reči: „Zbog uslovljavanja kineske tradicionalne kulture, u tradicionalnim predstavama kineskog naroda veruje se da deca moraju da se pridržavaju odanosti roditeljima. Ko god se ne pridržava odanosti roditeljima, taj je odrođeno dete. Ove ideje su od detinjstva usađene u ljude, a uče se u gotovo svakoj kući, kao i u svakoj školi i u društvu u celini. Kada je nečija glava time napunjena, oni misle: ’Odanost roditeljima je važnija od svega. Da se toga ne pridržavam, ne bih bio dobar čovek – bio bih odrođeno dete i društvo bi me osudilo. Bio bih osoba bez savesti.’ Da li je to mišljenje tačno? Ljudi su videli mnogo istina koje je Bog izrazio – da li je Bog zahtevao da oni pokažu odanost roditeljima? Da li je to jedna od istina koju vernici u Boga moraju da razumeju? Ne, nije. Bog je samo u zajedništvu razgovarao o nekim načelima. Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Voli ono što Bog voli, mrzi ono što Bog mrzi: to je načelo kojeg treba da se držite. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i sami treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka. (…) Sotona koristi tu vrstu tradicionalne kulture i pojmove morala da veže tvoje misli, tvoj um i tvoje srce, čineći te nesposobnim da prihvatiš Božje reči; opsednut si tim sotonskim stvarima i nesposoban da prihvatiš Božje reči. Kada želiš da primenjuješ Božje reči, te sotonske stvari izazivaju nemir u tebi, teraju te da se suprotstaviš istini i Božjim zahtevima i čine te nemoćnim da se oslobodiš jarma tradicionalne kulture. Posle nekog vremena provedenog u borbi, praviš kompromis: više voliš da veruješ da su tradicionalni pojmovi morala ispravni i u skladu sa istinom, te odbacuješ ili se odričeš Božje reči. Ne prihvataš Božje reči kao istinu i ne pridaješ značaj spasenju, osećaš da još uvek živiš u ovom svetu i da možeš da opstaneš samo ako se osloniš na te ljude. Pošto nisi u stanju da izdržiš optužbe društva, radije se odričeš istine i Božjih reči, prepuštajući se tradicionalnim pojmovima morala i uticaju Sotone; draže ti je da uvrediš Boga i da ne primenjuješ istinu. Reci Mi, zar čovek nije jadan? Zar mu nije potrebno Božje spasenje? Neki ljudi su verovali u Boga dugi niz godina, ali još uvek nemaju uvid u pitanje odanosti roditeljima. Oni zaista ne razumeju istinu. Oni nikada ne mogu da preskoče tu prepreku svetovnih odnosa; nemaju hrabrosti, ni poverenja, a kamoli odlučnosti, tako da ne mogu da vole i slušaju Boga” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Upravo su moje stanje razotkrile Božje reči. Od detinjstva su mi usađivane tradicionalne kulturne ideje poput: „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih”, „Odrođen čovek gori je od zveri”, i „Ti si mene odgajala dok sam bila mala, a ja ću se o tebi brinuti kad ostariš”. Pošto su me roditelji odgajili s velikom mukom, verovala sam da će, ne budem li mogla da budem tu za roditelje i da im se odužim za tu dobrotu što su me odgajili, ispasti da nemam savesti i da će me ljudi oko mene kritikovati i prezirati. Bila sam duboko zatrovana i vezana tim tradicionalnim kulturnim idejama. Kada je majka slomila ruku, osećala sam da joj dugujem jer zbog pandemije i zauzetosti dužnošću nisam mogla da budem pored nje da je negujem. Kada sam uz to čula snajine kritike, još više sam verovala da sam odrođena, pa sam čak nestrpljivo čekala da me premeste na drugu dužnost kako bih mogla da odem kući i pokažem majci odanost. Kada je majka hospitalizovana zbog bolova u nozi, bila sam prezauzeta svojom dužnošću da bih bila pored nje i negovala je. Bez obzira na to kako me je snaja oštro kritikovala, nisam nimalo negodovala, verujući da sam ja kriva što je majka usamljena i da nemam savesti. Iako se naizgled nisam vratila da je negujem, srce mi je bilo uznemireno, pa nisam mogla da se posvetim dužnosti, a to je uticalo i na rad na propovedima. Kasnije, kada je majka imala saobraćajnu nesreću, iako sam znala da su brat i snaja tu da je neguju i da bi moj povratak omeo moju dužnost, brinula sam da ću, ako se ne vratim, osećati da joj još više dugujem, a i plašila sam se da će ljudi reći da sam nezahvalno stvorenje i loša ćerka. Nisam mogla da izdržim pritisak tog ogovaranja, i da bih sprečila ljude oko sebe da me iza leđa kritikuju i osuđuju, ostavila sam svoje dužnosti po strani i otišla kući da posetim majku, što je dovelo do kašnjenja posla. Iako sam dobila pohvale od drugih, svoju dužnost sam ostavila po strani. To je bilo odustajanje od dužnosti i izdaja Boga. Bila sam nepouzdana osoba koja je izazivala Božje gnušanje! Kada sam to shvatila, osećala sam se veoma nelagodno. Bila sam previše čvrsto vezana sotonskom tradicionalnom kulturom i moralnim shvatanjima, te više nisam umela da razlikujem ispravno od pogrešnog. Bila sam bila zauzeta svojom dužnošću i nisam želela da odlažem posao, pa se nisam vratila da negujem majku. To je bila pozitivna stvar. Bila je to odanost mojoj dužnosti, a ne odrođenost prema majci. Međutim, kada me je snaja iskritikovala, nisam imala šta da kažem, imala sam osećaj krivice i zaduženosti. Verovala sam da sam odrođena i da je to moja greška. Jasno sam bila svesna da Bog zahteva od ljudi da se drže svoje dužnosti, ali sam ipak ostavila svoju dužnost po strani da bih se vratila i negovala majku, odlažući posao. To je bilo pravo ispoljavanje nedostatka savesti. Međutim, kada sam naišla na odobravanje seljana, ipak sam osećala utehu. Nisam osećala zaduženost prema Bogu zbog odlaganja posla, već sam, naprotiv, osećala da sam ispunila svoju dužnost ćerke i da sam osoba sa savešću. Zaista nisam razlikovala ispravno od pogrešnog! Uopšte nisam cenila svoju dužnost i nimalo nisam bila odana Bogu. Umesto toga, na prvo mesto sam stavila „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih”, i kada je došlo do sukoba između obavljanja dužnosti i odanosti roditeljima, izabrala sam da odložim posao kako bih zadovoljila svoja telesna osećanja. Bila sam zaista previše sebična! Duboko sam shvatila da Sotona koristi te tradicionalne kulturne ideje da iskvari i veže ljude, čineći da svoje roditelje stavljam u centar svega, da ih smatram najvažnijim, pa čak i da izdam Boga da bih negovala roditelje i bila im odana. Kada bih nastavila da živim po sotonskim tradicionalnim kulturnim idejama, na kraju bi me Bog sigurno uklonio.

Nastavila sam da razmišljam. Uvek sam mislila da majci nije bilo lako da me odgaji, i da bi, kada od mene ne bi dobila ništa zauzvrat, ispalo da me je uzalud odgojila. Zato sam uvek želela da joj se odužim što je bila tako dobra i odgojila me. Da li je moje gledište bilo ispravno? Pročitala sam Božje reči: „U svetu nevernika postoji izreka: ’Vrane se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, a jagnjad kleče da bi mogla da sisaju majčino mleko.’ Postoji i izreka: ’Odrođen čovek je gori od zveri.’ Kako samo grandiozno zvuče te izreke! Zapravo, pojave koje prva izreka pominje, vrane koje se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, i jaganjci koji kleče da bi mogli da sisaju majčino mleko, zaista postoje, to su činjenice. Međutim, to su naprosto pojave u životinjskom svetu. To je samo neka vrsta zakona koji je Bog uspostavio za razna živa bića i kojeg se pridržavaju sve vrste živih bića, uključujući i ljude. Činjenica da se sve vrste živih bića pridržavaju tog zakona još je jedan pokazatelj da je Bog stvorio sva živa bića. Nijedno živo biće ne može da prekrši taj zakon i nijedno živo biće ne može da ga prevaziđe. Čak i donekle svirepi mesožderi poput lavova i tigrova neguju svoje potomstvo i ne grizu ih dok ne odrastu. To je životinjski instinkt. Bez obzira na to kojoj vrsti pripadaju, jesu li su svirepe ili dobre i nežne, sve životinje poseduju taj instinkt. Sve vrste stvorenja, uključujući i ljude, mogu da nastave da se razmnožavaju i opstaju samo ako se pridržavaju tog instinkta i tog zakona. Da se nisu pridržavali tog zakona, ili da nisu imali taj zakon i taj instinkt, ne bi mogli da se razmnožavaju i da prežive. Biološki lanac ne bi postojao, kao ni ovaj svet. Zar to nije tačno? (Jeste.) Vrane koje se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, i jaganjci koji kleče da bi mogli da sisaju majčino mleko upravo pokazuju da se životinjski svet pridržava tog zakona. Sve vrste živih bića imaju taj instinkt. Kada se potomci rode, o njima se brinu i neguju ih ženke ili mužjaci, dok ne stasaju. Sve vrste živih bića su u stanju da ispune svoje odgovornosti i obaveze prema svom potomstvu, savesno i marljivo podižući sledeću generaciju. To bi još više trebalo da bude slučaj kod ljudi. Ljudi sebe nazivaju višom životinjskom vrstom – ako ne mogu da se pridržavaju tog zakona i ako im nedostaje taj instinkt, onda su ljudi niži od životinja, zar ne? Stoga, bez obzira na to koliko su te roditelji negovali dok su te odgajali i koliko su ispunjavali svoju odgovornost prema tebi, oni su radili samo ono što je trebalo u okviru sposobnosti stvorenog čoveka – to je bio njihov instinkt. (…) Sve vrste živih bića i životinja poseduju te instinkte i zakone, i veoma ih se dobro pridržavaju, sprovodeći ih do savršenstva. To je nešto što nijedan čovek ne može da uništi. Postoje i neke posebne životinje, kao što su tigrovi i lavovi. Kada te životinje odrastu, one napuštaju roditelje, a neki mužjaci čak postaju rivali, grizu se, nadmeću i bore po potrebi. To je normalno, to je zakon. Ne vode se prema svojim osećanjima, i ne žive okruženi svojim osećanjima kao ljudi, govoreći: ’Moram da im se odužim za njihovu dobrotu, moram to da im nadoknadim – moram da slušam svoje roditelje. Ako ne pokažem odanost roditeljima, ljudi će me osuđivati, grditi i kritikovati iza leđa. Ne bih to mogao da podnesem!’ Takve stvari se ne govore u životinjskom svetu. Zašto ljudi govore takve stvari? Jer u društvu i unutar grupa ljudi postoje razne netačne ideje i saglasnosti. Kada takve stvari izvrše uticaj na ljude, kada ih nagrizu i pokvare, u ljudima se javljaju različiti načini tumačenja i bavljenja odnosom roditelja i dece, i na kraju počnu prema svojim roditeljima da se odnose kao prema svojim zajmodavcima – zajmodavcima kojima nikada u svom životu neće uspeti da vrate pozajmicu. Postoje čak i neki ljudi koji posle smrti roditelja celog života nose krivicu i smatraju sebe nedostojnim dobrote svojih roditelja zbog nečega što su uradili, a što nije usrećilo njihove roditelje ili nije bilo onako kako su roditelji želeli. Reci mi, zar to nije preterano? Ljudi žive okruženi svojim osećanjima, tako da se do njih može prodreti i mogu se omesti samo idejama koje proizilaze iz tih osećanja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). „Naizgled se čini da su tvoji roditelji doneli na svet tvoj telesni život i da su ti oni dali život. Ali, iz Božje perspektive i na osnovu suštine tog pitanja, telesni život ti nisu dali roditelji, jer ljudi ne mogu da stvore život. Prosto rečeno, nijedna osoba ne može da stvori čovekov dah. Razlog zašto je telo svake osobe u stanju da postane osoba je taj što ima taj dah. U tom dahu leži čovekov život i to je znak žive osobe. Ljudi imaju taj dah i život, a izvor i poreklo toga nisu njihovi roditelji. Ljudi su samo rođeni pomoću roditelja koji su ih rodili – u suštini, Bog ljudima daje te stvari. Prema tome, tvoji roditelji nisu gospodari tvog života, Gospodar tvog života je Bog. Bog je stvorio čovečanstvo, On je stvorio živote ljudi i dao je čovečanstvu dah života, koji je poreklo čovekovog života. Prema tome, zar nije lako razumeti rečenicu ’Tvoji roditelji nisu gospodari tvog života’? Dah ti nisu dali roditelji, a njegov nastavak još manje potiče od njih. Bog se brine o tebi i upravlja svakim tvojim danom. Tvoji roditelji ne mogu da odlučuju o tome kako će proteći svaki dan tvog života, da li će svaki tvoj dan biti srećan i glatko proteći, koga ćeš svakoga dana sresti i u kakvom ćeš okruženju svakodnevno živeti. Radi se samo o tome da se Bog brine o tebi preko tvojih roditelja – oni su naprosto ljudi koje je Bog poslao da se brinu o tebi. Ako ti roditelji nisu dali život kada si se rodio, da li su ti onda roditelji dali život koji si do sada proživeo? Opet nisu. Poreklo tvog života je još uvek Bog, a ne tvoji roditelji” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Iz Božjih reči sam shvatila da je sposobnost moje majke da se brine o meni i da me odgaji u potpunosti zavisila od Božje suverenosti i određenja. Iako je moje telo rodila moja majka i roditelji su me odgajili, tako da se naizgled činilo da zasluge pripadaju mojim roditeljima, sve se to desilo samo zbog Božje suverenosti i uređenja. Dah u mojim plućima dao mi je Bog; da mi Bog nije dao taj dah, onda bi, ma koliko pažljivo moji roditelji pokušavali da me odgaje, to bilo uzalud. Štaviše, odgajanje sledeće generacije je zakon koji je Bog postavio za sva živa bića. Sva živa bića mogu da se množe i prežive samo ako postoje u skladu sa zakonima koje je postavio Bog. Uopšte se ne radi o uzvraćanju dobrote. To je baš kao kada odrasla ptica nosi insekte u kljunu da nahrani svoje ptiće dok oni ne budu u stanju da napuste gnezdo i sami prežive. Ptići ne treba da vraćaju nikakav dug odrasloj ptici. Isto tako, Bog je i ljudima dao taj instinkt. Majka me je odgajala dok nisam odrasla, čime je samo ispunjavala svoju odgovornost. Nije to bila dobrota i za to ne treba vraćati dug. Međutim, bila sam uslovljena i indoktrinirana sotonskom tradicionalnom kulturom, i smatrala sam majku svojom dobrotvorkom. Verovala sam da me je odgajila s velikom mukom, i sada kada je zbog saobraćajne nesreće bila bolesna i hospitalizovana, trebalo je da joj uzvratim za dobrotu što me je odgajila i da odano budem pokraj nje, ne mareći čak ni za to da li mi dužnost kasni. Bog mi je, međutim, dao život, uredio da se roditelji brinu o meni, i blagosiljao me omogućivši mi da dođem pred Njega da uživam u zalivanju Njegovim rečima, da razumem neke istine, da imam priliku da obavljam dužnost, i da mogu da težim promeni svoje naravi kroz obavljanje svoje dužnosti kako bih zadobila Božje spasenje. Trebalo je da iskreno uzvratim Božju dobrotu. Međutim, ometala sam sopstvenu dužnost da bih uzvratila za nečiju dobrotu. To je pravi nedostatak savesti; to znači zaista biti nezahvalno stvorenje! Shvatila sam da nije važno što me ljudi kritikuju i osuđuju ukoliko sam previše zauzeta dužnošću da bih se brinula o majci. Njihova osuda nije u skladu sa istinom, niti može bilo šta da odredi. Još manje može da odredi nečiji ishod ili odredište. Samo osoba koja sluša Božje reči, postupa prema Božjim rečima i drži se dužnosti koje joj je Bog poverio, jeste osoba koja zaista ima savest; samo takva osoba može da dobije Božje odobravanje.

Kasnije sam pročitala još neke Božje reči, i pronašla put primene za situacije kada dođe do sukoba između obavljanja dužnosti i odanosti roditeljima. Bog kaže: „Bez obzira na to da li te roditelji nazivaju bezosećajnom nezahvalnicom, bar obavljaš dužnost stvorenog bića pred Stvoriteljem. Dokle god nisi nezahvalna u Božjim očima, to je dovoljno. Nije bitno šta ljudi kažu. Ono što tvoji roditelji kažu o tebi nije nužno tačno i ono što oni kažu nije korisno. Božje reči treba da ti budu osnova. Ako Bog kaže da si odgovarajuće stvoreno biće, onda je nebitno da li te ljudi nazivaju bezosećajnom nezahvalnicom, ne mogu ništa da postignu. Radi se o tome da će ljudi biti pogođeni tim uvredama zbog dejstva svoje savesti, ili kada ne razumeju istinu a rast im je mali, biće donekle loše raspoloženi, osećaće se malo deprimirano, ali kada se vrate pred Boga, sve će to biti rešeno i više im neće predstavljati problem. Da li je rešeno pitanje uzvraćanja dobrote nečijih roditelja? Da li vam je ovo pitanje jasno? (Jeste.) Koju činjenicu ljudi ovde treba da razumeju? Tvoj odgoj je odgovornost tvojih roditelja. Oni su odlučili da te rode, tako da imaju odgovornost i obavezu da te odgoje. Odgajajući te u odraslu osobu, oni ispunjavaju svoju odgovornost i svoju obavezu. Ne duguješ im ništa, tako da ne moraš ništa da im nadoknadiš. Ne moraš da im nadoknadiš – to jasno pokazuje da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci i da ne moraš ništa da učiniš za njih u zamenu za njihovu dobrotu. Ako ti okolnosti omogućavaju da ispuniš deo svoje odgovornosti prema njima, onda to i učini. Ako ti tvoje okruženje i objektivne okolnosti ne dozvoljavaju da ispuniš svoju obavezu prema njima, onda ne moraš previše da razmišljaš o tome i ne treba da misliš da si im dužan, jer tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Bez obzira na to da li pokazuješ odanost roditeljima ili ispunjavaš svoju odgovornost prema njima, ti samo preuzimaš perspektivu deteta i ispunjavaš deo svoje odgovornosti prema ljudima koji su te jednom rodili i odgojili. Ali to sigurno ne možeš da radiš iz perspektive oduživanja, ili iz perspektive da su ’tvoji roditelji tvoji dobrotvori i da moraš da im se odužiš’, da moraš da im nadoknadiš njihovu dobrotu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Božje reči unele su u moje srce svetlost i jasnoću. Moram da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjma po pitanju odanosti roditeljima. Ako uslovi dozvoljavaju, onda kao ćerka treba da ispunim svoje odgovornosti i da se brinem o njima onoliko koliko sam u mogućnosti. Ako objektivni uslovi to ne dozvoljavaju, onda prvo treba da se držim svoje dužnosti, da ne brinem previše o tome šta drugi misle, i da ne budem sputana tim mišljenjima niti da dozvolim da to utiče na obavljanje moje dužnosti. Uloga koju imam u ovom svetu nije samo uloga ćerke. Ja sam takođe stvoreno biće, i celo moje biće dolazi od Boga. Ispunjavanje dužnosti stvorenog bića je moja misija, i nešto što je za mene apsolutno ispravno i prirodno da dovršim. Ako zbog obavljanja svoje dužnosti nemam vremena da budem odana roditeljima, Bog me neće osuditi. Ono na šta sada treba najviše da se usredsredim jeste da dobro obavljam svoju dužnost, da što brže odaberem vredne propovedi kako bih rešila probleme potencijalnih primalaca jevanđelja i omogućila da se više ljudi vrati Bogu.

Kasnije sam bila prezauzeta svojom dužnošću da bih se vratila i brinula o majci, i katkad sam brinula o majčinom oporavku. Međutim, onda sam pomislila da je i ona u Božjim rukama i da treba da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima. Više se nisam osećala nelagodno i nisam osećala da sam dužna majci. Božje reči su mi dale ispravno razumevanje toga šta znači biti odan, a šta odrođen, a stekla sam i izvesno raspoznavanje toga kako Sotona koristi tradicionalnu kulturu da veže ljude. Pronašla sam i put da se ispravno ophodim prema roditeljima, što je donekle oslobodilo moje srce. Hvala Bogu!