U crkvi sam uvek obavljao dužnost video-montaže. U maju 2022. godine, nakon što je film snimljen, ušao je u intenzivnu fazu postprodukcije i montažu je trebalo hitno završiti da bi se predala starešini na pregled. Nakon što sam proveo mnogo vremena montirajući svaku scenu, slučajno sam pritisnuo taster za brisanje i materijal iz prvih pet montiranih scena je momentalno obrisan. Instinktivno sam pokušao da poništim poslednju radnju, ali ne samo da softver nije uspeo da je vrati – potpuno se zamrznuo. Gledajući praznu vremensku liniju, um mi se potpuno ispraznio. Nakon što sam došao k sebi, žurno sam pokušao sve što sam mogao da povratim projekat i dok sam tražio, stalno sam razmišljao: „Gotovo je, gotovo; šta sad da radim? Baš ovih dana nisam pravio rezervnu kopiju – projekat je sigurno izgubljen. Ranije sam retko grešio u svojoj dužnosti, a i nadzornik mi veruje. Kako je moglo nešto da krene naopako baš u kritičnom trenutku pre nego što je predato starešini na pregled? Ako svi saznaju da sam napravio takvu početničku grešku nakon što sam toliko dugo bio montažer, šta će misliti o meni? Čak i početnik zna da treba svakodnevno da pravi rezervne kopije da bi izbegao slučajan gubitak podataka, ali ja sam mislio da, pošto godinama nisam izgubio projekat radeći na ovaj način, svakodnevne rezervne kopije nisu neophodne. Zašto sam toliko verovao sebi?” Onda sam se setio kada su druga braća i sestre pravili greške zbog tehničkih grešaka u radu, samozadovoljno bih rekao: „Ovakav problem se može izbeći uz malo više opreznosti.” Od te pomisli mi je lice pocrvenelo. „Omanuo sam u ključnom trenutku i uradio nešto tako neodgovorno. Svi bi me sigurno gledali s visine da saznaju. Zar moj dobar ugled i imidž ne bi bili potpuno uništeni? Ne, osim ako je apsolutno neophodno, nisam smeo da dozvolim da braća i sestre saznaju za ovo.” Pogledao sam rezervnu kopiju od pre nekoliko dana i otkrio da samo dve nedavno snimljene scene treba da se zamene. Mogao bih da radim celu noć i skoro sve popravim, a onda, kad sve popravim, braća i sestre nikada ne bi saznali da sam izgubio projekat i mogao bih da sačuvam svoj dobar imidž. S tom mišlju, požurio sam da povratim projekat, ali tokom procesa, primetio sam da je trebalo ponovo uraditi korekciju boje i zvuk za ceo film. Gledajući obim posla pred sobom, znao sam da se to ne može povratiti za dan i noć. Osećao sam se zaista obeshrabreno. Bilo mi je jasno da ovaj projekat ne mogu sam da završim i da ga mogu povratiti samo tražeći pomoć od drugih. „Ako sada nekoga pitam, zar neće saznati da sam izgubio projekat? Svi bi me gledali s visine da znaju. Ali ako ništa ne kažem, posao će još više kasniti. Osim toga, istina uvek izađe na videlo.” Shvatio sam da se ovo nije desilo slučajno i da postoji lekcija koju treba da naučim. Zato sam došao pred Boga i pomolio se: „Bože, nisam napravio rezervnu kopiju projekta i plašio sam se da se suočim sa ovom početničkom greškom. Bio sam prestravljen da će drugi saznati, pa sam stalno želeo to da prikrijem. Nisam poštena osoba. Bože, molim Te, usmeri me i omogući mi da budem jednostavan i da se otvorim braći i sestrama u vezi sa ovim problemom i potražim pomoć.” Nakon molitve, setio sam se odlomka Božjih reči: „Mojem carstvu potrebni su pošteni ljudi, oni koji nisu licemerni ili lažljivi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 33. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Bog voli poštene ljude. Jasno sam pogrešio i trebalo je da budem jednostavan i da se otvorim, da priznam grešku i potražim pomoć. Ali stalno sam razmišljao o tome kako to da prikrijem ili kako da tajno popravim grešku a da niko ne sazna. Srce mi je bilo tako mračno i prevrtljivo! Zaista, kada se greška već desi, prvo treba da je priznam, i bez obzira kako me braća i sestre vide ili čak i ako budem kritikovan ili orezan, to je ono što zaslužujem. Suočavajući se sa svojim greškama, pošteni ljudi se usuđuju da ih priznaju i imaju hrabrosti da preuzmu odgovornost. Zašto ja nisam mogao tako da postupam? Tek nakon što sam ovo pomislio, počeo sam da tražim pomoć od svih. Slao sam poruke braći koja bi mogla da znaju kako to da reše, jednom po jednom. Video sam da sam pitao skoro sve i da i dalje nema načina da se to povrati. Baš tada, brat odgovoran za snimanje zvuka je ušao i pitao: „Jesi li našao?” Odgovorio sam potišteno: „Nisam.” Onda je rekao: „Baš juče sam napravio rezervnu kopiju projekta montaže.” Kada sam to čuo, zamalo nisam zaplakao. Ispostavilo se da je, nakon što sam završio posao prethodne noći, brat koji je radio na zvuku ušao u studio sledećeg jutra i napravio rezervnu kopiju. Bilo je to tačno ono što sam izgubio. Pogledao sam rezervnu kopiju projekta pred sobom. Montaža, korekcija boje i zvuk bili su netaknuti. Nisam mogao a da u srcu ne zahvalim Bogu i da ne slavim Boga. Problem sa izgubljenim projektom je završen. Nakon ovog olakšanja, počeo sam da razmišljam o sebi: „Zašto uvek pokušavam da sakrijem stvari kada pogrešim u svojoj dužnosti i ne želim da drugi znaju?”

Tokom svog razmišljanja, pročitao sam odlomak Božjih reči: „Iskvarena ljudska bića su dobra u prerušavanju. Ma šta da rade i kakvu god iskvarenost da otkrivaju, uvek moraju da se prerušavaju. Ako nešto krene naopako ili ako nešto urade pogrešno, za to žele da okrive drugoga. Za dobre stvari, sebi žele da pripišu zasluge, a za loše, da krivicu svale na druge. Zar u stvarnom životu nema mnogo takvog prerušavanja? Ima ga i previše. Pravljenje grešaka ili pretvaranje: šta se od ovoga odnosi na narav? Pretvaranje je pitanje naravi, u sebi podrazumeva nadmenu narav, rđavost i lažljivost; Bog ga se naročito gnuša. U stvari, kad se prerušavaš, svima je jasno šta se događa, dok ti misliš da drugi to ne vide i upinješ se da polemišeš i sebe opravdaš u pokušaju da sačuvaš obraz i da sve druge uveriš kako ništa loše nisi uradio. Nije li to glupo? Šta drugi misle o tome? Kako se osećaju? Muka im je i zgroženi su. Ako, nakon što napraviš grešku, prema njoj možeš da se odnosiš ispravno i ako svima drugima možeš da dozvoliš da o tome govore, dopuštajući im da komentarišu i da o tome rasuđuju, a ti si u stanju da budeš otvoren i da to detaljno analiziraš, kakvo će mišljenje svi imati o tebi? Reći će da si poštena osoba, jer ti je srce otvoreno prema Bogu. Kroz tvoje postupke i ponašanje moći će da vide tvoje srce. Međutim, ako pokušavaš da se pretvaraš i da sve obmaneš, ljudi će o tebi imati loše mišljenje, uz reči da si budala i da si nerazuman. Ako ne pokušavaš da se pretvaraš niti da sebe opravdaš, ako možeš da priznaš sopstvene greške, svi će reći da si pošten i mudar. Šta te to čini mudrim? Svi greše. Svi imaju mane i nedostatke. I, zapravo, svi imaju istu iskvarenu narav. Ne zamišljaj da si plemenitiji, savršeniji i ljubazniji od drugih; to je krajnje nerazumno. Nakon što ti ljudske iskvarene naravi, suština i pravo lice ljudske iskvarenosti postanu jasni, nećeš pokušavati da prikrivaš svoje greške, niti ćeš drugima zamerati njihove greške – i sa svojim i sa tuđim greškama moći ćeš da se suočiš kako treba. Tek tada ćeš postati pronicljiv i nećeš praviti gluposti, a to će te učiniti mudrim. Ljudi koji nisu mudri su budalasti i uvek se zadržavaju na svojim sitnim greškama dok se prikradaju iza kulisa. Tome je odvratno prisustvovati. Ono što radiš je, u stvari, istog trenutka jasno drugim ljudima dok ti od toga i dalje besramno praviš predstavu. Drugima to izgleda kao nastup nekog klovna. Zar to nije glupo? Zaista jeste. Glupavi ljudi nemaju ni trunku mudrosti. Koliko god propovedi da su čuli, istinu i dalje ne shvataju i ništa ne vide onakvim kakvo zaista jeste. Nikad ne prestaju da se ponašaju kao da su iznad drugih, smatrajući da se od svih drugih razlikuju i da zaslužuju veće poštovanje; to su nadmenost i samopravednost, to je glupost. Budale nemaju duhovno razumevanje, zar ne? Stvari u kojima si glup i nerazuman zapravo su stvari u kojima nemaš duhovno razumevanje i u kojima ne možeš lako da shvatiš istinu. To je realno stanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Kroz Božje reči sam shvatio da je neizbežno da se u našim dužnostima dese neke greške ili odstupanja, ali ono što Bog zahteva jeste da se ljudi ispravno suoče sa svojim greškama, a ne da pokušavaju da ih prikriju i preruše. Prikrivanje i prerušavanje je sotonska narav rđavosti i varljivosti – nešto što Bog prezire i mrzi. Kroz razotkrivanje Božjim rečima, shvatio sam da je, kada sam grešio u svojoj dužnosti, moj prvi instinkt bio da to prikrijem. Misleći da već neko vreme obavljam dužnost video-montaže, da imam neko iskustvo i da svi prilično dobro misle o meni, osećao sam da ne smem da grešim, posebno ne u ključnim trenucima. Osećao sam da treba da budem pouzdaniji i verodostojniji od drugih. Pa kada su se greške dešavale, brinuo sam da ću izgubiti ponos i status i trudio sam se najbolje što mogu da ih prikrijem i da niko ne sazna. Posebno kada je to bila ovakva početnička greška, još više sam se plašio da će me, ako drugi saznaju, gledati s visine i da će moj status u njihovim očima pasti. Što sam više tako razmišljao, to sam više postajao nesposoban da se pravilno suočim sa svojom greškom. Želeo sam da se prerušim u nekoga besprekornog i nisam se usuđivao da priznam svoju grešku niti da potražim pomoć. Čak sam želeo da to tiho popravim bez ičijeg znanja, što bi mi omogućilo da sačuvam obraz. Istina je bila da se greška već desila i bilo bi u redu da sam bio jednostavan i otvorio se, priznao je i naučio iz nje. Ipak, učinio sam sve što sam mogao da to prikrijem i pribegnem prevari. Bog sve ispituje – iako možda mogu da prevarim ljude, da li bih zaista mogao da prevarim Boga? Zar nisam zabijao glavu u pesak? Zaista sam bio glup! Svi prave greške – to nije ništa čega se treba stideti, i štaviše, doživljavanje ovih neuspeha moglo bi zapravo da mi posluži kao poziv na buđenje, omogućavajući mi da budem pažljiviji kada ponovo budem obavljao svoju dužnost. Ali kada sam grešio, lomio sam glavu da smislim načine da to sakrijem. U Božjim očima, ovo varljivo prikrivanje bilo je daleko ozbiljnije od samih grešaka. Što sam više prikrivao svoje greške, to je više dokazivalo koliko je moja narav rđava i varljiva. Što sam više razmišljao o tome, to sam više osećao da sam licemeran i zaista odvratan i mrzak Bogu. Takođe sam razmišljao o tome kako, da sam ovog puta uspeo sam da povratim projekat, apsolutno nikome ne bih rekao niti tražio pomoć od drugih, i samo zato što nisam imao načina da to popravim, rekao sam istinu braći i sestrama. Pa zar se za obične greške koje sam obično mogao da prikrijem ne bih još više prerušavao? Nisam mogao a da se ne prisetim vremena svog prethodnog obavljanja dužnosti. Ponekad kada sam montirao kratke video-zapise, davao sam prednost brzini i količini samo da bih zadobio divljenje, i kao rezultat toga, problemi sa sitnim detaljima često su dovodili do potrebe za preradama i revizijama. Plašio sam se da će drugi reći da sam nemaran i da će steći loš utisak o meni. Pa čak i kada bih pronašao probleme tokom provera, ništa ne bih rekao, i samo bih ih tiho popravljao iza kulisa da niko ne zna. Ponekad kada su drugi pitali zašto su se ti problemi pojavili, izmišljao bih objektivne razloge, govoreći da je to zbog faze snimanja, ili bih rekao da mi je softver otkazao, sve samo da bih se opravdao. Ove stvari su se stalno u meni otkrivale. Razmišljajući o ovome, shvatio sam koliko sam se mnogo prerušavao i varao druge. Nisam mogao da nastavim da živim po ovoj varljivoj naravi i morao sam da počnem da primenjujem i ulazim u standard poštene osobe. Ono što se sledeće desilo nateralo me je da još dublje razmislim i steknem neko znanje o sebi.

Nedugo zatim, film je predat starešini na pregled. Ali onda je jedan brat primetio da u jednoj sceni zvuk kasni za trinaest frejmova i nije bio siguran da li treba ponovo da se renderuje. Srce je počelo da mi se prevrće: „Zašto to nisam primetio? Kada se pažljivije pogleda, bilo je zapravo prilično očigledno. Slika i zvuk nisu sinhronizovani za pola sekunde. Čak sam zamolio jednu sestru da proveri taj deo. Kako to da ni ona nije primetila? Ponovno renderovanje bi trajalo nekoliko sati – to bi stvarno usporilo stvari! Možda jednostavno ne bi trebalo nikome da kažem. Ionako nije veliki problem – većina ljudi ne bi ni primetila. Osim toga, ako svi saznaju da video ima takav problem, šta će misliti o meni? Hoće li reći da sam nepouzdan ili neodgovoran? U poslednje vreme stalno pravim ove početničke greške; ako ovako nastavim, ko će mi verovati?” Nisam se osećao mirno i u sebi sam se osećao optuženim. Ali nakon što sam stalno iznova razmišljao o tome, ipak sam odlučio da ništa ne kažem. Onog trenutka kada sam doneo tu odluku, osećao sam se kao da sedim na iglama za svojim računarom, srce mi je bilo zaista uznemireno i osećao sam se zaista mračno iznutra. Shvatio sam da ponovo prikrivam grešku, pa sam se u srcu pomolio Bogu: „Bože, tek sada zaista osećam koliko je teško govoriti istinu i biti poštena osoba. Kad god su moj ponos ili sujeta u pitanju, ne mogu a da se ne zaštitim, želeći da lažem i varam. Ne želim ovako da živim. Molim Te, daj mi hrabrosti i smelosti da primenjujem poštenje u skladu sa Tvojim rečima.” Nakon molitve, osetio sam se sigurnije i otvorio sam se braći i sestrama u vezi sa tim problemom. Kasnije su se u videu pojavili drugi problemi koji su zahtevali još jednu rundu izmena, pa sam ih sve odjednom popravio, sve proverio, a zatim poslao nazad starešini.

Nakon tog iskustva, počeo sam da razmišljam: „Zašto uvek želim da prikrijem greške? Šta je koren ovog problema?” Pročitao sam dva odlomka Božjih reči: „Ako Bog sada od tebe traži da budeš iskrena osoba i da govoriš istinu, a to je nešto što uključuje neke činjenice, kao i tvoju budućnosti i sudbinu, nešto čije posledice možda neće ići u tvoju korist, kada drugi više neće imati visoko mišljenje o tebi, a ti ćeš osećati da ti se reputacija srozala – da li bi u takvim okolnostima mogao da budeš iskren i da kažeš istinu? Da li bi i dalje mogao da budeš pošten? To je ono najteže, mnogo teže nego odreći se svog života. Možeš da kažeš: ’Ne vredi da me teraju da kažem. Radije bih umro za Boga nego da kažem istinu. Uopšte neću da budem iskrena osoba. Radije ću umreti nego da me svi gledaju s visine i misle da sam obična osoba.’ Šta nam to pokazuje da ljudi najviše cene? Ljudi najviše cene svoj status i reputaciju – ono čime upravlja njihova sotonska narav. Život je na drugom mestu. Ako bi ih neka situacija naterala na to, oni bi skupili snagu da daju svoj život, ali ne bi lako dali svoj status i reputaciju. Za ljude koji veruju u Boga, dati svoj život nije od najvećeg značaja; Bog zahteva od ljudi da prihvate istinu, da zaista budu iskreni ljudi koji kažu sve što im je u srcu, koji se otvaraju i ogoljavaju pred svima. Da li je to lako učiniti? (Ne, nije.) Bog zapravo ne traži da daš svoj život. Zar ti život nije Bog dao? Kakve koristi bi Bog imao od tvog života? Bog ga ne želi. On želi da govoriš iskreno, da kažeš ko si i šta misliš u svom srcu. Da li to možeš da kažeš? Tu zadatak postaje teži i možda ćeš reći: ’Nateraj me da mukotrpno radim i imaću snage za to. Nateraj me da žrtvujem svu svoju imovinu, i ja ću moći to da učinim. Lako bi mi bilo da napustim svoje roditelje i decu, svoj brak i karijeru. Ali da kažem šta mi je u srcu, da govorim iskreno – to je jedino što ne mogu da uradim.’ Zašto to ne možeš da uradiš? Zato što će te, kada to uradiš, svi koji te znaju ili te dobro poznaju videti u drugačijem svetlu. Neće ti se više diviti. Izgubićeš obraz i doživećeš kranje poniženje, a tvoj integritet i dostojanstvo će nestati. Nestaće tvoj uzvišeni status i prestiž u srcima drugh. To je razlog zašto u takvim okolnostima nećeš govoriti istinu bez obzira na sve. Kada se ljudi suoče s tim, u njihovom srcu se vodi borba i, kada se ta borba okonča, neki se konačno probiju kroz svoje poteškoće a drugi to ne učine, već njima i dalje upravlja njihova iskvarena sotonska narav i njihov sopstveni status, ugled i nazovi dostojanstvo. To predstavlja poteškoću, zar ne?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). „Čezneš za time da postaneš pošten, ali ujedno ne možeš da se odrekneš vlastite gordosti, taštine i ličnih interesa. Stoga ti jedino preostaje da sve to pokušaš lažima da sačuvaš. Nasuprot tome, ako si ti neko ko voli istinu, izdržaćeš svakojake poteškoće da bi istinu sprovodio u delo. Čak i ako zbog toga budeš morao da žrtvuješ svoj ugled i status, i da trpiš podsmeh i ponižavanje od strane drugih – dokle god budeš mogao da istinu sprovodiš u delo i da udovoljavaš Bogu, tebi će to biti dovoljno. Ljudi koji vole istinu odlučuju da je sprovode u delo i da budu pošteni. To je ispravan put i to je ono što Bog blagosilja. A šta bira osoba koja istinu ne voli? Ona bira laži, kako bi sačuvala svoj ugled, status, dostojanstvo i karakter. Draže joj je da bude lažljiva, da je se Bog gnuša i da je odbacuje. Takvi ljudi odbacuju istinu i odbacuju Boga. Oni biraju vlastiti ugled i status; žele da budu lažljivi. Ne mare mnogo za to da udovolje Bogu i ne zanima ih da li će ih On spasti. Mogu li takvi ljudi da budu spaseni? Sasvim je sigurno da ne mogu, zato što su odabrali pogrešan put. Oni mogu da žive jedino od laganja i varanja; mogu da žive samo bolnim životom, neprestano lažući i zataškavajući vlastite laži, po čitav dan razbijajući glavu kako da sebe odbrane. U velikoj si zabludi ako misliš da lažima možeš da zaštitiš svoj ugled, status, taštinu i gordost za kojima čezneš. U stvari, laganjem ne samo da nećeš moći da sačuvaš svoju taštinu i gordost, svoje dostojanstvo i svoj karakter, već ćeš, što je još strašnije, propustiti priliku da istinu sprovedeš u delo i da postaneš pošten čovek. Čak i ako u datom trenutku nekako uspeš da zaštitiš svoj ugled, status, taštinu i gordost, to ćeš učiniti po cenu žrtvovanja istine i izdaje Boga. Time ćeš nepovratno izgubiti svaku mogućnost da te On spase i usavrši, što će biti tvoj najveći gubitak i nešto za čim ćeš celog života žaliti. Oni koji su lažljivi to nikada neće razumeti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Svaka Božja reč mi je probadala srce. Smatrao sam svoj ponos i status u srcima ljudi važnijim od svega ostalog, i da bih zaštitio te stvari, nisam mogao da izustim ni jednu jedinu iskrenu reč. Radije sam bio varljiv i prikrivao svoje greške nego da budem poštena osoba koja je jednostavna i otvara se i primenjuje istinu. Ovo je pokazalo da uopšte nisam voleo istinu. Pošteni ljudi mogu direktno da se suoče sa svojim nedostacima i problemima, a da bi primenjivali istinu, spremni su da podnesu svakojake bolove i poniženja. Ali sve što je trebalo da uradim bilo je da budem jednostavan i da se otvorim u vezi sa svojim greškama i problemima, no čak i bez suočavanja sa bilo kakvim poniženjem ili podsmehom, i dalje to nisam mogao da uradim. Kada su se problemi pojavili, uvek sam izmišljao izgovore da se opravdam i odbranim, pokušavajući da prikrijem svoje probleme. Ili bih krivio stvari poput procesa predprodukcije, ili opremu ili softver. Ovog puta kada je bilo problema sa filmom, čak sam želeo da prebacim krivicu i u sebi sam se žalio na sestru što nije primetila grešku. Zaista mi je nedostajalo razuma i bio sam varljiv! Shvatio sam da sam, da bih zaštitio svoj ponos i status, bio spreman da koristim bilo koji metod i smislim bilo koji izgovor. Shvatio sam da su me iskvarili i uticali na mene sotonski otrovi poput „Čovek bez ponosa kao drvo bez kore” i „Obraz je vredniji od bogatstva”. Uvek sam verovao da život ima vrednost samo ako se drugi ugledaju na mene i odobravaju mi, i da je bez divljenja drugih život besmislen. Neprekidno sam razmišljao o svom ponosu i statusu u svojoj dužnosti, i čim bi se pojavila greška, bio sam prestravljen da će drugi saznati. Moje oprezno i suzdržano ponašanje pokazivalo je da cenim status i ugled iznad svega ostalog. Spolja sam napustio porodicu i karijeru da bih obavljao svoju dužnost, radio sam prekovremeno i plaćao cenu, ali kada je došlo vreme da priznam svoje greške, da govorim istinito i da se otvorim i ogolim svoju iskvarenost i nedostatke, jednostavno to nisam mogao da uradim. Između očuvanja svog ponosa i statusa ili toga da budem poštena osoba, iznova sam birao prvo. Video sam koliko su me ponos i status čvrsto vezali i kontrolisali. Spolja sam možda prikrio svoje greške, ali to što sam mogao da prevarim svoju braću i sestre značilo je da živim bez integriteta ili dostojanstva i da živim pod Sotoninom vlašću. Očigledno me je iskvario Sotona, bio sam ispunjen sotonskim naravima i svakojakim sotonskim otrovima, a ipak sam i dalje pokušavao da se predstavim kao nepogrešivi, besprekorni svetac. Bio sam tako lažan i licemeran! Čak i da sam mogao da prikrijem svoje mane, šta bih time zaista postigao? Iznova i iznova sam pribegavao lukavstvu i prevari samo da bih sačuvao obraz, gubeći priliku da primenjujem istinu i budem poštena osoba. U Božjim očima, takvo ponašanje je prevara i licemerje, i ako i dalje ne bih odbacio ovu iskvarenu narav varljivosti i prerušavanja, Bog bi me se sigurno gnušao, odbacio me i uklonio, a to bi bio ogroman gubitak! Razmišljajući o ovome, više nisam želeo da živim zarad ponosa i postao sam voljan da tragam za istinom kako bih razrešio svoje prerušavanje i prevaru.

Kasnije sam pročitao još Božjih reči: „Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili ulepšavaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatio da je prvi korak ka tome da postanem poštena osoba da budem jednostavan i da se otvorim. Čovek mora da se usudi da se otvori u vezi sa svojim nedostacima i iskvarenošću. Posebno kada pogrešiš i ne želiš da drugi znaju, tada treba da se ogoliš, i bez obzira koliko glupo ili amaterski greška izgledala, moraš biti u stanju da o tome iskreno govoriš. Ono što Bog ceni je srce koje voli istinu i stav težnje da se bude pošten, čak i po cenu da se izgubi obraz. Video sam da sam još uvek daleko od toga da budem poštena osoba, ali bio sam voljan da vežbam i praktično postupam u toj oblasti. Od tada, ako bih pravio bilo kakve greške ili propuste u svojoj dužnosti, svesno bih se otvorio drugima u vezi sa tim, i kada sam to radio, braća i sestre me nisu gledali s visine. Umesto toga, dobio sam njihovu iskrenu pomoć. Postepeno, više se nisam osećao krivim, uplašenim, niti sam pokušavao da se prikrijem kada bih pogrešio kao pre. Osvrćući se na vreme kada se nisam usuđivao da se otvorim nakon što bih napravio greške, bio sam kao pacov koji se krije u mračnom uglu, plašeći se da izađe na svetlost. Sada, nakon što sam se otvorio braći i sestrama, osećao sam se oslobođeno, kao da mi je teret skinut s leđa. Kasnije sam razmišljao o problemima kao što su izgubljeni fajlovi projekta i problemi sa sinhronizacijom zvuka i slike. To se uglavnom dešavalo zato što sam bio nemaran u svojoj dužnosti, oslanjao se na iskustvo i zato što sam previše verovao sebi. Da bih izbegao te probleme u budućnosti, redovno bih pravio rezervne kopije projekata i više ne bih toliko verovao sebi, već bih se pažljivo odnosio prema svojoj dužnosti.

Jednom prilikom sam greškom obrisao nekoliko video-projekata koji su već bili postavljeni na internet. Braća i sestre su rekli da je ovo ozbiljna stvar i da treba da se prijavi starešini. Ali bio sam zaista zabrinut da će starešina loše misliti o meni kada sazna i želeo sam da umanjim problem i da što manje ljudi zna za njega. Kasnije mi je trebalo dodatno vreme da povratim projekte i mislio sam da će biti u redu samo da zakrpim problem, pa nisam odmah rekao starešini. Ali posle toga sam se osećao prilično krivim. Tokom jednog okupljanja, želeo sam da se otvorim starešini u vezi sa greškom koju sam napravio, ali i dalje sam bio previše zabrinut za svoj ponos da bih progovorio. Baš tada smo slučajno pročitali jedan odlomak Božjih reči koji me je duboko dirnuo. Svemogući Bog kaže: „Iskvareni ljudski rod ima još jednu manu: voli da sebe opisuje kao naročito plemenit i velik, kao posebno pronicljiv i imućan, i kao da poseduje naročit status i poreklo. Nikada ne spominje prljave ili glupe stvari koje je radio u tajnosti, greške koje je napravio, ili mane i nedostatke koje ima – ne govore ni reč, niti odaje i najmanji detalj, plašeći se da će drugi saznati za takve stvari, da će ga drugi videti onakvim kakav zaista jeste. Zar to nije pretvaranje? Zar to nije laganje i obmana? (Jeste.)” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (25)”). Dok sam razmišljao o Božjim rečima, shvatio sam da ponovo pokušavam da prikrijem svoju grešku kako bih zaštitio svoj ponos i status. Iako sam povratio sve projekte i činilo se da nije naneta šteta crkvenom radu, i dalje sam u ovoj stvari pokazivao sklonost da prikrivam svoje greške i nisam želeo da drugi vide moje nedostatke. To je bila iskvarena narav, i ovo je bio problem koji se pojavio tokom moje dužnosti, pa sam morao jasno i iskreno da prijavim sve detalje starešini. Zato sam se tiho u srcu pomolio: „Bože, ne želim da živim po svojoj varljivoj iskvarenoj naravi. Molim Te, ispitaj moje srce. Voljan sam da budem jednostavan, da se otvorim i da budem poštena osoba.” Nakon molitve, razgovarao sam u zajedništvu o iskvarenosti koju sam u ovome otkrio i o razumevanju koje sam stekao o sebi. Nakon što sam završio razgovor, osetio sam kao da mi je teret skinut s leđa. Iako sam se u tom trenutku malo stideo, srce mi se mnogo više opustilo kada sam se otvorio i razgovarao u zajedništvu. Hvala Bogu!