Uveče 15. aprila 2022. godine, nešto posle 22.00 časa, primila sam pismo od starešine u kome kaže da je uhapšeno četvoro braće i sestara iz crkve u mom rodnom mestu. Videvši ta poznata imena, osetila sam naročitu težinu u srcu. Jedna od sestara je nekad obavljala svoje dužnosti sa mnom i policija nas je obe ispitivala preko telefona. Da li bi njeno hapšenje umešalo i mene? Osećala sam se pomalo uplašeno. Zatim sam čula da je uhapšeno još petoro braće i sestara, od kojih su dvoje bili crkvene starešine. U podne 21. primila sam još jedno pismo od starešine u kome kaže da su izgubili kontakt sa crkvom u mom rodnom mestu i pita da li mogu da se vratim tamo da saznam kakva je situacija, proverim da li su uskladištene knjige Božjih reči u opasnosti i vidim da li bi mogle da se premeste. Osećala sam naročitu strepnju kad sam pročitala pismo. Bio bi veliki gubitak kada bi policija zaplenila knjige Božjih reči. Ali ja sam otišla iz lokalne crkve još pre deset godina i nisam znala gde su knjige uskladištene. Odjednom sam se setila svoje majke, koja je oduvek bila u crkvi i verovatno je bila upoznata sa situacijom. Ali tada se u mom srcu pojavila sebična misao: „Ako kažem da moja majka može da pronađe kuću u kojoj se čuvaju knjige, starešina će sigurno organizovati da se vratim. Represija Komunističke partije je trenutno veoma žestoka. Ako se sada vratim, zar se ne bih direktno izložila opasnosti? Ako me uhapse i zatvore, hoću li moći da izdržim mučenje? Plašila me sama pomisao na scene mučenja braće i sestara od strane policije nakon hapšenja. Bolje da ostanem ovde; povratak je previše opasan!” Misleći na to, nisam odmah odgovorila starešini da pristajem da se vratim. Ali onda sam pomislila na to kako sam tokom godina uživala u mnogim Božjim blagodatima i opskrbi istine, a da nisam učinila mnogo za Boga. Pogotovo sada, moji napori na izvršavanju dužnosti nisu davali neke rezultate i često sam živela po svojoj iskvarenoj naravi. Već sam previše dugovala Bogu. Sada, pošto su mnoga braća i sestre iz crkve u mom rodnom mestu uhapšeni i izgubili kontakt, nisam mogla samo da stojim po strani i da gledam, niti sam mogla dozvoliti da velika crvena aždaja zapleni knjige Božjih reči. U tom trenutku mi je pao na pamet stih iz himne: „Došlo je vreme da pokažemo svoju odanost Bogu; mi ćemo patiti zbog svedočenja o Njemu”. Bog se nadao da ću u vremenima opasnosti i teškoća dati prednost interesima Božje porodice. Ali, ja sam se plašila da će me uhapsiti ako se vratim i mislila sam samo na svoje interese. Nisam bila nimalo odana Bogu, bila sam previše sebična! Kada se crkva suočila sa progonom i teškoćama, ja sam samo gledala da sačuvam sebe. Bila sam zaista bez trunke savesti! Ako sada, kada sam potrebna za crkveni rad, ne ustanem, kasnije ću sigurno osećati krivicu i duboko se kajati. Nisam više mogla biti kukavica; morala sam da dam sve od sebe da zaštitim knjige Božjih reči. Nakon što sam to shvatila, brzo sam odgovorila starešini da joj kažem da mogu da se vratim i da pronađem majku kako bih saznala kakva je situacija.

Starešina je kasnije došla do mene da detaljno razgovaramo o tome šta da radim kada se vratim u svoje rodno mesto. Više puta me je savetovala da ne kontaktiram braću i sestre iz crkve, a ni majku, odmah čim stignem, pošto se nije znalo da li su pod policijskim nadzorom. Takođe mi je rekla da prvo proverim da li mi je majka bezbedna pre nego što se s njom nađem da razgovaramo o knjigama Božjih reči. Tada sam bila uznemirena i uplašena. Plašila sam se da će me policija uhapsiti i bila sam uznemirena jer se nikada ranije nisam suočila sa takvom situacijom i nisam znala da li ću moći dobro da se snađem. Nakon što je starešina otišla, požurila sam da čitam Božje reči. Bog kaže: „Ne treba da se plašiš ovoga i onoga; bez obzira na to sa koliko se poteškoća i opasnosti suočavaš, kadar si da ostaneš postojan preda Mnom, neometen preprekama, tako da se Moja volja može nesmetano izvršiti. Ovo je tvoja dužnost (…). Moraš sve podneti; za Mene, moraš biti spreman da se odrekneš svega što poseduješ, da učiniš sve što možeš da Mene slediš, i da budeš spreman da potrošiš sve što je tvoje. Kucnuo je čas da te testiram: Hoćeš li Mi pokazati da si Mi odan? Možeš li Me odano pratiti do kraja puta? Ne plaši se; uz Moju podršku, ko bi ikada mogao da zapreči ovaj put? Upamti ovo! Ne zaboravi! Sve što se dešava izraz je Moje dobre volje, i sve je pod Mojom prismotrom. Možeš li slediti Moju reč u svemu što budeš govorio i činio? Kada te sustignu iskušenja vatre, da li ćeš kleknuti i dozivati? Ili ćeš se zgrčiti, nesposoban da kreneš dalje?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Kada sam pročitala ove reči Božje, koje kažu: „Kucnuo je čas da te testiram: Hoćeš li Mi pokazati da si Mi odan?” „Kada te sustignu iskušenja vatre, da li ćeš kleknuti i dozivati? Ili ćeš se zgrčiti, nesposoban da kreneš dalje?” osećala sam se kao da mi Bog jasno govori da je On uredio trenutne okolnosti i da je ovo test za mene. Osećala sam da Bog ispituje moje srce kako bi video da li ću dati prednost sopstvenim interesima i biti uplašena i povući se tokom progona i nevolja, ili ću dati prednost interesima Božje kuće i bezbedno premestiti knjige Božjih reči. Takođe sam osećala da se Bog nada da ću se dobro snaći. Nisam želela da razočaram Božju nameru, niti sam htela da budem kukavica koja samo pokušava da preživi, pa sam brzo kleknula i pomolila se Bogu: „Bože, moj je rast suviše mali. Nikada ranije nisam bila u takvim okolnostima i jako sam se uznemirila jer se plašim da ovu dužnost neću dobro izvršiti. Bože, molim Te, vodi me i pomozi mi da smirim svoje srce.” Posle molitve sam se osećala mnogo smirenije.

Kad sam stigla u svoje rodno mesto, već je bilo prošlo 20.00 časova. Dok sam hodala ulicom, osećala sam nelagodu, ne znajući kako su braća i sestre, da li su knjige Božjih reči sigurne, niti da li me može zadesiti nekakva opasnost. U svom srcu, neprestano sam molila Boga da mi pomogne da zadržim smireno srce. Kada sam stigla do vrata svog mlađeg brata, oklevala sam, znajući da se on protivi mojoj veri u Boga. Kada mi je otac preminuo usled bolesti, nisam se više vraćala, a brat mi je lično rekao: „Od sada mi više nisi sestra”. Nisam znala da li će mi pomoći. Opet sam osećala napetost u srcu i stajala sam u hodniku nekoliko minuta, ne usuđujući se da uđem. U srcu sam se tiho molila, pa sam se polako smirila i skupila hrabrosti da pokucam na vrata. Na moje iznenađenje, brat nije pokazao nikakvo neprijateljstvo. Od njega sam takođe saznala da je majka za sada bezbedna. Baš toga dana kada su braća i sestre uhapšeni, ona se preseljavala i sada niko u crkvi nije znao gde ona živi. Brzo sam otišla da vidim majku. Pomislila sam: „Majka je sedam godina živela u svojoj prethodnoj kući i svaki brat i sestra u crkvi su znali za to mesto. Policiji bi bilo tako lako da je pronađe, pa je sreća što se preselila – inače ne bih mogla da je kontaktiram. Zar to što se majka prethodno preselila nije Božja orkestracija i uređenje?” U tom trenutku sam smatrala da sam isuviše malog rasta i da nemam ni trunku vere u Boga. U početku se nisam usudila da se vratim, plašeći se da ću biti uhapšena i da neću naći kuću u kojoj se čuvaju knjige. Sada sam videla da je Bog sve uredio. Videvši Božju svemoć i suverenost, stekla sam veru. Majka je rekla da zna za četiri kuće u kojima su se pre dve godine čuvale knjige Božjih reči, ali da ne zna da li je došlo do nekih promena. Sestra po imenu Li Han je bila zadužena za to pitanje i od nje bih mogla dobiti tačnije informacije. Osim toga, ako bi nas Li Han upoznala sa čuvarima knjiga, oni bi imali poverenje u nas. Pomislila sam: „Kuća Li Han je radnja i skoro svi koji su uhapšeni to znaju. Ako je ona pod policijskim nadzorom, zar nećemo i majka i ja biti uhapšene?” Ti policajci su đavoli koji povređuje ljude. Neke od uhapšene braće i sestara su polivali ključalom vodom, neke su skidali gole i davali im elektrošokove palicom po celom telu, a drugima su stavljali lisice da bi ih zatim obesili naglavačke. Zadrhtala bih od same pomisli na ove okrutne scene. Pomislila sam: „Ako me uhapse, zar neću i ja morati da trpim takvo mučenje? Kad bi pucali u mene i kad bih brzo umrla, to bi bilo u redu, umrla bih bez mnogo patnje. Možda bih postala mučenik i duša bi mi bila spasena. Ali ovi đavoli su podmukli i okrutni. Primoravaju uhapšenu braću i sestre da se odreknu Boga i da izdaju crkvene starešine i crkvene fondove. Ako braća i sestre odbiju da govore, oni ih podvrgnu raznim mučenjima, a ako i dalje ne progovore, šalju ih u zatvor gde ih muče zatvorenici. Policija koristi razne vrste okrutnih metoda, praveći pakao na zemlji, gde ljudi ne mogu ni da žive ni da umru i trpe nepodnošljive muke! Nisam mnogo patila tokom svog života, pa su mi čak i glavobolja i visoka temperatura veoma neugodni. Kako ću moći da podnesem tako nehumano mučenje? A i majka mi je stara, i ako je uhapse strašno će patiti, ukoliko ne umre”. Razmišljajući o tome, rekla sam majci: „Ako policija motri na Li Han, mogle bismo i mi biti uhapšene. Mislim da ne treba da kontaktiramo Li Han.” Kada je to čula, majka više nije insistirala.

Već je bilo kasno kad smo završile razgovor o tome, ali dok sam ležala u krevetu, nisam mogla da spavam, razmišljajući: „Majka ne zna tačno gde se čuvaju knjige, a ako odemo tamo na brzinu, hoće li porodice čuvari da nam ih daju tek tako? Bilo bi sigurnije stupiti u kontakt sa Li Han”. Shvatila sam da oklevam da kontaktiram Li Han zato što se plašim da ću biti umešana i još uvek štitim sopstvene interese, pa sam brzo potražila Božje reči kako bih razrešila svoje stanje. Pročitala sam ovaj odlomak iz Božjih reči: „Antihristi su izuzetno sebični i ogavni. Ne poseduju istinsku veru u Boga, a još manje odanost Bogu. Kada se suoče s nekim problemom, štite i čuvaju samo sebe. Ništa im nije važnije od njihove lične bezbednosti. Pod uslovom da mogu da žive i da ih ne hapse, nije ih briga koliko je štete naneto radu crkve. Ti ljudi su izuzetno sebični, uopšte ne razmišljaju o braći i sestrama niti o radu crkve, već samo razmišljaju o svojoj ličnoj bezbednosti. Oni su antihristi. Stoga, kada takve stvari zadese ljude koji su odani Bogu i koji imaju istinsku veru u Boga, kako će se oni s tim nositi? U čemu se njihovi postupci razlikuju od onog što čine antihristi? (Kada takve stvari zadese ljude koji su odani Bogu, oni će iznaći način da sačuvaju interese Božje kuće, da priloge Bogu zaštite od gubitaka i uradiće sve što je potrebno, u interesu starešina i delatnika, i braće i sestara, da gubici budu svedeni na najmanju meru. Sa druge strane, antihristi će se pobrinuti da prvo sebe zaštite. Nije ih briga za rad crkve niti za bezbednost Božjeg izabranog naroda, pa kad se crkva suoči sa hapšenjima, to dovodi do štete crkvenom radu.) Antihristi napuštaju crkveni posao i priloge Bogu i ne organizuju da se ljudi pozabave posledicama nakon hapšenja. A to je isto kao da su dozvolili velikoj crvenoj aždaji da se domogne priloga Bogu i Njegovog izabranog naroda. Zar to nije prikrivena izdaja priloga Bogu i Njegovog izabranog naroda? Kada su onima koji su odani Bogu poznate opasnosti nekog okruženja, oni se svejedno smelo hvataju u koštac sa rešavanjem posledica nakon hapšenja i nastoje da gubitke po Božju kuću svedu na najmanju moguću meru, a tek onda se sami povlače. Njihova lična bezbednost im nije na prvom mestu. Recite Mi, u ovoj rđavoj zemlji velike crvene aždaje, ko može da se pobrine da onima koji veruju u Boga i obavljaju dužnost ne preti nikakva opasnost? Koje god dužnosti da se čovek prihvati, to sa sobom nosi određeni rizik, a opet, Bog nalaže da se dužnost obavi i, dok sledi Boga, čovek mora da preuzme rizik obavljanja svoje dužnosti. Treba ispoljiti mudrost i preduzeti mere za sopstvenu bezbednost, s tim da lična bezbednost čoveku ne sme da bude prioritet. Čovek mora da uvaži Božje namere, time što će na prvo mesto postaviti delo Božje kuće, baš kao i širenje jevanđelja. Najvažnije je ispuniti ono što je Bog naložio čoveku i to predstavlja prioritet. Antihristima je na prvom mestu njihova lična bezbednost, smatraju da ih se ništa drugo ne tiče. Kome god da se nešto dogodi, njima nije stalo do toga. Lagodno se osećaju sve dok se njima, antihristima, ne dogodi ništa loše. Ne znaju za odanost, što je određeno priroda-suštinom antihristȃ” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, bila sam duboko uznemirena i potresena, misleći da me Božje reči osuđuju. Narav koju sam otkrila bila je kao kod antihristâ. Kad se suočavaju s opasnostima i teškoćama, antihristi razmišljaju samo o sopstvenoj bezbednosti i o tome kako da se zaštite, ne pokazujući nimalo odanosti prema Bogu i ne obazirući se na interese Božje porodice niti na bezbednost braće i sestara. Izuzetno su sebični i ogavni. Sada, kada se crkva suočava sa hapšenjima, zaštita knjiga Božjih reči bio je najvažniji zadatak u ovom opasnom trenutku, kao i nešto što bi svako ko ima savest i ljudskost trebalo da uradi. U ovom kritičnom trenutku, mislila sam na to da sačuvam sebe, ne razmišljajući o tome kako da bezbedno i sigurno premestim knjige. Gde je bila moja odanost Bogu? Kad bih postupila brzopleto i kad ne bih našla kuće čuvara, ili kad nam oni ne bi predali knjige, to bi odložilo premeštanje knjiga. Ako policija zapleni ove knjige zbog toga što nisu premeštene na vreme, mene će smatrati odgovornom! Božje reči su opskrba ljudskog života. Čovek ne može razumeti istinu, spoznati sebe, odbaciti iskvarene naravi niti postići spasenje bez Božjih reči. Božje reči su važnije čak i od ljudskog života. Braća i sestre rizikuju svoje živote da bi isporučili Božje reči crkvi kako bi više ljudi mogli da ih čitaju, razumeju istinu i zadobiju Božje spasenje. Oni koji iskreno veruju u Boga, sigurno bi rizikovali svoje živote da zaštite knjige Božjih reči, ali u ovom ključnom trenutku, ja sam samo mislila o tome kako da se zaštitim. Što sam više razmišljala o tome, to sam više osećala da uopšte nemam ljudskosti. Setila sam se i Petra, koji je trpeo mnoge patnje, pa čak bio i u zatvoru dok je delovao i pastirski čuvao crkvu za Gospoda. Tokom poslednjeg progona hrišćana od strane rimskog cara, Petar je već bio pobegao iz grada. Kada se Gospod Isus pokazao Petru, on je shvatio da to znači da Gospod Isus želi da on bude razapet, pa se pokorio i vratio u Rim, gde je na kraju bio razapet naglavačke, dajući svedočanstvo o vrhunskoj ljubavi prema Bogu. Iako se ne mogu porediti sa Petrom, crkva mi je poverila ovaj zadatak i on je bio moja odgovornost i dužnost. Trebalo bi da budem odana Bogu, da dam prednost interesima Božje kuće, da obavim taj zadatak kako znam i umem i da dam sve od sebe. Shvativši to, molila sam se Bogu u pokajanju.

Rano sledećeg jutra, kontaktirala sam jednu sestru kako bih stupila u kontakt sa Li Han i dogovorila susret sa njom. Kada nas je Li Han videla, zabrinuto je rekla: „Jedan od ljudi koji su uhapšeni postao je Juda. Sada je uhapšena jedna sestra iz porodice čuvara, a i ostale porodice su u opasnosti. Nadamo se da ćete brzo doći i premestiti knjige”. Čuvši reči Li Han, shvatila sam težinu situacije i osećala sam još veću strepnju. Brzo sam otišla sa Li Han da pronađem druge kuće čuvara. Bile smo veoma oprezne na putu do tamo, stalno osmatrajući okolinu, a ja sam se neprestano molila u svom srcu. Nakon što smo pronašle porodice, organizovala sam da autom prenesemo knjige. Na moje iznenađenje, kada smo izašli na autoput, ustanovili smo da su policijske kontrole veoma stroge. Svaki automobil su pregledali po nekoliko minuta pre nego što bi ga pustili da prođe, a u blizini je bilo nekoliko saobraćajaca koji su održavali red. Videvši ovu situaciju, ponovo sam se uznemirila. Ako nas uhvate, nećemo moći da premestimo knjige. Neprekidno sam se molila Bogu u svom srcu. Setila sam se Božjih reči koje kažu: „Sve će se stvari bez izuzetka, kako žive tako i one mrtve, smenjivati, menjati, obnavljati i nestajati u skladu sa Božjim mislima. Ovako Bog ima suverenost nad svim stvarima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Zaista, i živi i neživi su pod Božjim suverenitetom i uređenjem, a i misli i ideje onih koji ne veruju u Boga takođe su pod Njegovom kontrolom. Da li ćemo danas moći da prođemo bez problema, bilo je u Božjim rukama, a ja moram da imam veru. U tom trenutku naš automobil je zaustavljen radi kontrole. Na moje iznenađenje, inspektor je poznavao brata koji je vozio i pustio nas je da prođemo bez provere. Videla sam Božju zaštitu.

Posle sam promišljala o sebi, misleći: „Zašto se toliko plašim hapšenja? Ako ne rešim ovaj problem, pitanje je trenutka kada ću pasti.” Videla sam odlomak Božjih reči: „Zarad istine moraš da istrpiš teškoće, moraš da se žrtvuješ za istinu, moraš da istrpiš poniženje zarad istine, a da bi zadobio više istine, moraš više da se podvrgneš stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad uživanja u skladnom porodičnom životu i ne smeš da izgubiš doživotno dostojanstvo i integritet zarad trenutnog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako živiš tako vulgarnim životom i nemaš nikakav cilj za kojim težiš, zar to nije traćenje života? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da napustiš sva telesna uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog malo užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je patnja zarad istine nešto najvrednije. Čovek može zadobiti istinu samo kroz nevolje. Uzmimo, na primer, braću i sestre koji su pretrpeli mučenje. Doživeli su mučenje i neljudsko zlostavljanje, ali su izgradili istinsko razumevanje i mržnju prema ružnom licu i zloj suštini Komunističke partije, a u srcima su postali još postojaniji u sleđenju Boga. Neka braća i sestre, kada su bili na ivici smrti, pozivali su Boga i bili svedoci Njegove čudesne zaštite, čime su zadobili stvarno razumevanje Božje svemoći i suverenosti i razvili istinsku veru. Iako su mnogo propatili, dali su svedočanstva koja su pobedila Sotonu. Sve ove stvari se ne mogu steći u ugodnom okruženju. Njihova patnja je bila duboko smislena! Nisam razumela istinu niti sam znala vrednost i značaj patnje, jer sam se uvek plašila telesne patnje i izbegavala okruženja koja mi je Bog uredio. Zar to nije bilo slepilo i neznanje s moje strane? Takođe sam pomislila na ovaj odlomak iz Božjih reči: „Kao pripadnici ljudske rase i posvećeni hrišćani, svi mi imamo odgovornost i obavezu da ponudimo svoje umove i tela radi ispunjenja Božjeg naloga, jer celo naše biće došlo je od Boga i postoji zahvaljujući Božjem suverenitetu. Ako naši umovi i tela nisu posvećeni ispunjenju Božjeg naloga niti pravednom cilju čovečanstva, onda će se se naše duše osećati posramljeno pred onima koji su mučenički stradali zarad ispunjenja Božjeg naloga, a još više pred Bogom koji nam je pružo sve” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog ima suverenost nad sudbinom celog čovečanstva”). Moj život je dat od Boga. Bog me je doveo pred Sebe i dao mi priliku da stremim ka istini i da primim spasenje. Kao osoba sa savešću i razumom, trebalo bi da živim za Boga. Premeštanje knjiga Božjih reči danas, bila je moja odgovornost. Čak i kad bi me zaista uhapsili i kad bih fizički patila, morala bih da ispunim svoju dužnost. Razmišljala sam o svecima koji su kroz istoriju bili progonjeni i mučeni zbog svog svedočenja o Bogu. Petar je za Boga razapet naglavačke, Stefan je kamenovan do smrti, neki su ubijeni mačem, presečeni na pola, ili prženi u ulju, dok su drugi raščerečeni uz pomoć pet konja. Svi su se posvetili pravednom cilju čovečanstva, što Bog pamti i što je slavno delo. Kad bi me danas uhapsili i zatvorili zbog premeštanja Božjih knjiga, to bi takođe bilo stradanje za pravednost. Shvativši to, odlučila sam da se pobunim protiv svog tela i bila sam spremna da dam sve od sebe u ovoj dužnosti.

Kasnije sam saznala da je jedan od uhapšenih postao Juda i da vodi policiju da hapse braću i sestre. Broj uhapšenih porastao je na devetnaest, a policija je imala spisak i koristila je fotografije kako bi Juda identifikovao ljude. Ta braća i sestre su morali brzo da se sakriju. Čuvši takve vesti, pomislila sam: „Situacija je postala tako ozbiljna, čak i gora nego što sam zamišljala. Ako sada krenem da premeštam knjige, vrlo je verovatno da ću biti uhapšena. Mogu li izdržati policijsku torturu?” Znala sam da sam ponovo bojažljiva i uplašena, pa sam brzo kleknula da se pomolim: „Bože, kada sam čula za situaciju u crkvi ponovo sam se uplašila. Plašim se hapšenja i fizičke patnje. Bože, molim te usmeri me i vodi kako ne bih živela prema svojoj sebičnoj i ogavnoj iskvarenoj naravi i kako bih izvršila ovu dužnost”. U tom trenutku sam se setila ovih Božjih reči: „Na putu za Jerusalim, Isus je bio u mukama, kao da Mu je nož bio zariven u srce, pa ipak nije imao ni najmanju nameru da povuče Svoju reč; uvek je tu bila moćna sila koja Ga je gurala napred do mesta na kojem će biti razapet. Na kraju je prikovan na krst i postao je oličenje grešnoga tela, tako dovršivši delo iskupljenja čovečanstva. Oslobodio se okova smrti i Ada. Pred Njim su smrtnost, pakao i Ad izgubili svoju moć i On ih je porazio” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako služiti u skladu sa Božjim namerama”). Dok je Gospod Isus nosio svoj krst na Golgotu, bio je teško pretučen, telo Mu je bilo u modricama, a lice Mu je bilo prekriveno krvlju dok je trpeo velike muke. Ipak, nije pokazivao znake žaljenja. Da bi iskupio čitavo čovečanstvo, On je dobrovoljno podneo ova stradanja i bio je razapet. Na kraju je pobedio Sotonu i završio delo iskupljenja čitavog ljudskog roda. Mada je bio potpuno svestan ogromne patnje koju donosi raspeće, Gospod Isus se nije povukao. Makar to značilo da će On Sâm trpeti patnju, On bi spasio ljudski rod od greha. Razmišljajući o tome, bila sam duboko inspirisana. Zatim sam, promišljajući o sebi, shvatila da se stalno povlačim pred opasnostima i nevoljama i da je moje ponašanje tako nisko i ogavno! Situacija sa kojom sam se danas suočila takođe je bila test, jer će odrediti da li ću, u ovom ključnom trenutku, izabrati da budem odana Bogu ili sebi. Nisam više mogla da budem sebična i da mislim samo na svoje telo, morala sam da sledim primer Gospoda Isusa. Morala sam da premestim knjige Božjih reči, makar to značilo da će me uhapsiti, zatvoriti ili mučiti do smrti. Udovoljiti Bogu, makar jednom, bilo bi vredno truda. Kada sam to pomislila, osetila sam nalet snage u čitavom telu i bila sam puna elana da obavim taj zadatak. Znala sam da je sve to dato od Boga i bila sam Mu duboko zahvalna.

Nakon toga, bezbedno smo premestili knjige iz tri kuće. Kad je došlo na red premeštanje knjiga iz četvrte kuće, već je bila prošla ponoć. Komšija je imao dva psa koji su neprestano lajali na svaki zvuk. Bila sam toliko uznemirena da mi je srce preskakalo, u strahu da bi nas komšije mogle otkriti i pozvati policiju. Stalno sam pozivala Boga u svom srcu. Na moje olakšanje, nakon što smo sve utovarili u auto, komšije nisu izašle. Videvši Božju zaštitu, revnosno sam Mu se zahvalila. Dakle, uspešno i bezbedno smo premestile knjige iz četiri kuće čuvara bez ikakvih incidenata. Na povratku smo podelile svoja iskustva, a radost koju smo osećale bila je neopisiva.

Kroz ovo iskustvo, stekla sam izvesno razumevanje Božje svemoći i suverenosti. Od preseljenja moje majke baš na dan kada su braća i sestre uhapšeni, do brata koji mi pomaže da razumem situaciju i našeg nesmetanog prolaska kroz kontrolne punktove – sve je to bilo pod Božjom suverenošću i uređenjem. To što su knjige ovog puta bezbedno premeštene bilo je u potpunosti zahvaljujući Božjem vođstvu. Bez prosvećenja Božjih reči i snage kojom me je Bog opskrbio ne bih mogla da se pobunim protiv svog tela i ne bih imala veru da obavim taj zadatak. To je sve bio rezultat Božjih reči.