Pismo Aj Si

Draga Aj Si,

Dugo se nismo videle! Kako si? Nismo se videle više od godinu dana, ali ono što se događalo dok smo zajedno obavljale dužnost još uvek mi je u svežem sećanju. Povredila sam te svojim neprihvatanjem istine, pa smo se otuđile. Prekorevam sebe svaki put kad na to pomislim. Zaista želim da ti se izvinim. Pišem ti ovo pismo da bih ti saopštila svoja promišljanja i shvatanja.

U to vreme, bile smo zadužene za rad na zalivanju. Pošto sam bila početnica, nisam znala mnogo o toj dužnosti i često si mi pomagala. Kad bi videla da nešto nisam dobro radila, ukazala bi mi na to i podsetila me. Znala sam da mi ti tako pomažeš. Ali, pošto si mi ukazala na više stvari, osetila sam se nelagodno. Jednom prilikom, ljudi koji su obavljali zalivanje nisu dobro radili zajedno, pa sam morala da im napišem pismo da razrešim tu situaciju. Pomalo sam ih prezirala, te sam ih prekorila ispitivačkim tonom. Videvši to, pitala si me o čemu sam razmišljala dok sam pisala to pismo i iskreno si mi ukazala na probleme. Rekla si mi da nije u redu da im tako nešto napišem, da sam se stavila u ulogu nadređenog i da oni zbog toga lako mogu da se osete sputano. Rekla si mi da preispitam sebe i da preradim to pismo. Mada sam i ja shvatila da sam time pokazala svoju nadmenu narav, u srcu sam se uporno protivila tome, misleći: „Kako to da, kad god napišem neko pismo, ti imaš problem s tim? Srozavaš me kad mi tako nešto govoriš, kao da ja ne umem da rešim čak ni tako jednostavan problem. Šta će drugi misliti o meni ako saznaju za to?” Nisam u srcu to mogla da prihvatim i javile su mi se predrasude prema tebi. Takođe sam rešila da ubuduće i ja tebi ukazujem na probleme kad ih uočim, da ne bi mislila da se meni lako može nešto nametati. Jednom prilikom, čovek zadužen za čuvanje knjiga Božje reči postupio je neodgovorno i aljkavo. Napisala si mu pismo, u kojem si prilično strogo besedila i rašlanila prirodu i posledice njegovih postupaka. Uhvatila sam se za taj problem i rekla ti da nije u redu da tako pišeš, da se stavljaš u ulogu nadređene i da prekorevaš ljude, i da je ljudima teško da prihvate takvu besedu. Izložila si mi pod kojim okolnostima možemo da orezujemo druge ljude, pod kojim okolnostima možemo da im besedimo i pomažemo, i rekla si kako taj čovek sve razume, ali je naprosto neodgovoran, te da u takvim okolnostima možemo da ga orežemo. Znala sam da je to što si rekla ispravno i korisno za posao, ali moje srce to nije htelo da prihvati. Činilo mi se da je sve što ti kažeš ispravno, a sve što ja uradim pogrešno, i da mi uvek nalaziš greške. Činilo mi se da ubuduće moram da budem pažljivija kako ne bih pokazala nikakvu iskvarenost ili išta loše rekla, i da me ti ne bi razotkrila i osramotila. Od tog trenutka pa nadalje, postala sam neodlučna i suzdržana u obavljanju dužnosti, bez ikakvog oduška. Iznutra sam se osećala veoma iznureno. Kad bi videla da površno obavljam svoju dužnost, ti bi mi obično ukazala na to. A kad bih imala gomilu posla koji nisam na vreme obavila, rekla bi mi da sam lenja, da žudim za komforom i da ne nosim breme svoje dužnosti. Znala sam da govoriš o mojim problemima, ali svaki put bi mi srce uzavrelo i činilo bi mi se da ti stalno razotkrivaš moje probleme i da govoriš tako neposredno, da nisi taktična, da ne vodiš računa o mom ponosu i osećanjima i da me stavljaš u težak položaj. U svom srcu nisam to mogla da prihvatim. Sve što sam mogla bilo je da, uz otpor i osećaj bespomoćnosti, žurno obavim svoju dužnost, samo da mi ti ne bi ponovo ukazala na probleme. Pošto nisam tragala za istinom ni promišljala o sebi, moji problemi u obavljanju dužnosti ostali su nerešeni.

Jednom drugom prilikom, zalivačima sam napisala pismo u vezi s nekim odstupanjima u radu koje je trebalo da otklone. Još dok sam pisala to pismo, shvatila sam da se ne izražavam jasno, ali me je mrzelo da to izmenim. Kada si videla moje pismo, ponovo si mi ukazala na probleme, rekla si mi da nisam baš najbolje objasnila stvari i da ti nije jasno koji problem želim da rešim. Zamolila si me da pažljivo razmislim o tome i da ne budem površna, a zatim smo detaljno razgovarale o tome kako treba da napišem to pismo. Ponovo sam osetila otpor u srcu i pomislila: „Zašto mi stalno nalaziš greške i otežavaš život? Nikada ranije nisam imala ovoliko problema s pisanjem pisama, pa kako to da mi nalaziš toliko grešaka? Ako starešina ili braća i sestre saznaju za to, šta će misliti o meni? Hoće li pomisliti da nisam u stanju da rešim čak ni tako sitne probleme i da su pogrešili kad su me izabrali da rukovodim radom na zalivanju? Ne znam više kako da sarađujem u ovom poslu. Ti stalno razotkrivaš moje nedostatke i imaš loše mišljenje o meni. Uradi onda to sama, a i ovo pismo možeš sama da napišeš. Osećam se toliko sputano dok radim s tobom!” Što sam više razmišljala o tome, sve sam se više nervirala i čak sam pomišljala da ti ovako uzvratim: „Ako ovo ne bude išlo, napisaću starešini pismo, prijaviti tvoje probleme i ponuditi mu svoju ostavku. Tako će starešina saznati da se ovde ne radi o tome da ja ne radim svoj posao, već da si ti nadmena i da zbog toga ne želim da sarađujem s tobom, pa će te starešina zasigurno orezati. Ako moj odlazak bude uticao na posao, to će onda biti tvoj prestup, pa ćeš osetiti krivicu i samoprekor. To ti sleduje zbog toga što mi stalno ukazuješ na probleme!” Znala sam da ne treba tako da postupim, jer bi to značilo da nemam ljudskosti, ali nisam mogla da izbegnem predrasude prema tebi. Na okupljanjima sam govorila o stvarima koje sam nedavno otkrila, ali, u nedostatku samospoznaje, sve se svodilo na pritužbe i na svaljivanje krivice, usled čega si se ti osećala sputano. Nakon toga sam mogla da osetim kako si veoma obazriva dok pričaš sa mnom, da se brineš da, ako mi budeš ukazivala na probleme, ja to neću prihvatiti, pa si se svojski trudila da sa mnom razgovaraš taktično. Međutim, pošto sam bila lišena samospoznaje, kad god bi ti ponovo pomenula moje probleme, ja bih se odmah zatvarala u sebe i ignorisala bih te. Jednom prilikom ti se nisam obratila duže od dana, što je dovelo do kašnjenja u poslu oko kojeg je trebalo da popričamo. To me je gušilo i bolelo, pa sam otišla u kupatilo da se isplačem. Videla sam da si otišla u drugu sobu sa kompjuterom da radiš i shvatila da si i ti u lošem stanju. Tada su mi na pamet pale reči „emocionalno zlostavljanje” i shvatila sam da se ja tako ponašam i nanosim ti bol. Ali prosto nisam mogla da se oslobodim tog stanja, pa sam se u suzama molila Bogu, u želji da popravim to stanje.

Tada sam pročitala neke Božje reči, među kojima je bio i odlomak koji me je dirnuo. Bog kaže: „Neki ljudi kažu: ’Pre nego što sam bio orezan, smatrao sam da imam put koji treba da sledim, ali nakon orezivanja ne znam šta da radim.’ Zašto, nakon što su orezani, ne znaju šta da rade? Koji je razlog za to? (Kad se suoče sa orezivanjem, oni ne prihvataju istinu niti pokušavaju da sebe spoznaju. Gaje neke predstave i ne tragaju za istinom kako bi ih rešili. Zato ostaju bez puta. Umesto da u sebi samima pronađu uzrok, oni tvrde sasvim suprotno, da su zbog orezivanja izgubili svoj put.) Zar ovo nije protivoptužba? To je kao da kažu: ’To što sam uradio bilo je u skladu sa načelima, a time što me orezuješ, ti mi stavljaš do znanja da mi ne dozvoljavaš da stvari rešavam prema načelima. Kako bi u budućnosti, dakle, trebalo da praktično postupam?’ To zapravo misle ljudi koji izgovaraju takve stvari. Da li prihvataju da budu orezani? Prihvataju li činjenicu da su pogrešili? (Ne.) Zar ova izjava zapravo ne znači da je njima poznato kako da nepromišljeno čine nedela, ali kad ih orežu i od njih zatraže da postupaju shodno načelima, oni ne znaju šta da rade i postaju zbunjeni? (Znači.) Pa, kako su ranije obavljali stvari? Kad se neko suoči sa orezivanjem, zar razlog za to nije u tome što nije postupao shodno načelima? (Jeste.) On nepromišljeno čini nedela, ne traga za istinom i stvari ne izvršava prema načelima ili pravilima Božje kuće, pa stoga dobija orezivanje. Svrha orezivanja je u tome da se ljudima omogući da tragaju za istinom i da postupaju shodno načelima, da ih spreči da ponovo nepromišljeno učine nedela. Međutim, kad se suoče sa orezivanjem, ti ljudi kažu da više ne znaju kako da se ponašaju niti kako da praktično postupaju – da li te reči sadrže ijedan element samospoznaje? (Ne.) Ti ljudi uopšte nemaju nameru da sebe spoznaju niti da tragaju za istinom. Umesto toga, oni posredno kažu: ’Nekada sam veoma dobro izvršavao svoje dužnosti, međutim, otkako si me orezao, stvorio si mi zbrku u mislima i napravio si zabunu u mom pristupu dužnostima. Sada više normalno ne razmišljam i nisam tako odlučan niti odvažan kao ranije, nisam toliko hrabar, a sve to je zbog orezivanja. Otkako sam orezan, srce mi je duboko ranjeno. Stoga drugima moram da kažem da budu vrlo pažljivi pri izvršavanju svojih dužnosti. Ne smeju da otkrivaju svoje mane niti da se spotaknu; ako se spotaknu, biće orezani, postaće uplašeni i izgubiće pokretačku snagu koju su nekad imali. Njihov odvažan duh će se značajno ublažiti, i nestaće njihova mladalačka hrabrost i želja da daju sve od sebe, pa će od njih postati smerni strašljivci, koji se plaše i sopstvene senke i smatraju da nije dobro ništa što urade. U svom srcu više neće osećati Božje prisustvo i osećaće se sve udaljenije od Njega. Činiće se da čak i molitve i vapaji Bogu ostaju bez odgovora. Osećaće da nemaju istu vitalnost, entuzijazam i ljupkost, pa će čak početi da na sebe gledaju sa omalovažavanjem.’ Da li su ovo reči iz srca koje je u zajedništvu izgovorio neko sa iskustvom? Jesu li one iskrene? Da li su za ljude poučne ili im koriste? Nije li ovo samo izvrtanje činjenica? (Jeste, ovo su krajnje apsurdne reči.)” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (17)”). Pročitavši Božje reči, najednom sam pomislila na svoje ponašanje i ono što pokazujem. Oduvek sam sebe smatrala onom koja je sputana. Mislila sam da nikada ranije nisam imala toliko problema s pisanjem pisama, ali se sada, pored tebe, činilo da imam mnogo problema, tako da nisam znala kako da ovaj posao i dalje obavljam s tobom – u stvari, sve su te misli bile iskrivljene. Pišući pisma, pokazivala sam nadmenu narav i sputavala ljude. Probleme sam rešavala na površan način, obično sam bila lenja i nisam nosila breme svoje dužnosti. Ukazujući mi na te probleme, preuzimala si odgovornost za taj posao i pomagala mi, omogućila si mi da blagovremeno promislim o svojim problemima i da ih spoznam, da svoju dužnost obavljam u skladu sa istina-načelima i da uspešno rešavam probleme. Ali ja to nisam prihvatala, već sam mislila da se, zbog toga što mi ukazuješ na probleme kako bih napustila pogrešne načine rada, osećam sputano i da sam postala neodlučna u obavljanju svoje dužnosti. Nisam umela da pišem pisma tako dobro kao pre, niti da sarađujem u obavljanju dužnosti. To je značilo da je moj način rada u skladu sa istinom, a da su tvoje smernice pogrešne, te da bih svoju dužnost mogla sasvim dobro da obavljam ako bi me ti pustila da radim. Smatrala sam da su tvoje ispravne smernice negativne, a da su moji pogrešni načini rada u redu. Zaista nisam prihvatala istinu, nisam razlikovala pozitivno od negativnog i oglušila sam se o razum!

U to vreme, sve sam tek površno razumela. Sećaš li se? Kasnije smo se otvorile jedna prema drugoj i pričale o svojim stanjima. Rekla si da me nisi nipodaštavala i da zapravo nisi htela da mi zagorčavaš život, te da nisi znala kako da komuniciraš sa mnom kad bih te ja ignorisala, da ti je bilo zaista teško da na taj način obavljaš dužnost i da si čak pomišljala da odustaneš od ove svoje dužnosti ovde. Da ti kažem nešto, kad si mi to rekla, učinilo mi se da se u meni sve pokidalo. Nikada nisam primetila da se zbog mene osećaš tako sputano i povređeno. Oduvek sam mislila da imam dobru ljudskost, pa i ako pokažem neku iskvarenost, nikoga ne bih sputala, niti povredila. Ali, stvari su tako stajale i morala sam da se suočim s tim i da promislim o sebi. Tokom ta dva dana, premeštena sam na drugu dužnost i otišla sam sa osećanjem krivice i kajanja.

Kasnije sam tragala i promišljala da bih razumela vlastite probleme. Pročitala sam ove Božje reči: „Kad je reč o pitanju orezivanja, antihristi, to nisu u stanju da prihvate. Postoje i razlozi zbog kojih to nisu u stanju da prihvate. Glavni je u tome da, kad ih orezuju, antihristi osećaju da su izgubili obraz, da su izgubili svoj ugled, status i dostojanstvo i da više nisu u stanju da pred drugima glavu drže uzdignuto. Takve stvari deluju u njihovom srcu, pa im je teško da prihvate orezivanje, uz osećanje da svako ko ih orezuje ima nešto protiv njih i da im je neprijatelj. Takav je mentalitet antihrista kada se orezuju. U to možete biti sigurni. Kroz orezivanje se zapravo najviše otkriva da li neko može da prihvati istinu i da li neko može istinski da se pokori. Činjenica da se u toj meri opiru orezivanju dovoljno pokazuje da antihristi imaju odbojnost prema istini i da je nipošto ne prihvataju. U tome je, dakle, srž problema. Njihov ponos nije srž problema, već je suština problema u neprihvatanju istine. Kad se orezuju, antihristi zahtevaju da se to učini uz lep ton i stav. Ako je ton onoga ko to čini ozbiljan i njegov stav oštar, antihrist će se opirati, biće prkosan i pobesneće od stida. Neće se obazirati na to da li je ono što se u njemu razotkriva ispravno ili predstavlja činjenicu, neće razmišljati o tome u čemu je pogrešio niti o tome treba li da prihvati istinu. Razmišljaće jedino o tome jesu li njegova sujeta i ponos pretrpeli udarac. Antihristi uopšte ne mogu da priznaju da je orezivanje ljudima od pomoći, da dolazi s ljubavlju, da je spasonosno i da je ljudima od koristi. Čak ni to ne mogu da uvide. Zar to sa njihove strane nije pomalo nerazborito i nerazumno? Prema tome, kada se suoči sa orezivanjem, kakvu to narav otkriva antihrist? Nesumnjivo otkriva narav osobe koja ima odbojnost prema istini, u vidu nadmene i nepopustljive naravi. Time se otkriva da je priroda-suština antihrista ona koja oseća odbojnost prema istini i koja istinu ne podnosi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (8. deo)”). Iz onoga što su Božje reči razotkrile, uvidela sam da antihristi, kad izgube obraz time što ih neko usmerava, pomaže im i orezuje ih, čak i kad znaju da to što ta druga osoba razotkriva jeste istina, nikada ne promišljaju o vlastitim problemima, već misle da im ta osoba zapravo zagorčava život, te stoga osećaju mržnju i odbojnost prema njoj i čak žele da joj uzvrate. Uvidela sam da je priroda antihrista odbojna prema istini i da je mrzi. Čitajući Božje reči, donekle sam razumela iskvarenu narav koju sam pokazivala. Razmišljala sam o tome kako sam površna i kako ne nosim breme svoje dužnosti, kako nisam pažljiva dok pišem pisma i kako se ne izražavam jasno. Ukazivala si mi na probleme da bih mogla brzo da ih ispravim, što bi bilo korisno za posao, a ja sam naprosto mislila da mi zagorčavaš život i odbijala sam to da prihvatim da bih sačuvala obraz. Svaljivala sam krivicu na tebe, jer sam htela da te iskritikujem kod starešine, i čak sam te ignorisala, te tako naudila tebi i usporila napredovanje posla. Tvoje pomoć je uvek bila pozitivna i u skladu sa istinom, pa je trebalo da to prihvatim i da sprovedem hitne ispravke. Umesto toga, tvoju ljubaznu pomoć smatrala sam nipodaštavanjem, usled čega se u meni čak javila odbojnost, mržnja i želja da ti uzvratim. Spolja gledano, činilo se da ne prihvatam tvoje smernice, ali ja u suštini nisam prihvatala pozitivne stvari ni istinu, već sam se istini suprotstavljala, što pokazuje da u osnovi nisam bila neko ko se pokorio istini. Nije mi se dopadalo to što razotkrivaš moje pravo stanje. Volela sam da me ljudi poštuju i hvale. Uvidela sam da sam po prirodi sujetna i rđava, da ne volim istinu i da se krećem putem antihrista. Toliko me je bolelo to što živim u svojoj iskvarenoj naravi, ali ništa bolje nisam bila ni zaslužila! Setila sam se Božjih reči: „Kada osoba ima odbojnost prema istini, to je nesumnjivo pogubno po njeno postizanje spasenja. To nije nešto što može ili ne može da se oprosti, to nije oblik ponašanja ili nešto što se u njoj prolazno otkriva. To je priroda-suština osobe i Bog se najviše gnuša takvih ljudi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi svoju dužnost dobro ispunio, najvažnije je da čovek razume istinu”). Osetila sam koliko Bog mrzi i prezire one koji imaju odbojnost prema istini. Dobro sam znala da je to što mi ukazuješ na probleme u skladu sa činjenicama i sa istina-načelima, ali nisam mogla da prihvatim, već sam previše analizirala, baš kao neki bezvernik. Time se moja iskvarenost nije mogla razrešiti, pa dužnost nikako nisam mogla da obavljam u skladu s načelima. Sve što bih radila dovodilo je do gubitaka i prepreka u radu crkve, zbog čega me je Bog prezreo.

Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči i donekle razumela sotonske otrove zbog kojih nisam prihvatala orezivanje. Bog kaže: „Ako te neko stalno proziva zbog tvojih mana, šta treba da uradiš? Možda ćeš reći: ’Budeš li me prozivao, prozivaću i ja tebe!’ Da li je dobro da se međusobno tako uzimaju na zub? Je li to način na koji ljudi treba da se ponašaju, deluju i prema drugima ophode? (Nije.) Na nivou doktrine, ljudi možda znaju da to ne treba da rade, a ipak mnogi ne mogu da se odupru takvom iskušenju i zamkama. Moguće je da nisi čuo da te neko proziva zbog tvojih mana, da te je uzeo na zub ili da te iza tvojih leđa osuđuje – međutim, nakon što čuješ da neko izgovara takve stvari, to nećeš moći da podneseš. Srce će početi ubrzano da ti lupa i ispoljiće se tvoja plahovitost; reći ćeš: ’Kako se usuđuješ da me prozivaš? Budeš li neljubazan prema meni, vratiću ti istom merom! Budeš li me prozivao zbog mojih mana, nemoj misliti da neću pronaći tvoju slabu tačku!’ Drugi kažu: ’Postoji izreka koja poručuje: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’, pa te zato neću prozivati zbog tvojih mana, ali ću zato pronaći drugi način da se tobom pozabavim i pokažem ti gde ti je mesto. Videćemo onda ko je ovde glavni!’ Da li su ove metode dobre ili nisu? (Nisu.) Gotovo kod svakog čoveka, nakon što otkrije da ga je neko prozivao, osuđivao ili je iza njegovih leđa o njemu govorio nešto loše, prva reakcija biće ljutnja. Pobesneće i neće moći da jede ni da spava – a ako i uspe da zaspi, psovaće tu osobu čak i u snovima! Njegova plahovitost ne poznaje granice! Ta stvar je tako beznačajna, ali on preko nje ne može da pređe. Plahovitost tako deluje na ljude i to su štetni ishodi koji proizlaze iz iskvarenih naravi. Nakon što postane sastavni deo čovekovog života, gde se prvenstveno ispoljava iskvarena narav? Kad se čovek nađe suočen s nečim što mu se ne dopada, ispoljava se tako što isprva utiče na njegova osećanja, a zatim dolazi do izražaja njegova plahovitost. I dok se to dešava, taj čovek će živeti u svojoj plahovitosti i posmatrati tu stvar u naletu svoje iskvarene naravi. U njegovom srcu će se pojaviti filozofska gledišta Sotone i počeće da razmatra načine i sredstva koje će koristiti da bi se osvetio, otkrivajući time u potpunosti svoju iskvarenu narav. Ljudske ideje i gledišta o tome kako da se nose s ovakvim problemima, načini i sredstva koje mogu da smisle, pa čak i njihova osećanja i plahovitost, svi redom potiču iz iskvarenih naravi. Dakle, koje se iskvarene naravi javljaju u ovom slučaju? Svakako je prva zlonamernost, a za njom slede nadmenost, lažljivost, rđavost, nepopustljivost, odbojnost prema istini i mržnja prema istini. Od ovih iskvarenih naravi, nadmenost možda ima najmanji uticaj. Koje su onda iskvarene naravi u stanju da u najvećoj meri prevladaju čovekovim osećanjima i mislima i da odrede način na koji će konačno rešiti ovu stvar? To su zlonamernost, nepopustljivost, odbojnost prema istini i mržnja prema istini. Te iskvarene naravi grabe čoveka u čvrstom stisku i očito je da on živi u Sotoninoj mreži. Kako nastaje Sotonina mreža? Zar je ne stvaraju iskvarene naravi? Tvoje su iskvarene naravi za tebe istkale svakakve sotonske mreže. Recimo, kad čuješ da te neko osuđuje, proklinje ili te iza tvojih leđa proziva zbog tvojih mana, ti dopuštaš da sotonske filozofije i iskvarene naravi budu tvoj život i da preovlađuju u tvojim mislima, tvojim gledištima i tvojim osećanjima, čime se pokreće čitav niz postupaka. Ti iskvareni postupci uglavnom su rezultat činjenice da imaš sotonsku prirodu i narav. U kakvim god okolnostima da se nađeš, sve dok te vezuje, kontroliše i u tebi preovlađuje Sotonina iskvarena narav, sve što proživljavaš, sve što otkrivaš i sve što pokazuješ – ili tvoja osećanja, tvoje misli i gledišta i načini i sredstva obavljanja stvari – sve je sotonsko. Sve ove stvari povređuju istinu i neprijateljski su nastrojene prema rečima Božjim i istini. I što si udaljeniji od reči Božje i istine, Sotonina mreža te sve više kontroliše i hvata u zamku. Ako, umesto toga, možeš da se oslobodiš stega i kontrole svojih iskvarenih naravi, da se protiv njih pobuniš, dođeš pred Boga i postupaš i rešavaš probleme pomoću metoda i načela o kojima ti Božje reči govore, postepeno ćeš se osloboditi iz Sotonine mreže. Nakon što se oslobodiš, ono što tada budeš proživljavao više neće biti staro obličje sotonske osobe koja je pod kontrolom svojih iskvarenih naravi, već obličje nove osobe koja Božje reči prihvata kao svoj život. Menja se ceo način tvog života. Međutim, ako se prepustiš osećanjima, mislima, gledištima i postupcima koje stvaraju sotonske naravi, tada ćeš se pridržavati litanije sotonskih filozofija i različitih postupaka, kao što su: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’, ’Osveta je najslađa kad se posluži hladna’, ’Bolje je biti pravi podlac, nego lažni gospodin’, ’Nije čovek onaj koji se ne osveti’. One će biti u tvom srcu, zapovedajući tvojim postupcima. Uzmeš li ove sotonske filozofije kao polazište za svoje postupke, karakter tvojih postupaka će se promeniti, činićeš zlo i opiraćeš se Bogu. Preuzmeš li ove negativne misli i gledišta kao polazište za svoje postupke, očito je da si zalutao daleko od Božjih učenja i reči, da si upao u Sotoninu mrežu i da ne možeš da se izvučeš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (8)”). Pročitavši Božje reči, shvatila sam da Sotona indoktriniše ljude svojim sotonskim filozofijama poput: „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”, „Kako ti prema meni, tako ja prema tebi” i „Sam kusaj šta si zakuvao”. One ljude podstiču da postupaju ishitreno, jer kažu da se svakome ko ugrozi tuđi ugled i interese mora uzvratiti istom merom. Usled toga se ljudi tuku, napadaju i nanose štetu jedni drugima. Ljudi na taj način postaju sve podliji i zlokobniji i gube svoju normalnu ljudskost. Uvidela sam da stalno živim pod tim sotonskim otrovima. Kada bih čula da neko razotkriva moju iskvarenost i moje probleme, nisam to ponizno prihvatala, već sam pokazivala svoju naprasitost i prema toj osobi se ophodila hladno i neprijateljski. Baš kao što sam onomad tvoje smernice i pomoć smatrala negativnim, verujući da zapravo razotkrivaš moje mane i nanosiš štetu mom ugledu i interesima, pa sam to izokrenula i zakačila se za tvoje probleme, i rekla ti da se orezivanjem, koje jeste bilo u skladu s načelima, stavljaš u ulogu nadređene, i čak sam, dajući ostavku, želela da te starešina oreže i da osetiš samoprekor i krivicu. Pretvarala sam se da sam žrtva i namerno sam te ignorisala i izopštavala. Cilj mi je bio da prestaneš da pričaš o mojim problemima, te da tako zaštitim vlastiti ugled i interese. Zaista sam ličila na besnu mečku bez trunke ljudskosti i razuma, koju niko ne sme da dirne! Dok si mi ukazivala na probleme, morala si čak da gledaš kakav mi je izraz lica i osećala si da te sputavam, htela si da izbegneš te situacije i nisi više želela da obavljaš svoju dužnost, pa je posao na kraju odlagan. Po čemu su moji postupci ličili na postupke ljudskog bića? Ja sam zapravo činila zlo i opirala se Bogu! Gadilo mi se vlastito ponašanje i srce mi je bilo puno mržnje prema samoj sebi. Živela sam pod uticajem sotonskih otrova i postala sam nadmena, podla i sebična. Ne samo što sam tebi naudila, već sam činila prestupe zbog kojih sam i sama zažalila – zaista sam nanela štetu i sebi i drugima! Razmišljala sam o tome kako neki antihristi reaguju kad im braća i sestre, koji sa osećajem za pravdu streme ka istini, daju predloge i razotkrivaju da je to što antihristi rade suprotno istina-načelima, što utiče na njihov ugled i status. Antihristi osećaju odbojnost i otpor prema tome i toliko su osramoćeni da ih spopada bes. Oni izvrću činjenice i svaljuju krivicu na braću i sestre, potiskuju i muče one koji imaju osećaj za pravdu, kako bi osnažili svoj položaj. Svojim postupcima nanose štetu braći i sestrama, ometaju, prekidaju i uništavaju rad crkve i vređaju Božju narav, što dovodi do njihovog izopštavanja iz crkve. Zar i priroda mog ponašanja nije bila takva? Uvidela sam da vladanje i postupanje prema mojoj sotonskoj naravi zaista izaziva Božje prezrenje i da ću, ukoliko se ne pokajem, pre ili kasnije početi da činim zle stvari koje uništavaju i ometaju rad crkve, baš kao što to rade antihristi i zli ljudi, čime ću uvrediti Božju narav i usled čega će me Bog eliminisati – stvarno mi je pretila takva opasnost! Razmišljajući o tome, plašila sam se i bila ispunjena kajanjem, pa sam poželela da dođem pred Boga da se pokajem i ispovedim.

Zatim sam počela da tragam za putem primene i naišla na sledeći odlomak Božjih reči: „Šta bi trebalo da učiniš ako želiš da u širokom luku zaobiđeš put antihrista? Treba da preuzmeš inicijativu da se zbližiš sa ljudima koji vole istinu, sa ljudima koji su čestiti, da se zbližiš sa ljudima koji mogu da ukazuju na tvoje probleme, koji umeju da govore iskreno i da te prekorevaju kad uoče tvoje probleme, i posebno sa onim ljudima koji mogu da te orezuju kad uoče tvoje probleme – takvi su ti ljudi od najveće koristi i treba da ih ceniš. Budeš li takve dobre ljude isključivao i rešavao ih se, tada ćeš izgubiti Božju zaštitu i postepeno ćeš se suočavati sa nesrećom. Zbližavanjem sa dobrim ljudima i sa ljudima koji shvataju istinu, osećaćeš spokoj i radost, a nesreću ćeš moći da držiš podalje od sebe; zbližavanjem sa podlim ljudima, sa bestidnicima i ljudima koji ti laskaju, dovodiš se u opasnost. I ne samo da ćeš biti lako nasamaren i prevaren, već bi i nesreća mogla da te zadesi u svakom trenutku. Moraš da znaš od kakve osobe možeš imati najviše koristi – a od najveće su ti koristi oni koji mogu da te upozore kad učiniš nešto pogrešno ili kad se uzdižeš i svedočiš o sebi i druge navodiš na pogrešan put. Ispravno je poći putem zbližavanja sa takvim ljudima” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”). Čitajući Božje reči, pronašla sam put primene. Treba da se zbližim sa onima koji me vode i pomažu, a ne da ih izbegavam. Razmišljala sam o tome da ti nisi imala zle namere kad si mi ukazivala na probleme. Iako si ponekad bila iskrena, ono što si rekla bilo je u skladu s činjenicama i načelima, pa nije trebalo da reagujem ishitreno. Iako to tada nisam mogla da prihvatim, niti da razumem, trebalo je da imam srce koje traga za istinom, trebalo je da razmislim šta je korisno za rad Božje kuće i da onda to uradim, te da probleme i odstupanja svedem na najmanju moguću meru. Razmišljala sam o tome da nisam osećala breme svoje dužnosti, da sam bila sklona da u svojim pismima zvučim nadređeno, da nisam vodila računa o stvarnim poteškoćama i osećanjima te druge osobe i da sam bila površna i nepažljiva. Time što si mi ukazivala na probleme i razotkrivala moje iskvarene naravi, zapravo si mi pomagala da promišljam o sebi, a za mene bi bilo korisno da svoju dužnost obavljam ozbiljno i pažljivo i da postižem rezultate. Trebalo je da ti budem zahvalna i da u većoj meri prihvatim tvoj nadzor i pomoć. Tvoje ukazivanje na moje probleme bilo je pozitivno i obuzdavalo me je, jer bih bez toga nesvesno živela unutar svoje iskvarene naravi, svoju bih dužnost i dalje obavljala površno, bez osećaja tereta, čime bih izazvala gubitke u poslu i postala osoba kojoj se ne može verovati i koju Bog prezire. Shvativši to, svesno sam se preokrenula i počela da više nego ranije osećam breme svoje dužnosti. Kad bi se javili problemi, fokusirala sam se na to da im ne pristupam oslanjajući se na svoju naprasitost i nadmenu narav, i razmišljala o tome kako da u zajedništvu razgovaram na način koji će dati rezultate. Postupajući na takav način, u srcu sam se osećala mnogo stabilnije. Takođe sam istinski osetila da, kad čovek otpusti svoj ugled i kad istinu prihvati i pokori joj se, on zaista može da ima integritet, dostojanstvo, ljudskost i razum. Ako čovek ima odbojnost prema istini, on ne samo da je neće razumeti, nego ni svoju dužnost neće moći dobro da obavlja i biće prezren od Boga. Takvo vladanje čoveka čini niskim i bezvrednim.

Kada bih kasnije vršila dužnost zajedno s braćom i sestrama, i dalje bih pokazivala te iskvarene naravi, a zatim bih se svesno molila Bogu, povlačila se, prihvatala smernice i pomoć od drugih i primenjivala ulazak. Te su naravi postepeno bivale manje ozbiljne nego ranije. Osetila sam da je prihvatanje tuđih predloga zaista od velike pomoći i korisno za rad. U srcu sam se osećala stabilno i slobodno, a taj način primene bio je sjajan. Prisećajući se svih tih stvari, toliko sam zahvalna Bogu. Da me Bog nije na taj način razotkrio i da nije bilo suda i otkrovenja Njegovih reči, ja naprosto ne bih uopšte spoznala samu sebe, niti bih mogla da vidim da me je Sotona toliko iskvario da mi je narav postala opaka i odbojna prema istini. Kad bi mi interesi bili ugroženi, iskaljivala bih bes na dužnosti, uopšte se ne bih pokoravala Bogu i živela bih bez ikakvog ljudskog obličja. Bila sam tako prljava, iskvarena i loše ljudskosti, a Bog me ipak nije eliminisao zbog toga, već mi je pružio još jednu šansu da promislim i da se pokajem, da bih znala kako da se vladam. Korak po korak, Bog me je doveo do razumevanja i prihvatanja istine, i zbog toga sam Mu iz dna duše zahvalna. Mada sam i dalje veoma iskvarena i imam mnogo mana, spremna sam da stremim ka istini i da razrešim svoju iskvarenost. Hvala Bogu na Njegovim smernicama i spasenju!

U svakom slučaju, to je sve što sam zasad htela da kažem. Ako smatraš da nešto nisam razumela, molim te, reci mi, jer će mi to biti od velike pomoći.

Iskreno tvoja,

Ši Đing

19. septembar 2023. godine