U aprilu 2023. godine, više starešine su mi rekle da je jedan starešina iz Crkve Singjuen uhapšen kao i da je policija ispitivala drugo dvoje starešina u njihovim domovima, te da zbog bezbednosnih rizika ne mogu više da nastave sa svojim radom u crkvi. Stoga su više starešine od mene tražile da se pozabavim posledicama toga i pružim podršku braći i sestrama. Nakon što sam čula šta starešine govore, zaista sam osetila težinu te odgovornosti i donekle sam bila zabrinuta, te sam razmišljala: „To okruženje je tako okrutno. Zašto su uredili da ja idem? Šta ako me uhapse? Toliko braće i sestara koji su uhapšeni su završili teško mučeni. Neki ne mogu da podnesu mučenje i izdaju Boga, postaju Jude, dok drugi bivaju nasmrt pretučeni ili obogaljeni. Metode kojima se velika crvena aždaja koristi da povredi ljude su tako surove. Ako budem uhapšena i ne budem mogla da podnesem mučenje, pa postanem Juda i izdam Boga, onda neću biti spasena. Neće li onda moja vera biti uzaludna?” Ali onda sam pomislila: „Ne mogu da budem tako sebična i mislim samo na sebe. Starešina je uhapšen, knjige Božjih reči su u opasnosti i pod hitno moraju da se premeste, a braća i sestre su negativni i slabi i potrebni su im podrška i pomoć. Treba da povedem računa o Božjoj nameri i prihvatim ovu dužnost.” Stoga sam pristala.

Nakon što sam stigla u Crkvu Singjuen, saznala sam je Juda Džang Fen posetio kuće većine braće i sestara, zbog čega su sve bile pod bezbednosnim rizikom. U to vreme je samo dom sestre Džang Ju bio relativno bezbedan i mogao je privremeno da se koristi za razgovor o radu. No, nakon što sam se srela sa Džang Ju, saznala sam da je nekoliko godina ranije, policija uhapsila više sestara u njenoj kući, a da je pre nego što je bio uhapšen, Juda Džang Fen posetio i njenu kuću. Kada sam to čula od nje, unervozila sam se: „Hoće li policija tajno nadgledati i posmatrati? Šta ako me uhapse? Ako ne budem mogla da podnesem mučenje i postanem Juda, zar neće za mene sve biti gotovo? Da li da ostanem ili da brzo odem? Ako ostanem, možda sam u opasnosti da budem uhapšena, ali ako odem, nećemo moći da porazgovaramo o radu koji se tiče posledica.” Pomolila sam se u svom srcu tražeći od Boga da me usmerava kako da praktično postupim. Razmišljala sam o ovim Božjim rečima: „Da li je lako osobi bez ljudskosti da zadobije istinu? Nije, teško je. Kada naiđe period patnje ili se mora platiti neka cena, ona pomisli: ’Idite vi prvi u tu patnju i platite vi cenu, a ja ću vas stići kada se rezultati manje-više ostvare.’ Kakva je to vrsta ljudskosti? Takva ponašanja zajedno se nazivaju ’nemanje ljudskosti’. (…) Kada se nađu u opasnosti, nekima je samo stalo da se sakriju. Neki, pak, štite druge i ne mare za sebe. Kada im se nešto desi, neki ljudi trpe, a neki se bore. To su razlike u ljudskosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Božje reči su me navele da shvatim da će ljudi sa dobrim karakterom prvo štititi druge kada se suoče sa opasnošću i da su spremni da dovedu sebe u opasnost da bi sačuvali interese Božje kuće i ispunili svoje odgovornosti. Oni bez ljudskosti su sebični i ogavni, prioritet daju sopstvenoj bezbednosti i žure da se sakriju kada se opasnost približi, ne pokazujući ikakvu brigu za crkveni rad ili za bezbednost braće i sestara. U svetlu Božjih reči, uvidela sam da sam bila veoma sebična i da mi je karakter bio veoma loš. Kada bih se suočila sa opasnošću, prvo sam o sebi vodila računa, bojala sam se hapšenja i želela odmah da pobegnem i nisam pokazivala bilo kakvu brigu za crkveni rad niti za sopstvenu dužnost. Iako je kuća Džang Ju bila pod određenim bezbednosnim rizicima, u poređenju sa drugim kućama, trenutno je bila relativno sigurna kuća u crkvi. Mogla sam tamo privremeno da ostanem kako bih se sastajala sa braćom i sestrama da razgovoramo o poslu i da se preselim kada se nađe pogodnije mesto. Ako se zaista susretnem sa posebnim okolnostima, treba da se molim Bogu i da se nosim sa stvarima s verom i mudrošću. Stoga sam se pomolila Bogu tražeći od Njega da mi podari vere i volje da podnesem patnju.

Narednog dana sam uredila da dvojica braće dođu u kuću Džang Ju kako bismo razgovarali o poslu. Li Bin, koji je bio iz istog sela kao i Džang Ju, rekao mi je kada me je ugledao: „Postoje dvoje zlih ljudi u mom selu blizu kuće Džang Ju. Oni će pozvati policiju ukoliko vide strance da ulaze u selo i otkriju da su vernici. Neka braća i sestre su ranije bili uhapšeni u mom selu jer ih je jedan od tih zlih ljudi prijavio.” Čuvši reči Li Bina, pomalo sam se uplašila i razmišljala sam: „Ne znam da li su me zli ljudi videli kada sam stigla. Ako me prijave, sigurno ću biti uhapšena!” U tom trenutku sam se prisetila odlomka iz Božjih reči i potražila ga da ga pročitam. Bog kaže: „Bez obzira na to koliko je Sotona ’moćan’, koliko god on bio drzak i ambiciozan, koliko god da je velika njegova sposobnost da nanosi štetu, koliko god da su opsežne tehnike kojima on kvari i mami čoveka, koliko god da su mudri trikovi i spletke kojima on zastrašuje čoveka, koliko god da je promenljiv oblik u kome on postoji, on nikada nije mogao da stvori nijedno živo biće, nikada nije mogao da uspostavi zakone ili pravila za postojanje svih stvari i nikada nije mogao da vlada i upravlja nijednom stvari, živom ili neživom. Unutar svemira i nebeskog svoda, ne postoji nijedna osoba niti predmet koji su od njega rođeni, niti oni koji postoje zahvaljujući njemu; ne postoji nijedna osoba niti predmet kojima on vlada, niti kojima upravlja. Naprotiv, on ne samo da mora da živi pod vrhovnom vlašću Božjom, već, povrh toga, mora da bude pokoran svim Božjim naredbama i zapovestima. Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog. U očima Božjim, Sotona je niži od ljiljana na planini, od ptica koje lete u vazduhu, od riba u moru i od crva na zemlji. Njegova uloga među svim stvarima jeste da služi svim stvarima, da služi ljudskom rodu, te da služi Božjem delu i Njegovom planu upravljanja. Koliko god da je zlonamerna njegova priroda i koliko god da je zla njegova suština, jedino što on može jeste da se poslušno pridržava svoje funkcije: da bude u službi Boga i da predstavlja protivtežu Bogu. Takvi su suština i položaj Sotone. Njegova suština nije povezana sa životom, nije povezana sa silom, nije povezana sa autoritetom; on je samo igračka u Božjim rukama, samo mašina u službi Boga!” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). Božje reči su mi dale veru i snagu. Bog je suveren nad svim i sve kontroliše. Sve stvari i svi događaji su u Božjim rukama. KPK i zli ljudi, ma kako osioni bili, svi su u Božjim rukama. U Božjim očima oni su čak manje vredni nego li crvi na zemlji. Oni su samo oruđe koje služi da se Božji izabranici usavrše. Velika crvena aždaja pokušava svim mogućim sredstvima da uhvati one koji veruju u Boga, ali bez Božjeg dopuštenja, ona nam ne može ništa učiniti. Baš kao što KPK lovi određenu braću i sestre i ucenjuje im glave; partija troši toliko mnogo ljudskih i materijalnih resursa na traženje, praćenje i posmatranje, koristi se svim vrstama visokotehnološke opreme za nadgledanje, ali bez Božjeg odobrenja, i dalje ne može da ih uhvati. Tog dana, čuvši da je moguće da su me zli ljudi prijavili, bila sam bojažljiva i uplašena. Uvidela sam da, iako sam govorila o veri u Boga, kada je stvarno došlo do toga, kao da Ga nije bilo u mom srcu. Moja vera u Boga je bila tako mala. Iako je okruženje bilo okrutno, to da li ću biti uhapšena ili ne bilo je u Božjim rukama. To je bilo na Bogu. Imajući to na umu, više se nisam toliko plašila. Uvidela sam da dvojica braće žive u strahu i bojažljivosti, pa sam sa njima razgovarala o Božjem autoritetu i suverenosti. Nakon što su me saslušali, zadobili su veru i bili voljni da izvršavaju svoje dužnosti.

Nakon toga sam se pitala: „Zašto sam se toliko bojala da budem uhapšena i nasmrt pretučena? U koji aspekt istine bi trebalo da uđem?” Pročitala sam da Božje reči kažu: „Kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakakve pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li su zakonito pogubljeni zbog počinjenih zločina? Ne, nisu. Propagirali su Gospodovo jevanđelje, ali narodi sveta to nisu prihvatali, već su ih osuđivali, tukli i vređali, pa čak i pogubili – tako su doživeli mučeničku smrt. Nemojmo govoriti o konačnom ishodu tih mučenika, niti o Božjem određenju njihovog ponašanja, već se zapitajmo sledeće: kada su stigli do kraja, da li su načini na koje su skončali bili u skladu s ljudskim predstavama? (Ne, nisu.) Iz ugla ljudskih predstava, oni su platili tako veliku cenu da bi širili Božje delo, ali ih je na kraju Sotona ubio. To nije u skladu s ljudskim predstavama, ali jeste upravo ono što im se dogodilo. Ono što je Bog dozvolio. Kakvu istinu možemo tražiti u ovome? Da li je to što je Bog dozvolio da završe na taj način Njegovo prokletstvo i osuda, ili je to bio Njegov plan i blagoslov? Nijedno od ta dva. Šta je to onda bilo? Ljudi se sa mnogo tuge sada sećaju njihovih pogibija, ali tako je bilo. Tako su stradali oni koji su verovali u Boga; kako se to može objasniti? Kada pominjemo tu temu, vi se stavljate u njihov položaj, pa je li vam onda srce tužno i da li osećate skrivenu bol? Mislite: ’Ti ljudi su obavili svoju dužnost da šire Božje jevanđelje i treba ih smatrati dobrim ljudima, pa kako je onda mogao da ih zadesi takav kraj i takav ishod?’ Zapravo, tako su njihova tela ginula i umirala; to je bio njihov način odlaska iz ljudskog sveta, ali to nije značilo da im je i ishod bio isti. Bez obzira na to kakav je bio proces njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite. Naprotiv, oni su upravo taj način iskoristili da osude ovaj svet i da svedoče o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da svedoče o Božjim postupcima, da svedoče o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoje živote da objave svetu, da potvrde ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja celog čovečanstva koje je On obavio omogućava ovom čovečanstvu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom. Porodica, bogatstvo i materijalne stvari u ovom životu su spoljašnje stvari; jedino je život povezan sa sopstvom. Za svakog živog čoveka život je najvredniji čuvanja, ono što mu je najdragocenije, a ispostavilo se upravo da su ti ljudi bili u stanju da ponude tu svoju najveću dragocenost – život – kao potvrdu i svedočanstvo o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu. Do poslednjeg dana nisu porekli Božje ime, niti su se odrekli Božjeg dela i iskoristili su svoje poslednje trenutke da posvedoče o postojanju te činjenice – zar to nije najviši oblik svedočenja? To je najbolji način da čovek obavi svoju dužnost; to je ono što znači ispuniti svoju odgovornost. Kada im je Sotona pretio i terorisao ih i kada ih je na kraju čak naterao da sopstvenim životom plate cenu, oni se nisu odrekli svoje odgovornosti. To znači ispuniti svoju dužnost do krajnjih granica. Šta pod tim podrazumevam? Da li podrazumevam da treba da koristite isti metod da svedočite o Bogu i da propagirate Njegovo jevanđelje? Nije nužno da to učiniš, ali moraš da shvatiš da je to tvoja odgovornost, da ako si potreban Bogu, treba to da prihvatiš kao nešto na šta te čast obavezuje da uradiš. Ljudi danas u sebi nose strah i brigu, ali čemu služe ta osećanja? Ako Bogu nisi potreban da to učiniš, zašto onda brineš o tome? Ako si Bogu potreban da to učiniš, ne treba da izbegavaš odgovornost, niti da je odbacuješ. Trebalo bi samoinicijativno da sarađuješ i da prihvatiš to bez brige. Bez obzira na to kako neko umre, ne bi trebalo da umre pre Sotone, niti bi trebalo da umre u Sotoninim rukama. Ako će neko da umre, treba da umre u Božjim rukama. Ljudi su od Boga potekli i Bogu se vraćaju – takav je razum i stav koji stvoreno biće treba da poseduje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da su učenici koji su sledili Gospoda Isusa trpeli progon od strane vladara i religijskog sveta zbog propagiranja Gospodnjeg jevanđelja, a umrli su na svakojake načine. Ali platili su svojim životom kako bi doneli prelepo svedočanstvo o Bogu i ponizili Sotonu. Iako su im tela umrla, njihove duše su bile u Božjim rukama i Bog se sećao njihovih smrti. Mi koji sledimo Hrista poslednjih dana, trpimo surov progon kineske vladajuće partije zbog propagiranja jevanđelja carstva. Mnoga braća i sestre su mučeni nakon što su uhapšeni, ali ni na ivici smrti, nisu se odrekli Božjeg imena niti Ga izdali. Neki su bili progonjeni do smrti a ipak nisu postali Jude. Dali su svoje živote da bi svedočili o Bogu, što je bilo dragoceno i značajno. A šta je sa mnom? Videvši ovo opasno okruženje, bojala sam se da ću biti uhapšena i nasmrt pretučena, pa sam želela da odustanem od svoje dužnosti. Zaista sam se bojala smrti! Kada bih samo nastojala da sačuvam sebe i produžim svoje bedno postojanje, sve i kada bih sebe savršeno zaštitila, bila bih samo hodajući leš. Kada ne bih izvršavala svoju dužnost kako treba i kada ne bih imala dobrih dela niti svedočanstvo pred Bogom, sve i da sam živa u svom telu, ne bih zadobila Božje odobravanje, a kada umrem, bila bih kažnjena u paklu. Razumevši to, bila sam manje sputana strahom od smrti.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i zadobila dodatno razumevanje sebe. Bog kaže: „Antihristi su izuzetno sebični i ogavni. Ne poseduju istinsku veru u Boga, a još manje odanost Bogu. Kada se suoče s nekim problemom, štite i čuvaju samo sebe. Ništa im nije važnije od njihove lične bezbednosti. Pod uslovom da mogu da žive i da ih ne hapse, nije ih briga koliko je štete naneto radu crkve. Ti ljudi su izuzetno sebični, uopšte ne razmišljaju o braći i sestrama niti o radu crkve, već samo razmišljaju o svojoj ličnoj bezbednosti. Oni su antihristi. Stoga, kada takve stvari zadese ljude koji su odani Bogu i koji imaju istinsku veru u Boga, kako će se oni s tim nositi? U čemu se njihovi postupci razlikuju od onog što čine antihristi? (…) Kada su onima koji su odani Bogu poznate opasnosti nekog okruženja, oni se svejedno smelo hvataju u koštac sa rešavanjem posledica nakon hapšenja i nastoje da gubitke po Božju kuću svedu na najmanju moguću meru, a tek onda se sami povlače. Njihova lična bezbednost im nije na prvom mestu. Recite Mi, u ovoj rđavoj zemlji velike crvene aždaje, ko može da se pobrine da onima koji veruju u Boga i obavljaju dužnost ne preti nikakva opasnost? Koje god dužnosti da se čovek prihvati, to sa sobom nosi određeni rizik, a opet, Bog nalaže da se dužnost obavi i, dok sledi Boga, čovek mora da preuzme rizik obavljanja svoje dužnosti. Treba ispoljiti mudrost i preduzeti mere za sopstvenu bezbednost, s tim da lična bezbednost čoveku ne sme da bude prioritet. Čovek mora da uvaži Božje namere, time što će na prvo mesto postaviti delo Božje kuće, baš kao i širenje jevanđelja. Najvažnije je ispuniti ono što je Bog naložio čoveku i to predstavlja prioritet. Antihristima je na prvom mestu njihova lična bezbednost, smatraju da ih se ništa drugo ne tiče. Kome god da se nešto dogodi, njima nije stalo do toga. Lagodno se osećaju sve dok se njima, antihristima, ne dogodi ništa loše. Ne znaju za odanost, što je određeno priroda-suštinom antihrista. Da li je u okruženju kontinentalne Kine moguće izbeći da se tokom izvršavanja sopstvene dužnosti ne preuzme nikakav rizik i obezbediti da se ništa loše ne dogodi? Čak ni najoprezniji čovek ne može to da garantuje. Ipak, oprez je neophodan. Budete li unapred dobro pripremljeni, to će donekle poboljšati stvari i može pomoći da se gubici svedu na najmanju meru ako nešto zaista krene po zlu. Ako nema nikakve pripreme, gubici će biti značajni. Možete li jasno da uvidite razliku između ove dve situacije? Prema tome, bilo da je reč o okupljanjima ili o obavljanju bilo kakve dužnosti, najbolje je biti oprezan i neophodno je preduzeti određene mere predostrožnosti. Kad odana osoba obavlja svoju dužnost, ona može da razmišlja malo sveobuhvatnije i temeljnije. Ona će ove stvari želeti da organizuje što bolje može, tako da se gubici svedu na najmanju meru ukoliko nešto krene po zlu. Ona oseća da mora da postigne taj rezultat. Neko kome manjka odanosti o tim stvarima ni ne razmišlja. Misli da te stvari nisu bitne i prema njima se ne odnosi kao prema svojoj odgovornosti ili dužnosti. Kad nešto krene po zlu, ta osoba ne oseća nikakvu krivicu. To je ispoljavanje odsustva odanosti. Antihristi ne pokazuju nikakvu odanost prema Bogu. Kad im se dodeli posao, oni ga vrlo rado prihvate i daju neke lepe izjave, ali kad naiđe opasnost, beže glavom bez obzira; beže među prvima i prvi su koji bi da se izbave. To pokazuje da su njihova sebičnost i ogavnost naročito ozbiljni. Oni nemaju nikakav osećaj odgovornosti niti odanosti. Suočeni sa problemom, znaju jedino kako da pobegnu i kako da se sakriju i razmišljaju samo o tome kako da sebe zaštite, nikada ne uzimajući u obzir svoje odgovornosti ili dužnosti. Zarad svoje lične bezbednosti, antihristi dosledno ispoljavaju svoju sebičnu i ogavnu prirodu. Ne daju prednost poslu Božje kuće niti svojim dužnostima. Još i manje daju prednost interesima Božje kuće. Umesto toga, na prvom mestu im je njihova lična bezbednost” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). Bog razotkriva da su antihristi zaista sebični i ogavni i da kada naiđe opasnost, prvi su koji beže i spasavaju se, kao da ih se delo Božje kuće, njeni interesi i životi braće i sestara ne tiču. Promišljajući o Božjim rečima, razmišljala sam o sebi. Nisu li stvari koje sam otkrivala bile iste kao one u antihrista? Kada su starešine i delatnici uhapšeni, crkva je za mene uredila da dođem i prenesem knjige Božjih reči i pružim podršku braći i sestrama. To je bilo od presudne važnosti, ali ja sam se brinula da ako budem uhapšena, neću moći da ostanem postojana i da ću postati Juda, pa bi moja vera bila uzaludna. Stoga nisam htela da obavljam ovu dužnost. Razmišljala sam o tome kako sam uživala u zalivanju i opskrbi tolikih Božjih reči, a ipak kada bih se suočila sa poteškoćama, vodila sam računa samo o sopstvenim interesima i sigurnosti, uopšte ne štiteći interese Božje kuće i nisam razmišljala o tome kako da brzo prenesem knjige Božjih reči niti o tome kako da podržim braću i sestre. Zaista mi je nedostajalo savesti i ljudskosti! Kada sam to uvidela, pomolila sam se Bogu: „Bože, stalno se bojim da ću biti uhapšena i konstantno želim da pobegnem iz ovog okruženja i ignorišem interese crkve. Zaista sam sebična! Bože, to da li ću biti uhapšena ili neću je u Tvojim rukama. Ako Ti dozvoliš da budem uhapšena, neću moći da pobegnem, ali ako to ne dopustiš, policija me ne može uhvatiti. Spremna sam da se pokorim Tvojim orkestracijama i uređenjima i ispunim svoju dužnost. Molim Te, daj mi vere i volje da podnesem patnju.” Nakon toga, saznala sam da Juda nije bio u He Fangovoj kući, pa sam pozvala nekoliko braće i sestara da se tamo okupimo. Kroz čitanje Božjih reči i razgovor u zajedništvu, braća i sestre su shvatili kako da se oslone na Boga usred progona i nevolja. Svi su zadobili određenu veru i bili voljni da izvršavaju svoje dužnosti. Isto tako, knjige Božjih reči su bezbedno prenešene.

Jedno poslepodne u novembru 2023. primila sam pismo od viših starešina u kom je stajalo da su starešine i nekoliko sestara iz mog rodnog grada izgubili kontakt i da je to verovatno zato što su uhapšeni, pa su od mene tražili da odem i ispitam o čemu se radi i da se, ako bi se nešto dogodilo, pozabavim posledicama toga i premestim priloge i knjige Božjih reči. Bila sam zabrinuta i razmišljala sam: „Okolnosti u toj crkvi su tako užasne, a sva braća i sestre koji su izgubili kontakt me poznaju. Ako su uhapšeni, mogu li ja biti upletena u to? Bilo bi tako opasno po mene da se bavim posledicama!” Nisam imala volje da idem. Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Neke crkve se nalaze u neprijateljskim okruženjima u kojima se ljudi često hapse, i zbog toga veoma lako može da se desi da kuće u kojima se prilozi čuvaju budu prodate i da velika crvena aždaja u njih nasilno uleti i pretraži ih – demoni mogu da opljačkaju priloge u bilo kojem trenutku. Da li su takva mesta pogodna za čuvanje priloga? (Ne.) Dakle, ako se već tamo nalaze, šta treba da se radi? Odmah ih premestite. (…) Kada neprilika tek iskrsne i oni shvate da su prilozi u opasnosti, trebalo bi da ih odmah premeste, kako ih ne bi zaplenio i progutao demon velike crvene aždaje. To je jedini način da se osigura bezbednost priloga i da se izbegnu bilo kakve zamke ili propusti. To je posao koji starešine i delatnici treba da rade. Čim se pojavi i najmanji znak opasnosti, čim je neko uhapšen, čim iskrsne neprilika, prva misao starešina i delatnika treba da bude da li su prilozi bezbedni, da li mogu da padnu u ruke zlih ljudi, ili da li mogu da ih prisvoje ili da ih otmu demoni, i da li su prilozi pretrpeli bilo kakve gubitke. Trebalo bi odmah da preduzmu mere za zaštitu priloga. To je odgovornost i obaveza starešina i delatnika” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (12)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je odgovornost starešina i delatnika da štite priloge i knjige Božjih reči. Budući da se KPK obrušila na crkvu u mom rodnom gradu i niko se nije bavio posledicama toga, a ja sam bila relativno upoznata sa tom crkvom, trebalo je da povedem računa o Božjoj nameri i zaštitim crkveni rad. Kada bih izbegavala da se pozabavim posledicama iz straha da ću biti uhapšena i kada bi velika crvena aždaja otela priloge i knjige, onda bih činila zlo. Uvidevši to, vratila sam se u crkvu u svom rodnom gradu te večeri.

Nakon što sam se vratila, saznala sam da su crkvene starešine zaista bile uhapšene, kao i da konstantno hapse drugu braću i sestre. Knjige koje su bile na čuvanju u određenim kućama je hitno trebalo premestiti, ali u to vreme nisam mogla da nađem odgovarajuće mesto, pa sam bila u teškoj situaciji. Kasnije sam pogledala video-zapis iskustvenog svedočenja pod nazivom „Iskušana dvostrukom nevoljom” i iskustvo te sestre je bilo veoma prosvećujuće za mene. Ta sestra je, suočavajući se sa dvostrukom neprilikom u vidu hapšenja od strane policije i izolacije zbog pandemije, i dalje insistirala na tome da izvršava svoju dužnost. Moje trenutno okruženje nije bilo toliko teško, pa je trebalo da se još više oslanjam na Boga kako bih dobro izvršavala svoju dužnost. Nedugo zatim, više starešine su poslale pismo u kojem je stajalo da je pronađena kuća za skladištenje u drugoj crkvi, pa smo brzo uredili da jedno vozilo tamo prenese knjige Božjih reči. Nakon toga, uz saradnju braće i sestara, prilozi i knjige Božjih reči su preneti na sigurna mesta. Kroz ovo iskustvo sam zadobila određenu veru i shvatila da bez obzira na to koliko okruženje bilo užasno, istrajavati u dužnosti i štititi crkveni rad je ono što bi jedno stvoreno biće trebalo da radi. Hvala Bogu!