U martu 2023. godine, primetila sam da često osećam žeđ, da su mi suva usta i da mi vid slabi. Ponekad bi put do okupljanja trajao kratko, samo deset minuta, ali kad bih stigla u dom domaćina, morala bih odmah da tražim da popijem vodu. Jedna sestra me je podsetila da proverim šećer u krvi. Kada je to spomenula, setila sam se da sam u trudnoći imala gestacijski dijabetes, i da mi je, i nakon porođaja, šećer ostao visok, pa mi je lekar prepisao neke lekove. Tada sam mislila da to nije ništa ozbiljno, jer sam bila mlada i verovala da ga mogu kontrolisati jednostavnim izbegavanjem šećera, tako da ga nakon tog slučaja nikada više nisam proveravala. Nakon što mi je ta sestra dala savet, otišla sam kući i izmerila šećer u krvi i dva dana zaredom bio je preko 15 mmol/L. Bila sam potištena i sigurna da imam dijabetes. Pomislila sam na svoju majku koja je preminula u četrdeset drugoj godini i koja je takođe često osećala žeđ, zbog čega sam posumnjala da imam nasledni dijabetes i nisam mogla a da ne strahujem da ću umreti mlada, kao i ona. Osećala sam da me ta bolest guši, misleći: „Dijabetes nije kao prehlada, kad ga jednom dobiješ, ostaje s tobom do kraja života!” Tokom tog perioda, prvo što bih uradila kada bih se vratila kući sa svojih dužnosti bilo je pretraživanje interneta u potrazi za prirodnim lekovima, razmišljajući kako da smanjim šećer u krvi. Jednom prilikom, dok sam pregledala neku internet stranicu, videla sam kako jedan lekar objašnjava da su komplikacije dijabetesa veoma ozbiljne, da mogu dovesti do slepila i u težim slučajevima do amputacije. Bila sam veoma uznemirena, razmišljajući: „Tek sam u tridesetim – kako sam mogla da dobijem ovu bolest? Ako nastavi da se pogoršava, pa oslepim i moraju da mi amputiraju udove, biću potpuno beskorisna. Zar to ne bi bilo gore od smrti? Još uvek sam tako mlada, šta ću raditi u budućnosti? Neadekvatna dugoročna kontrola šećera u krvi mogla bi da mi ugrozi život!” Živela sam u stanju panike i anksioznosti, često razmišljajući o tome šta bi moglo da se desi kada bi mi se bolest pogoršala i koliko dugo bih još mogla da živim. Osećala sam da je moja bolest zaista ozbiljna i da bi dodatno trpljenje dok obavljam svoje dužnosti samo naškodilo mom telu. Bez dobrog zdravlja, kakva bi korist bila od toga da se mučim i plaćam cenu u svojim dužnostima? Na kraju bih se ipak suočila sa smrću, a tada bi sva moja stremljenja bila besmislena!

Nekoliko dana kasnije, izbila je epidemija gripa tipa A i moje troje dece se prehladilo i dobilo temperaturu. Svakog dana sam ih vodila na injekcije, a zatim odlazila da obavljam svoje dužnosti. Provodila sam dane jureći unaokolo i bila sam veoma umorna. Pomislila bih: „Da li je to zbog moje bolesti? Ne mogu nastaviti da se iscrpljujem, inače moje telo neće izdržati!” Takođe sam pomislila: „Nedugo nakon što sam pronašla Boga, već sam se davala i plaćala cenu. Zašto me Bog nije zaštitio i izlečio ovu bolest?” U srcu sam se žalila i izgubila sam motivaciju za obavljanje svojih dužnosti. U to vreme sam bila starešina u crkvi, pa iako se činilo da obavljam svoje dužnosti, tokom okupljanja sam stalno bila rasejana, a misli su mi neprestano bile usmerene na to kako da lečim svoju bolest. Probleme u crkvenom radu nisam ni primećivala, a kamoli rešavala. Svoje dužnosti sam obavljala samo mehanički i osećala sam izvesnu krivicu, ali tešila sam se: „Neki ljudi nisu tako zauzeti obavljenjem svoje dužnosti kao ja, i zar im nije sasvim dobro? Ne smem dozvoliti da mi se bolest pogorša samo zato što sam previše zauzeta. Bez dobrog zdravlja, sve je izgubljeno i ako umrem, neću biti spašena. Moram da pazim na svoje zdravlje.” Nekoliko dana kasnije, moja deca su se postepeno oporavila od bolesti. Međutim, ja sam počela da dobijam temperaturu, a činilo se da lekovi ne pomažu. Kašljala sam toliko da me bolelo u grudima i osećala sam stezanje i nisam imala snage da prisustvujem okupljanjima, pa sam samo odmarala kod kuće. Odjednom sam osetila da je previše iscrpljujuće i obavljati dužnosti i brinuti se o porodici, pa mi je na trenutak palo na pamet da više ne želim da obavljam svoje dužnosti. Takođe, žalila sam se u sebi: „Zašto tako mlada moram da patim od ove bolesti? Toliko sam aktivna u svojoj veri i dužnostima. Zašto me Bog nije zaštitio od ove bolesti?” Nekoliko dana kasnije, oporavila sam se od prehlade, ali i dalje nisam izlazila da obavljam dužnosti. Pomislila sam: „Ako ja ne obavljam dužnosti, drugi će. Za sada moram da vodim računa o svom zdravlju. Sad kad imam ovu bolest, bojim se da ću se iscrpeti i da će se pogoršati. Ne mogu više da radim tako naporno.” U to vreme, nisam želela da čitam Božje reči, već sam dane provodila razmišljajući samo o tome kako da lečim svoju bolest. Bila sam izgubljena u svojim mislima, zarobljena u tami, patila sam i mučila se.

Jednog dana, sestra Džao Đing je došla da me potraži. Rekla mi je da je više starešinstvo poslalo pisma kako bi organizovali okupljanje na kojem bi se diskutovalo o sprovođenju rada i da su dva puta pokušali da me pronađu, ali nisu uspeli da stupe u kontakt sa mnom. Neki zadaci nisu bili obavljeni, a neka pitanja su bila odložena. Osetila sam blagu krivicu. Pomislila sam na to kako sam ovih dana stalno bila kod kuće, kako nisam prisustvovala okupljanjima niti obavljala svoje dužnosti i nisam mogla da se ne zapitam: „Kako sam postala ovakva? Kako sam mogla biti toliko bez savesti i razuma?” Razgovarala sam sa Džao Đing o svom stanju, a ona me je podsetila da po tom pitanju više tragam za Božjim namerama. Tako sam počela da tragam i pomislila sam: „Koju pouku treba da izvučem iz ove bolesti?” Pročitala sam odlomak Božjih reči: „Ako te bolest zadesi i, koliko god da razumeš doktrinu, još uvek ne možeš da je prevaziđeš, tvoje će srce ipak dospeti u stanje uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, i ne samo da ovoj stvari nećeš moći da pristupiš smireno, već će ti srce takođe biti ispunjeno pritužbama. Sve vreme ćeš se pitati: ’Zašto neko drugi nije oboleo od ove bolesti? Zašto baš ja da je dobijem? Kako mi se to dogodilo? Zato što nemam sreće i prati me loša sudbina. Nikada nikoga nisam uvredio, niti sam učinio ikakav greh, pa zašto mi se onda ovo događa? Bog je prema meni tako nepravičan!’ Dakle, vidiš, osim uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, dospevaš i u stanje utučenosti, pri čemu jedna negativna emocija sustiže drugu i nema načina da ih izbegneš, ma koliko to želeo. I pošto je to prava bolest i ne možeš je se tako lako rešiti niti je izlečiti, šta, dakle, treba da uradiš? Želiš da se pokoriš, ali ne možeš, a ako se jednog dana i pokoriš, već sledećeg ti se stanje pogorša i osećaš ogroman bol, pa više ni ne želiš da se pokoravaš i iznova počinješ da prigovaraš. Sve vreme ovako ideš napred-nazad, pa šta bi onda trebalo da učiniš? Dozvoli da ti otkrijem tajnu uspeha. Bilo da se suočavaš sa vrlo ozbiljnom ili manje ozbiljnom bolešću, onoga časa kada se tvoja bolest pogorša ili kada se suočiš sa smrću, upamti samo jedno: ne boj se smrti. Čak i ako si dospeo u terminalno stanje raka, čak i ako je stopa smrtnosti za tvoju konkretnu bolest izrazito visoka, nemoj se bojati smrti. Koliko god da je velika tvoja patnja, ako se bojiš smrti, nećeš se pokoriti. Neki ljudi kažu: ’Kad čujem da to kažeš, osećam se nadahnuto i imam čak i bolju ideju. Ne samo da se neću bojati smrti, već ću je preklinjati da dođe. Zar to neće olakšati prolazak kroz nju?’ Zašto preklinjati da smrt dođe? Preklinjati smrt da dođe predstavlja ekstremnu zamisao, dok je odsustvo straha od smrti razuman stav koji treba usvojiti. Zar nije tako? (Tako je.) Koji ispravan stav treba da usvojite da se ne biste plašili smrti? Ako se vaša bolest u toj meri pogorša da od nje možete umreti, ako je stopa smrtnosti visoka bez obzira na starosnu dob obolelog i ako je kratko vreme od nastupanja bolesti do smrti, o čemu u svom srcu treba da razmišljaš? ’Ne smem se bojati smrti, na kraju svi umiru. Međutim, većina ljudi ne može da se pokori Bogu, pa ovu bolest mogu da iskoristim da primenjujem pokoravanje Bogu. U razmišljanju i stavu, treba da se pokoravam Božjim orkestracijama i uređenjima i ne smem se bojati smrti.’ Lako je umreti, znatno lakše nego živeti. Može se desiti da trpiš ogroman bol i da ga ne budeš svestan, i čim ti se oči zaklope i prestaneš da dišeš, tvoja duša napušta telo i tvoj život se gasi. Tako nastupa smrt; toliko je prosto. Ne plašiti se smrti samo je jedan od stavova koje treba usvojiti. Osim toga, ne smeš da brineš da li će se tvoja bolest pogoršati, da li ćeš umreti ako ne možeš da se izlečiš, koliko ti je preostalo do smrti, niti kakvi će te bolovi zadesiti kada dođe vreme da umreš. Ne smeš da brineš o ovim stvarima; to nisu stvari zbog kojih treba brinuti. Zato što taj dan jednom mora doći, mora doći jedne godine, jednog meseca i jednog određenog dana. Od toga se ne možeš sakriti i tome ne možeš uteći – takva je tvoja sudbina. Tvoja takozvana sudbina je predodređena od Boga i On ju je već uredio. Broj godina koje imaš na raspolaganju, životnu dob i trenutak tvoje smrti Bog je već odredio, pa zašto si onda zabrinut? O tome možeš da brineš, ali time nećeš ništa promeniti; o tome možeš da brineš, ali to ne možeš sprečiti; o tome možeš da brineš, ali dolazak tog dana nećeš zaustaviti. Prema tome, tvoja je briga izlišna i tvojoj bolesti donosi samo još veće breme” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je uzaludno plašiti se smrti i brinuti kada bolest naiđe. Morala sam da naučim da se po tom pitanju pokorim Božjoj suverenosti. Bog je odredio kada će ljudi umreti i to niko ne može izbeći. Briga ne može ništa da promeni, već samo nameće čoveku veće terete. Razmišljajući o svojoj bolesti, shvatila sam da nisam verovala u Božju suverenost. Nisam imala način razmišljanja niti stav da se pokoravam Božjim orkestracijama i uređenjima, već sam brinula da, kad se moj dijabetes ne bi mogao kontrolisati, mogao bi dovesti do mnogih komplikacija, a kad bi postao ozbiljan, mogla bih oslepeti, morali bi mi amputirati udove ili bih čak umrla. Osećala sam ogroman strah. Pomislila sam i na to kako je moja mama umrla sa četrdeset dve godine. Hoću li i ja umreti mlada, kao moja mama? Osećala sam veliku bol i patnju u srcu. Bolest me je potpuno obuzela i više nisam razmišljala o svojim dužnostima. Dane sam provodila tražeći narodne lekove za svoju bolest i nisam verovala da je Bog odredio težinu ove bolesti i to hoću li umreti. Život i smrt čoveka odavno je odredio Bog. Hoću li umreti ili ne, to nije nešto što mogu izbeći, a briga i strah zbog toga su uzaludni. Morala sam vežbati da se kroz ovu bolest pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima. Takav način razmišljanja i stav je trebalo da imam. Ne treba da se bojim smrti niti da odustanem od svojih dužnosti zbog bolesti.

Jednog dana pogledala sam video sa iskustvenim svedočenjem pod naslovom „Kovid me je razotkrio”. U tom video-zapisu je bio odlomak Božjih reči koji me je zaista nadahnuo. Svemogući Bog kaže: „Pre nego što odluče da obave svoju dužnost, duboko u srcu, antihristi kipte od očekivanja u vezi sa svojim izgledima, sa zadobijanjem blagoslova, sa dobrim odredištem, pa čak i sa krunom. Puni su samopouzdanja da će sve to postići. Sa takvim namerama i težnjama dolaze u Božju kuću da obavljaju svoju dužnost. Da li, dakle, oni obavljaju dužnost iskreno, uz stvarnu veru i odanost koju Bog zahteva? U ovom trenutku se ne vidi njihova prava odanost, vera ili iskrenost, jer svako u potpunosti razmišlja na nivou transakcije pre nego što obavi svoju dužnost. Odlučuju da obavljaju svoje dužnosti vođeni interesima, ali i uz preduslov da njihove izdašne ambicije i želje budu ispunjene. S kojom namerom antihristi obavljaju svoju dužnost? S namerom da naprave dogovor, da izvedu neku razmenu. Moglo bi se reći da su to uslovi koje oni postavljaju da bi obavljali dužnost: ’Ako izvršavam svoju dužnost, onda moram da dobijem blagoslove i da imam dobro odredište. Moram da dobijem sve blagoslove i koristi za koje je bog rekao da su spremljene za ljudski rod. Ako ne mogu da ih dobijem, onda neću izvršavati ovu dužnost.’ Sa ovakvim namerama, ambicijama i željama oni dolaze u kuću Božju da obavljaju svoju dužnost. Deluje kao da imaju određenu iskrenost i, naravno, za one koji su novi vernici i koji tek počinju da obavljaju dužnost, to bi se moglo nazvati i entuzijazmom. Međutim, u tome nema iskrene vere niti odanosti; postoji samo taj delić entuzijazma. To se ne može nazvati iskrenošću. Sudeći po ovom stavu koji antihristi imaju prema obavljanju svoje dužnosti, taj entuzijazam je u potpunosti transakcione prirode i ispunjen je njihovim željama da ostvare korist u vidu zadobijanja blagoslova, ulaska u carstvo nebesko, pribavljanja krune i dobijanja nagrada. Stoga izvana deluje da su mnogi antihristi, pre nego što su proterani, vršili svoju dužnost, pa čak i više stvari napustili i više propatili od prosečnog čoveka. Ono što oni daju i cena koju plaćaju jednaki su onom što je Pavle davao i plaćao, a ni ne trče naokolo ništa manje od Pavla. To je nešto što svako vidi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (7. deo)”). Bog razotkriva da su antihristi ispunjeni ekstravagantnim željama u vezi sa svojom budućnošću i divnim odredištem. Oni dolaze da obavljaju svoje dužnosti s takvim namerama, isključivo da bi zadobili blagoslove, bez ikakve iskrenosti ili odanosti. Kada sam to primenila na sebe, shvatila sam da je moj način stremljenja isti kao kod antihrista. Kada sam prvi put prihvatila Božje delo u poslednjim danima, s oduševljenjem sam se davala kako bih ušla u carstvo i zadobila blagoslove. Bila sam spremna da ostavim svoju decu i porodicu kako bih se potpuno posvetila svojim dužnostima. Međutim, kada sam videla koliko mi je visok šećer u krvi, pošto sam znala da to može dovesti do ozbiljnih komplikacija, moj stav prema dužnostima se potpuno promenio i jednostavno sam ih ostavila po strani. Uvidela sam da mi je namera u obavljanju dužnosti bila da pokušam da se nagodim s Bogom, a kada se moja želja za blagoslovima raspršila, napustila sam svoje dužnosti i izdala Boga. Bog najviše mrzi izdaju, a ja sam upravo to učinila. Duboko sam se kajala. Pomislila sam na Pavla koji se čvrsto držao ovih reči: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Od sada pa nadalje, spremili su mi venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Njegovo davanje, teškoće i žrtve bili su isključivo radi zadobijanja blagoslova i venca pravednosti, a ne radi obavljanja dužnosti stvorenog bića. Pošto mu je put bio pogrešan, pokušavao je da pravi nagodbu s Bogom na svakom koraku, i na kraju je uvredio Božju narav i On ga je kaznio. I ja sam se davala u zamenu za blagoslove, što je bilo iskorišćavanje Boga. Zar moja gledišta na stremljenje nisu bila ista kao Pavlova? Božje delo suda i grdnje u poslednjim danima služi da pročisti i usavrši ljude kroz Njegove reči, ali ja sam verovala u Boga isključivo da bih primila blagodat i blagoslove, misleći da će me, sve dok aktivno obavljam svoje dužnosti, Bog štititi i da neće dopustiti da se suočim s bolešću ili nesrećom. To verovanje se zasnivalo na mojim sopstvenim predstavama i uobraziljama. Takvo gledište na stremljenje je pogrešno, nije usklađeno s Božjim namerama i Bog ga se gnuša. Mislila sam da sam prilično dobro stremila, ali kroz ovu bolest shvatila sam da sam verovala u Boga samo zbog svoje budućnosti i sudbine i da sam pokušavala da iskoristim Boga zarad lične dobiti. Kad nisam primala blagoslove, nisam bila voljna da obavljam svoje dužnosti niti sam tragala za istinom kako bih rešila svoje probleme. Uopšte nisam imala iskrenosti ni odanosti prema Bogu. Bog je svet, pa kako bi mogao da ne prezire tako ogavan način stremljenja? Sada, gledajući unazad, da nisam prošla kroz otkrovenje ove bolesti, ne bih razmišljala o sebi niti bih shvatila da je moje stremljenje pogrešno.

Kasnije sam naišla na jedan odlomak Božjih reči koji mi je zaista koristio. Svemogući Bog kaže: „Kada ljudi nisu u stanju da proniknu u okruženja koja Bog orkestrira i u Njegovu suverenost, kada ne mogu da ih shvate, da ih prihvate niti da im se pokore, i kada se ljudi u svom svakodnevnom životu suočavaju sa raznim teškoćama ili kada te poteškoće nadilaze ono što normalni ljudi mogu da podnesu, oni podsvesno osećaju razne vrste zabrinutosti i strepnje, pa čak i patnju. Ne znaju šta im donosi sutrašnji dan, ili dan nakon toga, ne znaju kako će se stvari odvijati za nekoliko godina, niti kakva će im biti budućnost, pa zato, povodom svakakvih stvari, osećaju patnju, strepnju i zabrinutost. U kojim okolnostima ljudi osećaju patnju, strepnju i zabrinutost povodom svakakvih stvari? U onim okolnostima u kojima ne veruju u suverenost Božju – odnosno, kada nisu u stanju da poveruju u Božju suverenost niti da u nju proniknu. Čak i da su je videli rođenim očima, ne bi je shvatili niti bi u nju poverovali. Ne veruju da nad njihovom sudbinom Bog ima suverenost, ne veruju da je njihov život u Božjim rukama, pa se otud u njihovom srcu javlja nepoverenje prema Božjoj suverenosti i uređenjima, te sledi optuživanje i nesposobnost da se pokore. Pored toga što optužuju i nisu u stanju da se pokore, ljudi žele da zagospodare svojom sudbinom i da postupaju pokrenuti vlastitom inicijativom. A kakvo je stvarno stanje stvari kad samoinicijativno počnu da deluju? Tada jedino mogu da žive uzdajući se u sopstveni kov i sposobnosti; međutim, postoje mnoge stvari koje, uz sopstveni kov i sposobnosti, ne mogu da postignu, do kojih ne mogu da dođu niti da ih ostvare” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, konačno sam shvatila da mi nedostaje razumevanje Božje suverenosti. Stalno sam bila uznemirena, nespokojna i zabrinuta zbog svoje bolesti, neprestano razmišljajući i planirajući samostalno, bez molitve ili traganja za Božjim namerama. Nisam verovala da je Bog suveren nad svime i uvek sam sama tražila izlaz. Uvidela sam da zaista nisam dostojna da budem nazvana hrišćankom! Pomislila sam na to kako se nevernici, kada se razbole, osećaju beznadežno, bespomoćno i bez podrške, i na to kako su prepušteni sami sebi da traže načine da se izleče. Ja sam vernica i Bog je suveren nad svime, tako da bi trebalo da se oslonim na Njega. Morala sam da sarađujem u svom lečenju, a istovremeno i da dobro obavljam svoje dužnosti. Razmišljala sam o više od dve godine koliko sam verovala u Boga i shvatila da je sve u čemu sam uživala bila Božja blagodat i da sam svakog dana živela pod Božjom brigom i zaštitom. Ovu bolest je Bog dopustio i On je brižljivo uredio ove okolnosti kako bih spoznala samu sebe i shvatila da je ljudski život u Božjim rukama, pročišćujući tako moju želju za blagoslovima. Ipak, pogrešno sam razumela Boga i prigovarala Mu, sumnjajući u Njega i neprestano sam tražila izlaz za svoje telo. Videla sam da nemam nimalo istina-stvarnosti. Zaista sam bila slepa i glupa! Takođe sam pomislila na jednu stariju sestru iz crkve koja je imala ozbiljno oboljenje srca. Lekari su rekli da neće preživeti i njena porodica se već pripremila za njenu sahranu, ali iako je ta sestra trpela bol, ona nije prigovarala Bogu, a njeno stanje se kasnije čudesno poboljšalo. Posle nekog vremena, i dalje je obavljala svoje dužnosti i nije morala da uzima nikakve lekove, a zdravlje joj se popravilo do prihvatljivog nivoa. Videla sam kako se ta starija sestra oslanjala na Boga kroz svoju bolest i ostala postojana u svom svedočenju, dok sam se ja užasavala svoje bolesti, iako nije bila ni približno teška kao njena. Zaista mi je nedostajala istinska vera poput njene. Osećala sam se tako posramljeno! Ne bi trebalo da brinem ni da se bojim, već da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima i da aktivno doživim situaciju koju je Bog za mene orkestrirao.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Prema tome, kakvu odluku treba da doneseš i kako da pristupiš pitanju razbolevanja? Vrlo je jednostavno i samo je jedan put koji treba slediti: stremi ka istini. Stremi ka istini i posmatraj tu stvar u skladu sa Božjim rečima i u skladu sa istina-načelima – ljudi bi to tako trebalo da shvate. A kako to treba da primenjuješ? Preuzmi sva ta iskustva, primeni u praksu razumevanje koje si stekao i istina-načela koja si razumeo u skladu sa istinom i Božjim rečima, i njih pretvori u svoju stvarnost i u svoj život – ovo je jedan aspekt. Drugi aspekt je da ne smeš da napustiš svoju dužnost. Bilo da si bolestan ili osećaš bol, makar ti preostao jedan jedini dah, dokle god si još uvek živ, sve dok i dalje možeš da govoriš i hodaš, ti još uvek imaš energiju da obavljaš svoju dužnost i, sa nogama čvrsto na zemlji, treba dobro da se vladaš u obavljanju svoje dužnosti. Ne smeš da napuštaš dužnost stvorenog bića niti odgovornost koju ti je Stvoritelj poverio. Sve dok ne ispustiš poslednji dah, treba svoju dužnost da izvršavaš i da je dobro ispunjavaš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Primanje blagoslova odnosi se na nekog ko je usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na nekog čija se narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud; ta osoba ne doživi da bude usavršena, već biva kažnjena. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi trpeo nesreće. Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo obavljanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da obavlja svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Bog je rekao da sve dok čovek diše, treba dobro da obavlja svoje dužnosti i da ne odustaje od svojih odgovornosti, jer su njegove dužnosti nebeski poziv stvorenog bića i nalog od Boga. Bez obzira na moje okolnosti, morala sam dobro da obavljam svoju dužnost, jer je to savršeno prirodno i opravdano. Takođe sam shvatila da moje dužnosti nemaju nikakve veze s tim da li primam blagoslove ili trpim nesreću. Primanje blagoslova dolazi kroz promenu čovekove naravi, nakon što iskusi Božji sud i grdnju. Tek kada je neko u stanju da se pokori Božjoj suverenosti i uređenjima, da valjano obavlja dužnosti stvorenog bića i da se više ne buni protiv Boga niti da Mu se opire, može primiti Božje prihvatanje i odobravanje. Bog određuje čovekov ishod na osnovu toga da li mu se narav promenila, no ja sam svoje dužnosti uvek tretirala kao način da se cenjkam s Bogom za blagoslove. Bez stremljenja ka istini, bila sam osuđena na pad i neuspeh. Čak i kad ne bih imala nikakvu bolest, kad ne bih dobro obavljala svoju dužnost i ne bih zadobila istinu, zar me Bog ne bi ipak uklonio i uništio? Da li sam bolesna ili ne, zapravo nije važno – ono što je važno jeste da li mogu zadobiti istinu. Sada više ne osećam da me moja bolest sputava, uzimam lekove kad je potrebno i vodim računa o ishrani i više ne brinem o tome da li ću umreti. Umesto toga, praktikujem da sve poveravam Bogu i da se pokoravam Njegovim orkestracijama i uređenjima.

Iskustvo s ovom bolešću bilo je od ogromne koristi za mene, jer je ispravilo moje pogrešno stremljenje u mojoj veri u Boga. Da nije bilo ove bolesti, nastavila bih da obavljam svoje dužnosti s namerom da stičem blagoslove, a da sam provela život verujući na taj način, ne bih mogla da zadobijem Božje odobravanje. Shvatila sam da je ova situacija koju je Bog uredio zaista dobra i korisna i veoma sam zahvalna Bogu!