Mnogi ljudi misle da je Gospod Isus, nakon što je razapet na krst i vaskrsao iz mrtvih, već postao slavno duhovno telo i uzneo se na nebo; stoga bi, kada se vrati, Gospod trebalo da se pojavi i dela u Svom vaskrslom duhovnom telu. Zato se pitaju: zašto u poslednjim danima Bog mora ponovo da se ovaploti kao Sin čovečji kako bi obavio delo suda? Svi znamo da se u Doba blagodati Gospod Isus pojavio i delao tako što se ovaplotio kao Sin čovečji da bi došao u dodir s ljudima, da bi živeo s njima i da bi izražavao istinu kako bi ih vodio. Na kraju je razapet na krst da bi preuzeo na Sebe grehe ljudskog roda, kao žrtva za greh čoveka. Najbolji način da se Bog pojavi, obavi delo iskupljenja i posluži kao žrtva za greh bio je putem ovaploćenja; time ne samo da je Sotona bio posramljen, već je i Bog zadobio slavu. Jasno je da je Božji izbor da deluje putem ovaploćenja bio u potpunosti zasnovan na potrebama dela; On nije odredio način na koji će se pojaviti na osnovu ljudskih predstava i uobrazilja. Zašto onda Bog u poslednjim danima mora ponovo da se ovaploti kako bi obavio delo suda? I ovo se takođe zasniva na potrebama iskvarenog ljudskog roda; iskvarenom ljudskom rodu potrebno je spasenje ovaploćenog Boga. Božje delo spasenja ljudi nije tako jednostavno kao što ljudi zamišljaju – nije dovoljno samo da On u potpunosti izrazi istinu, pa da onda ljudi sami čitaju Božje reči, da se okupljaju da u zajedništvu razgovaraju, te da istinu primenjuju i doživljavaju. Tako se ne bi postigao nikakav rezultat. Za svaku etapu Božjeg dela postoji praktičan proces, a svaka etapa uključuje mnoge detalje. Konkretno, Božje delo suda radi pročišćenja ljudi u poslednjim danima zahteva dugotrajan kontakt s ljudima; unutar toga, On ciljano izražava istinu kako bi sudio ljudima i razotkrivao ih u skladu s raznovrsnim iskvarenim stanjima te buntovništvom i opiranjem koje ljudi ispoljavaju. To takođe zahteva da ljudi iskuse različite kušnje i oplemenjivanja koji ih razotkrivaju. Zbog toga je potrebno da se Bog ovaploti i da živi među ljudima kako bi obavljao Svoje delo. Iz tog razloga ovaploćeni Bog mora da poseduje normalnu ljudskost. To Mu olakšava kontakt s ljudima, a ljudi mogu da žive slobodno i rasterećeno pred Bogom, bez ikakvog obuzdavanja, da govore slobodno i da postupaju prirodno, baš kao što to rade u kontaktu s drugim ljudima. To Bogu olakšava izražavanje istine da bi pročistio i spasao ljude. Da se pojavio kao duhovno telo, ne bi bilo lako stupiti u kontakt s ljudima. Razmislite: da se Božje duhovno telo iznenada pojavi pred ljudima, kako bi se oni osećali? Bili bi prestravljeni i u panici. Kada bi jednom ili dvaput došli u dodir s Božjim Duhom, ljudi bi bili u neprestanom strahu – plašili bi se ne znajući kada bi Bog mogao da dođe i ne bi znali kako da se suoče s Njim. Recite mi onda da li bi delo spasenja ljudi moglo da postigne rezultate kada bi Bog došao kao duhovno telo da to delo obavi? Ne bi moglo. Kada bi ljudi drhtali od straha, kada bi bili ispunjeni stravom, oprezom i željom za izbegavanjem, ne bi bili u stanju da otvore svoje srce Bogu. Kako bi onda Bog mogao da izrazi istinu da bi spasao ljude? Pored toga, pred Njegovim duhovnim telom ljudi uopšte ne bi imali nikakve predstave; samo bi drhtali od straha, ne usuđujući se da ispolje i najmanje buntovništvo ili opiranje, a kamoli da postupaju po sopstvenoj volji. U tom slučaju bi ljudske iskvarene naravi ostale skrivene i ne bi mogle da budu pročišćene. To dokazuje da Božje delanje u duhovnom telu nije pogodno za spasenje ljudi. Međutim, kada se Bog ovaploti kao običan čovek, lakše Mu je da obavlja Svoje delo. Kada ljudi vide da je Hristos običan čovek, lako im je da se približe Bogu i otvore Mu svoje srce. A kada Bog izražava reči kako bi razotkrio ljude, njima je takođe lako da to prihvate. Dakle, kada bi se Bog ovaplotio kao neka izuzetna ličnost ili kao neka poznata osoba, da li bi mogao da se postigne taj rezultat? Ljudi bi osećali da je Bog za njih nedostižan i udaljili bi se od Njega. Ali ako se Bog ovaploti kao običan čovek, ljudi mogu da se približe Bogu, da govore iz srca i da ispolje sve iskvarene naravi koje poseduju. Tako se ujedno lakše razotkrivaju sve predstave i uobrazilje koje oni imaju. Na taj način Bogu je jednostavno i lako da razotkriva ljude i da im sudi. Zbog toga Bog u Svom delu poslednjih dana mora da se ovaploti kao običan čovek. Lik tog tela ne može da bude preterano veličanstven. Samo će na taj način ljudi biti voljni da budu u dodiru s Bogom, baš kao što dolaze u dodir s običnim čovekom. U svom govoru i postupcima osećaće se slobodno i rasterećeno i biće u stanju da Bogu prosto i otvoreno govore iz srca. Štaviše, pred ovaploćenim Bogom ljudsko buntovništvo i iskvarenost takođe mogu prirodno da se ispolje. Kroz Božji sud, kroz Njegovo razotkrivanje i orezivanje, ljudi će biti voljni da se pokaju pred Bogom, da Mu iskažu svoju rešenost i da predaju svoje srce praktičnom Bogu. Kada jednom u potpunosti razumeju istinu, ljudi će u svom srcu moći da se pokore praktičnom Bogu i da Mu se klanjaju. Oni koji zadobiju istinu moći će da postignu da budu istog uma s praktičnim Bogom, da Ga najviše vole i da Mu se do smrti pokoravaju. Na taj način ovaploćeni Bog može da upotpuni i zadobije grupu ljudi. Baš kao što Svemogući Bog kaže: „Kada Bog deluje u telu, On u telu zapravo vodi bitku protiv Sotone. Kada deluje u telu, On obavlja Svoje delo duhovnog carstva i čitavo Svoje delo iz duhovnog carstva čini stvarnim na zemlji. Onaj koji biva osvojen jeste čovek, koji je prema Njemu buntovan, dok je onaj koji je poražen oličenje Sotone (i to je, naravno, čovek), koji je Njegov neprijatelj, a onaj koji naposletku biva spasen takođe je čovek. Prema tome, još je nužnije da Bog postane ljudsko biće sa spoljnom ljušturom stvorenog bića, kako bi mogao da povede stvarnu bitku sa Sotonom, da osvoji čoveka koji Mu je buntovan i ima istu spoljnu ljušturu kao i On, te da spase čoveka, koji ima istu spoljnu ljušturu kao i On i kojeg je Sotona iskvario. Njegov neprijatelj je čovek, predmet Njegovog osvajanja je čovek i predmet Njegovog spasenja je čovek, kojeg je On stvorio. Stoga On mora da postane ljudsko biće, a na taj način Njegovo delo postaje daleko lakše – On je u stanju da pobedi Sotonu i da osvoji ljudski rod, a štaviše i da spasi čovečanstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Iskvareni ljudski rod ima veću potrebu za spasenjem od strane ovaploćenog Boga”). „Za iskvarene ljude, samo delo koje pruža precizne reči i jasne ciljeve ka kojima treba da streme i koje se može videti i dodirnuti jeste najvrednija vrsta dela. Čovekovom ukusu odgovaraju samo stvarno delo i pravovremeno usmeravanje, a samo praktično delo može čoveka da spase od njegove iskvarene i izopačene naravi. Ovo može da ostvari samo ovaploćeni Bog; samo ovaploćeni Bog može čoveka da spase od njegove stare iskvarene i izopačene naravi. Iako je Duh izvorna suština Boga, samo Njegovo telo može da obavi delo poput ovoga. Ako bi Duh delovao samostalno, Njegovo delo ne bi moglo da bude delotvorno – to je očigledna činjenica. Većina ljudi je postala neprijatelj Boga zbog ovog tela. Međutim, kada ovo telo bude dovršilo Njegovo delo, oni koji Mu se protive ne samo što više neće biti Njegovi neprijatelji, nego će, naprotiv, postati Njegovi svedoci. Postaće svedoci koje je On osvojio, svedoci koji su u skladu sa Njim i od Njega neodvojivi. On će učiniti da čovek spozna važnost koju delo tela ima za čoveka, a čovek će spoznati važnost ovog tela u pogledu smisla sopstvenog postojanja, spoznaće Njegovu praktičnu vrednost koja se tiče rasta čovekovog života i, još više, spoznaće da će ovo telo iznenada postati živo vrelo života, od kojeg čovek neće moći da se rastane” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Iskvareni ljudski rod ima veću potrebu za spasenjem od strane ovaploćenog Boga”). „Stoga je iskvarenom ljudskom rodu potrebnije spasenje ovaploćenog Boga i potrebnije mu je neposredno delo ovaploćenog Boga. Ljudskom rodu je ovaploćeni Bog potreban da ga pastirski vodi, da ga podržava, da ga zaliva i hrani, da mu sudi i da ga grdi, a treba mu i još blagodati i veće iskupljenje od strane ovaploćenog Boga. Samo Bog u telu može biti čovekov poverenik, pastir čovekov, i pomagač koji je uvek tu; u svemu tome se ogleda nužnost ovaploćenja, kako danas, tako i u prošlim vremenima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Iskvareni ljudski rod ima veću potrebu za spasenjem od strane ovaploćenog Boga”).