U decembru 2023. godine, obavljala sam dužnost vođe tima, koji je odgovoran za pregledanje i odabir članaka sa svedočanstvima o životnim iskustvima. U februaru 2024. godine, starešine su pisale i tražile da što pre dostavimo neke propovedi za propovedanje jevanđelja i uredile su da ja budem odgovorna za taj zadatak. Starešine su se brinule da ću biti prezauzeta, pa su zamolile nekoliko sestara da mi pomognu u pregledanju članaka sa iskustvenim svedočenjima. Tokom tog perioda, svakog dana sam bila zauzeta uređivanjem propovedi za propovedanje jevanđelja, pa se broj nepregledanih članaka sa iskustvenim svedočenjima sve više gomilao i počela sam se da osećam pomalo uznemireno. Videla sam da su moje sestre sve zauzete svojim poslom, od kojeg ponešto nije bio naročito hitno, ali se niko nije dobrovoljno javio da pomogne i ponese teret pregledanja članaka sa iskustvenim svedočenjima, pa sam želela nešto da im kažem. Onda sam pomislila kako su starešine već tražile od njih da mi pomognu, ali nijedna od njih nije rekla ni reč. Pomislila sam: „Nijedna od njih to ne želi da radi, a ako ja i pored toga budem u zajedništvu razgovarala sa njima, zar neće pomisliti da ih nerazumno prisiljavam? Hoće li reći da imam lošu ljudskost i da, kao vođa tima, sebe postavljam na pijedestal i izdajem naređenja, i zato neće imati dobro mišljenje o meni? Ma, zaboravi. Uložiću malo više prekovremenog rada i uradiću to sama.” Zato sam se svakog dana bavila poslom od jurtra do mraka i čim bih završila sa jelom, žurila bih do računara da pregledam propovedi za propovedanje jevanđelja i članke sa iskustvenim svedočenjima. Ponekad nije bilo vremena čak ni za posvećenosti. Iako sam svakog dana bila toliko zauzeta da nisam imala ni minut slobodnog vremena, i dalje sam bila u zaostatku sa člancima. Telo mi je bilo veoma umorno, a srce ispunjeno ogorčenjem, ali nisam smela da progovorim, plašeći se da će sestre steći negativno mišljenje o meni i reći da sam uskogruda i sitničava u svom vladanju. Zato sam naprosto nastavljala da se borim sama. U to vreme, tu je bila sestra po imenu Liju Đija, i ponekad bih je podsećala kada bih otkrila da članci za koje je bila odgovorna nisu na vreme pregledani. Liju Đija bi se uvek površno složila, ali se posle ništa nije menjalo. Ponekad bi čak i meni prebacivala posao. Znala sam da se prepušta telesnim udobnostima i da ne nosi teret u svojoj dužnosti, i želela sam da joj ukažem na probleme i da joj pomognem. Međutim, onda sam pomislila kako se ona tek kratko vreme obučavala i plašila sam se da će reći da sam previše zahtevna i prestroga prema njoj, da je svakodnevno pažljivo motrim, kao neki nadzornik. Ako stekne loše mišljenje o meni, to će otežati našu buduću saradnju, pa nisam više imala želju da išta kažem. Osećala sam da kao vođa tima treba da budem puna razumevanja i da više radim, pa sam joj pomagala da uradi posao koji nije uradila. Ponekad sam viđala da neke sestre i dalje prave neke greške u formatiranju prilikom uređivanja propovedi. Želela sam da im kažem da ubuduće budu pažljivije, ali onda sam pomislila: „Ako im spomenem nešto tako nevažno, zar onda neće reći da sam sitničava?” Zato to nisam spominjala i svaki put kada bih proveravala propovedi i nalazila probleme, sama bih ih ispravljala. Iako su problemi bili mali, ispravke su ipak oduzimale neko vreme. Osećala sam se veoma potišteno i žalila sam se da ne nose teret. Ne samo da nisu mogle da mi pomognu da podelim teret, nego nisu mogle ni svoj osnovni posao dobro da obave, pa sam morala da brinem i o njihovim zadacima. Iako sam u srcu bila ogorčena i imala takve misli, nikada ih nisam iskaljivala jer sam želela da moje sestre kažu da sam voljna da ponesem teret i da imam dobru ljudskost; samo sam nastavljala da se borim i da spolja obavljam posao.

Tokom tog perioda, bez obzira na to koliko sam naporno radila, i dalje je bilo zaostalih članaka, a u radu su se uvek javljale greške. Posao za koji su moje sestre bile odgovorne takođe nije mnogo napredovao, a to je usporavalo celokupan rad. Kada su starešine pisale i orezivale me, ukazujući na te probleme, osećala sam se veoma povređeno i osećala sam da, iako sam bila toliko zauzeta da mi je mozak ključao, u mojoj dužnosti je i dalje bilo stalnih propusta i odstupanja. Osećala sam se kao da ću doživeti nervni slom i više nisam znala kako da obavljam svoju dužnost. Kasnije su starešine došle da održe okupljanje kako bi shvatile situaciju. Liju Đija je rekla da zaista nosim teret u svojim dužnostima i da mogu da mislim o svim aspektima posla, pa o nekim zadacima uopšte nije morala da brine. Čuvši to, osetila sam se pomalo srećno i smatrala sam da moj naporan rad nije bio uzaludan. Izgledalo je da drugi ljudi i dalje imaju dobro mišljenje o meni, ali onda sam pomislila i na to kako me sestra i dalje hvali iako sam napravila takav haos od posla i osetila sam malu nelagodu.

Nakon toga, počela sam da razmišljam o stanju u kojem sam živela tokom ovog perioda i pročitala sam odlomak Božjih reči koji se upravo odnosio na moje stanje. Bila sam veoma dirnuta. Bog kaže: „Hajde da sada u zajedništvu razgovaramo o sledećoj izreci o moralnom postupanju – ’Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima’. Koje je značenje ove izreke? Ona znači da prema sebi treba da postaviš stroge zahteve, a da prema drugim ljudima budeš popustljiv, kako bi mogli da vide koliko si darežljiv i velikodušan. Pa, zašto ljudi ovo treba da rade? Šta time treba da postignu? Je li to izvodljivo? Je li to zaista prirodan izraz čovekove ljudskosti? Da biste to preuzeli na sebe, morali biste sebi u velikoj meri da naudite! Ne smete da imate nikakvih želja ni zahteva, morate od sebe da zahtevate da osećate manje radosti, da više patite, da platite veću cenu i da radite napornije kako drugi ne bi morali da se iscrpljuju. A ako drugi kukaju, žale se ili loše rade, od njih ne smete previše da tražite – više ili manje, sasvim je dovoljno. Ljudi smatraju da je ovo znak plemenitog morala – ali zašto Meni to zvuči lažno? Zar nije lažno? (Jeste.) U normalnim okolnostima, prirodno izražavanje ljudskosti običnog čoveka je u tome da prema sebi bude tolerantan, a strog prema drugima. To je činjenica. Ljudima ne promiču problemi svih drugih – ’Ova osoba je nadmena! Ova osoba je loša! Ovaj je sebičan! Onaj površno izvršava svoju dužnost! Ovaj je toliko lenj!’ – dok za sebe misle: ’U redu je ako sam malo lenj. Dobrog sam kova. Iako sam lenj, bolje obavljam posao od drugih!’ Drugima pronalaze mane i vole da cepidlače, ali su, kad god to mogu, prema sebi tolerantni i predusretljivi. Nije li ovo prirodno izražavanje njihove ljudskosti? (Jeste.) Ako se od ljudi očekuje da žive u skladu sa idejom da ’budu strogi prema sebi, ali tolerantni prema drugima’, kroz kakvu agoniju bi morali da prođu? Da li bi to zaista mogli da podnesu? Kolikom broju ljudi bi to pošlo za rukom? (Nikome.) I zašto je to tako? (Ljudi su po prirodi sebični. Postupaju prema načelu ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’.) Čovek se zaista rađa sebičan, čovek je sebično stvorenje i duboko je posvećen toj sotonskoj filozofiji: ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ljudi smatraju da bi za njih bilo pogubno i neprirodno da nisu sebični i da o sebi ne vode računa kad ih zadese nedaće. To je ono što ljudi smatraju i način na koji postupaju. Ako se od ljudi očekuje da ne budu sebični, da prema sebi imaju stroge zahteve, da dragovoljno pretrpe gubitak umesto da druge iskoriste i ako se od njih očekuje da, kad ih neko iskorišćava, dragovoljno kažu: ’Ti me iskorišćavaš, ali ja od toga ne pravim problem. Ja sam tolerantna osoba, neću te vređati niti pokušavati da ti vratim istom merom, pa ako se nisi već dovoljno okoristio, samo izvoli’ – da li je to realistično očekivanje? Kolikom broju ljudi bi to pošlo za rukom? Da li je to način na koji se iskvareni ljudski rod uobičajeno ponaša? Očito bi bilo nenormalno da se tako nešto dogodi. Zašto? Zato što se ljudi sa iskvarenim naravima, posebno oni sebični i podli, bore za svoje interese, a razmišljanje o drugima ih nipošto neće učiniti zadovoljnim. Dakle, ova pojava, ako se desi, predstavlja anomaliju” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (6)”). Božje reči su sve savršeno razotkrile. Priroda svih ljudi je sebična, a kada ih nešto zadesi, veoma su dobri u tome da budu tolerantni prema sebi, a strogi prema drugima. Kada previše pate, osećaju se kao da ih neko iskorišćava, postaju neuravnoteženi i jednostavno ne mogu da budu strogi prema sebi a tolerantni prema drugima. Međutim, tokom ovog perioda, stalno sam se suzdržavala i pokušavala da budem neko ko je strog prema sebi a tolerantan prema drugima. Zar nisam bila samo licemer? Razmišljala sam o tome kako sam tokom ovog perioda bila preopterećena poslom i kako sestre sa kojima sam radila nisu imale mnogo posla. Bilo je sasvim moguće razumno podeliti posao i zamoliti sestre da mi, prema potrebi, pomognu da ponesem deo tereta, kako bih mogla da oslobodim vreme da što pre uredim propovedi za propovedanje jevanđelja. Kada sam videla da nijedna od mojih sestara nije voljna da preuzme više tereta, u srcu sam imala negativno mišljenje o njima i žalila sam se da su previše sebične i da ne uzimaju u obzir celokupan rad, ali nikada nisam izgovarala svoje najskrivenije misli niti samoinicijativno tražila od njih da mi pomognu da preuzmem deo posla. Plašila sam se da će, ako nešto kažem, moje sestre reći da koristim svoj položaj vođe tima da izdajem naređenja i da imam lošu ljudskost, pa sam samo radila prekovremeno da bih to sama uradila. Kada sam otkrila da Liju Đija ne nosi teret u svojoj dužnosti i da podsetnike ne shvata ozbiljno, pa mi je čak i prebacivala deo posla, srce mi se ispunilo prezirom i otporom prema tome, i žalila sam se da ne nosi teret. Želela sam da razgovaram u zajedništvu sa njom i da raščlanim njen stav prema dužnosti, ali onda sam se uplašila da će, ako nešto kažem, biti zgrožena mnome i reći da nisam blaga, da sam prestroga. Zato sam potisnula svoje ogorčenje duboko u srce i sama, na svoju inicijativu, obavila posao. Spolja je izgledalo kao da sam preuzela mnogo zadataka i da se ne prepirem oko sitnica sa sestrama, ali sam se u srcu osećala povređeno i žalila sam se da su sebične i da vode računa samo o svojim zadacima. Ipak, nikada nisam izrazila otpor koji sam osećala u srcu. Videla sam koliko sam licemerna! Živela sam po sotonskim mislima i idejama, i insistirala sam na tome da preuzmem više posla nego što mogu da podnesem, iako očigledno nisam mogla sve to da uradim. Da ne govorim o tome da sam se iscrpljivala, u mojoj dužnosti su se takođe javljali propusti i neki članci nisu bili na vreme pregledani, što je usporavalo napredak rada. Kada sam to shvatila, bila sam voljna da preokrenem svoje pogrešno stanje i dodelim neke zadatke svojim sestrama. Takođe sam razgovarala u zajedništvu sa Liju Đijom kako bi počela da nosi teret u svojoj dužnosti, i podsećala je kada je napredak njenog rada bio spor. Prestala sam da se stalno pretvaram da sam velikodušna. Posle izvesnog vremena, Liju Đija je postala aktivnija u obavljanju svojih dužnosti, a ja sam mogla na vreme da se pozabavim svojim zaostalim poslom. Rezultati moje dužnosti su takođe bili nešto bolji nego ranije.

Posle sam o tome razmišljala: jasno je da nisam mogla da budem stroga prema sebi a tolerantna prema drugima, pa zašto sam onda i dalje primoravala sebe da pokušavam? Pročitala sam Božje reči: „Može se sa sigurnošću reći da je većina ljudi koja od sebe zahteva da ispunjava moralnost da ’budu strogi prema sebi, ali tolerantni prema drugima’, opsednuta statusom. Rukovođeni svojim iskvarenim naravima, oni ne mogu da odole a da među ljudima ne streme prestižu, istaknutosti u društvu i statusu u očima drugih. Sve ove stvari su povezane sa njihovom željom za statusom i njima streme pod maskom svog dobrog moralnog postupanja. A kako nastaju ove njihove težnje? One u potpunosti potiču iz njihovih iskvarenih naravi i te iskvarene naravi ih pokreću. Prema tome, nezavisno od toga da li neko ispunjava moralnu pouku da ’bude strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima’ ili ne, i da li to čini do savršenstva ili ne, to ne može nimalo da promeni njegovu ljudskost-suštinu. Iz toga proističe da to ne može ni na koji način da promeni njegov pogled na život ili njegov sistem vrednosti, niti da usmerava njegove stavove i poglede o svakakvim ljudima, događajima i stvarima. Zar nije tako? (Tako je.) Što više je neko u stanju da bude strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima, tim bolje on glumata, prerušava se i svojim lepim ponašanjem i umilnim rečima druge navodi na pogrešan put, i po prirodi je više lažljiv i rđav. I što je više takva vrsta čoveka, sve jači postaju njegova ljubav i težnja za statusom i moći. Koliko god veliko, slavno i ispravno njegovo spoljno moralno postupanje delovalo i koliko god da je ljudima prijatno da to posmatraju, neizrečena težnja koja leži u dubini njegovog srca, kao i njegova priroda-suština, pa čak i njegove ambicije, u svakom trenutku mogu da izbiju na površinu. Prema tome, koliko god da je dobro njegovo moralno postupanje, ono ne može da prikrije njegovu urođenu ljudskost-suštinu ni njegove ambicije i želje. Ne može da prikrije njegovu gnusnu priroda-suštinu koja ne voli pozitivne stvari, koja ima odbojnost prema istini i mrzi je. Kao što ove činjenice pokazuju, izreka ’Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima’ više je nego besmislena – ona razotkriva one ambiciozne ličnosti koje korišćenjem takvih izreka i ponašanja pokušavaju da zabašure sopstvene besprizorne ambicije i želje. Ovo možete da uporedite s nekim antihristima i zlim ljudima u crkvi. Kako bi u crkvi učvrstili svoj status i moć i stekli bolju reputaciju među drugim članovima, u stanju su da se podvrgnu patnji i da plate cenu dok obavljaju svoje dužnosti, pa čak mogu da se odreknu svog posla i porodice i rasprodaju sve što imaju kako bi se dali za Boga. U nekim slučajevima, cena koju plaćaju i patnja koju podnose u davanju za Boga premašuje ono što prosečna osoba može da izdrži; u stanju su da otelotvore duh izrazitog samoodricanja kako bi zadržali svoj status. Ipak, koliko god da pate ili koliku god cenu da plaćaju, niko od njih ne štiti Božje svedočanstvo ni interese Božje kuće niti praktično deluje prema Božjim rečima. Cilj kome teže jedino je u zadobijanju statusa, moći i Božjih nagrada. Ništa od onoga što rade nema ni najmanje veze sa istinom. I ma koliko da su prema sebi strogi, a prema drugima tolerantni, kakav će biti njihov krajnji ishod? Šta će Bog misliti o njima? Hoće li njihov ishod On određivati na osnovu spoljnih lepih ponašanja koja proživljavaju? Sigurno neće. Ljudi druge vide i procenjuju na osnovu ovih ponašanja i ispoljavanja i, budući da ne mogu da prozru suštinu drugih ljudi, na kraju ih ti drugi ljudi obmanu. Međutim, Boga čovek nikada nije obmanuo. On nipošto neće pohvaliti niti će upamtiti ljudsko moralno postupanje zato što su oni mogli da budu strogi prema sebi, ali tolerantni prema drugima. Umesto toga, On će ih osuditi zbog njihovih ambicija i zbog puteva kojima su pošli u težnji za statusom” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (6)”). Kroz razotkrivanje u Božjim rečima, shvatila sam da ljudi koji žive prema izreci iz tradicionalne kulture „Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima” svi koriste svoje dobro ponašanje da se suzdrže, preruše i istaknu sebe, kako bi izgradili dobru reputaciju u očima drugih. Upravo sam to i ja radila. Uvek sam osećala da kao vođa tima moram da istupim i ponesem teret; da igram vodeću ulogu u timu; da radim stvari koje drugi članovi tima nisu uradili; i da samo stisnem zube i trpim bez obzira na to koliko sam zauzeta. Samo na taj način bih zadobila divljenje i pohvale od drugih. Da bi ljudi rekli da imam dobru ljudskost i da sam obzirna, postavljala sam sebi stroge zahteve i koliko god da sam bila zauzeta ili umorna, nikada ne bih samoinicijativno tražila od svojih sestara da podele teret mog posla. Iz istog razloga, kada sam otkrila da Liju Đija ne nosi teret u svojoj dužnosti, nisam sa njom na vreme razgovarala u zajedništvu niti joj pomogla, već sam preuzela inicijativu i sama to obavila. Kao rezultat toga, posao se nagomilao jer su moje radne sposobnosti ograničene, a napredak rada je usporen. Spolja sam delovala veoma obzirno i velikodušno, nikada nisam zahtevala da ljudi rade ovo ili ono niti sam se prepirala oko detalja, ali cilj svega što sam radila nije bio da pokažem obzir prema Božjim namerama, niti da pokažem ljubav prema svojoj braći i sestrama, već da zadobijem divljenje i pohvale, ostavljajući dobar utisak o sebi u očima drugih. Iako sam uspela da održim svoj status i sliku u očima drugih, naneta je šteta radu crkve. Trgovala sam radom crkve za sopstvenu korist. Zaluđivala sam ljude! Videla sam da sam zaista previše varljiva i rđava i da idem putem kojim idu antihristi. Bog ispituje najskrivenije delove ljudskih srca, pa iako mogu da zaludim svoju braću i sestre, ne mogu da izbegnem ispitivanje Božjih očiju. Sve što sam radila Bog je osudio. Nakon što sam to shvatila, bilo me je pomalo strah, pa sam brzo došla pred Boga i pomolila se: „Dragi Bože, ne želim da živim po sotonskim mislima i idejama. Molim Te da me vodiš da se pobunim protiv ovog sotonskog morala i da ga odbacim.”

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Morate da budete načisto s tim da nikakve izreke o moralnom postupanju nisu istina, a još manje da mogu da zamene istinu. One čak nisu ni pozitivne stvari. Šta su onda one zapravo? Može se sa sigurnošću reći da te izreke o moralnom postupanju predstavljaju jeretičke zablude kojima Sotona ljude navodi na stranputicu. One same po sebi nisu istina-stvarnost koju ljudi treba da poseduju, niti su to pozitivne stvari koje normalna ljudskost treba da proživljava. Izreke o moralnom postupanju predstavljaju krivotvorine, pretvaranje, falsifikate i trikove – to su lažna ponašanja, koja nipošto ne potiču iz čovekove savesti i razuma, niti iz njegovog normalnog razmišljanja. Prema tome, sve izreke tradicionalne kulture u vezi s moralnim postupanjem zapravo su besmislene, apsurdne jeresi i zablude. Kroz ovih nekoliko razgovora u zajedništvu, na današnji dan su izreke o moralnom postupanju, koje Sotona iznosi, u celosti osuđene na smrt. Ako te izreke nisu čak ni pozitivne, kako to da ljudi mogu da ih prihvate? Kako ljudi mogu da se vode tim idejama i stanovištima? Razlog za to leži u činjenici da su izreke o moralnom postupanju tako dobro usklađene s ljudskim predstavama i uobraziljama. One izazivaju divljenje i odobravanje, pa ljudi te izreke o moralnom postupanju prihvataju svim srcem i, mada ne mogu da ih primene u praksi, u duši ih oberučke prihvataju i sa uživanjem im se klanjaju. I tako, Sotona koristi razne izreke o moralnom postupanju da bi ljude naveo na pogrešan put i da bi upravljao njihovim srcima i njihovim ponašanjem, zato što se ljudi u duši klanjaju i slepo veruju svim tim raznim izrekama o moralnom postupanju i zato što bi svi hteli da tim tvrdnjama pobude veće dostojanstvo, plemenitost i dobrotu, kako bi na taj način postigli svoj cilj da ih drugi jako cene i veličaju. Ukratko, sve te razne izreke o moralnom postupanju zahtevaju da ljudi, kad rade određene stvari, pokažu neku vrstu ponašanja ili ljudskih kvaliteta iz oblasti moralnog postupanja. Ta ponašanja i ljudski kvaliteti naizgled su prilično plemeniti i izazivaju poštovanje, pa svi ljudi u duši veoma snažno streme ka njima. Ali ono što ljudi ne uzimaju u obzir jeste da te izreke o moralnom postupanju nipošto nisu načela ponašanja koja bi normalna osoba trebalo da sledi; umesto toga, radi se o spektru licemernih ponašanja na koje čovek može da utiče. Ona predstavljaju odstupanja od merila savesti i razuma, udaljavanje od volje normalne ljudskosti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (10)”). „Istina-načela, sadržana u Božjim rečima, ukazuju na ispravan smer i cilj koje ljudi treba da slede, a ona su ujedno i put kojim ljudi treba da koračaju. Načela sadržana u Božjim rečima ne samo da omogućavaju normalno funkcionisanje ljudske savesti i razuma, već ona, sasvim prirodno, pridodaju načela istine na temelj sačinjen od ljudske savesti i razuma. To su merila istine do kojih ljudi sa savešću i razumom mogu da se izdignu i da ih ispune. Kada se pridržavaju tih načela sadržanih u Božjim rečima, ono što ljudi dobijaju nije unapređenje njihove moralnosti i integriteta, a ni zaštita njihovog ljudskog dostojanstva. Umesto toga, oni se time otiskuju na pravi put u životu. Kada neka osoba sluša istina-načela iz Božjih reči, ona ne samo da poseduje savest i razum normalne osobe, već na temelju posedovanja savesti i razuma počinje da shvata sve više istina-načela u vezi s tim kako treba da se ponaša. Jednostavno rečeno, ona počinje da shvata načela ponašanja i da spoznaje na osnovu kojih istina-načela treba da posmatra ljude i stvari, ponaša se i deluje, tako da više nije pod kontrolom i uticajem vlastitih osećanja, želja, ambicija i iskvarenih naravi. Na taj način, ona u potpunosti proživljava obličje normalne osobe” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (10)”). Kroz razotkrivanje u Božjim rečima, stekla sam određeno razumevanje moralnog ponašanja u tradicionalnoj kulturi. Ispostavilo se da je moralno ponašanje nespojivo sa istinom i ne može se čak ni nazvati pozitivnom stvari. Potpuno je neprijateljski nastrojeno prema istini. Međutim, na mene je duboko uticalo i nanelo mi štetu to što sam sledila moralno načelo „Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima”. Verovala sam da moram da budem velikodušna u ophođenju sa drugima i obzirnija prema njima, i da ne smem da otežavam drugima čak i ako patim, iscrpljujem se ili mi je naneta nepravda; samo na taj način mogu da budem osoba plemenitog moralnog karaktera. Pod kontrolom ovih pogrešnih gledišta, nisam ukazivala kada moje sestre nisu nosile veliki teret u svojim dužnostima čak i kada sam to primetila, i nisam razgovarala u zajedništvu niti raščlanjivala probleme Liju Đije, već sam sama radila posao. Pošto sam preuzela previše posla, a moja energija je bila ograničena, posao se nagomilao, a članci nisu mogli biti na vreme pregledani i predati. To je ometalo i prekidalo rad. Spolja sam delovala kao da sam puna razumevanja i tolerantna prema drugima i da se sa mnom lako slagati. Međutim, u stvari, sve su to bila dobra ponašanja koja sam glumila da bih zadobila pohvale od drugih. To je zapravo bio način varanja ljudi i sticanje statusa i dobrog utiska o sebi u očima drugih na račun rada crkve. Videla sam kako su me ta sotonska gledišta učinila sve licemernijom i lažljivijom, i kako su dovela do toga da potpuno izgubim normalnu ljudskost i integritet i dostojanstvo koje bi trebalo da imam. Tek sada sam jasno videla da je sve što sam radila Bog osudio; to je bilo nespojivo sa normalnom ljudskošću koju Bog zahteva. Načela za vladanje koja Bog zahteva su da ljudi prožive normalnu ljudskost, da u svemu što rade prvo štite interese Božje kuće i da se prema svojim dužnostima odnose u skladu sa Božjim zahtevima. Iako sam bila vođa tima, od mene se nije tražilo da sve preuzmem na sebe, već da razumno podelim posao prema svačijem kovu, rastu i obimu posla. Onima sa dobrim kovom može se dodeliti više posla, dok se onima sa lošim kovom ili onima koji su se tek kratko obučavali može dodeliti manje posla, kako bi se osiguralo da svako može da ispuni svoju dužnost. Ako otkrijem iskvarene naravi ili nedostatke kod svoje braće i sestara, treba da ispunim svoje odgovornosti tako što ću besediti o istini da bih im pomogla. Ako i dalje ne prihvate, treba oštro da ih orežem, a ne da im stalno popuštam i opraštam. To je najbolja pomoć koju mogu da pružim svojoj braći i sestrama. Biti u stanju da se odrekneš sopstvenih nečistoća i namera, da u svemu daješ prednost interesima Božje kuće i da skladno sarađuješ sa svojom braćom i sestrama dok dobro obavljaš svoju dužnost: to je istinski dobra ljudskost. Od tada sam bila voljna da se odreknem takvog tradicionalnog moralnog ponašanja, da u svemu tražim istina-načelo i da se vladam i obavljam svoju dužnost u skladu sa Božjim zahtevima.

U junu 2024. godine, došlo je do premeštaja osoblja u timu i došle su dve sestre. Pošto sam obično morala da obučavam ljude, moj rad je napredovao sporo, nagomilao se zaostatak članaka, a neki drugi poslovi nisu bili završeni. Razmišljala sam o tome da dodelim više posla novopridošlim sestrama kako bih im pomogla da se više obučavaju. Međutim, onda sam se zabrinula da će, pošto su tek stigle, možda osećati veliki pritisak ako im uredim više dužnosti, da će reći da kao vođa tima ne pokazujem nikakav obzir prema njima i da će steći loš utisak o meni? Onda sam pomislila kako bi bilo preteško da se sama brinem o svim tim zadacima i kako su te dve sestre mlade i dobrog kova. Sada kada su bile bolje upoznate sa poslom, trebalo bi im dati više tereta. Ako bih nastavila kao pre i na svakom koraku održavala svoj status i sliku u očima drugih, radeći sve sama, onda drugi ljudi ne bi mogli da se obučavaju. To bi takođe usporilo rad. Setila sam se Božjih reči: „U svemu što radiš, moraš ispitati da li su tvoje namere ispravne. Ako si u stanju da postupaš u skladu sa Božjim zahtevima, onda je tvoj odnos sa Bogom normalan. Ovo je minimalni standard. Pogledaj u svoje namere, i ako nađeš da su se pojavile pogrešne namere, budi kadar da se protiv njih pobuniš i postupiš u skladu sa Božjim rečima; tako ćeš postati neko ko je ispravan pred Bogom, što zauzvrat pokazuje da je tvoj odnos sa Bogom normalan i da je sve što radiš zarad Boga, a ne za tebe lično. U svemu što radiš i u svemu što govoriš, budi kadar da svoje srce ispravno podesiš, budi pravičan u svojim postupcima, ne dopusti da te vode osećanja i ne postupaj svojevoljno. Ovo su principi po kojima se vernici u Boga moraju ponašati” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kakav je tvoj odnos sa Bogom?”). Božja namera je da ljudi treba da imaju ispravnu nameru u svemu što rade i da obavljaju svoju dužnost u skladu sa Božjim zahtevima. Tek tada ih Bog može odobriti. Morala sam da ispravim svoju nameru i da zaštitim rad crkve, dajući svojim sestrama više tereta kako bi brže napredovale i pre preuzele posao. Iako se nisu obučavale za neke zadatke, bile su sposobne za njih na osnovu svog rasta i kova; dokle god budem sa njima razgovarala u zajedništvu o načelima, ne bi trebalo da bude problema. Posle toga sam im dodelila neke zadatke u skladu sa njihovim rastom i zamolila ih da rade na njima, i naučila sam ih svemu što nisu znale da rade. Posle perioda obuke, i one su mogle da preuzmu deo posla, a ja sam mogla da oslobodim više vremena za obavljanje drugih zadataka. Posle izvesnog vremena, problem zaostalih članaka je rešen i rad je mogao normalno da napreduje. Shvatila sam da kada se posao razumno uredi prema svačijem rastu i kovu, to nije samo korisno za rad, već i za životni rast moje braće i sestara. Primenjujući na taj način, srce mi se mnogo više oslobodilo i nisam bila umorna kao pre. Hvala Bogu!