Pre 2000 godina, naš Spasitelj Gospod Isus je došao da obavi delo iskupljenja i bio je bezumno osuđivan od strane vrhovnih sveštenika, pisara i fariseja jevrejske veroispovesti. Pošto je većina Judejaca obožavala svoje religijske vođe, on su sledili te antihriste u osuđivanju i odbacivanju Gospoda Isusa, učestvujući na kraju u Njegovom raspeću. Bio je to strahovit greh i to im je donelo Božje prokletstvo i kaznu i osudilo narod Izraela na zlu sudbinu na period od 2000 godina. Gospod Isus se vratio u poslednjim danima kao ovaploćeni Svemogući Bog, koji izražava istine i sprovodi delo suda kako bi u potpunosti pročistio i spasio čovečanstvo. On se takođe suočava sa sumanutom osudom i otporom religijskih vođa. Oni zatvaraju svoje crkve, sprečavaju vernike da sagledaju put istine, ostavljajući mnoge ljude u strahu da taj put istraže i prihvate iako su jasno videli da su reči Svemogućeg Boga istina, da su moćne, autoritativne i da potiču od Boga. Kao rezultat toga, mnogi propuštaju svoju priliku da dočekaju Gospoda i zapadaju u katastrofe. U čemu su to oni pogrešili kad je u pitanju dočekivanje Gospoda? U dodvoravanju njihovim religijskih vođama! Oni veruju da je religijske vođe postavio Bog i da ih On koristi, da ako slušaju njih slušaju Boga, i zato ih u potpunosti slede, potčinjavaju se njihovim rečima kao da iste potiču od Boga. Mnogi isto tako misle da će se Gospod Isus zasigurno prvo obratiti sveštenstvu kad se vrati, a pošto se oni o tome ne oglašavaju, to znači da se On nije vratio. Zato ni ne pokušavaju da istraže delo Svemogućeg Boga, već slede religijske vođe i u osuđuju Ga. Zbog toga doživljavaju katastrofe i gube priliku da budu uzneti. Ko je za to kriv? Ne postoji jednostavan odgovor na to. Fariseje, koji su se davno opirali i osuđivali Gospoda Isusa, Bog je prokleo a mnogi u postojećem religijskom svetu nisu ništa naučili iz te bolne lekcije. Zbog toga što slepo obožavaju svoje sveštenstvo, oni ih slede u osuđivanju Gospoda Isusa koji se vratio i ponovo Ga prikivaju na krst. Sramno! Da li je onda religijske vođe zapravo postavio Bog? Da li pokoravanje njima znači slediti Boga? Ovo pod hitno treba razjasniti.

Mnogi vernici misle da je Gospod Isus taj koji je postavio i koristio religijske vođe, i to sveštenstvo poput Pape, biskupa, pastora i starešina i da su oni ti koji imaju autoritet da vode vernike, te da je poslušnost njima poslušnost Bogu. Šta je osnov ovakvog verovanja? Da li je Gospod Isus ikada rekao da je sve religijske vođe postavio Bog? Nije nikada. Da li oni imaju svedočenje Svetog Duha, ili dokaz o delu Duha? Nemaju. To znači da je ta ideja samo ljudska predstava. Hajde da razmislimo o tome. Držimo li se te ljudske ideje da je sve religijske vođe postavio Bog, da li bi to onda moglo da važi i za jevrejske vrhovne sveštenike, pisare i fariseje koji su se protivili Gospodu Isusu i osudili Ga? Da li je to što su ih sledili u razapinjanju Gospoda Isusa takođe predstavljalo potčinjavanje Bogu? Jasno je da je takav odnos prema sveštenstvu besmislen! U Bibliji takođe možemo da vidimo da u kom god dobu da deluje, Bog zaista postavlja ljude da Mu pomognu u Njegovom delu. Sve te ljude je sam Bog pozvao i posvedočio im, što Božje reči i dokazuju. Njih ni u jednom trenutku tu nije postavio drugi čovek niti ih je za to obučavao. Setite se Doba zakona, kad je Bog iskoristio Mojsija da izvede Izraelce iz Egipta. Reči samog Boga Jahvea svedoče tome. Bog Jahve je rekao Mojsiju: „I evo, sad je vapaj Izrailjaca došao k meni, a i lično sam video kako ih Egipćani tlače. A sad hajde da te pošaljem k faraonu da izvedeš moj narod, Izrailjce, iz Egipta” (2. Mojsijeva 3:9-10). U Doba blagodati, Gospod Isus je upotrebio Petra kao vođu crkvama, a i njemu samom je posvedočio. Gospod Isus je rekao Petru: „Simone, sine Jovanov, voliš li me? (…) Napasaj moje ovce!” (Jovan 21:17). „A ja ti kažem: ti si Petar, a na ovoj steni sagradiću svoju Crkvu i vrata Sveta mrtvih neće je nadvladati. Tebi ću dati ključeve Carstva nebeskog, pa što presudiš na zemlji, biće presuđeno na nebesima, i što razrešiš na zemlji, biće razrešeno na nebesima” (Matej 16:18-19). Bog sȃm je taj koji postavlja ljude i svedoči onima koje koristi u svakom dobu, a to potvrđuje i delo Svetog Duha. Ponekad je sȃm Bog u Doba zakona i blagodati postavljao i svedočio onima koje je koristio. A ponekad se koristio drugim metodama. Ako nekoga ne bi direktno postavio, otkrivao bi Svoje namere preko proroka ili bi to Sveti Duh potvrđivao svojim delom. To se ne može poreći. Ko je u današnjem religioznom svetu, Papu, biskupe, sveštenike, pastore i starešine postavio na pozicije na kojima su? Postoji li dokaz u Božjim rečima ili delu Svetog Duha? Da li im je sȃm Duh posvedočio? Teško! Zapravo, sve te religijske vođe po crkvama su uglavnom završile bogoslovske i teološke škole i imaju diplome iz teologije. Sa diplomom u ruci, one su dodeljene crkvama da vode vernike. Neke od njih su nadarene i elokventne i dobro rade svoj posao, pa ih oni na višim položajima postavljaju ili preporučuju drugima i tako napreduju. Gotovo sve sveštenstvo u religijskom svetu položaje zadobija na ovaj način, ali većini nedostaje delo Svetog Duha. Možda je kod malog broja njih Duh nešto i učinio, ali nemaju Njegovo svedočanstvo Zato možemo biti sigurni da oni nisu ti kojima Bog svedoči ili ih koristi. Njih očigledno obučavaju i biraju drugi ljudi, pa zašto bi onda insistirali na tome da ih je tu postavio Bog? Zar to nije u suprotnosti sa činjenicama? Nije li to bezočna laž i nešto što svedoči o njima samima? Koje su posledice toga? Nije li to obmanjivanje i nanošenje štete vernicima? Neke verske vođe čak citiraju reči Gospoda Isusa upućene Petru besramno tvrdeći da je autoritet koji je Gospod Isus dao Petru prenet na Papu, te da je Papu ovlastio Bog da može da predstavlja Gospoda Isusa, a kako sveštenici slede Papu, i njih je ovlastio Bog, tako da i oni mogu da praštaju grehe. Zar to ne zvuči smešno? Da li je Gospod Isus ikada rekao Petru da prenese svoj autoritet koji mu je On dodelio na generacije svešteničkih redova? Gospod Isus to nikada nije rekao! Da li je Petar ikada preneo poruku sličnu toj? Svakako da nije! Ništa slično nije zapisano u Bibliji. Takođe je činjenica da u to vreme nije postojao nikakav Papa, niti je bilo sveštenika. Dakle, te religijske vođe koje objavljuju da ih je Bog ovlastio i da mogu da predstavljaju Gospoda Isusa pretvaraju se da su sȃm Bog i zavaravaju ljude, zar ne? Zar oni koji ih slušaju i klanjaju im se time ne obožavaju idole? Zar to što čine nije protivno Bogu? Mnogi ljudi to ne shvataju i nastavljaju slepo da obožavaju svoje vođe, misleći da ih je tu postavio Bog. Vidite li koliko je to glupo i neuko? Po čemu se to razlikuje od nevernika koji obožavaju idole? Ako ste vernik, a ne sledite Božju reč, ako obožavate druga ljudska bića i klečite pred njima kako biste ispovedili svoje grehe kao da su oni sȃm Bog, zar tako ne pokazujete nepoštovanje i ne hulite li na Boga? Može li Bog spasti one koji čine te budalaste stvari? Verovatno da ne. Oni koji čine tako nešto budalasto ne mogu zadobiti odobrenje od Boga.

Mora nam biti jasno da kada Bog nekoga postavlja to ne čini slučajno ili proizvoljno. Mora da postoji dokaz za to. Postojao je dokaz da je Bog postavio Mojsija i bar su Izraelci za to znali. I Petra je zaista postavio Gospod Isus sa čim su bili upoznati apostoli. Stoga, za tvrdnju da je Bog nekoga postavio na određeno mesto mora da postoji stvarna osnova. Nijedan čovek ne može to proizvoljno da tvrdi. Takođe možemo da vidimo da će svakog koga Bog postavi negde voditi Sveti Duh i imaće potvrdu od Svetog Duha. Kroz njihovo delovanje će se izvršiti Božja volja i postići se vrlo jasni rezultati. Oni mogu da sprovedu Božji poziv. Hajde da vidimo šta Svemogući Bog ima da kaže. „U smislu suštine svog rada i poimanja svoje upotrebe, čovek kojeg Bog upotrebljava i kojeg je uzdigao, priprema se za delo Božje, i on sarađuje u delu Samog Boga. Njegovo delo niko nikada ne bi mogao da obavi umesto njega – to je ljudska saradnja, koja je nužna pored božanskog dela. U međuvremenu, rad koji su obavljali drugi poslenici ili apostoli samo je prenošenje i sprovođenje mnogih aspekata uređenja crkve tokom svakog perioda, ili pak obavljanje nekih jednostavnih poslova za opskrbljivanje životom kako bi se održao crkveni život. Ove poslenike i apostole nije postavio Bog, a još manje se mogu nazvati onima koje upotrebljava Duh Sveti. Oni se biraju unutar crkvenih krugova i, nakon što su obučavani i prosvećivani neko vreme, oni koji su sposobni se zadržavaju, dok se oni koji su nepodobni vraćaju tamo odakle su došli. Pošto su ovi ljudi izabrani unutar samih crkava, neki pokazuju svoje pravo lice nakon što postanu vođe, a neki čak čine mnogo rđavih stvari i na kraju bivaju eliminisani. Čovek kojeg Bog koristi, s druge strane, od Boga je pripremljen, dobrog je kova i poseduje ljudskost. On je unapred pripremljen i usavršen Duhom Svetim i jedino ga Duh Sveti vodi a, posebno kada je po sredi njegovo delo, Duh Sveti njime upravlja i zapoveda mu – stoga nema skretanja na putu kojim su Božji izabranici vođeni, jer Bog sigurno preuzima odgovornost za Svoje delo i Bog Svoje delo svagda Sȃm obavlja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „O Božjoj upotrebi čoveka”).

Reči Svemogućeg Boga nam ukazuju na to da Bog unapred priprema one koje postavlja i koristi za Svoje delo, te da su oni ti koje Bog podiže da bi poveli Njegov izabrani narod. Sveti Duh je taj koji u potpunosti priprema i vodi ono što oni čine i propovedaju i niko koga nije postavio sam Bog ne bi nikad mogao da ih zameni. Mojsije u Doba zakona, a Petar u Doba blagodati su se strogo pridržavali Božjih reči i zahteva dok su vodili Njegov izabrani narod, a Bog je uvek bio sa njima i usmeravao svaki njihov korak. Bog nikad ne koristi pogrešnu osobu niti nekoga ko radi protiv Njega. On se uvek odgovorno odnosi prema sopstvenom delu. Ljude koje Bog koristi Sveti Duh neprestano prosvećuje u onome što čine i govore i u stanju su da jasno razumeju Božje reči i tako pomognu Božjem izabranom narodu da shvati Njegove izjave, Njegovu volju i Njegove zahteve. Uvek mogu da se koriste istinom kako bi pomogli Božjem izabranom narodu u njegovoj praktičnoj borbi da zaista spozna Božje reči i zakorači na pravi put u svojoj veri. Kad Božji izabrani narod prihvati i pokori se vođstvu onih koje Bog koristi, njegov život zadobija istinsku suštinu, postepeno zadobijajući jasniju spoznaju istine, Božjeg dela i naravi, pa njegova vera i ljubav prema Bogu raste. Zbog toga takve ljude Božji izabrani narod podržava jer u svom srcu zna da ih je na to mesto postavio Bog i da su po Božjem srcu. Kad ih prihvatimo i pokorimo se njihovom vođstvu, to znači da sledimo Boga i pokoravamo Mu se i da se ponašamo u skladu sa Božjom voljom. Oni koje Bog koristi postavljeni su tu da bi vodili Njegov izabrani narod u tome da iskusi Božje delo i sledi Ga, a Sveti Duh je taj koji u potpunosti vodi i prosvećuje njihovo delo i propovedi. Prihvatanje i pokoravanje njihovom vođstvu je zapravo pokoravanje Bogu. Oni koji se opiru njima opiru se Bogu, pa će ih kao rezultat toga Bog razotkriti i odstraniti ili čak prokleti i kazniti. Kao kad je Mojsije izveo Izraelce iz Egipta, a Bog kaznio one okupljene oko Koraja i Datana koji su se borili protiv Mojsija. To je nepobitna činjenica.

Hajde da pogledamo današnje religijske vođe, Papu, biskupe i sveštenike u katoličanstvu, i pastore, starešine i drugo sveštenstvo u hrišćanstvu. Da li ih je Bog postavio tu gde jesu? Da li im je Bog pružio reči podrške? Imaju li dokaz o delu Svetog Duha? Vide li se dokazi plodova njihovog rada? Ništa od toga. To je dokaz da su ljudi ti koji su ih izabrali, a ne da ih je postavio Bog. Pošto smo uvideli da su učeni u bogoslovijama i postavljeni od strane zvaničnih religijskih institucija, budimo veoma oprezni. Većina njih ne veruje u istinu niti ima istinsku veru u Boga. Oni veruju u teologiju, u svoj položaj i titulu, u ono što od toga zarađuju. Bez obzira na to koliko bogato biblijsko znanje poseduju i koliko su im dobre propovedi, Sveti Duh u njima ne deluje, niti ih usmerava niti prosvećuje. To nam ukazuje na to da su oni lažni pastiri, nevernici i Bog ih ne priznaje. Zar nije onda neverovatno budalasto obožavati ih i slediti? Osim toga što Božje reči ne svedoče za njih i nemaju dokaz od Svetog Duha, postoji jedan ključni dokaz koji nam može pomoći da ih vidimo onakvima kakvi jesu Svemogući Bog je izrazio toliko istina, otvoreno otkrio pravu prirodu ljudi, da li vole istinu ili ne, da li je priznaju ili ne, da li prihvataju istinu ili ne i da li je mrze i odbacuju. Sve je razotkriveno. Oni koji priznaju da su reči Svemogućeg Boga istina, da je On ovaploćeni Bog, oni su koji vole istinu i Bog ih prihvata. Oni su mudre devojke koje čuju glas Boga i bivaju uznete pred Njegov presto. Ako neko spoznaje da je Svemogući Bog izrazio toliko istina, a i dalje se protivi, osuđuje i poriče Božju pojavu i delo, to znači da on prezire istinu i da je antihrist koji se opire Bogu i osuđuje Ga. Takve ljude su već zadesile katastrofe i Bog će ih kazniti. Nisu u pitanju samo katoličke i hrišćanske vođe, već i vođe i velikodstojnici iz svih veroispovesti koji delaju protiv Svemogućeg Boga, gotovo bez izuzetka. Religiozni svet je u kandžama bandi ovih antihrista. To je dobro poznata činjenica koju niko ne može da porekne. Stoga, ako znamo da ti biskupi, sveštenici, pastori i starešine pripadaju bandi antihrista koji se protive delu Svemogućeg Boga i osuđuju Ga, kako treba da se postavimo prema tome? Treba ih odbaciti i prokleti kako bismo se oslobodili njihovih ograničenih shvatanja. To jest, treba biti mudar. Ako nastavimo da od njih očekujemo da nam ukažu na pravi put, da nam kažu šta je ispravno a šta pogrešno, to je neverovatno glupo, slepo i neuko! Kad slepac vodi slepca obojica će propasti. Time se ispunjavaju stihovi iz Biblije: „Bezumni ginu zbog bezumlja” (Priče Solomonove 10:21). „Pogibe moj narod jer nema znanja” (Knjiga proroka Osije 4:6).

Savršeno je jasno da katoličke i hrišćanske vođe, zajedno sa vođama iz svih drugih veroispovesti otvoreno osuđuju Svemogućeg Boga. Da bi zadržali svoj status i primanja, drže vernike na dohvat ruke, uzimaju im novac, hraneći se na njihov račun kao paraziti, kao demoni koji se goste njihovim leševima. Ovi antihristi šire sve vrste zlih laži kako bi zadržali svoje pozicije i primanja, govoreći da su sve vesti o dolasku Gospoda lažne, da Gospod Isus svakako mora da se pojavi na oblaku, da prihvatiti drugo ovaploćenje Gospoda znači prihvatiti lažnog Hristosa. Govore laži kako bi obmanuli ljude i čine sve što mogu da spreče vernike da istraže istinski put. Čak se udružuju sa KPK kako bi hapsili i progonili one koji šire jevanđelje carstva. Kako se ove religijske vođe razlikuju od fariseja koji su se protivili Gospodu Isusu u Njegovo vreme? Nisu li svi oni ti koji razapinju Boga? Zar nisu svi oni lažni pastiri i antihristi koji vode ljude stramputicom i uništavaju ih? Razmislite o rečima Gospoda Isusa kojima osuđuje fariseje: „Jao vama, znalci Svetog pisma i fariseji! Licemeri! Vi zaključavate Carstvo Božije pred ljudima; sami ne ulazite, niti dajete da uđu oni koji bi hteli” (Matej 23:13). „Jao vama, znalci Svetoga pisma i fariseji! Licemeri! Putujete morem i kopnom da učinite nekoga svojim sledbenikom. A kada on to postane, onda ga načinite sinom paklenim dvaput gorim od sebe” (Matej 23:15). Vidimo da se većina današnjih religijskih vođa ne razlikuje od fariseja koji su se bezumno opirali Gospodu Isusu i stajali na putu vernicima. Svi oni mrze Boga i rade protiv Njega i svi su oni antihristi i demoni poslednjih dana.

Evo još nekih odlomaka koji sadrže reči Svemogućeg Boga. Svemogući Bog kaže: „Pogledajte vođe svake religije i svake veroispovesti – svi su arogantni i samopravedni, a njihovim tumačenjima Biblije nedostaje kontekst i vođene su njihovim sopstvenim predstavama i zamišljanjima. Svi se oni u svom radu pouzdaju u darove i znanje. Kad ne bi uopšte mogli da propovedaju, da li bi ih ljudi sledili? Uostalom, oni zaista poseduju neko znanje i mogu da propovedaju neke doktrine, ili znaju kako da pridobiju druge i iskoriste neke trikove. Te stvari koriste da bi obmanuli ljude, i da bi doveli ljude pred sebe. Ti ljudi veruju u Boga samo po imenu, ali u stvarnosti, oni slede svoje vođe. Kada se susretnu s nekim ko propoveda istiniti put, neki od njih kažu: ’Moramo da se posavetujemo s našim vođom po pitanjima vere.’ Vidite kako je ljudima potrebno slaganje i odobravanje drugih kad je u pitanju verovanje u Boga i prihvatanje istinitog puta – zar to nije problem? Šta su onda te vođe postale? Zar nisu postale fariseji, lažni pastiri, antihristi, i prepreke ljudima da prihvate istiniti put?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo).

„Ima onih koji čitaju Bibliju u grandioznim crkvama i recituju je po ceo dan, a ipak niko među njima ne razume svrhu Božjeg dela. Nijedan od njih nije u stanju da spozna Boga; još manje se iko među njima može usaglasiti sa Božjim namerama. Svi su oni bezvredni, ogavni ljudi, i svako od njih stoji uzvišeno i drži predavanja Bogu. Oni se svojevoljno protive Bogu čak i kada nose Njegov barjak. Pozivajući se na veru u Boga, oni i dalje jedu ljudsko telo i piju ljudsku krv. Svi takvi ljudi su đavoli koji proždiru dušu čoveka, glavni demoni koji namerno ometaju one koji pokušavaju da stupe na pravi put i kamen su spoticanja koji sputava one koji traže Boga. Oni naizgled možda imaju ’zdravu konstituciju’, ali kako da njihovi sledbenici znaju da su oni ništa drugo do antihristi koji navode ljude da se usprotive Bogu? Kako da njihovi sledbenici znaju da su oni živi đavoli posvećeni proždiranju ljudskih duša?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Svi oni koji ne poznaju Boga jesu ljudi koji se Bogu protive”).

„Najbuntovniji od svih jesu oni koji se namerno opiru Bogu i koji Mu prkose. Oni su Božji neprijatelji, antihristi. Uvek imaju neprijateljski stav prema novom delu Božjem; nikada nemaju ni najmanju sklonost da se pokore niti su se ikada rado pokorili, niti su bili ponizni. Oni se uzdižu pred drugima i nikada se nikom ne pokoravaju. Pred Bogom, oni smatraju da su najbolji propovednici i da su najveštiji u radu na drugima. Nikada ne odbacuju ’blago’ koje poseduju, već ga smatraju porodičnim nasleđem koje se obožava, o kome se drugima propoveda i koriste ga da drže propovedi onim budalama koje ih obožavaju. U crkvi zaista postoji izvestan broj takvih ljudi. Može se reći da su oni ’neukrotivi junaci’ koji iz generacije u generaciju borave u kući Božjoj. Smatraju da je propovedanje reči (doktrine) njihova najveća dužnost. Iz godine u godinu, kroz generacije, oni energično izvršavaju svoju ’svetu i neprikosnovenu’ dužnost. Niko se ne usuđuje da ih dodirne, nijedan čovek se ne usuđuje da ih otvoreno prekori. Oni postaju ’carevi’ u kući Božjoj, divljajući dok tiranišu druge u svakom dobu. Ovaj čopor demona želi da se udruži i uništi Moje delo. Kako da dopustim da ovi živi đavoli postoje pred Mojim očima?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog će zasigurno zadobiti one koji Mu iskrenim srcem iskazuju pokornost”).

Siguran sam da nam je sada svima jasno da su većina religijskih vođa antihristi koji mrze istinu, mrze Boga, da su zle sluge i lažni pastiri koji ljude vode stramputicom. Slušati njih i pokoravati im se ne znači pokoravati se Bogu niti slediti Boga. To znači slediti Sotonu i protiviti se Bogu, postati Sotonin saučesnik, neko koga Bog prezire i proklinje. Stoga, kao vernici, moramo biti svesni da moramo veličati Boga, bojati Ga se, pokoravati se Njemu i istini. Nikad ne smemo obožavati i slediti ljude. Baš kao što je rekao Gospod Isus: „Gospodu Bogu svome klanjaj se, i njemu jedinom služi” (Matej 4:10). Ako je religijski vođa neko ko voli istinu, ako su njegove reči u skladu sa Gospodnjim i ako nas uče da se bojimo Boga i klonimo se zla, onda se sledeći ih i pokoravajući im se, jer su u skladu sa istinom, pokoravamo Bogu. Ako njihove reči nisu u skladu sa istinom, ako su protivne rečima Gospoda, moramo ih odbaciti. Ako nastavimo da ih sledimo, onda sledimo osobu, sledimo Sotonu. Ako religijski vođa odbacuje i prezire istinu i sprečava druge da istraže istinit put, on je antihrist i treba da stanemo na Božju stranu, a takve vođe razotkrivamo i odbacujemo i usuđujemo se da kažemo: „Ne”, da pobegnemo od njihove kontrole, da tražimo i prihvatimo istinit put i idemo u korak s Bogom. To je istinska vera, to znači istinski slediti Boga i biti u skladu sa Njegovom voljom. Baš kao što je Petar rekao kad su ga vrhovni sveštenici i fariseji odveli sa sobom: „Bogu se treba više pokoravati nego ljudima” (Dela apostolska 5:29).

Hajde da pročitamo još jedan odlomak iz reči Svemogućeg Boga. „Dok sledite Boga, od prvenstvene je važnosti da sve treba da bude u skladu sa današnjim rečima Božjim: bilo da tragaš za život-ulaskom ili za udovoljavanjem Božjim namerama, sve treba da se zasniva na današnjim rečima Božjim. Ako ono o čemu u zajedništvu razgovaraš i ono u šta tražiš da uđeš nije koncentrisano oko današnjih Božjih reči, onda su ti reči Božje strane i potpuno si lišen dela Svetog Duha. Ono što Bog želi jesu ljudi koji idu Njegovim stopama. Bez obzira na to koliko je divno i čisto ono što si ranije razumeo, Bog to ne želi, a ako nisi sposoban da takve stvari ostaviš po strani, one će biti ogromna prepreka tvom ulasku u budućnost. Blagosloveni su svi oni koji su u stanju da slede sadašnju svetlost Svetog Duha. Narod prošlih vremena takođe je išao stopama Božjim, ali nije mogao da ih sledi do današnjih dana; to je blagoslov naroda poslednjih dana. Oni koji mogu da slede sadašnje delo Svetog Duha i u stanju su da slede Božje stope tako što će slediti Boga gde god ih On povede – takve ljude Bog blagoslovi. Oni koji ne slede sadašnje delo Svetog Duha nisu zakoračili u delo Božjih reči i, bez obzira koliko se trudili, koliko patili, ili koliko vremena utrošili, Bogu to ništa ne znači i On ih neće hvaliti. (…) ’Slediti delo Svetog Duha’ znači razumeti današnje namere Božje, biti u stanju da se deluje shodno sadašnjim Božjim zahtevima, biti u stanju da se pokori Bogu i da se sledi Bog današnjice i ulaziti shodno najnovijim Božjim izjavama. Samo takav može biti neko ko sledi delo Svetog Duha i nalazi se unutar toka Svetog Duha. Takvi ljudi ne samo da su sposobni da prime Božju hvalu i da vide Boga, nego mogu i da spoznaju Božju narav iz najnovijeg dela Božjeg i mogu da spoznaju čovekove predstave i buntovništvo, kao i čovekovu prirodu i suštinu, iz Njegovog najnovijeg dela; štaviše, oni su u stanju da tokom svoje službe postepeno menjaju sopstvenu narav. Samo takvi ljudi su u stanju da zadobiju Boga, i oni su zasigurno pronašli istiniti put” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope”).

Siguran sam da nam je sada mnogo jasnije da imati veru i slediti Boga znači pokoriti se istini i prihvatiti je, prihvatiti sadašnje delo i reči Božje i koračati u korak sa Njim. Bez obzira na to koliko je Božje delo daleko od ljudskih predstava o njemu ili koliko mu se ljudi opire i osuđuje ga, dokle god ono predstavlja istinu i Božje delo, moramo ga prihvatiti i pokoriti mu se. Samo to znači imati veru i slediti Boga. Kao što piše u Knjizi otkrivenja: „Oni slede Jagnje kud god ono ide” (Otkrivenje 14:4). U poslednjim danima, Svemogući Bog ovde dela i izrazio je mnoge istine. On sprovodi delo suda počev od Božjeg doma kako bi u potpunosti pročistio i spasio čovečanstvo i spasio nas od zla i sotonskih sila. To je prilika koja se ne sme propustiti i naš jedini put ka spasenju i ulasku u Božje carstvo. Danas sve više ljudi širom sveta koji željno iščekuju Božju pojavu prate delo Svemogućeg Boga onlajn. Videli su da su Njegove reči sama istina, da su one Božji glas. Oslobađaju se stega religijskih vođa, kontrole svojih crkava i dolaze pred Božji presto da bi prisustvovali svadbenoj gozbi Jagnjetovoj. No, i dalje je mnogo onih u religijskom svetu koji slepo slede svoje sveštenstvo i obožavaju ga, onih koji su sputani i obuzeti silama antihrista. Pod čvrstom su kontrolom u toj pustoši i uzalud čekaju da Gospod dođe na oblaku, dok ih je Bog odavno odbacio i odstranio, pa plaču i škrguću zubima usred katastrofa. Na taj način se obistinjuju reči Gospoda Isusa: „A ako slepac vodi slepoga, obojica će pasti u jamu” (Matej 15:14). Oni tvrde da veruju u Boga, ali zapravo, idu protiv Njega i slede ljude. Bog ih vidi kao nevernike. Bog je sveti Bog koji mrzi zlo i Njegova je pravednost neuvredljiva. On nikad ne bi spasio one koji se dodvoravaju ljudima, koji slede antihriste u njihovom opiranju i bogohuljenju. Bog nikad ne bi spasio nikoga ko ne voli i ne prihvata istinu, već se slepo drži Biblije. Božja volja je da ljude oslobodi religijskog Vavilona, da više ne budemo u stegama sila antihrista u religijskom svetu i da možemo da istupimo iz religijskih okvira i potražimo istinu i Božje delo i imamo nadu da ćemo dočekati Božju pojavu i delo.

Hajde da pročitamo još neke od reči Svemogućeg Boga. „Ono čemu se ti diviš nije Hristova skrušenost, već su to oni lažni pastiri na uglednim položajima. Ne obožavaš ti divotu niti mudrost Hristovu, već te slobodoumnike koji se valjaju u prljavštini ovog sveta. Smeješ se bolu Hristovom koji nema gde glavu svoju da nasloni, a diviš onim leševima koji traže priloge i žive razvratno. Nisi voljan da patiš pokraj Hrista, već se rado bacaš u naručje tih bezobzirnih antihrista, iako te oni opskrbljuju samo telesnošću, rečima i kontrolom. Čak i sada se tvoje srce okreće ka njima, ka njihovom ugledu, ka njihovom statusu, ka njihovom uticaju. Svejedno, ti se i dalje držiš stava da je delo Hristovo teško za progutati i nisi voljan da ga prihvatiš. Zato Ja kažem da ti nedostaje vera da priznaš Hrista. Do danas si Ga sledio samo stoga što nisi imao drugog izbora. Niz uzvišenih figura se zauvek visoko kotira u tvom srcu; ne možeš da zaboraviš nijednu njihovu reč ni delo, niti njihove uticajne reči i ruke. Oni su u vašem srcu zauvek iznad svega i večiti junaci. Ali to ne važi za Hrista današnjice. On je u tvom srcu zauvek beznačajan i večno nedostojan da Ga se bojiš. Jer On je isuviše običan, ima premalo uticaja i daleko je od uzvišenog.

U svakom slučaju, Ja za sve one koji ne vrednuju istinu kažem da su bezvernici i izdajice istine. Takvi ljudi nikada neće naići na Hristovo odobravanje. Da li si sada prepoznao koliko je nevere u tebi i koliko izdajničkog prema Hristu nosiš u sebi? Podstičem te na sledeće: pošto si izabrao put istine, trebalo bi da Mu se svesrdno posvetiš; nemoj biti neodlučan niti to činiti sa pola srca. Treba da shvatiš da Bog ne pripada svetu niti ijednom pojedincu, već svima onima koji istinski veruju u Njega, svima onima koji Ga obožavaju i svima onima koji su Mu posvećeni i verni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li ti istinski veruješ u Boga?”).