Ljudi su shvatili da su velike katastrofe pred nama, a oni koji su očekivali da će Gospod doći na oblaku su ga željno iščekivali. Nakon mnogo godina čekanja, oni tek treba da vide Njegov dolazak. Umesto toga, vide Istočnu Munju kako svedoči o delu suda Svemogućeg Boga u poslednjim danima. Za njih je to veliko razočaranje. Nadali su se da će se uzneti pravo do mesta gde će se sresti sa Gospodom, uopšte ne očekujući da će On vršiti sud po Njegovom povratku. Oni to ne žele da prihvate. Mnogi ljudi slede antihristove sile u verskom svetu, sudeći i osuđujući Božju pojavu i delo. Oni misle, „Gresi su nam oprošteni i Bog nas smatra pravednima, pa nam Božji sud nije potreban. Čekamo da nas Gospod odvede u Njegovo carstvo gde ćemo uživati u Njegovim blagoslovima.“ Oni se drže svojih predstava, nespremni da traže i istražuju pravi put. Zbog toga još uvek nisu dočekali Gospoda, nego su ih zadesile katastrofe. Time se u potpunosti ispunjavaju reči Gospoda Isusa: „Jer, svakome ko ima, još će se i dodati, i izobilovaće, a od onoga koji nema, oduzeće se i ono što ima. A nekorisnog slugu izbacite u tamu najkrajnju. Tamo će biti plač i škrgut zuba“ (Matej 25:29-30). Ali ima mnogo onih koji vole istinu i koji su, kada su pročitali reči Svemogućeg Boga, videli njihovu moć i autoritet, uvidevši da su sve one istina. Prepoznali su Božji glas i više nisu bili sputani svojim predstavama, već su nastavili da istražuju istiniti put. Njihova prva pitanja su bila zašto bi Bog i dalje morao da vrši delo suda, kada su im gresi oprošteni i Bog ih je smatrao pravednima i to kako Bog pročišćava i spasava čovečanstvo tim delovanjem u poslednjim danima. To su dva najvažnija pitanja koja najviše zbunjuju, a koja bi svako ko istražuje istiniti put trebalo da razume.

Počnimo od toga zašto Bog treba da obavi delo suda u poslednjim danima. To zbunjuje mnoge religiozne ljude. Oni misle: „Gospod nam je već oprostio naše grehe i Bog nas ne vidi kao grešnike, tako da može da nas odvede pravo u Njegovo carstvo i nije nam potreban Božji sud.“ To je ogromna greška. Istina je da je Gospod oprostio grehe čoveku, ali da li to oproštenje znači da smo pročišćeni? Da li to znači da smo postigli istinsku pokornost Bogu? Ne znači. Svi smo uvideli ovu činjenicu: Uprkos tome što su naši gresi oprošteni, vernici, bez izuzetka, žive u ciklusu grešenja i ispovedanja. Oni greše danju, a zatim se ispovedaju noću, trudeći se, ali ne uspevajući da ispoštuju zapovesti Gospoda Isusa. Oni se trude, ali ne uspevaju da vole i da se pokore Gospodu, rešeni su da čine dobro, ali i dalje lažu i greše protiv svoje volje ne uspevajući, ma koliko se trudili, da se uzdrže. Mnogi smatraju da je telo previše iskvareno i da je život u grehu zaista bolan. Pa zašto onda ljudi nisu u stanju da se oslobode okova greha? Zašto ne možemo a da ne grešimo? To je zbog čovekove grešne prirode i sotonskih naravi. One su koren greha. Bez suočavanja sa korenom greha, nikada ga se nećemo osloboditi, već ćemo se i dalje opirati Bogu, osuđivati Ga i biti neprijateljski nastrojeni prema Njemu. Pomislite na fariseje, koji su generacijama verovali i neprestano prinosili žrtve za grehe. Zašto onda kada se Bog Jahve otelotvorio kao Gospod Isus, i kada je izrazio toliko istina, nisu prepoznali Gospoda Isusa kao pojavu Boga Jahvea, već su mu sudili i osudili Ga, pa Ga čak i razapeli? Šta je bio problem? Sada, u poslednjim danima, Svemogući Bog dolazi i izražava istine, ali zašto onda toliko mnogo religioznih ljudi odbija čak i da istraži to, već Ga bezumno osuđuju i hule na Njega, rešeni da još jednom prikucaju Boga na krst? Šta sve to znači? To jasno pokazuje da, iako su im gresi oprošteni, ljudima i dalje vlada njihova sotonska priroda tako da u bilo kom momentu mogu da osuđuju Boga i opiru mu se. Grešnost ljudskog roda se ne svodi jednostavno na grešna dela, već je ona toliko ozbilljna da oni žele da razapnu Hrista koji izražava istinu. Oni se opiru Bogu, protive se istini, delujući i radeći protiv Boga čime postaju Njegovi neprijatelji. Kako mogu tako nečisti i iskvareni ljudi koji su protiv Boga biti vredni Njegovog carstva? Bog je pravedan i svet, a Njegova narav je neuvredljiva. Oni kojima su gresi oprošteni, a koji nastave da greše i odupiru se Bogu i nisu pročišćeni delom suda, nikada neće biti vredni Božjeg carstva – u to nema sumnje. Time se ispunjavaju reči Gospoda Isusa: „Neće ući u Carstvo nebesko svako ko mi govori: ’Gospode, Gospode!’, nego onaj koji izvršava volju Oca mojega koji je na nebesima“ (Matej 7:21). „Zaista, zaista vam kažem, svako ko čini greh, rob je grehu. Rob ne pripada porodici zauvek, a sin pripada porodici zauvek“ (Jovan 8:34-35). Tu su i Jevrejima 12:14: „Bez svetosti niko neće videti Gospoda.“ Zato je Gospod Isus tokom vršenja Svog dela iskupljenja mnogo puta rekao da će ponovo doći. Dakle, šta će On ovde da uradi? Izraziće istine i obaviće Svoje delo suda kako bi u potpunosti spasao ljudski rod od greha i sila Sotone, da bismo mogli potpuno da se okrenemo Bogu i postanemo ljudi koji se pokoravaju i klanjaju Bogu. On će nas tada odvesti na prelepo odredište. Baš kao što je Gospod Isus prorekao: „Imam još mnogo šta da vam kažem, ali sada bi to bilo previše za vas. A kada dođe on, Duh istine, uputiće vas u svu istinu“ (Jovan 16:12-13). „Ko sluša moje reči, a ne izvršava ih, tome ne sudim ja. Jer, ja nisam došao da sudim svetu, nego da se svet spase mojim posredstvom. Ko mene odbacuje i ne prihvata moje reči, ima jednog za sudiju. To je reč koju sam govorio; ona će mu suditi u Poslednji dan“ (Jovan 12:47-48). I „Jer, došlo je vreme za Sud koji će započeti od Božijeg doma“ (1. Petrova 4:17). Iz toga možemo videti da je Bog odavno isplanirao da izvrši delo suda u poslednjim danima, a baš to je ono što je potrebno iskvarenom ljudskom rodu da bi bio potpuno spasen. Svemogući Bog izražava istine i obavlja delo suda u poslednjim danima, počevši od Božje kuće. On je Duh istine koji je došao među ljude i koji uvodi izabrani narod u sve istine. Ovo u potpunosti ispunjava proročanstva Gospoda Isusa. Hajde da sada pročitamo neke od reči Svemogućeg Boga kako bi nam bilo jasnije zašto Bog mora da obavi delo suda u poslednjim danima.

Svemogući Bog kaže: „Iako je mnogo posla obavio među ljudima, Isus je samo dovršio otkupljenje vascelog čovečanstva i postao čovekova žrtva za greh; On čoveka nije u potpunosti oslobodio iskvarene naravi. Potpuno čovekovo spasenje od uticaja Sotone zahtevalo je od Isusa ne samo da postane žrtva za greh i da ljudske grehe ponese na Svojim plećima, već je od Boga takođe zahtevalo da još više poradi na čovekovom potpunom oslobađanju od njegove sotonski iskvarene naravi. I tako se sada, kad su čoveku gresi oprošteni, Bog ponovo ovaplotio kako bi čoveka uveo u novo doba, i otpočeo delo grdnje i suda. Ovo je delo čoveka uvelo u jedno više carstvo. Svi koji se potčine Njegovoj vlasti uživaće u višoj istini i primiće veće blagoslove. Oni će zaista živeti u svetlosti, i zadobiti istinu, put i život“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Predgovor“).

„Pre no što je čovek iskupljen, u njemu su već bili posađeni mnogi Sotonini otrovi, tako da se u njemu, nakon što ga je Sotona hiljadama godina kvario, već ustalila priroda koja se opire Bogu. Čovekovo iskupljenje se, dakle, nimalo ne razlikuje od otkupa čoveka po visokoj ceni, pri kojem, međutim, otrovna priroda u njemu nije eliminisana. Čovek koji je u toj meri oskrnavljen mora biti podvrgnut promeni pre no što postane dostojan služenja Bogu. Posredstvom dela suda i grdnje, čovek će u potpunosti spoznati svoju prljavu i iskvarenu suštinu, te će moći da se u celosti promeni i da postane čist. Jedino na taj način čovek može postati dostojan povratka pred Božji presto. (…) Jer, sve to što je čovek mogao biti iskupljen, a njegovi gresi oprošteni, može se samo posmatrati tako da se Bog ne seća čovekovih prestupa i da prema njemu ne postupa u skladu s tim prestupima. Ukoliko, međutim, čovek, koji živi u telu od krvi i mesa, nije oslobođen greha, on samo može da nastavi da greši, beskrajno razotkrivajući svoju iskvarenu sotonsku narav. Život kojim čovek živi upravo je takav beskrajni ciklus sagrešenja i dobijanja oproštaja. Većina ljudi danju greši samo da bi se uveče ispovedala. Na taj način, iako će žrtva za greh za čoveka zauvek biti delotvorna, ona neće moći da ga izbavi iz greha. Delo spasenja dovršeno je samo polovično, jer čovek još uvek poseduje iskvarenu narav. (…) Čoveku nije lako da postane svestan svojih grehova; on nema načina da prepozna sopstvenu, duboko ukorenjenu prirodu, te mora da se osloni na sud putem reči da bi to postigao. Jedino će tako, od tog trenutka, čovek moći postepeno da se menja“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (4)“).

U Doba blagodati, Sâm Gospod Isus je bio razapet da bi iskupio čovečanstvo od greha, postavši tako žrtva za grehove čovečanstva. Od tada su čovekovi gresi oprošteni i Bog više ne smatra čoveka grešnim, tako da možemo da se molimo direktno Bogu i da dođemo pred Njega. Međutim, to što Bog više ne smatra ljude grešnima jedino znači da nam je On oprostio naše grehe, a ne da smo bezgrešni, niti da smo potpuno sveti. Mi i dalje imamo grešnu prirodu i sotonsku narav. Moramo doživeti delo suda u poslednjim danima da bi se pročistila naša iskvarenost i kako bismo bili potpuno spaseni. Božje delo iskupljenja u Doba blagodati je utrlo put Njegovom delu suda u poslednjim danima. To jest, Njegovo delo suda se obavlja na temelju dela iskupljenja Gospoda Isusa. Božjim delom iskupljenja je završena samo polovina Njegovog potpunog dela spasenja. Delo suda Svemogućeg Boga u poslednjim danima je ono koje može u potpunosti pročistiti i spasiti čovečanstvo. To je najvažnija etapa Božjeg dela spasenja. Moramo da iskusimo Božji sud i pročišćenje u poslednjim danima, da bismo se pročistili i potpuno oslobodili greha, kao i da se istinski pokorimo Bogu i Božjoj volji da bismo bili vredni Njegovog carstva.

Mislim da u ovom trenutku bolje razumemo zašto Bog obavlja Svoje delo suda u poslednjim danima. Neki se mogu pitati kako ovo delo pročišćava i spasava ljudski rod. Hajde da pogledamo šta Svemogući Bog ima da kaže o tome. „Hristos poslednjih dana koristi razne istine kako bi čoveka podučio, kako bi razotkrio njegovu suštinu, te razložio čovekove reči i dela. Te reči sadrže različite istine, poput one o čovekovoj dužnosti, o tome da čovek bude poslušan prema Bogu, o tome kako treba da bude odan Bogu, o načinu na koji bi čovek trebalo da proživi normalnu ljudskost; kao i mudrost i narav Božju, i tome slično. Sve te reči upućene su čovekovoj suštini i njegovoj iskvarenoj naravi. Posebno su reči koje razotkrivaju kako čovek s prezirom odbija Boga izgovorene na način da je čovek otelotvorenje Sotone i neprijateljske sile uperene protiv Boga. Dok obavlja delo suda, Bog ne samo da u nekoliko reči naprosto razjašnjava čovekovu prirodu, već je i razotkriva, obračunava se s njom i dugoročno je orezuje. Svi ti različiti metodi razotkrivanja, obračunavanja i orezivanja ne mogu da se zamene običnim rečima, već istinom koje je čovek u potpunosti lišen. Samo metodi poput navedenih mogu se nazvati sudom, a samo takvim sudom čovek može biti potčinjen i potpuno uveren po pitanju Boga i, povrh toga, može steći istinsko znanje o Njemu. Delo suda donosi čoveku shvatanje pravog lica Božjeg i istinu o njegovoj sopstvenoj buntovnosti. Delo suda dozvoljava čoveku da stekne dublje razumevanje Božje volje, svrhe Božjeg dela, te njemu neshvatljivih tajni. Takođe mu dozvoljava da prepozna i spozna sopstvenu iskvarenu suštinu i osnovne uzroke te iskvarenosti, kao i da otkrije sopstveno ruglo. Svi ovi efekti nastaju delom suda, jer je suština ovog dela zapravo u delu otvaranja istine, puta i života Božjeg svima onima koji u Njega veruju. To delo je delo suda koje Bog obavlja“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Hristos obavlja delo suda pomoću istine“).

„Ljudi ne mogu da promene svoju sopstvenu narav; moraju da budu podvrgnuti sudu i grdnji, i patnji i oplemenjivanju, od Božjih reči, ili tome da se Njegove reči sa njima obračunavaju, dovode ih u red i orezuju ih. Jedino tada mogu postići poslušnost i vernost Bogu, prestajući da prema Njemu budu površni. Ljudska narav se menja kroz oplemenjivanje Božjim rečima. Jedino kroz razotkrivanje, sud, disciplinu i obračunavanje Njegovim rečima oni se više neće usuđivati da postupaju ishitreno, već će umesto toga postati smireni i staloženi. Najvažnije od svega jeste to da budu u stanju da se pokore trenutnim Božjim rečima i Njegovom delu, čak i ako to nije u skladu sa ljudskim predstavama, da budu u stanju da te predstave ostave po strani i voljno se pokore“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Ljudi čije su se naravi promenile jesu oni koji su ušli u stvarnost Božjih reči“).

„Bog ima mnogo sredstava da usavrši čoveka. On koristi svakakva okruženja da se nosi sa iskvarenom čovekovom naravi i koristi razne stvari da bi razgolitio čoveka; u jednom pogledu, On se obračunava sa čovekom, u drugom On razgolićuje čoveka, a u trećem On otkriva čoveka, kopajući i otkrivajući ’tajne’ u dubinama čovekovog srca i pokazujući čoveku njegovu prirodu razotkrivajući mnoga njegova stanja. Bog usavršava čoveka kroz mnoge metode – kroz otkrivenje, kroz obračunavanje sa čovekom, kroz oplemenjivanje čoveka i grdnju – tako da čovek može da zna da je Bog praktičan“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo oni koji se usredsrede na primenu mogu biti usavršeni“).

Ovo nam pomaže u rasvetljavanju toga kako Bog obavlja Svoje delo suda, zar ne? Božje delo suda u poslednjim danima prvenstveno obuhvata izražavanje istina. Tako On sudi i raskrinkava čovekovu iskvarenu suštinu i naše sotonske naravi, a sve to da bismo videli istinu o našoj iskvarenosti, iskreno se pokajali, mrzeli i prezirali sami sebe, odrekli se tela i sproveli Božje reči u delo, kako bismo se promenili i postigli istinsko pokajanje. Reči Svemogućeg Boga u potpunosti razotkrivaju ispoljavanje iskvarenih naravi ljudi kao što su nadmenost, obmana i zlo, kao i motive i pokvarenosti u našoj veri, pa čak i naše najdublje, najskrivenije misli i osećanja. Sve ovo se pronicljivo otkriva. Dok čitamo reči Svemogućeg Boga, osećamo se kao da je Bog tu i direktno nam sudi. Vidimo naše nečisto, iskvareno, gadno ja koje je Bog potpuno razotkrio, ostavljajući nas posramljene i nedostojne da živimo pred Bogom, bez mogućnosti skrivanja. Dok sudi čoveku svojim rečima, Bog takođe uređuje stvarne situacije da nas razotkrije. On se bavi nama tako što nas orezuje i testira činjenicama, tako da možemo da razmislimo i spoznamo sebe. Razotkriveni stvarnošću, a onda još i Božjim rečima kojima nam sudi, možemo jasnije da vidimo koliko je ružno to što živimo po našoj sotonskoj prirodi. To nas ispunjava žaljenjem i mržnjom prema sebi i postepeno razvijamo istinsko pokajanje. Tada se naša iskvarena narav pročišćava i menja. Poslušajmo zatim neke od Božjih reči koje razotkrivaju čovekovu iskvarenu narav da bi nam bilo jasnije kako Bog obavlja Svoje delo suda.

Svemogući Bog kaže: „Moje radnje su brojnije od zrna peska na plažama i Moja mudrost nadmašuje sve sinove Solomonove, a ipak Me ljudi smatraju lekarom zanemarljive vrednosti i nepoznatim učiteljem ljudi. Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da ih izlečim. Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da iskoristim Svoje moći da isteram nečiste duhove iz njihovih tela i toliko njih veruje u Mene samo da bi primili mir i radost od Mene. Toliko njih veruju u Mene samo da bi mogli da traže od Mene veće materijalno bogatstvo. Toliko njih veruje u Mene samo da bi proveli ovaj život u miru i da bi bili bezbedni i zdravi u svetu koji dolazi. Toliko njih veruje u Mene da bi izbegli patnju pakla i primili blagoslove neba. Toliko njih veruje u Mene samo zbog privremene utehe, ali ne traže da išta zadobiju u svetu koji dolazi. Kada sam spustio Svoj gnev na čoveka i oduzeo mu svu radost i mir koje je nekada posedovao, čovek je postao sumnjičav. Kada sam čoveku pružio patnju pakla i uzeo natrag blagoslove neba, čovekova sramota pretvorila se u gnev. Kada Me je čovek zamolio da ga izlečim, nisam obraćao pažnju na njega i osećao sam odvratnost prema njemu; čovek je otišao od Mene da se zauzvrat izvešti u zloj medicini i vračanju. Kada sam oduzeo sve što je čovek zahtevao od Mene, svi su nestali bez traga. Stoga kažem da čovek veruje u Mene jer dajem previše blagodati, i ima previše toga da dobije“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Šta znaš o veri?“).

„Mnogi koji Boga slede mare jedino za to kako da zadobiju blagoslove ili kako da spreče katastrofu. Na prvi pomen Božjeg dela i upravljanja, oni utihnu i gube svako interesovanje. Oni misle da razumevanje takvih zamornih pitanja neće unaprediti njihov život, niti im pružiti bilo kakvu korist. Samim tim, iako su čuli za Božje upravljanje, slabo obraćaju pažnju na to. Oni ga ne vide kao nešto dragoceno što treba prihvatiti, a još manje ga primaju kao deo svog života. Takvi ljudi slede Boga sa jednim prostim ciljem, a taj cilj je da prime blagoslove. Takvi ljudi ne žele da se zamaraju obraćanjem pažnje na bilo šta drugo što se ne odnosi direktno na ovaj cilj. Za njih nema opravdanijeg cilja od vere u Boga zarad primanja blagoslova – to je suštinska vrednost njihove vere. Nešto što ne doprinosi ovom cilju ni najmanje ih ne dotiče. To je slučaj sa većinom ljudi koji danas veruju u Boga. Njihov cilj i namera deluju opravdano budući da se, pošto veruju u Boga, oni i daju za Boga, posvećuju se Bogu i obavljaju svoju dužnost. Oni se odriču mladosti, napuštaju porodicu i karijeru, pa čak i provode godine daleko od kuće baveći se koječime. Zarad svog krajnjeg cilja, oni menjaju sopstvene interese, svoj pogled na život, pa čak i pravac koji traže, dok cilj svog verovanja u Boga ne mogu da promene. Oni jure unaokolo baveći se sopstvenim idealima; bez obzira na to koliko je dalek put, i bez obzira na to koliko je nevolja i prepreka na tom putu, oni ostaju uporni i ne boje se smrti. Kakva ih sila nagoni da ostanu posvećeni na ovaj način? Da li je to njihova savest? Da li je to njihov veliki i plemeniti karakter? Da li je to njihova odlučnost da se do samog kraja bore sa silama zla? Da li je to njihova vera da svedoče o Bogu bez traženja nagrade? Da li je to njihova odanost koja se ogleda u spremnosti da se odreknu svega da bi ostvarili Božju volju? Ili je to njihov duh posvećenosti stalnom odricanju od ekstravagantnih ličnih zahteva? Da neko ko nikada nije razumeo delo Božjeg upravljanja, a i dalje mnogo pruža, prosto-naprosto je čudo! Hajde da zasada ne raspravljamo o tome koliko su ti ljudi dali. Njihovo ponašanje, međutim, i te kako zavređuje naše ispitivanje. Osim koristi za koju su blisko vezani, da li postoje još neki razlozi zbog kojih bi ljudi koji ne razumeju Boga toliko mnogo za Njega dali? U tome otkrivamo problem koji ranije nije bio opažen: čovekov odnos sa Bogom je zasnovan na golim ličnim interesima. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je sličan odnosu zaposlenog i poslodavca. Zaposleni radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U takvom odnosu nema naklonosti, već samo transakcije. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora. Sada, kada su stvari došle do te tačke, ko može da preokrene takav tok? I koliko je ljudi sposobno da istinski razume u kojoj je meri ovaj odnos postao grozan? Verujem da, kada ljudi urone u radost bivanja blagoslovenim, niko ne može da zamisli koliko je takav odnos sa Bogom sramotan i besprizoran“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo uz Božje upravljanje“).

„Za vas bi bilo najbolje da više truda uložite u istinu o sopstvenoj spoznaji. Zašto niste naišli na Božju naklonost? Zašto Mu je vaša narav odvratna? Zašto vaš govor izaziva Njegovo gnušanje? Čim ste pokazali malo odanosti, već izgovarate hvalospeve o sebi i zahtevate nagradu za maleni doprinos; nakon što ste pokazali tek malo poslušnosti gledate na druge sa visine i postajete prezrivi prema Bogu čim ste obavili neki sićušan zadatak. Da biste ugostili Boga, zahtevate novac, darove i komplimente. Teška srca dajete novčić ili dva; kada dajete deset, želite blagoslove i da se prema vama ophodi drugačije. O ljudskoj prirodi kao što je vaša, stvarno je uvredljivo govoriti ili slušati. Ima li ičeg vrednog pohvale u vašim rečima i delima? Oni koji obavljaju svoju dužnost i oni koji to ne čine; oni koji predvode druge i oni koji slede; oni koji su spremni da ugoste Boga i oni koji nisu; oni koji poklanjaju i oni koji ne poklanjaju; oni koji propovedaju i oni koji slušaju propoved i tako dalje: svi ljudi poput ovih veličaju sebe. Zar vam to nije smešno? Znajući sasvim dobro da verujete u Boga, svejedno ne možete biti u skladu sa Bogom. Znajući sasvim dobro da to nimalo ne zaslužujete, uporno se i dalje hvališete. Zar ne osećate da vam je razum propao do te mere da više nemate samokontrolu? Uz takav razum, kako biste bili prikladni da se družite sa Bogom? Zar u ovom trenutku niste uplašeni za sebe? Narav vam je propala do te mere da više niste u stanju da budete u skladu sa Bogom. Budući da je tako, zar vaša vera nije smešna? Zar vaša vera nije besmislena? Kako ćeš pristupiti svojoj budućnosti? Kako ćeš izabrati kojim putem da kreneš?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Oni koji su u neskladu sa Hristom zasigurno su Božji protivnici“).

„Nakon nekoliko hiljada godina iskvarenosti, čovek je bezosećajan i tupav; postao je zao duh koji se Bogu suprotstavlja do te mere da je ljudsko buntovništvo prema Bogu zabeleženo u istorijskim knjigama, a čak ni sam čovek nije u stanju da sasvim objasni svoje buntovničko ponašanje – jer je Sotona čoveka duboko iskvario i poveo ga stranputicom, tako da ovaj ne zna gde da se okrene. Čak i danas čovek izneverava Boga: kada vidi Boga, on Ga izneveri, a i kada ne može da vidi Boga, opet Ga izneveri. Ima i onih koji Ga, nakon što su posvedočili Božjim kletvama i Božjem gnevu, svejedno iznevere. I zato Ja kažem da je čovekov razum izgubio svoju prvobitnu funkciju, i da je čovekova savest takođe izgubila svoju prvobitnu funkciju. Čovek koga gledam jeste zver u ljudskoj odori; on je zmija otrovnica i, ma koliko pokušavao da se pokaže jadnim pred Mojim očima, nikada neću biti milostiv prema njemu, jer čovek ne razlikuje crno i belo, niti razlikuje istinu od neistine. Čovekov razum je toliko otupeo, a on ipak želi da dobije blagoslove; njegova ljudskost je toliko nedolična, a on ipak želi da poseduje suverenost jednog cara. Kome bi on sa takvim razumom mogao biti car? Kako bi s takvom ljudskošću mogao sedeti na prestolu? Čovek zaista nema stida! On je uobraženi bednik! Svima vama koji želite da dobijete blagoslove, predlažem da prvo pronađete ogledalo i pogledate svoj ružni odraz – imaš li ono što je potrebno da bi bio car? Imaš li lice nekoga ko bi mogao dobiti blagoslove? Niste ni najmanje promenili svoju narav, niti ste ijednu istinu sproveli u delo, a ipak želite predivnu sutrašnjicu. Zavaravate sami sebe!“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom“).

Reči Svemogućeg Boga su toliko praktične i svaka reč je tako stvarna. One nam otkrivaju naše pokvarenosti i podle motive u našoj veri, kao i našu prirodu koja se suprotstavlja Bogu. Uvek smo mislili da smo u stanju da se žrtvujemo, patimo i ispaštamo za Boga. To je značilo da smo bili pobožni i poslušni i da smo mogli zadobiti Božje odobrenje. Ali kroz sud Božjih reči, mi razmišljamo i spoznajemo sami sebe i uviđamo da su sve naše žrtve bile ukaljane, jer su bile samo zarad dobijanja blagoslova. Kada nas Bog blagosilja mirnim životima, mi Mu se pokoravamo i radimo za Njega. Ali kada nastupe katastrofa i patnja ne razumemo Boga i krivimo ga što nas nije zaštitio, a možemo čak i prestati da radimo za Njega. Tada uviđamo da su naša vera i žrtve bile u celini zarad koristi, kako bismo iznudili blagodati i blagoslove od Boga. To je varanje i iskorišćavanje Boga. To je tako sebično i lukavo! Popuno nam nedostaju savest i razum, nismo čak dostojni ni da se nazovemo ljudima. Tako nečisti i iskvareni, mi i dalje mislimo da imamo pravo da budemo blagosloveni i uđemo u Božje carstvo. To je besramno i lišeno razuma. Božje reči suda i otkrivenja nam pokazuju Njegovu pravednu, svetu narav koja se ne može uvrediti i da je ono što Bog traži od nas naša iskrenost i odanost. Imati tobože veru, a obavljati svoju dužnost sa takvim motivima i nečistoćama je varanje i opiranje Bogu, čega se On gnuša i odvratno mu je. Bog ne prepoznaje tu vrstu vere. Nakon što se Bog pozabavi nama i testira nas mnogo puta, kroz sud Njegovih reči možemo konačno uvideti istinu o našoj iskvarenosti, iskreno zamrzeti sebe i osetiti žaljenje i pasti ničice pred Boga u pokajanju. Možemo takođe videti Božju pravednost i kako On zaista vidi naša srca i umove i u potpunosti nas poznaje. Tada smo potpuno ubeđeni i počinjemo da gajimo bogobojažljivost u našim srcima. Naš pogled na veru se menja, a svojoj dužnosti pristupamo čistije, bez mnogo preteranih želja. Srećni smo što se pokoravamo Božjim planovima i što obavljamo dužnosti stvorenog bića, bez obzira na to da li nas Bog blagosilja i da li primamo blagoslov carstva. Jednom kada uvidimo od čega smo zaista sazdani, više nismo nadmeni kao pre. Postajemo razumni rečju i delom, tražimo istinu i pokoravamo joj se. To je Božji sud i grdnja, koji postepeno pročišćavaju i menjaju našu iskvarenost. Oni od nas koji su iskusili Božje delo zaista znaju kako je praktično Njegovo delo suda u poslednjim danima, kako ono istinski pročišćava i spasava čoveka u potpunosti. Bez ovakvog suda i prečišćavanja nikada ne bismo zaista videli našu iskvarenost, već bismo ostali zarobljeni u našim životima beskonačnog grešenja i ispovedanja, misleći da smo mogli ući u Božje carstvo jer su nam grehovi bili oprošteni i jer smo imali odobrenje od Boga. To je zaista glupo i patetično! Mi smo u mogućnosti da zaista upoznamo sami sebe, da spoznamo mnoge istine, a naše iskvarene naravi se pročišćavaju i menjaju zahvaljujući Božjem sudu. To je neverovatno oslobađajuće. Božji sud i grdnja nam pružaju toliko mnogo. Oni su istinska Božja ljubav prema nama, Njegovo najveće spasenje. Prošlo je punih 30 godina otkako je Svemogući Bog počeo da izražava istinu i obavlja Svoje delo suda. On je već upotpunio grupu pobednika pre katastrofa – prve plodove. Ovim se u potpunosti ispunjava biblijsko proročanstvo: „Oni slede Jagnje kud god ono ide. Oni su otkupljeni od ostatka čovečanstva kao prvina koja pripada Bogu i Jagnjetu“ (Otkrivenje 14:4). Božji izabrani narod je iskusio Njegov sud, grdnju, kušnju i oplemenjivanje. Njihove iskvarene naravi su pročišćene i konačno su se oslobodili sila sotone. Počeli su da se pokoravaju Bogu i klanjaju mu se, primivši Božje veliko spasenje. Njihova iskustva i svedočanstva su pretvorena u filmove i video snimke koji su svi na internetu. Oni svedoče celom ljudskom rodu o Božjem delu suda u poslednjim danima, ne ostavljajući mesta sumnji u srcima gledalaca. Jevanđelje o carstvu Svemogućeg Boga se proširilo u svaki kutak zemlje, a Božji izabrani narod svuda širi reči Svemogućeg Boga. Pred nama se širi veličanstveno, neviđeno jevanđelje o carstvu. Jasno je da je delo suda koje počinje od kuće Božje već veliki uspeh. Bog je pobedio Sotonu i zadobio svu slavu. Kao što Svemogući Bog kaže: „Bog obavlja delo suda i grdnje kako bi omogućio čoveku da zadobije znanje o Njemu i kako bi posvedočio o Njemu. Bez Njegovog suda o čovekovoj iskvarenoj naravi, čovek nikako ne bi mogao da spozna Njegovu pravednu narav, koja ne trpi uvredu, niti bi čovek bio u stanju da pretvori svoje staro znanje o Bogu u novo. Radi Njegovog svedočenja, i radi Njegovog upravljanja, On se u javnosti pojavljuje u Svojoj celosti, omogućavajući tako čoveku, da kroz Njegovo javno pojavljivanje, dođe do spoznaje o Bogu, da se preobrazi u svojoj naravi, i da odlučno posvedoči o Njemu. Preobraženje čovekove naravi postiže se kroz mnoge različite vrste Božjeg dela; bez takvih promena u njegovoj naravi, čovek ne bi bio u stanju da svedoči o Bogu i da bude po Božjem srcu. Preobražavanje čovekove naravi znači da se čovek oslobodio od Sotoninog ropstva i od uticaja tame, i da je zaista postao uzor i primer Božjeg dela, svedok Božji, i onaj koji je po Božjem srcu. Danas je ovaploćeni Bog došao da obavi Svoje delo na zemlji, i On zahteva od čoveka da stekne znanje o Njemu, poslušnost Njemu, svedočenje o Njemu, da poznaje Njegovo praktično i normalno delo, da se pokorava svim Njegovim rečima i delu koji se ne slažu sa ljudskim predstavama, i da posvedoči o celokupnom delu koje On obavlja da bi spasao čoveka, kao i o svim radnjama koje čini da bi osvojio čoveka. Oni koji svedoče o Bogu moraju da imaju znanje o Bogu; samo je takvo svedočenje tačno i istinito, i samo takvo svedočenje može osramotiti Sotonu“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo oni koji spoznaju Boga mogu da svedoče o Bogu“). „Oni koji budu u stanju da ostanu postojani tokom Božjeg dela suda i grdnje u poslednjim danima – to jest, tokom završnog dela pročišćenja – biće oni koji će zajedno s Bogom ući u poslednji počinak; svi koji, kao takvi, uđu u počinak biće oslobođeni uticaja Sotone i zadobijeni od Boga, nakon što su bili podvrgnuti Njegovom završnom delu pročišćenja. Ovi ljudi, koje će Bog konačno zadobiti, ući će u poslednji počinak. U suštini, svrha Božjeg dela grdnje i suda sastoji se u pročišćenju ljudskog roda zarad konačnog počinka; bez takvog pročišćenja, niko od ljudi ne bi mogao da bude razvrstan u različite kategorije prema vrsti, niti da uđe u počinak. Ovo je delo jedini put kojim čovečanstvo može ući u počinak“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak“).