Kada se pomene sudbina, većina ljudi poistovećuje novac, položaj i uspeh sa dobrom sudbinom dok za one koji su siromašni, neupadljivi, koji trpe poteškoće i zlu sreću i koji su potcenjeni, smatra da imaju lošu sudbinu. U nameri da izmene svoju sudbinu, ti ljudi izgaraju u potrazi za znanjem, u nadi da će tako steći bogatstvo i položaj, i time promeniti svoju sudbinu. Da li imati novac, položaj i uspeh u životu zaista znači imati dobru sudbinu? Da li trpeti poteškoće i zlu sreću zaista znači imatu lošu sudbinu? Većina ljudi ovo ne razume najbolje, te i dalje intenzivno traga za znanjem kako bi promenila svoju sudbinu. No, može li znanje promeniti sudbinu pojedinca? Ko zaista može da spasi ljudski rod i preokrene našu sudbinu? Hajde de se danas podrobnije pozabavimo ovim pitanjem.

U svakodnevnom životu možemo da vidimo da veliki broj ljudi koji stekne znanje takođe može da stekne novac i položaj. Uspešni su u životu, a možda su čak postali poznati ili slavni. Uspešni su i poznati, te se čini da imaju odličnu sudbinu. Ali da li je uistinu tako? Da li su zapravo srećni? Možda imaju moć i uticaj i naizgled su slavni, no i dalje ih ispunjava osećaj praznine i jada, te gube volju za životom. Neki čak posežu za drogom ili izvrše samoubistvo. A pojedini zloupotrebljavaju svoju moć i uticaj da bi radili šta god im se prohte, činili zlo i vršili krivična dela, pa završe u zatvoru, potpuno osramoćeni. Nisu li to većinom intelektualci? Zašto bi ti ljudi naizgled tako razumni, koji poznaju zakon, činili takve grozote? Zašto bi činili takve smejurije? Zašto bi to ispalo tako? Danas svi priželjkuju obrazovanje, svi tragaju za znanjem, a vladajući slojevi u svim zemljama sveta, u svim narodima, su intelektualci. Oni su ti koji drže moć, oni su meritokratija širom sveta. Logično je da bi sa intelektualcima na čelu svet trebalo da postane civilizovaniji i brižniji. No, šta se zapravo dešava sa svetom? On zapada u nered i haos, ispunjen ljudima koji varaju, svađaju se, pa i ubijaju jedni druge. Svi oni poriču Boga i opiru Mu se, mrze istinu i veličaju zlo bez želje da se pokaju, podstičući tako gnev Boga i negodovanje čoveka. Velike nevolje se ređaju jedna za drugom, a svet je neprekidno na ivici ozbiljnog oružanog sukoba. Jasno je da intelektualci na moćnim položajima, meritokratija, ne stvaraju miroljubiva i srećna društva. Naprotiv, donose nam sve veći broj nevolja i poteškoća. Pandemije su u porastu, ratovi izbijaju bez prestanka, a slede ih zemljotresi i glad. Ljudi su puni straha, kao da je došao kraj sveta. Šta je pravi razlog tome? Zašto ljudi, kada steknu znanje, moć i položaj, čine tolike grozote? Zašto zbog intelektualaca i meritokratije zemlja i narod zapadaju u tolike nevolje? Ovo je pitanje zaista vredno razmatranja! Da li sticanje znanja nekoga može da učini boljim i slobodnim od greha? Da li sticanje znanja ljude može da učini plemenitim i spreči ih u tome da čine zlo? Da li ih znanje može spasiti od greha ili sotonskih sila? Sve više sumnjam da se znanjem može promeniti sudbina pojedinca. Zašto, nakon što steknu znanje i položaj, većina ljudi postaje arogantnija i samopravedna? Zašto ljudi, što više znaju, postaju sve nadmeniji? Kada se domognu vlasti, postaju perverzni i samovoljni, izazivajući rasulo i dovodeći do katastrofe. Čini se da bi sa boljim obrazovanjem i razvijenijom naukom, rukovođenje državom trebalo da bude bolje, a da bi njen narod trebalo da je civilizovaniji, srećniji i zdraviji. No, da li takva država uopšte postoji? Nikada nije ni postojala. To zaista tera ljude da se dobro zamisle! Ovo čitam u Božjim rečima: „Otkako je čovečanstvo stvorilo društvene nauke, čovekov um zaokupljaju nauka i znanje. Nauka i znanje su tako postali alati za upravljanje čovečanstvom i više nema dovoljno prostora da čovek obožava Boga, niti više ima povoljnih uslova za obožavanje Boga. Božja pozicija je potonula još dublje u ljudskom srcu. Bez Boga u svom srcu, čovekov unutrašnji svet je mračan, beznadežan i prazan. Kasnije su mnogi naučnici koji izučavaju društvene nauke, istoričari i političari došli u prvi plan kako bi izneli teorije društvenih nauka, teoriju ljudske evolucije i druge teorije koje su u suprotnosti sa istinom da je Bog stvorio čoveka, kako bi srca i umove ljudi ispunili tim teorijama. I tako je sve manje onih koji veruju da je Bog stvoritelj svega, dok je onih koji veruju u teoriju evolucije sve više. Zapise o delu Božjem i Njegovim rečima iz doba Starog zaveta sve više ljudi smatra za mitove i legende. U svojim srcima, ljudi postaju ravnodušni prema dostojanstvu i veličini Boga, prema načelu da Bog postoji i da upravlja svim stvarima. Opstanak čovečanstva i sudbina zemalja i naroda više im nisu važni, a čovek živi u šupljem svetu u kom ga interesuju samo jelo, piće i potraga za zadovoljstvom. … Malo ljudi preuzima na sebe obavezu da potraži mesta gde Bog danas čini Svoje delo, ili da traga za načinom na koji On upravlja i uređuje čovekovo odredište. I tako, mimo čovekovog znanja, ljudska civilizacija postaje sve manje sposobna da sledi čovekove želje, a ima čak i mnogo ljudi koji osećaju da su, živeći u takvom svetu, manje srećni od onih koji su već preminuli. Čak i ljudi koji žive u zemljama koje su nekada bile visoko civilizovane izražavaju takve pritužbe. Jer, bez Božjeg usmeravanja, koliko god da se vladari i sociolozi silno trude da sačuvaju ljudsku civilizaciju, uzaludno je. Niko ne može ispuniti prazninu u čovekovom srcu, jer niko ne može biti život čovečji, i nijedna društvena teorija ne može osloboditi čoveka od praznine koja ga je snašla. Nauka, znanje, sloboda, demokratija, slobodno vreme, komfor: sve te stvari čoveku donose samo privremenu utehu. Čak i sa njima, čovek i dalje neizbežno greši i žali se na društvene nepravde. Ove stvari ne mogu da obuzdaju čovekovu žudnju i želju za istraživanjem. (…) Naposletku, čovek je čovek, a nijedan čovek ne može zameniti Božji položaj i život. Čovečanstvo ne zahteva samo pravedno društvo u kojem svako ima dovoljno za hranu i u kom su svi jednaki i slobodni; ono što je čovečanstvu potrebno jesu Božje spasenje i Njegov dar života čovečanstvu. Tek kad čovek bude primio Božji dar života i Njegovo spasenje, moći će da se izleče žudnja za istraživanjem i duhovna praznina čovekova. Ako ljudi neke zemlje ili nekog naroda nisu kadri da prime spasenje i brigu Božju, takva zemlja ili nacija će koračati putem propadanja, ka tami, i Bog će ih uništiti“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dodatak 2: Bog upravlja sudbinom celog čovečanstva“).

Božje reči su toliko istinite i zaista otkrivaju samu suštinu. Kako znanje zapravo nastaje? Bez sumnje, došlo je od onih poznatih i moćnih ljudi koji su predmet divljenja kroz istoriju. Tu su konfučijanizam, Darvinova teorija evolucije, Manifest Marksove komunističke partije i teorija komunizma. Ateizam, materijalizam i teorija evolucije, svi potiču od misli i teorija koje su ovi poznati ljudi pretočili u knjige, a predstavljaju osnov za nauku i teoriju našeg modernog društva. Sve ove doktrine i teorije su tokom vremena promovisane od strane vladajućih klasa. Ušle su u udžbenike i učionice, te postale načela kojima se čovečanstvo vodi. One su obrazovale, uništavale i omamljivale generaciju za generacijom, postajući sredstvo kojim se vladajuće klase koriste da obmanu i iskvare ljudski rod. Sav ljudski rod je postajao sve iskvareniji pod uticajem obrazovanja, znanja i nauke, te je društvo postajalo mračnije i haotičnije, do te mere da su se i Bog i čovek razjarili. Katastrofe su sada sve učestalije, a nesreće jedna drugu sustižu. Ozbiljni oružani sukobi bi mogli da izbiju svakog časa. Ljudi žive u strahu, kao da se suočavaju sa krajem sveta. To nas zaista tera da se zapitamo da li su nauka i znanje zaista istina, ili to pak nisu. Ljudi ih sve više traže i prihvataju, ali ne mogu da pobegnu od greha ili pronađu sreću, već postaju sve više iskvareni i zli, tonući u greh i bol od kojih ne mogu da pobegnu. Hajde da pogledamo koja je prava suština ovih poznatih, moćnih ljudi koje svi obožavaju. Svi su oni bili ateisti i evolucionisti koji poriču i odbacuju Boga. Oni ne veruju da Bog postoji ili da vlada nad svim. Naročito ne prihvataju istine koje Bog izražava. U svim tim njihovim obraćanjima, nijedna jedina reč ne razotkriva mračnu stranu društva; nijedna jedina reč ne razotkriva suštinu i stvarnost čovekove iskvarenosti pod uticajem Sotone; nijedna jedina reč ne razotkriva prirodu i zlu suštinu vladajućih klasa, nijedna jedina reč ne svedoči o Božjem postojanju ili Božjem delovanju, ne svedoči o Božjim delima ili Božjoj ljubavi, niti je usaglašena sa istinom sadržanom u Božjim rečima. Sve njihove reči su jeres i zablude koje Boga poriču i protivreče Mu. Sve u svemu, njihov govor je tu da u celosti podrži interese vladajućih klasa, da obmane, iskvari i našteti ljudskom rodu, pa su kao rezultat toga naveli čovečanstvo na put tame i zla, te je ljudski rod postao nalik Sotoni, opire se Bogu i izdaje Ga. Koja vrsta ljudi čini vladajuću klasu? Jesu li oni puni vrlina i mudri? Ni najmanje. Još se čeka jedan koji je pun vrlina i mudar. Njihova takozvana vrlost i mudrost pokazala se onakvom kakva jeste, a svi njihovi zločini počinjeni iza kulisa su rasvetljeni. Evidentno je da kroz čitavu istoriju Sotoninog činjenja ljudskog roda iskvarenim, nije bilo vrlih ni mudrih vladara, a svi na vlasti bili su otelotvorenje Sotone i demona. Koje od njihovih ideja i teorija su ponajviše iskvarile ljudski rod? Ateizam, materijalizam, evolucionizam i komunizam. Oni su raširili bezbroj jeresi i zabluda, uključujući i one: „Bog uopšte ne postoji“, „Spasitelj nikada nije ni postojao“, „Svako svoju sudbinu drži u svojim rukama“ i „Znanje može da promeni tvoju sudbinu“. Ovakva gledišta puštaju svoj koren u srcima ljudi od najmlađih dana i postepeno se razvijaju. Koje su posledice? Ljudi počinju da poriču Boga i sve što od Njega dolazi, pa i to da je Bog stvorio nebo, zemlju i sva stvorenja i da On vlada nad svim. Čovek je stvoren od Boga, no poriče ovu činjenicu; izvrće istinu tvrdeći da je čovek postao od majmuna, kao da čovek i životinje pripadaju istoj vrsti. Ove pogrešne, apsurdne intelektualne teorije zaokupljaju umove ljudi, zaposedajući njihova srca i postajući delom njihove prirode, te tako svi oni poriču Boga i distanciraju se od Njega, i postaje im sve teže i teže da prihvate istinu. Takođe, vremenom postaju sve arogantniji, sve više zli i iskvareni. Ostaju bez imalo savesti i razuma, u potpunosti gubeći kontrolu nad svojom ljudskošću, i na kraju ne mogu biti spašeni. Na ovaj način je Sotona iskvario ljude do te mere da su postali demoni. Ovo je užasni ishod čovekove potrage za znanjem i upotrebe istog kako bi promenio svoju sudbinu. Činjenice pokazuju da nauka i znanje nisu istina i da ne mogu da postanu naš život, već su u suprotnosti sa istinom i neusklađeni su sa istinom. Sve što oni mogu da učine je da iskvare, povrede i unište ljudski rod.

Zašto, dakle, govoriti da ove stvari nisu istina? Zato što znanje ne dolazi od Boga, već od iskvarenosti čoveka od strane Sotone. Ono dolazi od tih moćnih i slavnih ljudi koje iskvareni ljudski rod obožava. Dakle, sa sigurnošću možemo reći da znanje nije istina. Kao prvo, znanje ne može da pomogne čoveku da spozna svoju iskvarenu suštinu, niti da pruži samospoznaju. Drugo, znanje ne može da pročisti iskvarenu narav čoveka, već ljude čini sve arogantnijima. Treće, znanje ne može da spasi ljude od greha, niti da ih pročisti. Četvrto, znanje ne može da pomogne ljudima da saznaju istinu, spoznaju Boga i pokore Mu se. Peto, znanje ne može da pomogne ljudima da zadobiju istinsku sreću ili da im donese svetlost, a pogotovo ne može da im pruži lepo odredište. Dakle, znanje ne predstavlja istinu i ne može da spasi ljudski rod od greha ili sotonskih sila. Stoga možemo da budemo uvereni da znanje ne može da promeni sudbinu pojedinca. Samo je ono što dolazi od Boga istina; jedino su Božje reči istina. Jedino istina može da čini ljudski život i da pročisti čoveka od njegove iskvarenosti, dopuštajući mu da pobegne od greha i da postane svet. Samo istina omogućava ljudima da povrate svoju savest i razum, i prožive istinsko ljudsko obličje. Samo istina može ljudima da pruži pravo usmerenje i životne ciljeve, i samo istina može da pomogne ljudima da spoznaju Boga, zadobiju Njegove blagoslove i lepo odredište. Zato samo istina izražena od strane ovaploćenog Boga može da spasi ljudski rod od sotonskih sila, omogućavajući mu da se u potpunosti okrene ka Bogu. Samo Spasitelj može da spasi ljudski rod i preokrene njegovu sudbinu, pružajući nam predivno odredište. Zašto, dakle, znanje ne može da spasi čoveka? Zato što je čovek isuviše iskvaren od strane Sotone, ima sotonsku prirodu i živi u sotonskoj naravi, neprestano grešeći i čineći zlo. Ljudi su u odgovarajućim okolnostima skloni svakojakom zlu, i onog trenutka kada steknu moć pokazuju svoje pravo lice i razgoropade se. A znanje dolazi od iskvarenog čovečanstva, od Sotone, te stoga znanje ne predstavlja istinu. Koliko god da iskvareni ljudski rod uči, ne može da spozna suštinu i istinu sopstvene iskvarenosti, te ne može da se istinski pokaje i okrene ka Bogu. Nema znanja koje može da razreši grešnu prirodu pojedinca, a još manje da promeni njegovu iskvarenu narav. Bez obzira koliko iskvareno čovečanstvo imalo znanja, ne može da pobegne od greha niti sotonskih sila, i dostigne svetost. Bez prihvatanja istine, ljudi ne mogu da se pokore Bogu i nikada ne mogu naći rešenje za svoju grešnu prirodu. Što je znanje iskvarenog čovečanstva veće, to je ljudima teže da prihvate istinu i veća je verovatnoća da će da poriču Boga i da Mu se opiru. Kada ljudi tragaju za većim znanjem, postaju arogantniji i samopravedniji, te ambiciozniji. Oni ne mogu a da ne stupe na put greha. Iz tog razloga znanje može samo da iskvari, našteti i uništi ljude. Mnogi ljudi ne mogu da spoznaju pravu suštinu znanja, niti za šta je ono zapravo dobro. Ne mogu da razabru poreklo, odnosno izvor znanja, već ga samo slepo obožavaju i tragaju za njim umesto da traže istinu. Zašto sve te poznate ličnosti nakon što zadobiju moć čine toliko zlo, donoseći patnju narodu i štetu državi, izazivajući razne nesreće, čineći užasne nepravde izvan dometa iskupljenja? Takve su posledice obožavanja znanja i traganja za znanjem. To nam pokazuje da znanje ne može da promeni sudbinu pojedinca, i koliko god veliko nečije znanje bilo, Bog ga ne može spasiti ukoliko nema vere i ne prihvata istinu. Bog ga neće blagosiljati i on neće imati dobru sudbinu koliko god veliko njegovo znanje bilo, nego će nakon smrti otići u pakao. Bog je pravedan i vlada sudbinama ljudskog roda, te tako ko god ne zadobije Njegovo odobravanje ili blagoslov ne može imati dobru sudbinu, već je osuđen na uništenje, propast i pakao.

Sada su mudri prestali da veličaju znanje, te čeznu da dođe Sveti, da Spasitelj siđe i spasi ljudski rod. Niko se ne nada da će iko od slavnih, moćnih ljudi spasiti ljudski rod. Oni ni sebe ne mogu spasiti, pa kako bi mogli da spasu sav ljudski rod? Činjenice nam pokazuju da znanje ne može da pruži dobru sudbinu, te da je ideja o razvitku kroz nauku i obrazovanje čista besmislica. Samo Spasitelj može da spasi ljudski rod od greha i sotonskih sila; samo nas Spasitelj koji izražava istinu može izvesti na put svetlosti; samo prihvatajući svu istinu koju je Spasitelj izrazio možemo biti oslobođeni sotonske iskvarenosti i u potpunosti spaseni od Boga, te zadobiti Njegovo odobrenje i blagoslove. Jedino se na ovaj način naša sudbina može u potpunosti promeniti. Jasno je da do promene sudbine pojedinca dolazi kroz prihvatanje pojave i dela Spasitelja, kroz prihvatanje svih istina koje je Spasitelj izrazio u poslednjim danima, te kroz pročišćenje kroz prihvatanje Božjeg suda u poslednjim danima. Da pojednostavimo, jedini način da se nečija sudbina zaista preokrene jeste da taj neko prihvati istinu. Svemogući Bog kaže: „Bog je stvorio ovaj svet, On je stvorio ovo čovečanstvo i, štaviše, On je bio graditelj drevne grčke kulture i ljudske civilizacije. Samo Bog pruža utehu ovom čovečanstvu i samo Bog danonoćno brine o ovom čovečanstvu. Ljudski razvoj i napredak nerazdvojivi su od Božjeg suvereniteta, a istorija i budućnost čovečanstva neodvojive su od Božjih planova. Ako si pravi hrišćanin, sigurno ćeš poverovati u to da se uspon i pad svake zemlje ili naroda dešavaju prema Božjim planovima. Samo Bog zna sudbinu svake zemlje i svakog naroda, i samo Bog kontroliše pravac razvoja ovog čovečanstva. Ako čovečanstvo želi da ima dobru sudbinu, ako neka zemlja želi da ima dobru sudbinu, onda se čovek mora pokloniti Bogu pokazujući obožavanje, mora se pokajati i ispovediti pred Bogom, ili će čovekova sudbina i odredište postati neizbežna katastrofa“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dodatak 2: Bog upravlja sudbinom celog čovečanstva“).

Sada jasno možemo da vidimo da intelektualci ne mogu ni sebe da spasu, pa kako bi mogli da spasu ljudski rod? Samo Spasitelj može da spasi ljudski rod od greha, i ljudskom rodu donese svetlost, sreću i lepo odredište. Ko je onda Spasitelj? Nema sumnje da je On ovaploćeni Bog u ljudskom obliku, koji je došao među ljude radi dela spasenja. On je naš Spasitelj. Možemo da kažemo da je Spasitelj otelotvorenje Boga, da je On Bog odeven u telo čoveka. To podrazumeva ovaploćenje. Dakle, ovaploćeni Bog je Spasitelj koji je sišao među nas. Od kada je stvorio ljudski rod, Bog se dva puta ovaplotio kako bi spasаo ljudski rod. Pre 2000 godina, On se otelotvorio kao Gospod Isus i u svojoj propovedi rekao: „Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko!“ (Matej 4:17). On je izrazio mnoge istine i naposletku je bio razapet da bi iskupio ljudski rod, kao prinos za čovekove grehe. Time je jasno pokazana Božja ljubav prema čoveku. Ljudi širom sveta su prihvatili Gospoda Isusa kao svog Spasitelja, ispovedajući se i kajući se pred Bogom, te su im gresi oprošteni. Uživali su u miru i radosti koje im je Bog podario uz Svoju ogromnu milost. Kada je Gospod Isus završio Svoje delo iskupljenja, mnogo puta je prorokovao: „Ubrzo dolazim“, kao i „dolazak Sina čovečjeg“. „Jer će Sin Čovečiji doći u čas kada ne mislite“ (Matej 24:44). Zato svi oni koji su prihvatili Gospoda Isusa kao svog Spasitelja čekaju da On dođe u poslednjim danima, da Spasitelj siđe da ih spasе i odvede u nebesko carstvo. Gospod Isus je prorokovao: „Imam još mnogo šta da vam kažem, ali sada bi to bilo previše za vas. A kada dođe on, Duh istine, uputiće vas u svu istinu“ (Jovan 16:12-13). „Posveti ih sebi istinom; tvoja reč je istina“ (Jovan 17:17). Prema Njegovim proroštvima, Bog će se ovaplotiti kao Sin čovečji u poslednjim danima i izraziti istine kako bi u potpunosti pročistio i spasio ljudski rod, te poveo čovečanstvo na lepo odredište. Dakle, ovaploćeni Bog u poslednjim danima je Spasitelj koji se pokazuje ljudskom rodu. Kako bi, dakle, trebalo da dočekamo Spasitelja? Gospod Isus je rekao: „Moje ovce slušaju moj glas“ (Jovan 10:27). „Ko ima uši, neka sluša šta Duh govori crkvama!“ (Otkrivenje 2:7). Gospod Isus nas je u više navrata podsećao da je za izražavanje dobrodošlice Gospodu ključno slušanje Božjeg glasa, te prihvatanje istina koje je Bog izrazio kada se On vrati u poslednjim danima. Velike nevolje su nam pravo pred očima. Vidimo da je na celom svetu samo Svemogući Bog izrazio sve istine koje spasavaju ljudski rod, i da niko osim Svemogući Boga nije izrekao istine. Ovo dokazuje da je Svemogući Bog Gospod Isus koji se vratio, da je On Spasitelj koji je došao da spase ljudski rod u poslednjim danima. Ovo je izuzetno dobra vest. Jedini način na koji možemo da promenimo svoju sudbinu jeste da prihvatimo Spasiteljevo spasenje, te prihvatimo istine koje je Bog izrazio.

Svemogući Bog kaže: „Hristos poslednjih dana koristi razne istine kako bi čoveka podučio, kako bi razotkrio njegovu suštinu, te razložio čovekove reči i dela. Te reči sadrže različite istine, poput one o čovekovoj dužnosti, o tome da čovek bude poslušan prema Bogu, o tome kako treba da bude odan Bogu, o načinu na koji bi čovek trebalo da proživi normalnu ljudskost; kao i mudrost i narav Božju, i tome slično. Sve te reči upućene su čovekovoj suštini i njegovoj iskvarenoj naravi. Posebno su reči koje razotkrivaju kako čovek s prezirom odbija Boga izgovorene na način da je čovek otelotvorenje Sotone i neprijateljske sile uperene protiv Boga. Dok obavlja delo suda, Bog ne samo da u nekoliko reči naprosto razjašnjava čovekovu prirodu, već je i razotkriva, obračunava se s njom i dugoročno je orezuje. Svi ti različiti metodi razotkrivanja, obračunavanja i orezivanja ne mogu da se zamene običnim rečima, već istinom koje je čovek u potpunosti lišen. Samo metodi poput navedenih mogu se nazvati sudom, a samo takvim sudom čovek može biti potčinjen i potpuno uveren po pitanju Boga i, povrh toga, može steći istinsko znanje o Njemu. Delo suda donosi čoveku shvatanje pravog lica Božjeg i istinu o njegovoj sopstvenoj buntovnosti. Delo suda dozvoljava čoveku da stekne dublje razumevanje Božje volje, svrhe Božjeg dela, te njemu neshvatljivih tajni. Takođe mu dozvoljava da prepozna i spozna sopstvenu iskvarenu suštinu i osnovne uzroke te iskvarenosti, kao i da otkrije sopstveno ruglo. Svi ovi efekti nastaju delom suda, jer je suština ovog dela zapravo u delu otvaranja istine, puta i života Božjeg svima onima koji u Njega veruju. To delo je delo suda koje Bog obavlja“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Hristos obavlja delo suda pomoću istine“).

Svemogući Bog je izrazio toliko istina, koje su sakupljene u knjigama Božjih reči kao što je Reč se pojavljuje u telu, gde su sabrani milioni reči. Sve su to istine koje je Bog izrazio u Svom delu suda u poslednjim danima, i daleko su brojnije od istina koje je Bog izrazio u Doba zakona i Doba blagodati. Svemogući Bog je razotkrio sve tajne Svog plana upravljanja za spasenje ljudskog roda, razotkrio je sve biblijske tajne koje ljudi nikada nisu razumeli, te istinu o iskvarenosti ljudskog roda od strane Sotone i o našoj sotonskoj i antibožačkoj prirodi. To nam omogućava da prepoznamo koren naše grešnosti i istinu o našoj iskvarenosti. Suočeni sa činjenicama, ljudi postaju potpuno uvereni i počinju da mrze sami sebe, da osećaju žaljenje i istinsko pokajanje. Bog isto tako izražava sve one istine koje ljudi treba da primene u praksi i u njih zakorače, da bismo mogli da živimo prema Njegovim rečima i proživimo istinsko ljudsko obličje i obličje istine. Samo se tako mogu zadobiti Božja obećanja i blagoslovi. Svemogući Bog je izrazio toliko istina, sve zarad pročišćavanja ljudskog roda od iskvarenosti i spasavanja od sotonskih sila, kako bismo se mogli okrenuti ka Bogu i spoznati Boga. Ove su istine jedina prava životna načela i učenja da bismo zadobili spasenje; i dovoljne su da radikalno promene sudbinu pojedinca, omogućavajući mu da stekne pravo na ulazak na lepo odredište – u Božje carstvo. Velike nevolje su već započele. Jedini način da se čovekova dobra nada ostvari jeste da on prihvati pojavu i delo Spasitelja. Samo prihvatanjem svih istina koje je Svemogući Bog izrazio možemo da zadobijemo odobravanje Boga, Božju zaštitu i blagoslove dok prolazimo kroz velike nevolje, da ih preživimo i da nas Bog odvede u Njegovo carstvo. Ako ljudi ne prihvate sve istine koje je Spasitelj izrazio, već naprosto čekaju lažnog boga iz svoje mašte ili zlog duha da dođe i spasi ih od velike nevolje, to je samo iluzija. Završiće praznih ruku, svojim trudom neće ništa postići. Lažni bogovi i zli duhovi ne mogu da spasu ljude. Samo ovaploćeni Bog, Spasitelj, može da spase ljudski rod, te samo na taj način ljudi mogu zadobiti dobru sudbinu i odredište. Svemogući Bog kaže: „Hristos poslednjih dana donosi život i trajni i večni put istine. Ova istina je put kojim čovek stiče život i to je jedini put kojim će čovek spoznati Boga i dobiti Njegovo odobrenje. Ako ne tražiš put života koji je obezbedio Hristos poslednjih dana, nikada nećeš steći Isusovo odobrenje i nikada nećeš biti podoban da prođeš kroz kapije carstva nebeskog“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života“). „Oni koji žele da steknu život a da se ne oslanjaju na istinu koju Hristos govori najsmešniji su ljudi na zemlji, a oni koji ne prihvataju način života koji Hristos donosi izgubljeni su u uobrazilji. I zato kažem da će se Bog zauvek gnušati onih koji ne prihvataju Hrista poslednjih dana. Hristos je čovekov prolaz u carstvo tokom poslednjih dana i nema nikoga ko može da Ga zaobiđe. Niko ne može dobiti Božje usavršavanje osim kroz Hrista. Ti veruješ u Boga, tako da moraš prihvatiti Njegove reči i povinovati se Njegovom putu. Ne možeš razmišljati samo o sticanju blagoslova a da nisi kadar da primiš istinu i pruženi život. Hristos dolazi tokom poslednjih dana kako bi svi oni koji istinski veruju u Njega mogli da dobiju život. Njegovo delo služi zaključenju starog doba i ulasku u novo, i Njegovo delo je put kojim moraju krenuti svi oni koji žele da zakorače u novo doba. Ako nisi kadar da Ga priznaš, i umesto toga Ga osuđuješ, huliš ili čak progoniš, sigurno ćeš večno goreti i nikada nećeš stupiti u carstvo Božje. Jer ovaj Hristos je Sâm izraz Svetog Duha, izraz Boga, Onaj kome je Bog poverio Svoj posao na zemlji. Zato kažem da ako ne možeš da prihvatiš sve što Hristos čini u poslednjim danima, ti huliš na Svetog Duha. Svima je očigledna kazna koju će iskusiti svi koji hule na Svetog Duha“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života“).