Pandemija se širi nemilosrdno, a zemljotresi, poplave, rojevi insekata i glad su se počeli pojavljivati. Mnogi ljudi su u stanju neprestane anksioznosti, a vernici zabrinuto iščekuju Gospodnji dolazak na oblaku da bi bili uzneti u nebo, pobegli od patnji koje katastrofe nose i izbegli smrt. Nije im jasno zašto još uvek nisu uzneti gore da se susretnu sa Gospodom, pa zure u nebo po čitave dane a da ništa ne vide. Mnogi ljudi su potpuno očajni, pogotovo što vide da je pandemija odnela živote mnogih sveštenih lica. Osećaju se nelagodno zbog toga što ih je Gospod odbacio i što su se našli u katastrofama, a njihov opstanak je neizvestan. Osećaju se konfuzno i izgubljeno. Knjiga Otkrivenja je prorokovala da će Gospod Isus doći pre katastrofa i povesti nas u nebo, kako bi nas sačuvao da im ne podlegnemo. To je naša nada. Mi verujemo da ćemo izbeći katastrofu i zadobiti večni život. No, katastrofe su otpočele da se spuštaju, pa zašto Gospod nije došao na oblaku da primi vernike? Gresi su nam kroz našu veru oprošteni, opravdani smo i data nam je blagodat spasenja. Zašto nismo uzeti u carstvo nebesko? U agoniji smo čekali na Gospoda toliko godina i mnogo propatili. Zašto nije došao po nas, odveo nas gore da se sretnemo sa Njim i izbegnemo bedu ovih katastrofa? Da nas On zapravo nije odbacio? To su pitanja koja mnogi vernici postavljaju. Da li nas, dakle, spasenje kroz veru zaista vodi u carstvo? Podeliću sa vama deo svog ličnog shvatanja na tu temu.

Ali pre nego što porazgovaramo o tome, hajde da razjasnimo jednu stvar. Da li zamisao o opravdanju kroz veru Božja reč uopšte podupire? Da li je Gospod Isus ikada rekao da je opravdanje kroz veru sve što nam je potrebno da bismo ušli u Njegovo carstvo? Nije. Da li je Sveti Duh ikada posvedočio o tome? Nije. Dakle, možemo biti sigurni da je ova zamisao čisto ljudska predstava i ne možemo da se oslonimo na to da će nas ona odvesti u carstvo. Zapravo, Gospod Isus je bio veoma jasan u vezi sa tim ko bi mogao da uđe u carstvo. Gospod Isus je rekao: „Neće ući u Carstvo nebesko svako ko mi govori: ’Gospode, Gospode!’, nego onaj koji izvršava volju Oca mojega koji je na nebesima. Mnogi će mi govoriti u onaj dan: ’Gospode, Gospode! Nismo li prorokovali u tvoje ime, u tvoje ime izgonili zle duhove, i u tvoje ime činili mnoga čuda?’ Onda ću im ja reći: ’Nikada vas nisam poznavao. Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje!’” (Matej 7:21-23). „Zaista, zaista vam kažem, svako ko čini greh, rob je grehu. Rob ne pripada porodici zauvek, a sin pripada porodici zauvek” (Jovan 8:34-35). „Stoga budete sveti, jer ja sam svet!” (3. Mojsijeva 11:45). „Bez svetosti niko neće videti Gospoda” (Jevrejima 12:14). Gospod Isus nam je jasno rekao da samo oni koji vrše Božju volju mogu da uđu u nebesko carstvo, da će samo oni koji pobegnu od greha i budu pročišćeni imati svoje mesto u carstvu. To je jedini standard koji treba zadovoljiti da se zadobije ulazak. Da li to što je neko iskupljen od greha i opravdan kroz veru znači da čini Božju volju? Da li to znači da ljudi više ne greše i ne bune se protiv Boga? Naravno da ne znači. Svi verujući u Gospoda mogu da uvide činjenicu da mi, iako smo iskupljeni i opravdani kroz veru, neprestano grešimo, živeći u jednom ciklusu tako što danju grešimo, a noću se ispovedamo. Živimo u bolu zbog nemogućnosti da pobegnemo od greha – ne umemo sebi da pomognemo. Postoje ljudi po svim verskim zajednicama koji su zavidni i svadljivi, bore se za položaj i dobit i ogovaraju jedni druge. To je veoma uobičajeno. Većina ljudi veruje samo zbog toga što je gladna Božje blagodati a ne čini ono što On kaže. Trče u crkvu kada se suoče sa krizom a kada je sve u redu, slede svetovne trendove. A crkve su domaćini jedne zabave za drugom. Niko ne deli istinu, niti lično svedočanstvo, već se samo takmiči oko toga ko je primio najviše blagodati, najveće blagoslove. Usled velikih katastrofa koje su došle, a uvidevši da se Gospod još uvek nije pojavio na oblaku da ih uznese, vera i ljubav mnogih ljudi se hlade, i oni počinju da krive Boga i sude Mu. Neki su Ga se čak odrekli i izdali Ga. Činjenice nam pokazuju da to što su nam gresi oprošteni i što nam je darovano spasenje može dovesti do toga da se ljudi ponašaju bolje, ali ne znači da su oni u celosti pobegli od greha, da nisu neposlušni Bogu, a pogotovo ne znači da su pročišćeni i dostojni carstva. To je puštanje mašti na volju. Tako da sada možemo da spoznamo tu činjenicu i shvatimo zašto je Gospod Isus za one koji propovedaju i izgone đavole u Njegovo ime rekao da su zlotvori i da ih nikada nije poznavao. To je zato što ljudi i dalje stalno greše, iako su im gresi oprošteni, te krive Gospoda i sude Mu. Puni su pritužbi kada vide da Gospod još uvek nije došao, te počinju da Ga se odriču i da Ga izdaju. Neki čak kažu da će porazgovarati sa Gospodom ako ih ne uzdigne u carstvo. Ovi ljudi teško da su bolji od fariseja koji su tlačili i osuđivali Gospoda Isusa ili su i gori od njih. Drugi ljudi jasno vide kako se oni ponašaju i u Božjim očima su oni, bez sumnje, zlotvori. Bog je svet i pravedan, pa da li bi Bog dozvolio onima koji konstantno greše sude i opiru se Bogu, da uđu u nebo? Sigurno da ne. Dakle, ljudsko verovanje da će ih to što su po veri opravdani odvesti u carstvo je predstava koja je nasuprot rečima Gospodnjim i istini. To je čisto ljudska predstava i imaginacija koja potiče od naših ekstravagantnih želja.

Ovde bi neki mogli da pomenu da spasenje kroz veru po blagodati ima svoj biblijski osnov: „Naime, verovanje srcem donosi pravednost pred Bogom, a ispovedanje usana spasenje” (Rimljanima 10:10). „Milošću ste spaseni posredstvom vere! To ne dolazi od vašeg truda – Božiji je dar” (Efescima 2:8). Dakle, ako ne možemo da uđemo u carstvo na taj način, šta biti „spasen” zapravo znači? Svemogući Bog nam govori o tajni ove istine. Hajde da pogledamo šta kaže kroz Svoje reči. Svemogući Bog kaže: „U ono vreme, Isusovo delo bilo je delo iskupljenja celog čovečanstva. Grehovi svih koji su verovali u Njega bivali su oprošteni; sve dok si verovao u Njega, On bi te iskupljivao; ako si verovao u Njega, nisi više bio grešan, već si bivao oslobođen grehova. To je značilo biti spasen i biti opravdan verom. Ipak, u onima koji su verovali ostajalo je nešto buntovno, nešto što se suprotstavljalo Bogu i što je tek trebalo polako uklanjati” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Vizija Božjeg dela (2)”). „Čovek je bio isceljivan od bolesti i gresi su mu praštani, ali je tek trebalo da bude učinjeno delo kojim bi čovek, na neki način, bio pročišćen od iskvarene sotonske naravi koju je u sebi nosio. Zahvaljujući svojoj veri, čovek je samo spasen i oprošteni su mu gresi, ali njegova grešna priroda nije bila iskorenjena već se u njemu zadržala. (…) Gresi su čoveku bili oprošteni zahvaljujući Božjem delu raspeća, ali je čovek nastavio da živi sa svojom, od starina iskvarenom, sotonskom naravi. Imajući ovo u vidu, čoveka je neophodno u celosti spasti od njegove iskvarene sotonske naravi, kako bi njegova grešna priroda mogla da bude potpuno iskorenjena da se više nikad ne razvije, čime bi se omogućio preobražaj naravi čovekove” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tajna ovaploćenja (4)”). Iz ovoga možemo da vidimo da je Gospod Isus raspet kao žrtva za greh ljudskog roda, iskupljujući nas od greha. Sve što treba da učinimo je da se ispovedimo i pokajemo pred Gospodom da bi nam gresi bili oprošteni. Nismo više osuđeni i pogubljeni na smrt po zakonu. Gospod nas više ne vidi kao grešnike i Sotona više ne može da nas optužuje. Dozvoljeno nam je da dođemo pred Gospoda u molitvi i uživamo u miru i radosti koje nam On daruje, uz Njegovu obilnu blagodat. To je ono što biti „spasen” ovde znači. Kada je neko spasen po veri to znači samo da su mu gresi oprošteni i da nije osuđen po zakonu. To nije kao što ljudi zamišljaju da kada je neko jednom spasen, uvek je spasen i biće dostojan da uđe u carstvo. Biblija opisuje da biti „spasen” znači ono što je Pavle rekao, no niti je Gospod Isus, niti je Sveti Duh ikada to rekao. Ne možemo da uzimamo izjave ljudskih stvorenja koje su zapisane u Bibliji kao merodavne već samo reči Gospoda Isusa. Neki mogu da postave pitanje zašto ne možemo, budući da nam je Gospod oprostio grehe i Bog nas više ne vidi kao grešne i naziva nas pravednicima, biti odvedeni gore u carstvo? Tačno je da nas je Bog nazvao pravednicima, ali On nije rekao da nas to što su nam gresi oprošteni čini dostojnim carstva niti da, pošto nam je oprošteno, možemo i dalje da činimo sve vrste greha a opet budemo sveti. Moramo da shvatimo da je Božja narav sveta i pravedna i da On nikoga ko neprestano greši ne bi nazvao svetim, ili slobodnim od greha onoga ko i dalje greši. Čak i vernici kojima su gresi oprošteni mogu da budu prokleti ako se opiru i hule na Boga. Baš kao što Biblija kaže: „Naime, ako svojevoljno grešimo i nakon što smo primili znanje o istini, nema te žrtve koja će ukloniti grehe” (Jevrejima 10:26). Fariseji su bili prokleti od Gospoda Isusa jer su Mu sudili, osuđivali Ga i opirali Mu se. Nije li to činjenica? Svi vernici znaju da Božja narav nije trpeljiva prema uvredi, pa je Gospod Isus rekao: „Ljudima se može oprostiti svaki greh i svako bogohulstvo, ali bogohulstvo protiv Duha mu se neće oprostiti. I ako ko kaže nešto protiv Sina Čovečijeg, to mu se može oprostiti; ali ako kaže nešto protiv Duha Svetoga, to mu se neće oprostiti ni na ovom svetu, ni u budućem” (Matej 12:31-32). Oproštenje greha je zaista Božja blagodat, ali ako ljudi nastave da upućuju uvrede Božjoj naravi nakon što im je oprošteno, i dalje mogu da budu prokleti i kažnjeni od Boga. Ako Boga iznova razapinjemo, posledice će biti ogromne. No, Bog je ljubav i milost, pa želi da nas spasi od greha i zla, da bismo postali sveti. Zato je Gospod Isus, nakon Svog dela iskupljenja, obećao da će doći ponovo. Zašto bi se vratio? Da bi spasio ljudski rod od greha i sotonskih sila u celosti, pa da možemo da se okrenemo Bogu i budemo zadobijeni od Njega. Samo vernik koji se raduje Božjem povratku ima nadu da će ući u carstvo nebesko. Sada se neki ljudi mogu zapitati: „Pošto su nam gresi oprošteni, kako zaista možemo da pobegnemo od greha, postanemo sveti i zadobijemo pravo na ulazak u carstvo?” To nas dovodi do ključne misli. Primiti samo oproštenje Gospoda Isusa nije dovoljno. Isto tako treba da se radujemo Božjem dolasku i prihvatimo Njegov sledeći korak kako bismo pobegli od greha, bili u potpunosti spaseni od Boga i dostojni carstva. Baš kao što je Gospod Isus prorokovao: „Imam još mnogo šta da vam kažem, ali sada bi to bilo previše za vas. A kada dođe on, Duh istine, uputiće vas u svu istinu” (Jovan 16:12-13). „Ko sluša moje reči, a ne izvršava ih, tome ne sudim ja. Jer, ja nisam došao da sudim svetu, nego da se svet spase mojim posredstvom. Ko mene odbacuje i ne prihvata moje reči, ima jednog za sudiju. To je reč koju sam govorio; ona će mu suditi u Poslednji dan” (Jovan 12:47-48). „Otac, naime, ne sudi nikome, nego je sav sud predao Sinu (…) Dao mu je i vlast da sudi, jer je on Sin Čovečiji” (Jovan 5:22, 27). I „Jer, došlo je vreme za Sud koji će započeti od Božijeg doma” (1. Petrova 4:17). Ako dobro razmislimo o ovome, možemo da uvidimo da se Gospod Isus vratio u poslednjim danima kao Sin čovečji, izražavajući istine i sprovodeći delo suda, uvodeći nas u svu istinu, kako bismo u potpunosti mogli da budemo oslobođeni greha, sotonskih sila i dođemo do potpunog spasenja. Dakle, prihvatanje Božjeg suda u poslednjim danima i pročišćenje od iskvarenosti su naš jedini put u carstvo nebesko. Hajde da se osvrnemo na još nekoliko odlomaka iz reči Svemogućeg Boga. Svemogući Bog kaže: „Pre no što je čovek iskupljen, u njemu su već bili posađeni mnogi Sotonini otrovi, tako da se u njemu, nakon što ga je Sotona hiljadama godina kvario, već ustalila priroda koja se opire Bogu. Čovekovo iskupljenje se, dakle, nimalo ne razlikuje od otkupa čoveka po visokoj ceni, pri kojem, međutim, otrovna priroda u njemu nije eliminisana. Čovek koji je u toj meri oskrnavljen mora biti podvrgnut promeni pre no što postane dostojan služenja Bogu. Posredstvom dela suda i grdnje, čovek će u potpunosti spoznati svoju prljavu i iskvarenu suštinu, te će moći da se u celosti promeni i da postane čist. Jedino na taj način čovek može postati dostojan povratka pred Božji presto” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tajna ovaploćenja (4)”). „Iako je mnogo posla obavio među ljudima, Isus je samo dovršio otkupljenje vascelog čovečanstva i postao čovekova žrtva za greh; On čoveka nije u potpunosti oslobodio iskvarene naravi. Potpuno čovekovo spasenje od uticaja Sotone zahtevalo je od Isusa ne samo da postane žrtva za greh i da ljudske grehe ponese na Svojim plećima, ali je takođe zahtevalo od Boga još veće delo na čovekovom potpunom oslobađanju od njegove sotonski iskvarene naravi. I tako, nakon što su čoveku gresi oprošteni, Bog se ponovo ovaplotio kako bi čoveka uveo u novo doba, i otpočeo delo grdnje i suda. Ovo je delo čoveka uvelo u jedno više carstvo. Svi koji se pokore Njegovoj vrhovnoj vlasti uživaće u višoj istini i primiće veće blagoslove. Oni će zaista živeti u svetlosti, i zadobiti istinu, put i život” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Predgovor”). Zar reči Svemogućeg Boga ne čine sve jasnijim? Gospod Isus je učinio delo iskupljenja u Doba blagodati, da bi čoveku oprostio grehe i iskupio nas od njih – to je istina. No, nismo se rešili grešne ljudske prirode i nastavljamo da se opiremo Bogu, tako da se to ne računa kao da smo u potpunosti spaseni. Svemogući Bog je došao u poslednjim danima, izražavajući tolike istine, i sprovodi delo suda počev od doma Božjeg, a na temelju iskupljenja Gospoda Isusa. On je došao da potpuno pročisti i spasi ljudski rod, da nas povede u Božje carstvo. Božje delo suda u poslednjim danima je ključno, najosnovnije delo za spasenje čoveka, i jedini je put kojim možemo biti pročišćeni i spaseni u celosti. Ovo je zlatna prilika i naša jedina šansa da uđemo u carstvo nebesko. Mogli bismo reći da je delo suda Svemogućeg Boga koje je otpočeto od doma Božjeg delo uznesenja vernika. Kroz Božji sud i grdnju, naša iskvarenost se može pročistiti a onda ćemo kroz velike katastrofe biti zaštićeni i ući u Božje carstvo. To je ono što uznesenje zapravo znači. Ako ne nastavimo sa tim, bez obzira koliko smo dugo vernici, koliko smo propatili ili koliku smo cenu platili, sve će to biti uzalud. To bi značilo odustati na pola puta i da je sav naš prethodni trud bio uzaludan. Jednostavno bismo završili u katastrofi, plakali i škrgutali zubima. Bog nikada ne bi doveo onoga ko bi još uvek mogao da pokaže svoju buntovnost prema Njemu u Svoje carstvo. Njegova pravedna narav to tako određuje.

Neki mogu da se zapitaju kako Svemogući Bog sprovodi ovo delo suda s ciljem da pročisti i spasi ljudski rod. Hajde da vidimo šta On kaže o tome. Svemogući Bog kaže: „Hristos poslednjih dana koristi razne istine kako bi čoveka podučio, kako bi razotkrio njegovu suštinu, te detaljno analizirao čovekove reči i dela. Te reči sadrže različite istine, poput one o čovekovoj dužnosti, o tome kako čovek treba bude pokoran Bogu, o tome kako treba da bude odan Bogu, o načinu na koji bi čovek trebalo da proživi normalnu ljudskost; kao i mudrost i narav Božju, i tome slično. Sve te reči upućene su čovekovoj suštini i njegovoj iskvarenoj naravi. Posebno su reči koje razotkrivaju kako se čovek gnuša Boga i odbacuje Ga izgovorene na način da je čovek otelotvorenje Sotone i neprijateljske sile uperene protiv Boga. Dok obavlja Svoje delo suda, Bog ne razjašnjava čovekovu prirodu u samo nekoliko reči, već je razotkriva i dugoročno orezuje. Svi ti različiti metodi razotkrivanja i orezivanja ne mogu da se zamene običnim rečima, već istinom koje je čovek u potpunosti lišen. Samo metodi poput navedenih mogu se nazvati sudom, a samo takvim sudom čovek može biti potčinjen i potpuno uveren po pitanju Boga i, povrh toga, može steći istinsko znanje o Njemu. Delo suda donosi čoveku shvatanje pravog lica Božjeg i istinu o njegovoj sopstvenoj buntovnosti. Delo suda dozvoljava čoveku da u dobroj meri stekne razumevanje Božjih namera, svrhe Božjeg dela, te njemu neshvatljivih tajni. Takođe mu dozvoljava da prepozna i spozna sopstvenu iskvarenu suštinu i osnovne uzroke te iskvarenosti, kao i da otkrije sopstveno ruglo. Svi ovi efekti nastaju delom suda, jer je suština ovog dela zapravo delo otvaranja istine, puta i života Božjeg svima onima koji u Njega veruju. To delo je delo suda koje Bog obavlja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Hristos obavlja delo suda pomoću istine”). Svemogući Bog je izrazio milione reči u poslednjim danima, govoreći nam sve istine koje su nam potrebne da bismo se pročistili od svoje iskvarenosti i za naše spasenje. On sudi i razotkriva našu grešnu, bezbožnu sotonsku prirodu i sve aspekte naših iskvarenih naravi, te razotkriva sve naše najdublje, najskrivenije motive i predstave dostojne prezira. Što više čitamo Božje reči, više proživljavamo taj sud, i uviđamo koliko nas je Sotona neverovatno duboko iskvario, koliko smo nadmeni i nepopustljivi. Toliko smo lukavi, sebični i pohlepni i živimo prema sotonskim filozofijama i zakonima u svemu, uvek štiteći sopstvene interese. Čak se i naša vera i dela koja činimo za crkvu svode na to da budemo nagrađeni i vredni ulaska u carstvo. Nemamo trunku savesti, niti razuma već proživljavamo obličje Sotone. Kroz Božji sud i grdnju, napokon možemo da spoznamo Njegovu pravednost koja ne toleriše bilo kakvu uvredu. Bog zaista vidi naša srca i umove, i da ne progovorimo, Bog će obelodaniti ono o čemu razmišljamo, iskvarenost koja boravi duboko u našim srcima. Nemajući kuda da se sakrijemo, osećamo se posramljeno i naš strah prema Bogu raste. Možemo da se molimo u vezi sa onim što je u našim srcima i sa iskrenošću se otvorimo u vezi sa našim pogrešnim mislima i zamislima, tako zadobijajući savest i razum. Kažemo li laž, obelodanićemo je odmah i nadoknaditi štetu. Kada doživljavamo Božje reči na ovaj način, naše iskvarene naravi se postepeno čiste i bivaju promenjene, i možemo da živimo po ljudskom obličju. Kroz sud Svemogućeg Boga i pročišćenje, u dubini možemo da osetimo koliko je delo Božjeg spasenja čoveka stvarno! Bez toga mi nikada ne bismo bili u stanju da sagledamo koliko smo zapravo iskvareni, i nikada se istinski ne bismo pokajali ili promenili. Uviđamo da od zla ne možemo pobeći svojim trudom ili samokontrolom, već je važno da nam se sudi, da budemo grđeni i testirani od strane Boga. Takođe moramo da budemo orezani, da se On obračuna sa nama, te budemo dovedeni u red. To je jedini način da se naša životna dispozicija promeni i da se iskreno potčinimo Bogu i budemo bogobojazni. Dakle, ako našu veru čini samo iskupljenje Gospoda Isusa, naši gresi su oprošteni i kroz veru smo opravdani, ali smo nedostojni carstva. I dalje treba da dočekamo Božji povratak i prihvatimo sud Svemogućeg Boga kako bismo odbacili iskvarenost i u potpunosti se rešili svoje grešne prirode. Dakle, Svemogući Bog je Gospod Isus koji se vratio, koji je sproveo delo suda. On je Spasitelj koji se spustio da bi lično delovao i u potpunosti spasio ljudski rod. Mnogi vernici iz svih verskih zajednica čuju Božji glas i prihvataju Svemogućeg Boga. Oni su mudre devojke i prisustvuju Jagnjetovoj svadbenoj gozbi. Ali oni koji odbace Svemogućeg Boga postaju lude devojke koje će se naći u katastrofama i plakati. Sada bi trebalo da vidimo zašto religiozni svet nije ugledao Gospoda Isusa kako silazi na oblaku. Oni se tvrdoglavo i doslovno drže Pisma, sigurni u to da Gospod dolazi na oblaku da bi ih uzneo, zasnivajući to na sopstvenim idejama. No, zapravo Gospod je u tajnosti već došao da učini Svoje delo. Svemogući Bog je izrazio mnoge istine koje oni odbijaju da potraže. Oni čuju, ali ne slušaju, i vide, ali ne razumeju. Oni se slepo opiru Svemogućem Bogu i osuđuju Ga. Nastavljaju da zure u nebo, čekajući na Spasitelja Isusa da siđe na oblaku. Ovo će ih dovesti do katastrofa. Koga kriviti za to?

Danas je Svemogući Bog oformio grupu pobednika kroz Svoje delo suda u poslednjim danima. Katastrofe su započele a Božji izabrani narod radi na širenju jevanđelja carstva Svemogućeg Boga svedočeći o Božjoj pojavi i delu. Sve više njih istražuje i prihvata istiniti put, a Crkva Svemogućeg Boga se osniva u sve većem broju zemalja. Reči Svemogućeg Boga se šire i o njima se svedoči po celom svetu. Oni koji su žedni istine i čeznu za Božjom pojavom dolaze pred Njegov tron, jedan za drugim. Ovo se ne može zaustaviti! Time se ispunjava ovo biblijsko proročanstvo: „I dogodiće se u poslednjim danima, da će se gora kuće Jahveove učvrstiti na vrhovima gora i uzvisiće se iznad brda; i svi će narodi poteći u njega” (Knjiga proroka Isaije 2:2). No, one sile antihrista u religioznom svetu koje se suprotstavljaju Svemogućem Bogu i takozvani vernici koje oni zavode i kontrolišu su već podlegli katastrofama, tako gubeći svoju priliku da budu uzneseni. Oni plaču i škripe zubima. To je zaista tragedija. Hajde da pogledamo video snimak čitanja Božjih reči i da time zaključimo današnju temu. Svemogući Bog kaže: „Hristos poslednjih dana donosi život i trajni i večni put istine. Ova istina je put kojim čovek stiče život i to je jedini put kojim će čovek spoznati Boga i dobiti Njegovo odobrenje. Ako ne tražiš put života koji je obezbedio Hristos poslednjih dana, nikada nećeš steći Isusovo odobrenje i nikada nećeš biti podoban da prođeš kroz kapije carstva nebeskog, jer si i marioneta i zatočenik istorije. Oni koji su pod vlašću propisa, reči i u okovima istorije, nikada neće moći da steknu život niti večni put života. To je zato što jedino što oni imaju jeste mutna voda koje se drže hiljadama godina, umesto vode života koja teče sa prestola. Oni koji nisu opskrbljeni vodom života zauvek će ostati leševi, Sotonine igračke i sinovi pakla. Kako onda mogu da gledaju Boga? Ako samo pokušavaš da se držiš prošlosti, samo pokušavaš da stojeći u mestu održiš stvari onakvima kakve jesu i ne pokušavaš da promeniš postojeće stanje stvari i odbaciš istoriju, zar nećeš uvek biti protiv Boga? Koraci Božjeg dela su ogromni i moćni, poput nadolazećih talasa i grmljavine koja odjekuje – pa ipak ti sediš pasivno čekajući uništenje, držeći se svoje budalaštine i ne čineći ništa. Kako onda da te smatraju za nekog ko ide stopama Jagnjeta? Kako možeš da opravdaš Boga koga se držiš kao Boga koji je uvek nov i nikada star? I kako reči iz tvojih požutelih knjiga mogu da te prenesu u novo doba? Kako mogu da te povedu da tražiš korake Božjeg dela? I kako mogu da te odvedu na nebo? To što držiš u rukama jesu reči koje mogu da pruže samo privremenu utehu, a ne istine koje mogu da daju život. Reči iz svetih spisa koje čitaš mogu samo da obogate tvoj jezik i nisu reči filozofije koja ti može pomoći da spoznaš ljudski život, a još manje puteve koji te mogu odvesti do savršenstva. Zar ti ovo neslaganje ne daje razlog za razmišljanje? Zar ne čini da uvidiš tajne koje sadrži u sebi? Da li si kadar da se predaš nebu kako bi sȃm susreo Boga? Bez Božjeg dolaska, možeš li odvesti sebe na nebo kako bi uživao u porodičnoj sreći sa Bogom? Da li još uvek sanjaš? Predlažem, onda, da prestaneš da sanjaš i da pogledaš ko sada radi – pogledaj ko sada čini delo čovekovog spasenja tokom poslednjih dana. Ako ne pogledaš, nikada nećeš dobiti istinu i nikada nećeš steći život” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života”).