Ja sam bila učiteljica, a moj suprug inženjer. Imali smo odličan odnos tokom čitavog braka, a naša je kćer bilo pametno i dobro vaspitano dete. Svi prijatelji i kolege su nam se divili. Onda sam ja u decembru 2006. godine prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Čitajući Božje reči, spoznala sam da je naš Spasitelj, Svemogući Bog, izrazio mnoge istine kako bi pročistio i spasio ljudski rod. Jedino kroz veru, čitanje Božjih reči, zadobijanje istine i odbacivanje greha i svoje iskvarene naravi čovek može biti zaštićen od strane Boga u velikim katastrofama i na kraju zakoračiti u Njegovo carstvo. Takođe sam naučila da je svakom od nas život podaren od Boga, i da nam je On dao sve što imamo. Kao stvorena bića, mi treba da vršimo svoju dužnost. Kasnije sam počela da širim jevanđelje i zalivam nove vernike. Svaki dan sam se osećala tako ispunjenom. Moj je suprug primetio da sam, otkako sam postala vernica, stalno imala osmeh na licu i radosno mi je rekao: „Ranije si uvek bila umorna i bio sam zabrinut za tebe. I kao vernica si svakodnevno zauzeta, ali si svakim danom sve bolje. Očito je predivno imati veru!“ No, sve što je dobro, kratko traje. Ubrzo je počeo da me maltretira i staje na put mojoj veri.

Jednog dana u martu 2007, došao je kući sa posla i čim je ušao, rekao mi je strogim tonom: „Danas je naš šef sazvao sastanak za sve zaposlene i rekao nam da je poslednjih godina sve više vernika u Svemogućeg Boga, usled čega je Partija u panici. Oni su naveli Crkvu Svemogućeg Boga kao glavnu metu od nacionalnog značaja, i hapsiće sve oni koji veruju u Svemogućeg Boga. Za državne službenike je još i gore: svi oni za koje se ispostavi da su vernici ili da u porodici imaju nekog u Crkvi će biti otpušteni, bez izuzetka! Pošto u tvojoj školi još uvek niko nije saznao da si vernica, batali to pre nego što bude prekasno. Bićeš uhapšena ako ti šef sazna!“ Razmišljala sam o tome da imati veru znači koračati pravim putem i da se time ne krši nijedan zakon, pa zašto bi Partija htela da me u tome zaustavi? Zato sam mu rekla: „Kada se Kina pridružila STO, nije li izjavila da podržava slobodu veroispovesti? Čemu onda zabranjivanje vere? Šta fali mojoj veri?“ On je stvarno pobesneo, pa odgovorio: „Znam da je dobro imati veru, ali Partija to ne dozvoljava i šta mi tu možemo? Ne možemo se rvati sa jačim od sebe. Ako nastaviš sa svojom verom, mogla bi se u svakom trenutku suočiti sa hapšenjem i zatvorom. Ako bi te uhapsili, zar to ne bi razorilo našu porodicu? Moraš da se odrekneš svoje vere zarad ove porodice!“ To što sam čula od njega me je ispunilo gorčinom. Nisam mogla ni da zamislim da će, u svojim pokušajima da spreče ljude da veruju u Boga, Partija, preko šefova tih ljudi, vršiti pritisak na njih, ali je to bilo objašnjenje zašto je moj suprug naglo promenio mišljenje. Pitala sam se da li bi me Partija ostavila na miru ako bi ikada saznala za moju veru. Zašto je tako teško biti vernik u Kini? Tada sam se setila odlomka Božjih reči koji mi je neka sestra jednom prilikom pročitala: „Velika crvena aždaja progoni Boga i neprijatelj je Božji, tako da su u ovoj zemlji oni koji veruju u Boga podvrgnuti poniženju i ugnjetavanju i ove reči se kao rezultat ispunjavaju u vama, ovoj grupi ljudi. Budući da je započeto u zemlji koja se suprotstavlja Bogu, celokupno Božje delo suočava se sa ogromnim preprekama, a ispunjenje mnogih Njegovih reči zahteva vreme; na taj se način ljudi oplemenjuju kao rezultat Božjih reči, što je takođe deo stradanja. Bogu je izuzetno teško da sprovodi Svoje delo u zemlji velike crvene aždaje – ali upravo kroz ovu poteškoću Bog obavlja jednu etapu Svog dela, pokazujući Svoju mudrost i čudesna dela i koristeći priliku da ovu grupu ljudi učini potpunom“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?“). Isto tako se sećam da je podelila: „Komunistička partija je jedna ateistička partija. Mrzi Boga i protivi Mu se. Kao vernici koji žive u državi kojom vlada Komunistička partija, neminovno je da budemo tlačeni i ponižavani. Gospod Isus je jednom rekao: ’Blaženi su prognani zbog pravednosti, jer je njihovo Carstvo nebesko’ (Matej 5:10). Bog se koristi ovakvim tlačiteljskim okruženjem kako bi usavršio veru ljudi. Ono što Bog najviše odobrava je to da je čovek u stanju da ostane nepokolobeljiv u okruženju koje tlači i nanosi bol.“ Ovo mi je ulilo veru. Znala sam da ne mogu da odustanem zbog Partijinog ugnjetavanja. Ma koliko me suprug u tome sprečavao, bila sam rešena da verujem.

Neko vreme, imali su sastanke na poslu gotovo svaki dan, naglašavajući da među zaposlenima ili članovima njihovih porodica ne bi smelo biti vernika. Moj suprug je dolazio kući i držao mi predavanja o ideologiji gotovo svakodnevno. Jedne večeri kada sam se vratila sa okupljanja, ozbiljno me je pogledao i rekao: „Opet si otišla na okupljanje? Koliko sam ti puta rekao da ne možeš da ideš na okupljanja – zašto ne slušaš? Itekako ti je poznato da Partija zabranjuje religiju. Šef nam je iznova ponavljao da Partija neće nijednog vernika u Svemogućeg Boga tako lako prepustiti slučaju! Ti kao da namerno tražiš nevolju time što nastavljaš sa svojom verom u ovom kritičnom trenutku!“ Rekla sam: „Verovanjem se ne krši nijedan zakon. S kojim pravom to Partija ne dozvoljava?“ Njegov odgovor je bio: „Partija ne mari za to da li ti kršiš zakon ili ne. Vernici u Svemogućeg Boga se smatraju političkim kriminalcima. Ako te Partija uhapsi zbog tvoje vere, ne samo da će to uništiti tvoj ugled, već će ti i život biti u opasnosti, a tvoja porodica umešana u sve to.“ Rekla sam svom suprugu: „Dobro ti je poznato da je ova Partija bezbožnička, a na njihovoj si strani i pokušavaš da me zaustaviš. Ne bojiš li se kazne?“ Rekao je uz omalovažavanje: „Kažnjavanje nije bitno – bitno je shvatiti na koju stranu vetar duva. Komunistička partija je trenutno na vlasti, pa ako želiš da preživiš pod njihovom vladavinom, zar ne treba da činiš ono što kažu? Ja dobijam novac od Partije, tako da moram da govorim u njihovu korist i tako se ponašam. I ti radiš i primaš platu pod vlašću Partije, pa zašto bi te onda pustili ako slediš Boga umesto Partije? Moraš da budeš svesna šta možeš da izgubiš! Da li ćeš da budeš uz Partiju ili sa Svemogućim Bogom? Danas moraš da se odlučiš!“ U to sam vreme bila prilično zbunjena. Ako bih se odlučila da ostanem u veri, moj šef bi to mogao da sazna u svakom trenutku. Onda bih izgubila svoje radno mesto i verovatno bila uhapšena od strane policije. Više od deceniju sam tu bila zaposlena. Do tada sam marljivo radila i bila unapređena u nastavnicu viših razreda. Zadobila sam divljenje svojih učenika, poštovanje njihovih roditelja, zavidne kolege i priznanje i odobravanje svog šefa. Kuda god bih otišla, rođaci i prijatelji su se prema meni veoma lepo ophodili. Kada bih izigubila posao, moja porodica bi me odbacila, drugi bi mi se rugali, a kolege prezreli. Bojala sam se da bi mi ugled bio uništen kada bi se to dogodilo. Onda sam pomislila: „Delo suda Svemogućeg Boga je poslednja etapa Njegovog dela u spasavanju ljudskog roda. Jedini način da se oslobodimo iskvarenosti jeste da se podvrgnemo Božjem sudu i pročišćenju, pa onda možemo da preživimo katastrofe pod Njegovom zaštitom i budemo odvedeni na predivno odredište. Ako propustimo tu priliku, doživotno ćemo se kajati.“ Pomislila sam na nešto što Bog kaže: „Ako si na visokom položaju, neukaljanog ugleda, ako imaš ogromno znanje, poseduješ veliku imovinu i podržavaju te mnogi, ali te sve to ipak ne sprečava da dođeš pred Boga kako bi prihvatio Njegov poziv i Njegov nalog i uradio ono što Bog od tebe traži, onda će sve što radiš predstavljati najsmisleniji cilj na zemlji i najpravedniji poduhvat čovečanstva. Ako odbiješ Božji poziv radi statusa i sopstvenih ciljeva, sve što radiš biće prokleto i čak prezreno od Boga“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dodatak 2: Bog upravlja sudbinom celog čovečanstva“). Razmišljajući o Božjim rečima, srce mi se razvedrilo. Jedino je imati veru, težiti istini i vršiti dužnost stvorenog bića nešto što vredi i ima smisla. No, kada sam se suočila s izborom između vere i zaposlenja, ugled i status su me sputavali u odluci, jer sam se bojala da će mi Komunistička partija oduzeti posao i uništiti reputaciju. Karijera i ugled su mi i dalje bili bitni. Ali koja vajda od toga? Samo bi privremeno zadovoljile moju taštinu; nikada mi ne bi pomogle da zadobijem istinu ili da se rešim svoje iskvarene naravi. I kakav je smisao u tome da ti se drugi dive? Isto tako sam znala da je Komunistička partija neprijatelj Bogu. Kada bih se odrekla svoje vere, živela priprostim načinom života, povinujući se vladavini Partije, a sve da bih zadržala svoj posao i uživala dobar status i ugled, zar ne bih time izdala Boga? Nisam mogla da budem takva osoba. Zato sam veoma smireno rekla suprugu: „Nikada neću odustati od svoje vere.“ Zurio je pravo u mene i ozbiljnim tonom mi rekao: „Ako nastaviš sa svojom verom, prijaviću te policiji!“ Okretao je broj na telefonu dok je to govorio. Bila sam potpuno zatečena u tom trenutku. Znao je da Komunistička partija ugnjetava vernike, a opet je hteo njima da me preda. Zar me tako ne bi bacio vukovima? Radi sopstvenih interesa, zanemario je našu bračnu vezu i čak mi pretio kako bih odustala od svoje vere. Nisam mogla da mu popustim. Potom je iznova zahtevao od mene: „Odluči se!“ Rekla sam: „I pod cenu da budem uhapšena i služim zatvorsku kaznu, ostajem pri svojoj veri!“ Suprug je posiveo u licu i u besu bacio telefon na pod.

Sećam se kako se jedne noći njegov izraz lica promenio istog momenta kada me je ugledao kako čitam Božje reči. Rekao je: „Koliko sam ti puta rekao? U Kini jednostavno ne možeš da koračaš putem vere! Od centralne vlade do opštinskih vlasti, od rukovodstva do svakog zaposlenog pojedinačno, sve se prati i izvršava na svim nivoima. Partija će te uhvatiti ako nastaviš da veruješ u Boga!“ Bilo mi je strašno slušati svog supruga kako to sve vreme govori, i razmišljati o neprestanoj opasnosti od hapšenja koja mi je pretila kao verniku u zemlji kojom vlada Partija. Pitala sam se da li ću moći da podnesem torturu ako jednog dana budem uhapšena. Šta ako me pretuku do smrti ili učine invalidom? Ako ne bih mogla da izdržim torturu i, izdajući Boga, postala Juda, ne bi li to bio kraj mog života? Znala sam da nisam u dobrom stanju, pa sam se u svom srcu brzo pomolila Bogu, tražeći da mi da veru kako ne bih izgubila svedočanstvo u svoj toj nevolji i tom tlačenju. Pročitala sam sledeće u Božjim rečima: „Kad su ljudi spremni da žrtvuju svoje živote, sve drugo postaje beznačajno i niko ne može da ih savlada. Šta bi moglo biti važnije od života? Tada Sotona nije više sposoban da deluje u ljudima i ne može ništa više da uradi sa čovekom“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 36. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’“). Božje reči to tako lepo objašnjavaju. Kada smo spremni da stavimo svoj život na kocku, kada nas smrt više ne sputava, Sotoni su ruke vezane. Bojala sam se da će me policija ubiti, jer mi je nedostajalo vere. Precenjivala sam svoj život. Sve je pod Božjom kontrolom, pa i naš život i naša smrt. Morala sam da se predam Bogu i pokorim se Njegovim orkestracijama i uređenjima. I kada bi me tukli do smrti, to bi bio progon zarad pravednosti, a to ima svoju vrednost. S pouzdanjem koje sam stekla iz Božjih reči, pročitala sam neke od njih svom suprugu: „Mi verujemo da nijedna zemlja niti sila ne mogu stati na put onome što Bog želi da postigne. Oni koji ometaju Božje delo, opiru se reči Božjoj, remete i kvare Božji plan, na kraju će biti kažnjeni. Onaj ko prkosi delu Božjem biće poslat u pakao; svaka zemlja koja prkosi delu Božjem, biće uništena; svaki narod koji se digne protiv dela Božjeg, biće izbrisan sa lica zemlje i prestaće da postoji“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dodatak 2: Bog upravlja sudbinom celog čovečanstva“). Svedočila sam svom suprugu o Božjoj pravednoj naravi koja ne trpi uvredu. Komunistička partija koja hapsi i progoni vernike čini zlo i opire se Bogu, pa će biti kažnjena od Boga. Time što je stajao uz Partiju i sputavao me u mojoj veri i on je činio zlo zajedno sa njima. Nakon što me saslušao, bespomoćno mi je rekao: „Misliš li da ja to želim? Komunistička partija to čini. Ako te ne budem sprečavao da veruješ u Boga i ja bih mogao da izgubim posao. Zašto ne misliš na mene? Ako završiš u zatvoru zbog toga što si vernica, sve da te i ne ubiju, odraće te od batina sigurno. Kako bih mogao da te gledam kako patiš? Šta da učinim da te nateram da odustaneš od svoje vere?“ Rekla sam: „Svemogući Bog je jedini istiniti Bog i ja se nikada neću odreći svoje vere!“ Zaprepašćujuće, ali kada je uvideo da se neću predati, nasrnuo je na mene fizički. U besu mi je rekao: „Ako budeš uhapšena zbog svoje vere, nema nazad. Naprosto si uporna da im se predaš u ruke. Ali reci mi, u šta ćeš da veruješ ako si mrtva?“ Nakon toga me je kao ludak prikovao za krevet, zgrabio čvrsto za vrat i rekao: „Zadaviću te, pa vidi da li ćeš onda moći da veruješ!“ Davio me je i nisam mogla da dišem; borila sam se koliko sam mogla, ali bez uspeha. Onesvestila sam se. Kako sam polako dolazila k sebi, razmišljala sam kako je moj suprug, koji me nikada nije udario tokom braka, postao toliko zloban prema meni da bi zaštitio svoj status i posao, da me je umalo udavio. Bila sam smrvljena. A Komunističku partiju sam omrzla još više. Da se nisu koristili zaposlenjem članova porodice i njihovom budućnošću u svojim pretnjama, moj suprug nikada ne bi bio toliko nemilosrdan.

Svaki put kada bi na poslu vršili veći pritisak na mog supruga, on bi mene više maltretirao. Jednog dana kada je došao kući sa sastanka, održao mi je još jedno ideološko predavanje i rekao da pod vladavinom KPK u Kini, celokupna porodica jednog vernika pati. Rekao mi je da ne mogu da se držim svoje vere jer, u suprotnom, oboje ćemo izgubiti posao, a to će se odraziti i na ćerkine studije i karijeru. Pitao je kako bi nam ćerka ikada mogla ići uzdugnute glave ako ja budem uhapšena zbog vere i rekao da ako već ne mislim na nas dvoje treba da mislim na nju. Pomislila sam neće li me, ako Komunistička partija oduzme mom suprugu posao i uništi budućnost moje kćeri zbog moje vere, oboje zauvek mrzeti? U tom sam se trenutku zaista zabrinula, pa sam ćutke dozivala Boga, tražeći od Njega da me vodi. Setila sam se ovih Božjih reči: „Od svega što se dešava u vaseljeni, ne postoji ništa u čemu Ja nemam poslednju reč. Postoji li nešto što nije u Mojim rukama? Šta god da kažem je učinjeno, a ko od ljudskih bića može da Me navede da se predomislim? (…) Nisam li ja lično napravio ove planove?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 1. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni“). Sve je u Božjim rukama. Bog je taj koji uređuje da li ćemo moj suprug i ja izgubiti posao, da li će to uticati na studije moje kćerke i da li će ona dobiti posao. Jedino je Bog taj koji može sve da odredi – ne Komunistička partija. Na tu pomisao, rekla sam svom suprugu: „Ljudske kobi su u Božjim rukama, pod Njegovom kontrolom. Ti misliš da ti je posao zagarantovan ako slušaš Komunističku partiju? Partija ne može da upravlja ni svojom sudbinom, pa kako će tek tuđom?“ Potom je ljutito uzvratio: „Ako si toliko uporna da budeš vernik, Partija će te uhvatiti. Oni vernike koje pronađu šalju u smrt. Bilo bi ti bolje da umreš od moje ruke.“ I pre nego što sam mogla da reagujem, otrčao je u kuhinju kao da je izgubio razum, zgrabio nož, stao pred mene, a onda rekao ozbiljnim tonom, držeći nož: „Hoćeš li da budeš vernik ili da imaš lep život? Ako insistiraš na tome da budeš vernik, prerezaću ti grkljan!“ I ljuta i uplašena, odmah sam u svom srcu prizvala Boga. Baš u tom trenutku naša je ćerka iznenada izletela iz svoje sobe, postavila se ispred mene i viknula: „Tata! Ako ćeš da ubiješ mamu, prvo ćeš morati mene da ubiješ!“ Bio je iznenađen onim što je uradila, i pogleda uprtog u nju, izraz lica mu se ukočio. Polako je spustio ruku u kojoj je držao nož. Osetila sam neobjašnjiv gubitak i bol u svom srcu dok su mi se suze tuge i ogorčenja slivale niz lice. Nikada nisam ni pomislila da će mi suprug pretiti smrću zato što verujem u Boga. To nije bio čovek za kog sam se udala. To je očigledno bio demon!

Jednog dana, pročitala sam ove Božje reči tokom svojih predanosti: „Zašto muž voli svoju ženu? Zašto žena voli svog muža? Zašto su deca savesna prema svojim roditeljima? Zašto roditelji razmaze svoju decu? Kakve namere ljudi zapravo gaje u sebi? Nije li njihova namera da ispune sopstvene planove i svoje sebične želje? Da li oni zaista žele da deluju u korist Božjeg plana upravljanja? Da li oni zaista postupaju zarad dobrobiti Božjeg dela? Nameravaju li da ispune dužnosti stvorenog bića?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak“). „Neprijatelj je svako ko ne priznaje Boga; drugim rečima, svako ko ne priznaje ovaploćenog Boga – bez obzira da li se nalazi unutar ili izvan ovog toka – antihrist je! Ko je Sotona, ko su demoni i ko su Božji neprijatelji, ako ne otporaši koji u Boga ne veruju? Nisu li to oni koji su buntovni prema Bogu?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak“). Razmišljala sam o Božjim rečima. Kao u filmu, kroz misli su mi prolazile scene u kojima me muž maltretira. Zašto me je moj suprug, koji nikada nije ni glas povisio na mene, niti me udario, proganjao samo zato što sam bila vernica? Zašto su se sve te godine braka jednostavno raspale pred ličnom dobiti? Nema istinske ljubavi među ljudima – svi samo koriste jedni druge. Moj suprug je prema meni ranije bio dobar, jer sam mogla da idem na posao, zarađujem novac i podižem njegovu decu. U njegovim očima, bila sam mu od koristi. Ali sada kada sam se opredelila za veru, a što se odrazilo na njegove interese, nije mario za osećanja među nama. Da bi me sprečio da verujem u Boga, želeo je da me prijavi policiji, davio me dok se nisam onesvestila i čak mi pretio nožem. Tvrdio je da nije želeo da budem vernica jer je brinuo za mene i bojao se da ću biti uhapšena, ali je sve to činio zbog sebe. Stavio je svoju karijeru i ugled ispred svega. Da bi zaštitio svoj posao, bio je voljan da bude poslušni pas Komunističke partije, njen sluga, prisiljavajući me na put bez povratka. Čak se koristio svakojakim podlostima, zlobnim taktikama da bi me sprečio da verujem u Boga. U suštini, bio je demon koji je mrzeo Boga i opirao Mu se. Potom sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči. „Nekome ko je normalan i ko traga da voli Boga kao vi, ulazak u carstvo da biste postali jedan od pripadnika Božjeg naroda vaša je prava budućnost i život od vrhunske vrednosti i značaja; niko nije blaženiji od vas. Zašto vam ovo govorim? Zato što oni koji ne veruju u Boga žive za telo i žive za Sotonu, ali vi danas živite za Boga i živite da biste sledili volju Božju. Zato kažem da vaši životi imaju najveći smisao. Samo ova grupa ljudi koju je Bog izabrao može da živi život od najvećeg značaja; niko drugi na zemlji nije u stanju da živi život od takve vrednosti i smisla“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope“). Božje reči su me zaista nadahnjivale i pomogle mi da uvidim smisao života. Jedino ako ima veru, ako teži istini i ispunjava dužnost koju stvoreno biće ima, čovek može živeti životom koji ima smisao i vrednost. Rintala sam kao konj i izgradila ime, ali sam se iznutra osećala prazno i jadno. Razbolela sam se od iscrpljenosti, a moj savršeno lep glas je toliko promukao da sam jedva govorila. Tada sam zaista shvatila da, ma koliko počasnih diploma imala ili ma koliko me ljudi uvažavali, to me neće osloboditi ni bolesti niti duhovne praznine. Ugled za kojim sam trčala i koji sam uživala svih tih godina nije mi mogao pomoći da zadobijem istinu niti spasiti Sotonine iskvarenosti i povreda. Povrh svega, tokom godina podučavanja, u svoje studente sam usađivala svakojake misli koje su opovrgavale Boga. Pevala sam hvalospeve o Komunističkoj partiji sve vreme. Da sam tako nastavila, teško da bih dobro završila. Morala sam da prestanem da služim Partiji. U svom srcu, molila sam se Bogu i od Njega tražila da mi pokaže izlaz. Nakon toga, kada sam otišla na kontrolu, doktor mi je rekao: „Grlo ti je u užasnom stanju. U celosti je promenilo boju i natopljeno je krvlju. Oteklo je i toliko je uvećano da utiče na tvoje glasne žice. Uzimajući u obzir tvoju profesiju, ako ne prištediš grlo, verovatno ćeš u potpunosti izgubiti moć govora.“ Zatim mi je predložio bolovanje u trajanju od šest meseci. Zahvalila sam se Bogu od srca. Mislila sam da ću imati više vremena da čitam Božje reči i vršim svoju dužnost, ali je moj suprug počeo da primenjuje još podliju taktiku kako bi mi se isprečio na tom putu.

Jednog dana, u februaru 2009, zamolio je dvoje moje školskih drugova i mog mlađeg brata da dođu do nas. Oni su me na silu strpali u kola i odveli u duševnu bolnicu. No, bolnica me nije primila, jer nisam bila bolesna. Moj suprug je rekao: „Poznato ti je da Partija hapsi vernike, što predstavlja smrtnu kaznu, ali ti opet insistiraš na tome da budeš vernik. Samo se neko ko ima psihičke probleme ne plaši smrti. U ovoj bolnici nemaju mogućnost da izvrše sve analize. Pokrajinska duševna bolnica ima bolje kapacitete i stručnije doktore. Odvešću te tamo na pregled da vidim da li si psihički bolesna.“ Ljutito sam odgovorila: „Mislim da si ti onaj ko ima psihičke probleme. Nije da se ne bojim da umrem. Ja biram da verujem čak i ako to znači smrt, jer znam da Svemogući Bog predstavlja dolazak Spasitelja. Izrazio je tolike istine i može da spasi čoveka od greha i katastrofa. Svi bezbožnici koji ne prihvate Božji sud i pročišćenje će umreti u katastrofama.“ No, nije me slušao. Sledećeg jutra, naterao me je da odem u pokrajinsku duševnu bolnicu. Popeli smo se na drugi sprat i ugledala sam neku ludu ženu sklupčanu na podu hodnika, okovanu veoma teškim lancem. Sredovečni čovek je držao jedan kraj tog lanca, povlačeći ga veoma snažno, tako vukući ženu po podu. Ona je ispružila obe ruke u strahu, hvatala se za lanac, borila se svom snagom i glasno zapomagala. Gledati joj kosu nalik slami i njen preplašeni izraz i slušati njene srceparajuće krike je bilo iskustvo koje ledi krv u žilama. U tom trenutku su me preplavili bol i tuga. Osećala sam da je ovo ogromna uvreda za moje dostojanstvo i poželela sam da se odmah okrenem, siđem niz stepenice i izađem iz tog prokletog mesta, ali nisam mogla. Suprug me je pratio u stopu. Tada sam se setila nečega u Božjim rečima: „Mnoge je noći Bog probdeo zarad dela čovečanstva. Iz visina, do najnižih dubina, On je sišao u živi pakao u kojem čovek živi da bi proveo Svoje dane sa čovekom, On se nikada nije žalio na zapuštenost među ljudima i nikada nije prekorevao čoveka zbog njegovog buntovništva, već trpi najveća poniženja dok lično obavlja Svoje delo. Kako Bog može da pripada paklu? Kako može da provodi Svoj život u paklu? Ali zarad celog čovečanstva, da bi čitavo čovečanstvo moglo ranije da nađe spokoj, On je trpeo poniženja i pretrpeo nepravdu da bi došao na zemlju i lično ušao u ’pakao’ i ’Ad’, u tigrovu jazbinu, da bi spasao čoveka. Kako je to čovek kvalifikovan da se suprotstavi Bogu? Koji razlog ima da se žali na Boga? Kako može da ima drskosti da pogleda Boga?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Delo i ulazak (9)“). Da bi spasio ljudski rod, Bog se ovaplotio u poslednjim danima i došao u Kinu kojom vladaju ateisti, pojavio se i deluje na ovom najzlobnijem, najbezbožnijem mestu, trpi tlačenje i osudu Komunističke partije i religioznog sveta, podnosi veliko poniženje, ali On sve to prihvata bez reči. On je Gospod stvaranja, toliko nadmoćan i častan, a došao je da živi među iskvarenim ljudskim bićima, podnoseći ogromno poniženje, izražavajući istine među ljudima i tiho obavljajući delo spasenja čovečanstva. A ja, iskvareno ljudsko biće, videvši da će me predstaviti kao psihički obolelu, smatrala sam da mi je ranjeno dostojanstvo i da je sve to ponižavajuće za mene. Želela sam da pobegnem. Nisam imala ni mrvicu odlučnosti da trpim zarad istine. Posramila me je ta pomisao, pa sam se ćutke pomolila Bogu, i zaklela sebi da sa čime god sledećim da se suočim, ili kakvo god poniženje da istrpim, nikada se neću prepustiti Sotoni. Doktor mi je samo prepisao neke lekove i poslao me kući. Kada je moj suprug potom uvideo da me zaista ne može držati podalje od moje vere, jednostavno me je ignorisao, a ja sam ponovo preuzela dužnost. Onda je u oktobru 2012, kada nas je neki Juda izdao, policija posumnjala da sam crkveni vođa i počela da me prati. Zato sam napustila svoj dom i vršila svoju dužnost u drugoj oblasti kako bih izbegla hapšenje. Kasnije sam saznala da je dan nakon što sam napustila kuću, policija došla do nje da me uhapsi. Takođe su uhapsili još troje braće i sestara i ispitivali ih gde se nalazim, pa započeli poteru za mnom koristeći se mojom fotografijom. Dva meseca kasnije Brigada nacionalne bezbednosti je pronašla knjige Božjih reči u mojoj kući. Rekli su mom suprugu da će me uhvatiti makar pobegla na kraj sveta. Ministarstvo prosvete je svakodnevno odlazio u moju kuću da vrši pritisak na mog muža da me traži. U to vreme sam bila skoro na samom vrhu liste najtraženijih od strane Komunističke partije.

Čak su koristili moje dete da me dovuče kući. Jedne večeri krajem decembra 2012, primila sam neočekivani poziv od svoje kćerke: „Mama, bojala sam se da te nazovem. Policija te svuda traži, a pretražili su nam i kuću. Zovem te sada da ti kažem da su tatu i mene zvali iz Ministarstva prosvete i tvoje škole da ti prenesemo da žele da se odrekneš vere i vratiš se kući i obećali da te neće pozvati na odgovornost. Takođe su rekli da će ti, ako dođeš kući, i da nikada ne odeš na posao, i dalje isplaćivati punu zaradu.“ Bila sam ogorčena kada sam to čula. Komunistička partija je koristila status i novac kako bi me iskušala da odustanem od svoje vere. Kako odvratno! Ono što me je stvarno rastužilo je što je moja kćerka izgleda duboko verovala u ono što su vlada i uprava škole rekli. Iz toga sam jasno zaključila da je Komunistička partija iskoristila moju porodicu i odvela ih na stranputicu. Odlučno sam rekla svojoj kćeri: „Dušo, tako si naivna. Znaš li šta bi se dogodilo kada bih došla kući? Bila bih poput jagnjeta bačenog vukovima. Ne mogu da se vratim kući.“ Ona je zabrinuto odgovorila: „Rekli su da će ti, ako ne dođeš kući, poništiti svih 20 i više godina staža. Mama, vrati se. Ako se ne vratiš, nateraće tatu da se razvede od tebe, a mene da prekinem sve veze sa tobom. Ako ne dođeš kući, više mi nećeš biti mama.“ Ostala sam zatečena u tom trenutku. Ne samo da mi je Komunistička partija oduzimala život, već je primoravala mog supruga da se razvede od mene, a kćer da prekine sve veze sa mnom. To je bilo zlobno i podlo! Mrzela sam Partiju svim svojim srcem. Prisetila sam se Božjih reči: „Sloboda veroispovesti? Legitimna prava i interesi građana? Sve su to smicalice za prikrivanje greha! Ko je prihvatio Božje delo? Ko je položio svoj život ili prolio krv za delo Božje? Iz generacije u generaciju, s kolena na koleno, porobljeni čovek je bez ikakvog poštovanja porobljavao Boga – kako da tako nešto ne izazove bes? Hiljade godina mržnje nakupile su se u srcu, milenijumi greha urezani su u srce – kako da tako nešto ne podstakne prezir? Osveti Boga, potpuno istrebi Njegovog neprijatelja, ne dozvoli mu da više nesmetano divlja i ne dozvoli mu da vlada kao tiranin! Sada je vreme: čovek je odavno skupio svu svoju snagu, posvetio je sav svoj trud i platio svaku cenu za to, da strgne grozno lice ovog đavola i dozvoli ljudima, koji su zaslepljeni i koji su pretrpeli svaku vrstu patnje i teškoća, da se pobune iz bola i ustanu protiv ovog zlog starog đavola. Zašto postaviti tako neprobojnu prepreku pred Božje delo? Zašto se služiti raznim smicalicama da bi se prevario Božji narod? Gde su tu istinska sloboda i legitimna prava i interesi? Gde je tu pravičnost? Gde je tu uteha? Gde je tu toplota? Zašto koristiti obmanjujuće spletke da bi se prevario Božji narod? Zašto koristiti silu da bi se onemogućio dolazak Boga?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Delo i ulazak (8)“). Komunistička partija viče na sva usta o slobodi veroispovesti, ali se tajno koristi svim podlim taktikama kako bi maltretirala vernike. To jasno ukazuje na njenu zlu prirodu koja mrzi istinu i suprotstavlja se Bogu. Partija je pokušala štapom i šargarepom da me drži podalje od vere; prvo je koristila velikodušnu zaradu kao mamac, pokušala novcem da me iskuša da se vratim kući da bi mogla da me uhapsi. Kada na to nisam nasela, hteli su da mi oduzmu posao i platu, sve moje prihode i oteraju me od kuće. To mi je jasno pokazalo da se Partija pretvara da je pravedna, ali je u suštini zla. To je izopačena banda demona koja se protivi Bogu na svakom koraku. Počela sam da mrzim Partiju i odbacujem je iz srca. Zaklela sam se da ću je se osloboditi makar me to koštalo života. Nisam se vratila kući. Moj suprug je bio primoran da se razvede od mene, a ćerka je prekinula sve veze sa mnom.

Ranije, dok sam radila unutar partijskog sistema, nisam prepoznavala njenu zlu suštinu. Sve vreme sam je hvalila i verno joj služila. Nakon što sam doživela njen progon, konačno sam spoznala njenu zlu suštinu koja se ogledala u tome da mrzi istinu i deluje protiv Boga pa sam je potpuno omrzla, pobunila se protiv nje, zaklinjući se da je nikada više neću slediti. Takođe sam spoznala Božju ljubav. Božje reči su te koje su mi dale veru i snagu, omogućile mi da iznova budem postojana u progonstvu i nevoljama. Tako sam zahvalna Bogu. Ma koliko bio težak put preda mnom, slediću Svemogućeg Boga do samog kraja, nepokolebljivo!